Разлог што ’првосрбијанци’ хвале „Књигу о Милутину“ није њена књижевна вредност, јер је скромна. Није ни опис геноцида, ни опис страдања Срба у Првом светском рату. Разлог може бити само идеологија

Фото: Погледи

Прошло је 40 година од првог издања „Књиге о Милутину“ Данка Поповића. Овај роман постао је један од најчитанијих у Србији, са тиражом од око пола милиона примерака.

„Књигу о Милутину“ редовно помињу „другосрбијанци“, а обележавање јубилеја организовали су „првосрбијанци“.

Оливера Драгишић: Милутин међу нама – четрдесет година касније (приказ научног скупа „Шумадијски човек Данка Поповића“)

Када је реч о „другосрбијанцима“, овде смо писали о докторској дисертацији Александре Ђурић Боснић, одбрањеној на Факултету драмских уметности у Београду, под насловом „Идеолошке матрице и затворене културе: Конструкција и деконструкција доминантних стереотипа у култури у Србији од 1985. до 2000”.

У дисертацији се тврди да је Србија тек после Титове смрти постала тоталитарна држава, а да је главни кривац за то била управо „Књига о Милутину”. Наводно, она је оживела српски национализам, који је, ускоро, 1991, изазвао низ грађанских ратова у Југославији. Такав развој догађаја покушао је да спречи Сорос фонд, али, није успео.

Није шала, ево цитата из докторске дисертације:

„Реализовање грађанског отпора и културе побуне у Србији 90-их било је тешко замисливо без помоћи међународних фондација и организација. Један од најдоследнијих и најупорнијих помагача без чијег би ангажмана већину пројеката било немогуће извести био је свакако Фонд за отворено друштво који је од 1991. до 1996. године деловао под називом Сорос фонд Југославија.“

Како је једна књига успела оно што Сорос фонд није успео?

Тако што је, поред осталог, ставила на дневни ред и геноцид над Србима у Другом светском рату. Александра Ђурић Боснић се не бави питањем да ли је геноцид постојао, већ подразумева да је добро што о њему није смело да се пише за време Титовог живота. Да, та забрана није део тоталитарног режима и Титова Југославија није била тоталитарна, већ су то, у 20. веку, биле државе које се у дисертацији изричито набрајају: Хитлерова Немачка, Стаљинов Совјетски Савез, Србија од 1990-е, итд.

Милослав Самарџић: „Књига о Милутину“ на ломачи или Соросовци против „српског национализма“

Толико што се тиче „другосрбијанаца“, односно аутошовиниста. То је јасна ствар. Али, зашто „првосрбијанци“ хвале „Књигу о Милутину“? Зашто кажу да она спада у ред књига које се обавезно морају прочитати? Уместо да то кажу за, рецимо, „Живот господина Симеона“, дело Светог Саве. Ако треба препоручити једну књигу коју сваки Србин треба да прочита – то је та. Немањино житије требало би да буде за нас оно што је Шекспир за Енглезе. Реч је о универзалној причи о три, условно речено, растанка: од власти, од световног живота и од овог света. Написана је невероватно добро. „У седми дан месеца фебруара поче нешто мало да побољева часна старост његова“ – тако, на пример, почиње једна глава. Нема много теолошког речника – који би „плашио“ данашње читаоце – за разлику од Немањиног житија које је написао његов други син, краљ Стефан Првовенчани.

Разлог што „првосрбијанци“ хвале „Књигу о Милутину“ није њена књижевна вредност, јер је скромна. Није ни опис геноцида, јер има много бољих књига о геноциду. Није ни опис страдања Срба у Првом светском рату.

Занимљиво је да интелектуалци из државних института и других установа не придају ни приближно велики значај нашим великим књигама о Првом светском рату, као што су „Дан шести“ Растка Петровића, „Покошено поље“ Бранимира Ћосића или „Црвене магле“ Драгише Васића.

Него се окрећу много слабијој „Књизи о Милутину“.

Разлог, дакле, може бити само идеологија.

„Књига о Милутину“ написана је дефетистички и депресивно, нетипично за солунце, које су красили оптимизам и победнички менталитет. Милутин Данка Поповића као да је био солунац који је 1941. отишао у партизане, па се наредних деценија разочарао у Комунистичку партију. Можда ту има и нечег аутобиографског, јер је Данко Поповић био скојевац.

Уопште, „Књига о Милутину“ одлично осликава дух 1980-их. Разочарани комунисти охрабрили су се неколико година после Титове смрти и почели су да говоре оно што раније нису смели. Тада је најбољим писцем сматран Добрица Ћосић. Штавише, сматран је као нека врста духовног лидера српског народа. Данко Поповић је припадао том кругу и тој идеји, као, рецимо, и Антоније Исаковић, или Танасије Младеновић, још двојица бивших партизана.

Милутин приповеда површно о историјским догађајима, што је такође жиг 1980-тих. Сабрана дела Слободана Јовановића још су била забрањена, Ћоровићева „Историја Срба“ такође. Још смо били далеко од Живојиновићеве биографије краља Петра Првог, а нарочито од Глигоријевићеве биографије краља Александра Првог. О штампању поменутих романа Растка Петровића, Бранимира Ћосића и Драгише Васића – није било говора.

Да је Данко Поповић могао да прочита само ове књиге, његов Милутин не би овако зборио:

„Ласно је убити једног принца и једну жену, ама рат се не добија убијањем принчева и жена – мислим се. Интересује мене шта ће сад да буде – мисле ли остали Босанци за тим младим Босанцима, оће ли дићи каку буну и устанак?“

Милутинов саборац, кога аутор представља као сељака који „зна да мисли“, не би рекао ово: „Коју смо вајду ми имали од дојакошњи ратова?“

Реч је о ослободилачким ратовима из 1913, 1912, и ранијим.

Милутин, том приликом, псује и Гаврила Принципа, и владу, и наравно краља Петра Првог.

Мошти једног свеца које су војници носили током Албанске голготе Милутин назива „костима“ и „коџањама“, говорећи да то ношење „није потребно“, тј. да је мошти требало или бацити или оставити.

И пре него што проговори о одговорности за страдање у Албанској голготи, види се да је Милутин био за потписивање капитулације 1915. године, ако не и за прихватање аустроугарског ултиматума 1914.

Карактеристична је и ова Милутинова реченица о Албанској голготи: „Да је бог тео да то остане записано, он би овакву судбину доделио којем писменијем народу”.

У време штампања „Књиге о Милутину“, ово је звучало другачије него данас, јер је тада већинско мишљење било да су комунисти описменили Србе. Можда је тек понеко знао да је обавезно основно образовање, и то бесплатно, у Србији уведено још 1888. године, да је, дакле, народ био писмен и да је изнедрио велике писце. Према роману „Дан шести“, „Књига о Милутину“ делује као рад студента прве године наспрам Чехова или, чак, Достојевског.

Данко Поповић је записао цели низ заблуда из 1980-их. Тада није постојала свест да преко Дрине живе Срби, већ се користио нејасан термин „Босанци“. Да су ови Срби тешко страдали у тамницама и логорима од Добоја и Бања Луке до Нежидера и Маутхаузена – било је апсолутно непознато. Напротив, сматрало се да су они ратовали за Аустроугарску, затим, да су се од 1941. године преко Дрине налазили партизани (у стварности, држали су територије западно од линије Козара – Дрвар), који су 1944/45. донели комунизам у Србију.

Још смо били далеко од сазнања да Југославију нису створили краљ Александар и Пашић, већ велике силе. Додуше, крајем 1980-их, објављено је наређење Николе Пашића војводи Мишићу од 14. новембра 1918. да на западу заузме само крајеве са српском већином, које је још пре рата омеђио картограф српске владе, Јован Цвијић. Али, онда је француски председник, Поенкаре, јавио Пашићу како је велика вероватноћа да ће велике силе признати „загребачку Југославију“, која би обухватала све бивше аустроугарске територије, осим Источне Босне и малог излаза на море у Далмацији, који би били додељени Србији. Преокрет се десио јер је у великој четворци Америка заменила Русију.

Додуше, ово је објављено у сабраним делима Слободана Јовановића, тј. у једној од 12 књига од по 1.000 и више страна, које, како изгледа, ни до наших дана немају довољно читалаца.

Уместо реченог, 1980-их било је у моди омаловажавање краља Александра Карађорђевића и целог његовог окружења, а с друге стране истицање династије Обреновић. Први су сматрани као ратници узалудних ратова – ратни победници који губе у миру, за разлику од других, који штеде људске животе и мудром политиком доносе добит држави и народу. Ово ће се нарочито показати у ТВ серији „Вук Караџић“ из 1987, која је окренула наглавачке српску историју 19-ог века, са последицама које се и данас осећају у јавности. Поред осталог, серија је спремила терен да се 1993. међу сто најзнаменитијих Срба 20. века уврсти Милан Недић, а не генерал Дража Михаиловић. Дакле, неко у обреновићевском, а не неко у карађорђевићевском духу. Што је, од истог момента, почело да служи као оправдање владајућим политичким гарнитурама, у широком распону од разумевања за привилегије (Милош је државни новац држао у свом џепу, док је Карађорђе одмах основао владу), па до попуштања пред Западом.

Дух осамдесетих у „Књизи о Милутину“ нарочито се види по опису Дражиних четника. Највише простора аутор је посветио мајору Николи Калабићу, кога назива „мајор Калајић“. Командант Горске краљеве гарде приказан је као у ТВ серији „Последњи чин“ – још једном изданку те декаде.

Мајор Калајић спрема богату гозбу, нападно нуткајући групу солунаца јелом и пићем. Солунци су отишли да мире четнике са комунистима, то јест да мире „закрвљену браћу“. Калаић је био против помирења са комунистима. Када је питао Милутина шта мисли, он није смео да каже, јер је знао „како пролазе они који говоре како се њему не свиђа“.

Калаић се љутио на солунце јер су подржавали партизане и њихову борбу против Немаца, док је он сматрао да се не треба борити против Немаца. (Наравно, у стварности, солунци су масовно подржавали свог ратног друга Дражу.) „Иде са чашом у руци па се са свима куца, а ми ко да нас куцка у главу. Веруј, синовче, није пријатно ни погледати га, очи му се зажариле, а сав зарастао у брадурину“, говори Милутин.

Па затим: „Онда опет нали чашу, али само себи, и на душак је испи“.

На крају, Калаић обећава да ће послушати солунце, седа у фијакер и одлази, али… „Кад ли се наједном он са задњег седишта окрете и из оног гевера осу на нас паљбу рафалом“. Вратио се, а солунци, убледели, „слушају и гледају поманиталог четничког мајора како се дере“.

Опис Калабића из ТВ серије „Последњи чин“, односно из „Књиге о Милутину“, званична историографија и данас поштује. Мање-више исто важи и за остале четничке команданте. „Није време да се ми јуначимо и Немце да убијамо… нас је прошлог рата нестало милион и двеста хиљада“, прича један капетан.

Да, број жртава Првог светског рата тада се увећавао, уз дефетистичке коментаре. Губици Србије, према домаћим изворима, били су 950.000 цивила и војника, а према страним изворима 600.000. Плус више десетина хиљада Срба са територије Аустроугарске.

Капетанове руке, наставља Милутин, могу „да закољу“, што су на следећој страници и учиниле.

Још једном Дражином официру „ништа није да те убије и кућу да ти запали“, говори Милутин, додајући: „Никад му ватре и ножа није доста“.

Партизане Милутин описује другачије. „Разборит човек, из добре куће“, каже за једног командира. „Пиће никако, ми смо, чика Милутине, војска која не пије“, каже други командир, и то „зато што наши непријатељи пију“. То јест, четници пију, партизани не пију.

Пошто их је описао тако како их је описао, Милутин помаже рањеним партизанима и партизанкама, упркос страху од четника.

Хваљење књиге која и није за хвалу подсећа на чланак Слободана Антонића „Чији је Коча?“ „Другосрбијанци“ су присвајали Кочу Поповића, док им Антонић, у име „првосрбијанаца“, то није дозвољавао.

Милослав Самарџић: Битка за Кочу

Тада сам написао: Зашто „првосрбијанци“ не напишу такав, афирмативни, чланак, рецимо о мајору Рачићу?

Овако, испада да су и једни и други следбеници црвене идеологије. Једни по линији КПЈ – Милошевић – Ћосић, други по линији КПЈ – Стамболић – соросовци.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 10. октобар 2025/Погледи)

Categories: Гостинска соба

Tags: „Књига о Милутину”, Данко Поповић, Милослав Самарџић, комунизам