Последњи стих, који говори о љубави као о „последњем зиду одбране од очаја“, делује као витални антикод за системску корупцију и егзистенцијални безнадежни поредак

Свако препознавање одјека савремене стварности у овом делу – било у виду друштвено-политичких обрисâ, институционалних силуета или животних навика у данашњој Србији и околним србским земљама – треба разумети као плод читаочеве интерпретације, а не као намерну алузију аутора (о. М. Срб. Р.)

Sonnet 66: Tir’d with all these, for restful death I cry

BY WILLIAM SHAKESPEARE

Tir’d with all these, for restful death I cry,
As, to behold desert a beggar born,
And needy nothing trimm’d in jollity,
And purest faith unhappily forsworn,
And gilded honour shamefully misplac’d,
And maiden virtue rudely strumpeted,
And right perfection wrongfully disgrac’d,
And strength by limping sway disabled,
And art made tongue-tied by authority,
And folly, doctor-like, controlling skill,
And simple truth miscall’d simplicity,
And captive good attending captain ill.
Tir’d with all these, from these would I be gone,
Save that, to die, I leave my love alone.[1]

Сонет 66: Уморан од свега, за мирном смрћу вапим

Вилијам Шекспир

Уморан од свега, за мирном смрћу вапим,
Док гледам врлину у просјака рођену,
И ништавност како се весељем кити,
А најчистију веру криво изречену,
И позлаћену част срамно изгубљену,
И девичанску част у блуд претворену,
И савршенство криво осрамоћено,
И силу коју саката власт онемоћа,
И уметност којој власт језик свеза,
И глупост што као лекар умеће води,
И истину коју зову простотом,
И доброту што служи злу господару.
Уморан од свега, од свега бих побегао –
Да љубав не остављам саму у смрти.

(Посрбио са енглеског прот. М. Срб. Р.)

Вилијам Шекспир (William Shakespeare) је неприкосновени стуб светске књижевности, а његов сонетни циклус од 154 песме остаје један од најсложенијих и најинтимнијих у историји поезије. Упркос доминацији љубавних мотива у већини сонета, Шекспир у 66. сонету прави снажан заокрет ка социјалној критици и егзистенцијалној рефлексији. Овај сонет, који се често налази у сенци естетски заводљивијих песама, представља крик човека који осећа дубоко разочарање и отуђеност у друштву које више не вреднује истину, врлину и уметност.

Циљ овог рада је да покаже да Шекспиров 66. сонет, упркос временској дистанци од више од четири века, и даље одјекује у савременом свету, суоченим са моралном кризом, девалвацијом вредности и доминацијом површности, простоте и неистине. Кроз уметничку анализу, историјски контекст и савремену рецепцију, разматра и обрађује на који начин овај сонет функционише као огледало људске егзистенције.

Структура и поетичка анализа сонета

Шекспиров 66. сонет написан је у оквиру стандардне енглеске сонетне форме, познате као елизабетански или Шекспиров сонет. Ова форма се састоји од три катрена (тј. три строфе од по четири стиха) и једног завршног дистиха (двостиха), са чврсто дефинисаном римском шемом: ABAB CDCD EFEF GG. Ова структурна организација омогућава постепено појачавање унутрашње драмске и емотивне тензије, која у финалним стиховима добија свој коначни поетски и етички израз.

У оквиру овог сонета, форма није пука техничка подлога, већ активно учествује у изградњи значења. Сваки катрен доприноси даљем развоју мотива моралне дегенерације, друштвене неправде и опште егзистенцијалне исцрпљености. Први катрен уводи лирски субјект као уморног и разочараног посматрача света. Други и трећи катрен проширују ту слику, градећи листу конкретних неправди и изврнутих вредности – од тријумфа некомпетентних, до понижења врлине и комодификације уметности. Ова набрајалачка структура има ритам који подсећа на реторичко анаколутично појачавање (accumulative intensification), где сваки наредни елемент појачава осећај безнађа.

Стихови у сваком катрену граде семантички паралелизам, који се огледа у поновљеној синтаксичкој структури: „док гледам…“, „и истину…“, „и уметност…“, што у стилском смислу производи утисак ритмичке монотоније и унутрашње опседнутости темама неправде. Та монотонија није стилска слабост, већ средство појачавања афективног ефекта: понављање не сугерише досаду, већ системску природу зла које песник препознаје.

Кључни естетски и емотивни преокрет дешава се у завршном дистиху (GG), у коме долази до изненадне смислене инверзије: „Да љубав не остављам саму у смрти“ (Save that, to die, I leave my love alone). Овим стихом се иницијална тежња ка смрти преусмерава у чин останка – не због промењених спољашњих околности, већ због унутрашњег, етичког и емотивног разлога. Тај преокрет има структуралну подршку у самом жанру сонета: у енглеској сонетној форми, завршни двостих често служи као реторичка и емотивна волта – тачка преокрета, синтезе или иронијског заокрета. У 66. сонету, волта добија посебну тежину јер не само да закључује, већ и етички преусмерава све што је претходило.

Сонет се, дакле, одликује прецизном поетичком контролом: од форме до ритма, од реторике до структуре афективног крешенда. Та синтеза стилских и тематских елемената чини 66. сонет једним од најрепрезентативнијих примера Шекспировог мајсторства у формалној прецизности и емотивној сложености.

Егзистенцијални тон и морална структура 66. сонета: анализа првог стиха

„Уморан од свега, за мирном смрћу вапим“ (Tir’d with all these, for restful death I cry) одмах уводи читаоца у интимну и дубоко егзистенцијалну перспективу лирског субјекта. Реч је о снажном уводном исказу који представља више од поетског вапаја – он функционише као универзална метафора за психолошки и морални замор човека суоченог са светом у коме су темељне вредности нарушене, а врлина систематски маргинализована. Сам глагол „вапим“ (cry) има двојако значење: он подразумева и интерну молбу и екстерно обраћање, те се отвара простор за тумачење овог стиха као унутрашњег монолога који прераста у културну и етичку критику.

Већ овим почетним стихом постављен је тон песме као исповест – не у психолошком или исповедно-лиричком, већ у морално-филозофском смислу. Лирски субјекат није просто уморна индивидуа, већ глас који проговара у име осећаја универзалне дезоријентације у друштву. Он не тражи смрт као бекство од личне патње, већ као симболично ослобођење од света у коме су вредности изгубиле своју хијерархију и смисао.

Целокупна структура сонета је набрајалачка, градирана и синтагматски напета: сваки наредни стих додаје још једну појаву која симболизује моралну дегенерацију. Таква структура не служи само стилској реторици, већ гради утисак акумулирајуће фрустрације. Кроз ову набрајалачку форму – у којој се нижу слике „позлаћене части срамно изгубљене“, „врлине у просјаку рођеној“, „уметности којој власт језик свеза“, и других – песма добија карактер моралног инвентара.

Стихови који следе након првог не развијају линеарну нарацију, већ хоризонтално шире мапу друштвених аномалија. Управо зато први стих функционише као темељ на који се надовезују остали мотиви. Он поставља егзистенцијални контекст који је неопходан за разумевање целокупне песме као књижевне дијагнозе. Смрт, у овом контексту, није крај у биолошком смислу, већ метафора за прекид са поремећеним вредносним системом.

У том светлу, 66. сонет се може читати и као стоичка жалба и као политички манифест; као израз личног очаја, али и опште културне критике. Почетни стих представља капију у тај двоструки простор – индивидуалног и колективног незадовољства, у којем поезија добија улогу моралне процене стварности.

Цела песма је набрајалачка у својој структури – сваки нови стих додаје један елемент моралне деградације.

На пример:

„А најчистију веру криво изречену” (And purest faith unhappily forsworn).

У овом стиху Шекспир користи контраст између појма „најчистија вера“ (purest faith) и њеног „несрећног и лажног одрицања“ или „ криво изречену“ (unhappily forsworn). Реч „faith“ у овом контексту има дубље значење од вере у религиозном смислу; она подразумева верност, поузданост, обећање и моралну честитост. Описивање те вере као „најчистије“ наглашава њену непорециву вредност и искреност.

Међутим, придев „unhappily“ у комбинацији са глаголом „forsworn“ указује на то да је ова узвишена и света врлина лажно и несрећно изневерена. „Forsworn“ значи „јавно одрећи се нечега, лажно се заклети или прећи реч“ – односно, изневерити или издајнички напустити своје обећање или верност.

Шекспир овим стихом истиче трагичну природу људских односа и друштва у којем чак и најискренија и највреднија обећања могу бити разочаравајуће прекинута. Тај пораз вере представља један од извора патње и неправде у свету, који се даље развија у целокупном сонету као критика људске злобе и моралне корупције.

У коначном смислу, овај стих одражава сложен однос између идеала и стварности, истичући како и најузвишеније вредности могу бити повређене и изневерене у људском свету.

Затим:

„И истину коју зову простотом” (And simple truth miscall‘d simplicity).

У овом стиху Шекспир указује на феномен извртања и искривљавања суштине истине у друштвеном контексту. „Simple truth“ – једноставна, непосредна, искрена истина – овде је предмет погрешног тумачења и вређања, јер је називају „simplicity“, што може имати значење наивности, простачке једноставности или недостатка интелигенције.

Тако се наглашава један од главних механизама социјалне критике у сонету: оно што је истински вредно и искрено („истина“) бива потцењено, оспоравано и означено као нешто што је смешно или недостојно озбиљног поштовања („простота“). Овим се указује на парадокс у људским односима – друштво више не цени искреност и правду као врлине, већ их прецењује као наивност или недостатак способности.

Шекспирова језичка економичност, као и ритмичка строгоћа сонета, овде делују као снажан инструмент за преношење дубоке критике. Избор речи је прецизан, а звучна структура стиха подстиче дубљу рефлексију код читаоца.

Кроз употребу општих и апстрактних именица попут „врлине“, „части“, „истине“ и „уметности“, сонет добија универзални карактер. Он није усмерен ка једној појединачној особи или догађају, већ осликава системску изопаченост и моралну кризу у друштву. Шекспир показује како друштвени поредак, уместо да узвиси највредније људске особине, их често понижава и исмева.

Овај стих, као и цео сонет, представља снажну и вечиту поруку о људској природи, али и упозорење на опасности које настају када истина и врлина постану предмет пренебрегавања и погрешног тумачења.

Историјски контекст и социјална критика

Шездесет шести сонет Вилијама Шекспира настаје у периоду касне ренесансе и елизабетанске Енглеске – доба обележено дубоким религијским сукобима, трансформацијом друштвених и економских односа, као и постепеним опадањем феудалне хијерархије у корист рађања наступајуће капиталистичке логике. Овај период представља време сложених политичких, културних и друштвених промена, које утичу на све сфере живота, па и на положај уметности и уметника.

Шекспир као уметник тог доба проживљава личну и професионалну амбиваленцију у односу на нове друштвене вредности које све више фаворизују тржишне и моћне интересе уместо духовних и уметничких слобода. У овом контексту, набрајање друштвених неправди и моралних искривљења у сонету може се разумети као снажна песникова реакција на структуралне механизме моћи и контроле који су све агресивније присутни у јавном и културном животу.

Посебно је значајан стих „И уметност којој власт језик свеза“ (And art made tongue–tied by authority) који директно указује на цензуру и ућуткивање уметника, као и на ограничења слободе изражавања. Овај стих осликава константну тензију између уметничке креативности и репресивних институција које настоје да контролишу и форматирају језик и садржаје према својим интересима.

За разлику од других сонета у којима Шекспир често користи алузије на класичну митологију, историју и симболичке референце, у шездесет шестом сонету он посежe за готово разговорним, али истовремено ритмички изнијансираним изразом. Такав приступ појачава осећај аутентичности и личног сведочанства, приближавајући песнички глас читатељу и чинећи критичку поруку још убедљивијом.

Све ове карактеристике чине овај сонет једним од значајних примера како Шекспир у свом стваралаштву одражава и коментарише сложену друштвену стварност своје епохе, остајући непролазни сведок културних и моралних дилема које су и данас релевантне.

Савремена рефлексија: паралеле са 21. веком

Један од најзначајнијих аспеката овог сонета лежи у његовој трајној актуелности и способној резонанци са друштвеним приликама данашњег доба. Иако је дело настало у сасвим другачијем историјском и културном контексту, теме и појаве које Шекспир приказује остају релевантне и у 21. веку. Оне одражавају универзалне и непрекидне изазове људског друштва, као што су тријумф површности, маргинализација истине, као и комодификација уметности.

Конкретно, социјалне појаве описане у сонету могу се идентификовати у савременим друштвеним процесима:

• Политичка и социјална некомпетентност која се огледа у феномену да непотизам и нестручност добијају привилегије и значај („И ништавност како се весељем кити“). Овај феномен данас се манифестује кроз све чешће појаве неспособних политичких елита које су далеко од идеала компетентности и одговорности према јавности.
• Игнорисање и потискивање истине у медијским и политичким наративима, што води ка општем дезинформисању и релативизацији чињеница („И истину коју зову простотом“). Савремено доба карактерише клима „пост-истине“, у којој су простачке емоције и лични ставови често важнији од објективних чињеница.
• Комерцијализација културе и уметности, односно њихова редукција на робу, што утиче на квалитет и аутентичност уметничких израза („И уметност којој власт језик свеза“). Овај процес је препознатљив у савременом културном индустријском комплексу, где уметнички производи све више добијају функцију пропагандног тржишног артикла под патронатом тренутне власти.
• Психолошки замор савременог човека, нарочито младих генерација, као последица брзог темпа живота, информационог преоптерећења и осећаја егзистенцијалне празнине („Уморан од свега, од свега бих побегао“). Овај феномен одражава дубље духовне, менталне и емоционалне кризе савременог доба.

У светлу наведеног, сонет представља специфичан културни дијагностички инструмент. Он не пружа конкретна решења, већ пре свега артикулише и открива дубоке проблеме са којима се друштво суочава. Управо у томе лежи његова непролазна вредност – као поетски одраз колективног стања духа, он пружа увид у унутрашње тензије и изазове људске егзистенције, чиме доприноси ширем разумевању савремених друштвених процеса.

Филозофски и емоционални заокрет или стоичка етика љубави у завршници 66. сонета

Иако се целина 66. сонета Вилијама Шекспира на први поглед може протумачити као песимистички излив егзистенцијалне фрустрације, завршни дистих доноси неочекиван емотивни и вредносни преокрет:

„Да љубав не остављам саму у смрти“ (Save that, to die, I leave my love alone).

Овај стих се може тумачити као стоички гест отпора – као чин свесне одлуке да се остане у свету упркос свеприсутном духовном, моралном и друштвеном расулу које доминира у претходним стиховима сонета. Песникова резигнација и замор од |”ништавности како се весељем кити”, „части срамно изгубљене“, од „истине коју зову простотом“, као и од „уметности којој власт језик свеза“, кулминира у контемплацији о смрти као могућем ослобођењу. Међутим, управо та последња реченица – кратка, али интензивно емотивна – преусмерава тон песме са дефетистичког на морално одговорни.

Према тумачењу Хелен Вендлер[2], једне од најзначајнијих шекспиролога савременог доба, управо тај „емотивни контрапункт“ у завршници пружа сонету моралну димензију и унутрашњу сложеност. Љубав – ма у ком облику да се схвати: као љубав према особи, уметности, истини или самом животу – постаје примарни мотив песниковог опстанка и останка у свету. Та љубав није тек сентиментална, већ етичка сила: она представља избор, обавезу и отпор у односу на деструкцију која окружује субјекат песме.

Ова врста љубави као егзистенцијалног ослонца јавља се и у другим Шекспировим сонетима. У сонету 29, на пример, „У таквим мислима самог себе већ презирем“ (Yet in these thoughts myself almost despising), субјекат такође доживљава егзистенцијалну кризу, али га сећање на љубљену особу извлачи из очаја: „тад ми мис’о к теби крене – певам химне небесима, јер твоја слатка љубав такво благо ми даје“ (Haply I think on thee – sings hymns at heaven’s gate; for thy sweet love remembered such wealth brings). Овде, као и у 66. сонету, љубав делује као спасоносна сила која преображава унутрашње стање субјекта.

Слично томе, у сонету 116, љубав се представља као непроменљива и трајна вредност, неподложна времену и спољашњим околностима: „Љубав није луда времена“, (Love‘s not time‘s fool) Ова мисао у контрапункту је са општим пропадањем вредности које доминира у 66. сонету – али управо у том контрасту се огледа постојаност љубави као етичке категорије.

Чак и у сонету 73, који тематизује старење и смрт, љубав се поново јавља као одговор и утеха у лицу пролазности: „љубав ти бива јача, јер волиш више оно што ћеш ускоро изгубити“ (which makes thy love more strong, to love that well which thou must leave ere long). Овде, као и у 66. сонету, љубав није бег од реалности, већ суочавање с њом – не уништавањем, већ прихватањем и одлучношћу да се остане.

Из свега наведеног, може се закључити да завршница 66. сонета не функционише као случајна сентиментална примедба, већ као део шире етичке логике у Шекспировом сонетном корпусу. Љубав, схваћена у најширем смислу, постаје чин моралне храбрости – способност да се у свету, упркос његовим недостацима, пронађе разлог за постојање. У том смислу, песник не пристаје на бекство у смрт, већ остаје као чувар вредности коју љубав представља.

То је етички избор: остати у свету упркос његовим манама, због љубави!

Закључак

Шекспиров 66. сонет представља врхунски пример дубоке песничке рефлексије која обухвата сложене моралне, друштвене и егзистенцијалне дилеме људског стања. Кроз изузетно прецизну, готово математички конструисану структуру сонетне форме, као и кроз стилску једноставност која ипак носи богату семантичку тежину, ова песма артикулише фундаменталне и вечне изазове са којима се човечанство константно сусреће – пре свега борбу за истину као основну вредност, тежњу ка слободи у условима друштвене неправде, и очување људског достојанства у временима моралне кризе. Управо овај спој формалне строгоће и тематске дубине омогућава сонету да превазиђе оквир свог времена и постане универзални текст који наставља да резонује и у 21. веку.

Актуелност 66. сонета у савременом контексту није плод случајности или ретроактивне пројекције већ резултат продубљених паралела између моралних и друштвених изазова ренесансне Енглеске и данашњег глобалног друштва. У оба периода, принципи истине, врлине и уметности налазе се под значајним притиском – било од стране корумпираних структура моћи, масовне потрошачке културе или информацијских манипулација. Овај континуитет омогућава читаоцима различитих доба да препознају и проживе поетски израз егзистенцијалне неизвесности и дубоке патње због духовно-моралног падa.

Прот. Мирољуб Срб. Ружић (Фото: Лична архива)

Међутим, оно што чини 66. сонет посебно снажним јесте његова завршна нота која уводи филозофски и емотивни преокрет. Последњи стих, који говори о љубави као о „последњем зиду одбране од очаја“, делује као витални антикод за системску корупцију и егзистенцијални безнадежни поредак. У том преокрету лежи кључна порука песме – иако свет око нас може бити саткан од неправде, лажи и изопачених вредности, љубав и посвећеност нечему вишем пружају смисао и снагу за даље трагање. Тако, 66. сонет не нуди пуку утеху, већ храбру инспирацију која подстиче активан одговор на немоћ и разочарање, позивајући нас да останемо посвећени идеалима и људскости чак и када све остало делује изгубљено.

31/18 август г. Г. 2025.

Прот. Мирољуб Срб. Ружић
The Ohio State University
International Collections and Area Studies

Фусноте

1. Stephen Greenblatt, Will in the World: How Shakespeare Became Shakespeare (New York: W. W. Norton & Company, 2004), 87.
2. Shakespeare, The Sonnets, 325.
3. Vendler, The Art of Shakespeare’s Sonnets, 118.

Библиографија

Шекспир, Вилијам. Сонети. Уредила Катарина Данкан-Джоунс, Arden Shakespeare, 1997.

Вендлер, Хелен. Уметност Шекспирових сонета. Harvard University Press, 1997.

Гринблат, Стивен. Вилијам у свету: Како је Шекспир постао Шекспир. W. W. Norton & Company, 2004.

[1] William Shakespeare, The Sonnets, ed. Katherine Duncan-Jones (London: Arden Shakespeare, 1997), 321.

[2] Helen Vendler, The Art of Shakespeare’s Sonnets (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1997), 112.

Categories: Гостинска соба

Tags: Вилијем Шекспир, Протојереј-ставрофор Мирољуб Срб. Ружић