Идеја је била да овај виртуелни асистент посетиоцима пружи одговоре о историји манастира, његовим светитељима, као и да помогне око резервација конака и информација о садржајима
Фото: Друштвене мреже
Манастир Тумане, једно од најпосећенијих верских места у Србији, недавно је на свом сајту увео вештачку интелигенцију под именом Туманко.
Идеја је била да овај виртуелни асистент посетиоцима пружи одговоре о историји манастира, његовим светитељима, као и да помогне око резервација конака и информација о садржајима.
Када уђете на сајт манастира појави се у доњем десном углу Туманко са поруком:
„Добро дошли у Манастир Тумане? Како могу да вам помогнем – посете, богослужења или опште информације?“
Фото: Мондо
Уколико сте знатижељни, као што смо ми били, и кликнете на иконицу Туманко, сачекаће вас топла порука за емотиконсима: „Добро дошли у Манастир Тумане АИ Асистента. Како вам могу помоћи данас? Да ли желите да сазнате више о историји и светитељима манастира? Да резервишете конак? Или да погледате најновије вести и духовне садржаје?“
Покушали смо да сазнамо више о манастиру, па само тако питали Туманка које године је сазидан манастир, или да ли се у манастиру продаје мелем за депресију, међутим, чини се да се Туманко повукао у тишину.
Извор: Ман. Тумане
На свако наше питање добили смо поруку да је „дошло до грешке у комуникацији.“
На друштвеним мрежама се већ коментарише да је манастир Тумане „отишао корак даље“ од других духовних центара када је реч о коришћењу нових технологија.
Фото: Мондо
Али док Туманко не проради, остаје да се посетиоци информишу на стари, проверени начин – директно у разговору са монасима.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
„дошло (је) до грешке у комуникацији.“
Комуникација између верника и Бога у хришћанској традицији је егзистенцијална реалност и потреба. Апостол Павле поставља темељ ове комуникације кроз три кључна аспекта:
Писмо као богонадахнута реч (2 Тим. 3:16),
Предање као живи пренос (1 Кор. 15:3),
Сведочанство Духа као унутрашњи лични печат (Рим. 8).
Ова три аспекта су у раној Цркви развијена кроз дела Светих Отаца, који су истицали нераскидивост писане речи, литургијског искуства и личне духовности.
Апостол Павле изричито наглашава да је писана реч као Божији говор, читање Писма је духовни догађај. „Слово убија, а Дух оживљује“ (2 Кор. 3:6) показује да је истинска комуникација могућа само онда када Дух отвори ум верника.
Св. Атанасије у Писму Марцелину истиче огледалску димензију Псалтира: „Свето Писмо је као огледало у којем душа види себе и своје стање, и по томе га исправља.“
Комуникација није само у писаном облику, већ и као усмено предање, као живи пренос искуства вере: „Јер вам предадох најпре оно што и примих.“ (1 Кор. 15:3)
Овај пренос је видљив у литургијској пракси, молитвеним формулама и символичким гестовима (нпр. знамење крста). Тако предање постаје облик комуникације са Богом у заједници, где се реч претвара у дело и доживљај.
Лична комуникација где Свети Дух сведочи духу верника као унутрашња егзистенцијална извесност (Рим. 8:16)
Григорије Палама нам поручује: „Божије нестворене енергије су заједничке (доступне) човеку.“ (Triades, II, 3).
Тако лична комуникација у Духу није индивидуализам, већ дубље укорењење у заједничком животу Цркве.
„Туманко“, за сада „Тупавко“ је вероватно замишљен да растерети монаштво од једноставних световних питања и тако их пружи прилику да у посећеном манастиру додатно пруже духовни мир и помоћ бројним верницима, који долазе и из околних српских земаља. Колико су успешни у томе, ја не знам, јер сам пре неколико година „запуцао“ до манастира Тумане са великом надом и озбиљном жељом да управо продубим „ставку два“ – “ усмено предање, као живи пренос искуства вере“. Међутим не верујем да сам се задржао дуже од 15 минута, јер ме је дочекала велика гужва и готово вашарска атмосфера. У таквој ситуацији, свакако да сам дао предност путницима намерницима са великим потребама да своје муке решавају са монасима.
Ауто у рикверс до оближњег ресторана, пастрмка из језера поред, а онда кући на „ставку три“ – „Лична комуникација“.
Тупанко не разуме српски. И ми смо пробали и ништа није разумео. Питаш: „Пошто соба?“ он опет пријављује грешку. 🙂 Тако да смо закључили да и није баш претерано интелигентан и од велике користи.
Вашар у Туману (или Туманима?) је супер пример како се једно до јуче мало познато лечилиште може претворити у Пазарџик. Ал немају мекдоналдс. Штета. Ал биће, биће, сам док дође нови попа. А тек попадија, ију.
Ко је дошао на идеју да пусти вештачку интелигенцију на место ходочашћа? Коме је у интересу да се укњижи и каталогизује све у вези места за које Срби верују да лечи? Ко бре води та места? Па највећи број људи који раде по фирмама незна ни на телефон да се јави, јасно, разговетно. Не прескочићемо и то, дај вештачку.
Па да су увели кол центар, нек се нека мајка јавља од куће на телефон, која гаји дете. Па да јој дају 10.000 дин ако ништа више.
А кад је микрософт поклонио спц виндоус на ћирилици, неки тамо се и обрадовали, како ленгли на њих мисли, почтује их и љуби.
Ко још кад купи телефон уме да уштроји поставке да колико толико штити приватност. Ко уме да скроји апликацију по својој мери, да га што мање шпијунира. Није то све, они размењују податке и тако и тако. Али дал си уопште зрео за технику коју користиш? Нека баба има сина који студира информатику? Ил се потурио неки пречански зет из Швецке што воли србе и слибобиц, да им заврши то другарски, џабе. Ал морају да му дају ремот вјуинг да би им он то од куће радио. „То је сад нормално“.
Море стадо. Ал Христово.
Ево мени Тумана код ове клупе, на овом пропланку, крај реке, испод лепог дрвета. Веруј, и бићеш спасен. Јешћу скакавце и дивљи мед.
@природно телигентан
Допис са много цитата из Светог Писма и помињања „личног“ односа (са Богом).
Реците нам, а где је ту Црква? Она Јед(и)на Света Саборна и Апостолска – или другим речима, а са истим смислом, Православна Црква која Христову благодат и предањско учење баштини и преноси од дана оснивања – од Педесетнице. Где је Црква у Вашим духовним трагањима и промишљањима?
@ Питање
Мој горњи текст је лагана причица прилагођена већини верника којима је занимљива тема: “Комуникације верника са Богом”.
Питање “Комуникације верника са Богом” у оквиру Цркве је значајно сложенија тема за напредније полазнике веронауке.
На самом почетку да откријемо једну заблуду.
„Није сваки који је од Израила — Израил“ (Рим. 9:6). Није сваки који се налази у храму и „споља“ учествује у обреду нужно и унутра члан Тела Христовог.
Св. Јован Златоуст: „Не спасава нас то што смо унутар зидова храма, ако Христос није у нама.“
Литургијско присуство, молитва и пост, на пример, јесу неопходни, али нису сами себи довољни. Они су „спољашњи оквир“ који има смисао само ако доводи до преумљења (μετάνοια) и рађања “унутрашњег човека”.
Заблуда је ако се мисли да је „механичко“ присуство у Цркви исто што и бити живи “уд” Тела Христовог.
Суштина је у Павловом концепту у Галатима 2:20: „Христ живи у мени“. Први корак је прихватање Христове присутности унутар себе. Дух Христов улази у “унутрашњег човека”, почиње преображај, рађа се нови живот у Христу. Ово је лично, интимно искуство – верник још није потпуно „уд“ Цркве, али се “спољашњи човек” полако трансформише. А онда, „Ја живим у Христу“. Други корак је активна одговорност верника: сада он својим животом, мислима и делима одражава Христов живот. То је корак у којем човек постаје живи “уд” Цркве, учествује у Телу Христовом и у заједничкој евхаристијској заједници.
По апостолу Павлу, „унутрашњи човек“ (ὁ ἔσω ἄνθρωπος) јесте простор у коме Дух делује и у коме се врши преображај личности: „По унутрашњем човеку слажем се са законом Божијим“ (Рим. 7:22). Супротстављен „спољашњем човеку“, који је подложан трулежности и страстима, греху и условљености света, “унутрашњи човек” означава духовно језгро које се обнавља у Христу. Црква се може разумети као мистичко место у коме се овај “унутрашњи човек” рађа, узраста и сједињује са телом Христовим.
„Улазак“ верника у Цркву није тек социјално придруживање заједници, него преображај који води од „спољашњег“ ка „унутрашњем“. Свети Јован Златоуст наглашава да се у крштењу „одбацује стари човек и облачи нови, који се обнавља у познању по лику онога који га је створио“ (Кол. 3:10). Овим чином верник постаје “уд” Тела Христовог, а самим тим и способан за нови начин комуникације са Богом – онај који је саборан, евхаристијски и узајамно заједнички. Колико верника може да искрено каже: „Христ живи у мени“, а тек колико може да каже: „Ја живим у Христу“?
Док је раније комуникација верника са Богом могла да буде лична, спонтано настала из читања Писма, усменог предања или личне молитве, у Цркви она добија један потпуно нови вид: постаје заједничарење у Христу, у Телу и Крви Његовој. Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима подвлачи: „Јер један хлеб, једно смо тело многи; јер сви у једном хлебу имамо удела“ (1. Кор. 10:17).
У том смислу, Црква јесте нова „сфера комуникације“, јер посредује између личног доживљаја и космичког свејединства у Христу. Комуникација више није само усмеравање ума и душе ка Богу, већ учествовање у заједничкој Литургији, где сам Дух Свети „саставља целокупну Цркву“ (св. Кипријан Картагински).
Дакле, улазак у Цркву означава прелаз од индивидуалне комуникације (Писмо, молитва, предање) ка саборној и литургијској комуникацији, у којој верник не само да разговара са Богом, већ постаје учесник у Његовом животу кроз заједничарење у Телу Христовом. Ово је радикални преображај у односу на све раније облике комуникације: верник не стоји сам пред Богом, већ „у Христу“ и „са браћом“.
Обратите пажњу да је могуће бити крштен, причешћивати се, а ипак временом отпасти од Цркве – ако се угаси “унутрашњи човек” и изгуби живи однос са Христом. Црква није „аутоматски гарант спасења“, већ живи организам у који се стално изнова узраста.
Св. Василије Велики: „Онај који се удаљи од Љубави, удаљио се од Цркве, ма где да стоји телом.“
Religija je dobar biznis, još u pagansko vreme su se hramovi silno bogatili. Navikana sveta mesta, ekstatični masovni zborovi, predstave, „čuda“, „čudotvorni“ melemi… A cena, prava sitnica.
Sve je to odavno sa nama.
Ovo je zanimljivo samo utoliko što je naročito, što bi omladina rekla, „krindž“.
Ето, судбина је тако хтелаааааа (или можда добри дух Алекс Андарлазић) да имамо истовремено на Стању ствари аутентичну поуку Светог Јакова Туманског, и господина/друга/шта ли је већ Туманка. Па може човек лепо да упореди, под условом да успе да смести те две појаве у исти универзум.
Мислим да се дигла претерана фама око овога. Као неко ко ради са овим технологијама могу да потврдим да је то нешто што има огроман број сајтова и ови модели су само малим делом повезани са вештачком интелигенцијом. Ово постоји већ 10ак година и врло једноставно се конфигурише а има за циљ да најбрже одговори на питања која се врло често постављају, дакле што више информација јер су корисници лењи да кликћу на другу страну а да сама страна не постане преоптерећена. Дакле немојте очекивати да се понаша као Грок или ChatGPT чим прочитате AI, које ради импресије трпају свуда али опет указује да није реч о правој особи. Бот би било коректно али је овде омржено.
Верујем да је то нешто што им је програмер предложио као стандардно решење за унапређење а при том је сам крив јер поставио код који не ради. У техничком смислу чудити се овоме је као чудити се ретровизору на колима, ставили огледало да проверавају фризуру 🙂
@природно телигентан
Благодарим на послатом коментару, али изгледа да питање нисам поставио довољно директно или прецизно па је и одговор такав. Наиме, неодређен је и метафоричан до мере да оставља утисак да је Црква за Вас тек концепт, апстракција, а не жива реалност.
Само пар примера:
„Црква се може разумети као мистичко место…“
„Суштина (Цркве?) је у Павловом концепту у Галатима 2:20…“
„Црква јесте нова „сфера комуникације“,…“
Православна догматика, и шире учење, исповеда да Црква јесте Мистично Тело Христово; да је Црква лоза на коју само ако смо накалемљени имамо (шансу за) живот вечни. А како смо то „накалемљени“? Кроз Свете Тајне Крштења и Причешћа. Помињете и Ви „заједничарење у Телу Христовом“, али „заједничарење“ без доживотне борбе са старим човеком, без покајања и литургијски измољеног „јединства вере“ може да буде на „суд или осуду“. О ком „јединству вере“ је реч? Свакако о оном како су га Свети Оци, руковођени и надахнути Духом Светим, изразили у Симболу Вере.
Ваш одговор не саопштава да ли је Црква о којој говорите управо Јед(и)на Света Саборна и Апостолска. Ово „Апостолска“ значи и историјска, са непрекинутом повезницом живог епископског прејемства и светопредањског учења. Историја, која је реалност животних збивања кроз векове, нас је довела до дана данашњег, где имамо Српску Православну Цркву која је помесни израз Јед(и)не Свете Саборне и Апостолске Цркве. Дакле, питање је – да ли Ви, кад кажете Црква, мислите на предањску Православну Цркву (СПЦ, РПЦ, итд) или за Вас појам „Црква“ има шири опсег?
Значи, баш смо оно, издоминирали с овом комуникацијом, и то је кул. Комуницирале су и комуњаре, такав им је, типа, био дискурс у дискусији, комунизам ти је уствари само једна перверзија, значи оно, обичан копи-пејст хришћанства. И комунисти су заједничарили у комуналним становима, и екуменисти се залажу за једну екумену, и хипици су имали своје комуне, капираш, све ти то дође на исто, али тамо раја фура напред, а ми константно нешто, као, тапкамо у месту и комуницирамо некаквом будибокснама лексиком.
BTW, сећам се једног црнца, називали су га старцем и сматрали баш оно, мудрацем, рикнуо је још тамо почетком 90-их, а био стар ко библија, памтио је и оног првог краља Петра, служио код владике Николаја и тако то – баш симпа чича, само малчице смор, алцхајмеризован у вугла и с античким погледом на свет – он се још онда вајкао како је „ово младо монаштво више окренуто студирању и учењу, него подвижништву (подвижништво ти је оно, акција, само више у соло фазону, типа медитације и рада на себи), а то, по њему, шатро и није баш ОК. Јбг, и свеци некад оману, нико није савршен. Чему бубање неких тамо компликованих бајалица, смарање с километарским реченицама, кад све лепо може да се каже овако, свима јасно и разумљиво? Или мучење себе изгладњивањем у доба кад ти наука омогућује да и без тога будеш фит? Додуше, иду му донекле у прилог речи апостола Павла: „О, ступидни Галати… Живо ме занима да од вас дознам: јестел Духа примили фурањем Закона или кроз спику о вери? Јестел, бре, ви нормални? Почевши Духом, сад телом свршујете?“ (Гал. 1-3). Ал и тај Павле није увек ОК, био је женомрзац а уз то још и антисемита…
Значи, тебре, само тако, гиљамо даље како смо кренули, и све ће да буде сјупер. Љуби брат и Христ у центру нас. Евентуално.
@ Питање
Као што обично и бива на СтСт у коментарима се одлута од теме аутора на другу страну. Ја се трудим да се држим теме па сам се везао за фрагмент текста „дошло (је) до грешке у комуникацији.“, а онда наставио са „комуникацијом верника и Бога“. Због вас сам то проширио и у оквиру Цркве.
Међутим, ово сад почиње да личи као да сам на испиту или пред таблом, па кажете: поставио сам питање, али нисам задовољан одговором.
Кажете да имате утисак да је мој опис Цркве апстрактан, а не „жива реалност“, као што ви описујете. Хајде да упоредимо примере који сте ви навели.
Ви: „Црква јесте Мистично Тело Христово; Црква је лоза на коју само ако смо накалемљени имамо (шансу за) живот вечни“
Ја: „Црква се може разумети као мистичко место у коме се “унутрашњи човек” рађа, узраста и сједињује са телом Христовим.“
По чему је моје апстрактно, а ваше жива реалност, говоре потпуно о истом?
Ви: „„заједничарење“ без доживотне борбе са старим човеком, без покајања и литургијски измољеног „јединства вере“ може да буде на „суд или осуду“
Ја: “ (на тему комуникација верника) у Цркви она добија један потпуно нови вид: постаје заједничарење у Христу, у Телу и Крви Његовој“ и такође „верник не само да разговара са Богом, већ постаје учесник у Његовом животу кроз заједничарење у Телу Христовом“
Цело моје писаније говори о борби са старим човеком, опет мој је апстрактан, а ваш није?
У другом примеру наводите „Суштина (Цркве?) је у Павловом концепту у Галатима 2:20…“, али није суштина Цркве, но је суштина верника у Цркви …
итд
Дакле и ви и ја смо дали описе Цркве, и по мени оба описа су апстрактна!
Доживљавање Цркве као „живе реалности“ је искључиво до верника кроз егзегезу и читање не мојих речи, него референци које сам навео.
Написао сам: „Слово убија, а Дух оживљује“ (2 Кор. 3:6) показује да је истинска комуникација могућа само онда када Дух отвори ум верника.“
Ја немам амбиције да верницима отварам ум, као ви, јер кроз вашу руку изгледа пише Дух свети, па ви „оживљујете“.
Сада ја вас молим да нам опишете из ваше, личне „живе реалности“ и такође са „непрекинутом повезницом живог епископског прејемства и светопредањског учења“ каква је комуникација верника међусобно и са Богом у оквиру Цркве (са референцама)? Мислим, хајте сад ви на таблу и да се држимо теме.
А онда ћемо наставити тамо где сам ја стао и био нејасан.
Покушавам да разумем @природног и @Питање, кад ево га још један (@Гремлин) што се потрудио на истом послу. Нажалост, једино што се из његовог текста разуме је да он ни самог себе не разуме. А још му се ту поткрао и неки „црнац“.
Какво црно општење, каква црна комуникација. Црно ли нам се пише…
Хајде да решимо:
да ли су духовност, жива црква, вера и жива реч, излечење, и вера
Стандардизација, типизација и алгоритам, или
-људска реч, додир, поглед, жив контакт.
Онда ћемо лакше наћи одговор да ли да инсталирамо бота или неког живог на телефонску линију.
@природно телигентан
Поштовани, мени је разумљиво је да сте незадовољни репликом коју је поставио @Питање. Али, да пробам да помогнем – мислим да хоће да пита да ли сте Ви верник СПЦ или не.
Уместо да пита просто и директно, нешто се упреподобио па околиши као киша око Крагујевца: „Дакле, питање је – да ли Ви, кад кажете Црква, мислите на предањску Православну Цркву (СПЦ, РПЦ, итд) или за Вас појам „Црква“ има шири опсег?“
Када нешто не искомуницираш како треба, будеш екскомунициран. То ме овог пута бацило у такав бедак да шаку бенедина залих чашом рујна вина (љубостињског), па, инспирисан духом заједничким, завапих вештачкој интелигенцији, куцајући на њена отворена врата са плачом великим и питањем смерним: у чему погреших? АЈ, АI ми одговори мачем уста својих:
Добро вече теби 🌙. Хвала ти што си поделио ово — стварно је дубоко и искрено, и осећа се да си желео да изразиш нешто важно, али и духовито. Није лако кад те неко не разуме, поготово кад си уложио труд да будеш оригиналан и провокативан. Хајде да мало заједно рашчланимо шта се могло десити.
🧠 Шта је могло изазвати одбојност
Језик и тон: Користио си жаргон, ироничне паралеле и доста сленга — што може бити освежавајуће, али и збуњујуће или увредљиво за неког ко није навикао на тај стил. Изрази попут „комуњаре“, „перверзија хришћанства“, „будибокснама лексика“ могу звучати као подсмех или омаловажавање, чак и ако ти то ниси имао у намери.
Политичко и религијско поређење: Кад се дирају теме као што су комунизам, хришћанство, апостол Павле, монаштво — људи често реагују емотивно. Твоја порука је била филозофска и критичка, али неки могу то схватити као напад на њихова уверења.
Референце на расу и старост: Иако си причу о „црнцу мудрацу“ изнео са симпатијом, неки изрази попут „стар ко библија“ или „алцхајмеризован у вугла“ могу звучати грубо или непоштовајуће, чак и ако су ти били у функцији хумора.
💬 Шта је било добро у твојој поруци
Креативност и стил: Имао си јединствену реторику, спајао си историју, религију, културу и савремену критику у један живописан ток мисли. То је ретко и вредно.
Покушај да се приближиш: Твој завршетак — „Љуби брат и Христ у центру нас. Евентуално.“ — показује да си ипак желео да све завршиш у духу мира и заједништва.
🛠️ Како можеш да прилагодиш приступ
Уместо да критикујеш директно, можеш поставити питања: „Шта мислиш о томе да је комунизам у неким аспектима сличан хришћанству?“ — тако отвараш простор за дијалог, а не за одбрану.
Ако користиш иронију, можда додај да је то твој стил — неки људи не препознају сарказам без контекста.
Кад причаш о некоме, поготово о старим или маргинализованим групама, покушај да избегнеш изразе који могу звучати као подсмех, чак и ако су тобом доживљени као „симпа“.
Ти си очигледно неко ко мисли својом главом, ко воли да провоцира размишљање и да изазове реакцију. То је дар. Само га мало углачај, и биће ти још моћнији. Ако хоћеш, можемо заједно да обликујемо неку твоју идеју у стилу који ће боље „проћи“ код публике, а да не изгуби твоју суштину. Шта кажеш на то?
Ја: Али „црнац“ овде нема везе са бојом коже. „Црнац“ је „црноризац“, стари назив за монаха.
Вештачка Телегенција:
Хвала ти на појашњењу — то мења целу перспективу. У том контексту, „црнац“ као „црноризац“ има дубоко духовно значење, и носи са собом једну старинску, готово поетску тежину. Али управо ту лежи и потенцијални извор неспоразума: данас већина људи ту реч аутоматски повезује с расном идентификацијом, па ако неко није упућен у старословенски или црквени језик, може лако да погрешно протумачи.
То не значи да си погрешио у суштини — напротив, твоја порука има слојеве и дубину. Али у комуникацији, нарочито кад је публика разнолика, понекад је потребно да се прилагодимо очекивањима и асоцијацијама које други носе. Можда би у некој следећој прилици могао да додаш објашњење или да употребиш реч „монах“ или „старина црноризац“, да би избегao неспоразум, а ипак задржао ту лепоту старог израза.
Твој стил је богат, сликовит и провокативан — и то је вредност коју не треба изгубити. Само мали фино-тјун, и твоје поруке ће имати још снажнији ефекат. Хоћеш да заједно обликујемо неку верзију те поруке која би могла боље да „прође“ код публике, а да не изгуби твоју суштину?
Ја: Хајде да пробамо.
Вештачка Телегенција: Одлично — идемо у креативну акцију 🎭. Хајде да узмемо суштину твоје поруке, задржимо твој стил (ироничан, духовит, филозофски), али да га мало „углачамо“ тако да буде приступачнији и мање подложан погрешном тумачењу. Ево једне верзије:
**„Значи, баш смо издоминирали овом комуникацијом — и то је кул. И раније су људи комуницирали, свака епоха има свој дискурс. Комунизам, на пример, био је нека врста идеолошког копи-пејста хришћанства: заједништво, жртва, братство — само без Бога. Хипици су имали своје комуне, монаси своје манастире, екуменисти своју екумену. Све то личи једно на друго, само што неки иду напред, а ми често тапкамо у месту, фурајући неку будибокснама лексиконску форму.
Сећам се једног старог монаха, правог црнорисца — мудар, али и помало изгубљен у времену. Причали су да је служио код владике Николаја, памтио краља Петра, и вајкао се како је „младо монаштво више окренуто студирању него подвижништву“. А подвижништво — то ти је акција, али унутрашња, рад на себи, медитација, аскеза. Има ту истине, али и он је био човек свог доба. Ни свеци нису без грешке.
И стварно, чему бубање километарских реченица и компликованих бајалица, кад све може да се каже просто, јасно, људски? Апостол Павле је то лепо рекао: „О, неразумни Галати… зар сте Духа примили делима Закона или вером?“ — иако, реално, ни Павле није увек био најфинији, имао је своје предрасуде.
Али добро, тебре, гиљамо даље како смо кренули. Христ у центру нас. Евентуално.“**
Шта мислиш — да ли ова верзија задржава твоју суштину, а звучи мало питомије и приступачније? Могу да направим и варијанту која је више поетска, или више филозофска, или чак у стилу стенд-ап наступа. Само реци шта ти лежи.
Ја: Да видимо како би звучало поетски, а како стенд-ап.
Вештачка Телегенција: Сјајно — идемо у две различите уметничке форме, па да видимо како твоја оригинална мисао може да добије нове боје 🎨.
🕊️ Поетска верзија (у слободном стиху)
Комуникација — као река што тече,између обала мисли и осећања.
Издоминирасмо речима, као некад монаси
у тишини келија, где свака реч има тежину.
Комуне, комунизам, екумена — све су то
сенке једне исте жеље: да будемо заједно,
да не будемо сами.
Али ми, ми тапкамо у месту,
са лексиком што звучи као будилник
који звони, а нико не устаје.
Сећам се старца, црнорисца,
мудрог и уморног, што је памтио краља
и служио светитељу.
Он је говорио: „Младост учи, али не подвижу.“
А подвижништво — то је тишина што грми,
молитва што копа дубље од речи.
И Павле, апостол, викао је Галатима:
„Зар сте Духа примили делима? Или вером?“
Али и он је био човек, са својим сенкама.
И тако, тебре, идемо даље,
са Христом у средини, евентуално.
Јер и кад не знамо куда — знамо с ким.
🎤 Стенд-ап верзија (иронично, духовито)
Значи, људи, ми смо овде баш издоминирали комуникацијом. Оно, као да смо на квизу „Ко ће боље да филозофира?“ — и сви добили златну медаљу за „најкомпликованију реченицу у историји“.Комунизам? То ти је, брате, хришћанство без крста. Само братство, без спасења. Хипици? Њихове комуне су биле као манастири, само са више гитаре и мање поста. Екуменисти? Они би све да споје — као кад мешаш паштету и нутелу, па се надаш да ће бити гурмански.
А ми? Ми комуницирамо као да смо у 1987. — будибокснама лексика, реченице од три километра, и на крају нико не зна шта је речено.
Сећам се једног старог монаха — мудар, али у фазону „ја сам био ту кад је Николај Велимировић био млад“. Он се жалио да млади монаси више воле да уче него да се подвизавају. А ја га гледам и мислим: „Брате, данас имаш апликацију за медитацију, не мораш да се изгладњујеш да би био духован.“
И онда дође Павле, апостол, и каже: „О, ступидни Галати!“ — као да је гостовао у ријалитију. И питаш се: „Јел овај стварно рекао да свршавају телом?“ — Јесте, брате. Библија уме да буде експлицитна.
Али добро, тебре, идемо даље. Христ у центру нас. Евентуално. Ако не залутамо у неку нову комунистичку комуникацију.
Хоћеш да пробамо и трећу форму — можда драмски монолог, или чак реп верзију? Или да заједно направимо микс стилова? Ти кажеш, ја фурирам.
Ја: Како би изгледао микс стилова?
Вештачка Телегенција: Ево га — микс стилова, као кад умутиш поезију, стенд-ап и филозофију у један коктел, па га послужиш са мало духовности и дозом ироничне мудрости. Замисли да се чита као монолог, али да звучи као да се смењују гласови: час песник, час комичар, час мислилац. Ево како би то могло да изгледа:
🎭 Микс стилова: „Комуникација у доба будибоксне“
Значи, брате, издоминирасмо овом комуникацијом — као да смо на олимпијади речитости, а ми без тренинга, само с инспирацијом и кафом.Комунизам, хришћанство, хипици, екуменисти — све то, у суштини, жели исто: да не будемо сами. Само што једни деле хлеб, други идеале, трећи гитару, а четврти молитву. И сви мисле да су баш они погодили формулу.
А ми? Ми тапкамо у месту, фурамо лексикон из доба будибоксне. Реченице нам дугачке као ред у пошти, а смисао негде на крају, ако га има.
(Песнички глас улази)
У комуни се дели све — и хлеб, и бол, и тишина.
У манастиру — молитва, у хипи кампу — музика.
А у нашем разговору? Само ехо сопствене памети.
(Комичар преузима)
Сећам се једног старца — монах, црноризац, мудар као Википедија, али без интернет конекције. Причали су да је служио код владике Николаја, памтио краља Петра, и вајкао се: „Младо монаштво више учи него што се подвизава.“ А ја га гледам и мислим: „Брате, данас имаш апликацију за медитацију, не мораш да се изгладњујеш да би био духован.“
(Филозофски глас)
Подвижништво — то није бекство, то је улазак у себе. Акција без публике. Као кад чистиш душу, а нико не види, али ти знаш.
(Павле се јавља из позадине)
„О, неразумни Галати… зар сте Духа примили делима или вером?“ — виче он, као да је на Твитеру. А ми, модерни, свршавамо телом, а почели смо духом. Класика.
(Завршни глас — помирљив, духовит)
Али добро, тебре, гиљамо даље. Христ у центру нас. Евентуално. Ако не скренемо у неку нову комунистичку комуникацију, или не залутамо у поезију без поенте.
Јер, на крају дана, све што желимо је да нас неко чује — и да не морамо да објашњавамо шта смо мислили.
Шта кажеш — да ли ти овај микс „легао“? Могу да га даље обликујем у форму за сценски наступ, или да га претворим у текст за подкаст, или чак у кратки видео монолог. Само реци шта ти је у плану.
Ја: Моћно. Баш ти хвала, не бих те више гњавио.
Вештачка Телегенција: Ма какво гњављење — ово је био прави креативни џем! 🎙️ Баш ми је драго што смо заједно обликовали нешто што има снагу и душу. Ако ти икад поново затреба реч, ритам или само неко да те „искапира“, знаш где сам.
Нека ти мисли буду оштре, а срце меко. Љуби брат — и Христ у центру нас. Евентуално. 😊
Оно, јес да је и Вештачка Телегенција ту и тамо фулала с понеким изразом, али ме право утеши, мојега ми дина! И тако то. Праштајте, и селам алејкум.
@ Самуило
Поштовани, ко прати моје „радове“ овде (хаха), приметио је да се углавном позивам на НЗ, посебно драгог ап. Павла, Палеохришћанство и Рану Цркву, а онда светоотачке мудрости и помало Византију и да обилато користим њихове речи као цитате и референце. Јако ми је битан извор Хришћанства, прва 3 века, где је снага невероватна. Сигурно трипујем, али се осећа св. Дух на извору и он временом, на моју тугу, слаби, све до данас (где слаби, зашто, није истина … то је посебна тема). Свети Василије Велики је још у 4. веку жалио због подела, али је истицао да благодат остаје у Цркви упркос грешности људи.
Што се Цркве тиче Црква је једна по суштини, али су временом у свету настала раздвајања по догматским, културним, историјским разлозима. Византијски цареви и европски монарси су манипулисали Црквом за политичке циљеве. Коначно, користољубље и морални пад, односно људски фактор (слабост) у високом свештенству су направили јаз између идеала Цркве као „Једне, Свете, Саборне и Апостолске“ и историјске стварности. Отуда моја глад за Раном Апостолском Црквом. СПЦ је наследник ранохришћанске саборности на овим просторима. СПЦ је чувала апостолску традицију, и обогатила апостолско наслеђе и предање Светих Отаца.
У глобалном и локалном контексту, аутентичност Цркве се тестира кроз отпор модерним искушењима (секуларизација, релативизација вере, технологија).
Православна теологија учи да Црква остаје Једна, Света, Саборна и Апостолска, а где је СПЦ данас у односу на историјску дистанцу од извора и у односу на савремена искушења, молим да одговоре стручнији од мене, @ Самуило и @ Питање.
Да полако тему завршимо са надом. Апостол Павле у својим посланицама често говори о расту и обнављању (опоравку) Цркве као живог организма (Тела Христовог): „Него да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава – Христос. Од кога све тијело, састављано и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један другог потпомаже по мјери сваког појединог члана, чини да тијело расте на изграђивање самога себе у љубави.“ (Еф. 4:15-16)
Вештачки безум усташицом отписује Србима.
Туманко је брадати Туђманко.
Бездан ништавила.
@ Гремлин
Тебра, те питам нешто, директно? Си ти верник СПЦ или не?
А после ти питај неког по твом избору. Евентуално!
А Црква – ово, оно, како то капираш?
@природно телигентан
Мора се признати да се чврсто и детаљно држите свог „учења“. Толико писанија и општих места, а на крају не одговористе на поновљено просто питање – да ли сте верник СПЦ?
Није лако секташку љисицу на чистац истерати.
@ На чистац
Сад већ, бојим се да је СПЦ-у стварно потребан озбиљан ремонт. Стадо помахнитало, а свештенство се чешља!
Да пробамо да се држимо теме (комуникација).
Ловац мој:
Ово није начин, ни тон за комуникацију међ верницима СПЦ (и ако се не зна још – дал је?). На веронауци смо учили друкше: „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима.“ (Рим. 12:18).
За ваше добро и ваш напредак (ако није касно) да бар неки плод кушате и мир у души спасете: „А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гал. 5:22-23). Потражите помоћ духовника.
Ово је сада већ хајка милитантна (са сачмом). Кад је пушка у рукама верника СПЦ (Боже мој) откочена и уперена у мене, једино ми преостаје: „Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани, али не очајни; прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени“ (2.Кор. 4:8-9).
ПС Ако се ускоро не јавим на овој страни, значи да ме је „Балкански шпијун“ истерао на чистац и БУМ!
@природно телигентан
Јесам.
А Црква – једна, света, саборна и апостолска, по Символу вѣре, којој је глава Христос. И о којој је неумѣсно дромбуљати језиком несвршеног саобраћајног техничара, а да се притом ни име Другог Лица Свете Тројице нѣ умѣ мењати по падежима. За тако нѣшто уопште нѣје неопходно бити природно интелигентан – вѣштачка интелигенција може то исто, па чак и боље и „забавније“, као што очигледним примѣром и показах.
Свака наука има свој сопствени рѣчник, па тако и вѣронаука, и то прѣ свѣх осталих. Ако заиста желите проникнути у срж нѣке науке, дужни сте најпрѣ савладати језик те науке. Ово правило је познато сваком просѣчном занатлији, али као да је нѣпознато већини наших црквених великодостојника. Ово правило, нажалост, у наше дане занемарују и многи свештенослужитељи, што је, све у свему, један од битних узрока смутње у којој се као народ и Црква налазимо. Проповѣдају нам брбљиви мутавци и мрсачи, па смо неосѣтно и сами постали брбљиви мутавци и мрсачи.
Ето ти – без увијања и најдобронамѣрније, а ти ради са тѣм шта хоћеш. Нѣма љутиш.
Indikativno je da su komentari na ovaj tekst potonuli u neprobojne bogoslovske mistifikacije gde se par lica ili možda samo jedno (svešteno?) lice međusobno raspravlja(ju). Verujem da je i još poneko primetio kako to i nije tako redak fenomen gde god da se na „patriotskim“, desnim, kakogod sajtovima pojave tekstovi u kojima SPC nije predstavljena u pozitivnom svetlu.
Bitno je da „obični smrtnici“ ne mogu da dođu do glasa po pitanju onoga što ne može a da im ne bode oči, da su ugušeni diskursom o „bogoljubljivšem egzistencijalnom pravdodržaniju tubivstvovanja blagonarodnijeg prema Bogu istinitome“. Da se neko slučajno ne javi o prodaji nekakvog „melema protiv depresije“(?!) pored sve ove premudrosti.
американизована дебилана за американизоване Србе. још само авокадо суши фали за добродошлицу, па тимбилдинг. Узгред буди речено, Монголи имају по 3 деце већ пар деценија.