Љиљана Смајловић и Андреа Јовановић успеле да разговарају сат времена о српској политици а да у разговору Вучић и СНС скоро да не постоје као једини актери са суштинским протагонизмом
Фото: Снимак екрана
Када је Фуко упитан једном приликом зашто није чешће цитирао Хајдегера, чији је утицај на његову мисао очигледан, Фуко је одговорио како су „неки утицаји превелики да би се о њима говорило.“
Андреа (Јовановић) и Љиља (Љиљана Смајловић) су у овој Релативизацији успеле да, за мало мање од сат времена, постигну нешто што мало коме полази за руком у овој земљи. И мени ретко полази за руком иако се бавим писањем о ескапистичким садржајима, због чега ћу сада прећи на дигресију како бих макар делом постигао оно што њих две са лакоћом чине непуних сат времена, уз обећање да ће на крају ипак имати смисла.
Када је Зеленски посетио Белу кућу у фебруару, тренутак у којем се Трамп и Венс над њиме иживљавају као силеџије над неким туњавком у школском дворишту, био ми је врло знаковит на више нивоа. Оно шта ми је пре свега било перверзно у том перформансу за медије је у којој мери је симболика ситуације отворена за широк спектар тумачења.
Док ми гледамо сукоб Зеленског и Венса, који се викаријски вређа за, и уместо, Трампа, први човек Америке то посматра и убацује се са коментарима који од сукоба праве перформанс за телевизију. Међутим, док њих двојица намештају Зеленског за различите видове општења, занемарује се да у просторији неко недостаје. Ту се говорило о „помирењу“, о обустави ратних дејстава, о преговорима, примирју; али сви ти „појмови“ постоје само у апстракцији. У неком инфинитиву.
Дакле имамо председника окупиране земље; бесног потпредседника САД који се понаша онако како он замишља да би народ волео да се председник понаша; председника који се измешта из разговора тиме што размишља о томе како ће овај сусрет бити перципиран; и на крају имамо четвртог, невидљивог госта: Путина, који кроз своје одсуство структуира фикцију која се дешава у Белој кући.
Говор о преговорима о апстрактном миру без човека који има највећи протагонизам по питању агресије ми је био фасцинантан ван сваке мере, и наредних недеља ми је та сцена постала један од начина за тумачење свих дешавања на локалној политичкој сцени, а и у приватном животу уопште. На крају крајева, сви се ми увек налазимо у тим оквирима: неко ко је перформативно бесан на нас али не доноси одлуке, онај ко доноси одлуке али га одлуке не занимају него искључиво да нађе угао у ком он испада херој, неко ко је извор свих наших проблема и својим одсуством структуира ту фарсу и ти који не верујеш каквом те будалом праве.
Ова епизода Релативизације се може сматрати једном врстом драматизације тог игроказа где је Љиља, наравно, Трамп; Андреа је у улози Венса, а гледалац је Зеленски који гледа којим интелектуалним гимнастикама се овде брани режим и не верује да су постигле ствар ретку колико и тринаеста плата.
Љиља и Андреа успеле су сат времена да говоре о сукобу две стране у којем страна која има суштински протагонизам малтене и није именована.
Успеле су да разговарају сат времена о српској политици и да у том разговору Вучић и СНС скоро и да не постоје као једини актери са суштинским протагонизмом. Међутим, кроз своје одсуство, Шеф показује у којој мери он плете ову дискурзивну мрежу којом ова два лукава ума лове у мутном. Неки утицаји заиста јесу превелики.
Није битно одакле зрак полази, већ где се преломио. 🙂
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Николе Јовића)
Прочитајте још
Суд казнио „Политику“ јер није вратила старо заглавље и имена породице Рибникар
Categories: Гостинска соба
Andrea Jovanovic je vanredno dobro analizirala fenomene, ne odredjene politicke aktere.
Kriticar Jovic uspeo je zahvaljujuci njima dvema da obogati svoje iskustvo koje politicku raspravu svidi na unapred zacrtanog protagonistu po kome tj po diktatoru, kriminalcu ( revolucija floskula kako to dobro definise Andrea) onda sagovornik lupa dobro poznati arsenal kritike usput pumpajuci sa publikom koja bi bez toga umrla od dosade
Upravo o tome je rec. Kriticar Relativizacije je jedan od vise predvidivih politicki i projektno korektnih a to onda neminovno znaci i namrtvo dosadnih sagovornika.
Da da, Nikola Jovic je sasvim u pravu.
Ove dve zene a narocito filozofkinja Jovanovic uspele su da se bave fenomenima i da izbegnu floskule koje Jovicu toliko bolno nedostaju.
Ali upravo to je ono sto je tolikom ljudima prijalo i upravo to je ono sto pumpadzijske projektno uspesne autore cini tako beskrajno dosadnim.
Kao rominjanje jesenje kise Jovicu, bas tako.
И Никола Јовић је маестро. У своје рогобатне реченице уградио је, успутно, само две речи, окупатор и агресор, да оптужи Русију за НАТО агресију на Русију и Русе у Украјини.
А тема му је, наоко, вербално мајсторство две жене и њихове симпатије које он у томе разоткрива.
Тачно је да Русија не може бити окупатор нити агресор у Малорусији. Тамо је агресор НАТО пакт. Али је срамота за руску државу да на руском државном медију главну ТВ емисију добије личност која је више од деценије распоређивала Сорошев новац другосрбијанској издајничкој олоши.
Па како нећу бит’ неурозан!? Па како нећу бит’ неурозан!? Морам признати да сам се осетио перформативно бесан кад сам, прочитавши овај ескапистички садржај у којем аутор, користећи протагонизам две наречене даме, структуира фикцију утицаја Хајдегерове философије на Фукоа – или обрнуто, свеједно, схватио да ништа не схватам јер сам се уплео у дискурзивну мрежу протагонизма који структуира фарсу.
Ала сам ово лепо рекао! Ала сам учен, ј…, свака мени част!
@Суводолски
Структуралиста, бре!
Чланак ме је навео да одгледам емисију, аналогну дискурсу о грађанским слободама на пијаци робова. Управо је о ескапизму реч, тако да ово теоретисање две даме рефлектује тренд праксе да се говори о „двема странама“. То је и највећи политички успех АВ персонификоване хоботнице: од узрока постала је „једна страна“, чија је „супериорност“ лако доказива на основу километара путева и платформе да је све изграђено лично градио а за све срушено „пронаћи ће кривце“. Она (путевима, ваљда) спаја а ова друга – раздваја, одељује. Али, за „другу страну“ наћи ће се замена из Гане, Кине, Албаније, Независног Косова итд. А Љиљана Смајловић опет ће феноменолошки размотрити ситуацију, будући да ће се то догодити „само од себе“. Кнез Милош би рекао: „маскирају узрок – ето Ти дискурс“.
Русија је праотаџбина свих Индијанаца.
Данас 2025. у Американији, отаџбини истребљених Индијанаца, уљезли кабалиста и два германска (из)гоја, док убрзано спремају нови људождерски поход Запада против Русије, говоре да Руси су, јозефштатари такође упорно понављају, нападачи и завојевачи у староруским градовима, на пример, Јекатеринославу, Кијеву, Лавову, Луцку, Одеси и Ужгороду.
Година 1993-2025. у Јозефштату (бивши Београд) Смиљана Миркова Угрица Смајловић 1956. из Бихаћа је већ четири деценије уљезли титоистички комесар и одана добошарка сопственог земе и ликвидатора Србије и Србства Александра Анђелкова Вучића 1970. из Бугојна.
Данас 2025. у Србији, где Александар Вучић и „Рио Тинто“ спремају потпуни екоцид (геоцид + биоцид + геноцид + културоцид), сви људи бар због нових поколења морају да хитно оборе какистократију или изметовладу СНС (Србождерска нацистичка странка).
Или Аљек или живот, треће није дато.
Andrea ,kao i uvek ,sjajna!
По мом мишљењу, г-ђица/г-ђа Јовановић је дала одличну анализу стања међу Србљима, укључујући и националне збиљске Србе.
Боже драги, шта ли нас чека ?
Погледао сам целу епизоду Релативизације која је била повод за овај текст и уопште није тачно да Љиљана Смајловић и Андреа Јовановић експлицитно помињу Вучића Андре је рецимо рекла на једном месту ако је избор између Динка Грухоњића и онога што он представња и и Вучића онда сам за Вучића овоме немам шта да приговорим. Као бивши учесник девето мартовских демонстрација и неко ко јр вазда био антипротиван . још у основној школи су ме слали код директорке са часа пионирске наставе да не идем сад у детаље. На другом месту Андреа каже парфразирам ако је цена рушења власти растурање СПЦ и државе то није цена коју сам ја спремна да платим. Тако да Јовићева теза као разговарати сат времена без помињања Вучића уопште не стоји. Закључујем да или није пажљиво пратију емисију или је намерно изврнуо истину да би доказао унапред замиђњену тезу.