Орден додељен за показану љубав и доброчинство према цркви, а нарочито за допринос изградњи храма Светог Саве у Дапсићу, стоји у саопштењу
Митрополити будимљанско-никшићки Методије и милешевски Атанасије на освећењу храма Светог Саве у Дапсићу (Фото: СПЦ)
Епархија будимљанско-никшићка одликовала је председника Србије Александра Вучића орденом Светог Георгија I степена за „показану љубав и доброчинство према цркви, а нарочито приликом изградње храма Светог Саве у Дапсићу“, а признање је примио у име шефа државе Милош Вучевић, саопштила је Српска православна црква (СПЦ).
„Овим показујемо јединство српског народа. Све оне границе које нас и са истока, и са запада и са севера одвајају од наше браће, и данас и ранијих векова, наши су преци умели да прелазе и поништавају, да их не рачунају ни у шта“, поручио је митрополит будимљанско-никшићки Методије.
Ми смо један народ и један простор, једна крв, једна вера, браћа и чеда Светог Саве, додао је он.
Литија око храма Светог Саве у Дапсићу (Фото: СПЦ)
Пожелевши добродошлицу Вучевићу у Беране, као изасланику председника Србије Александра Вучића, владика Методије је навео да је тиме показао да су Срби једно, да се слажу и да су „у заједништву и заједници и сада када нам је тешко, али и у оним другим временима буде мало боље и слободније“.
„Господине Вучевићу, пренесите господину председнику, кога, нажалост, нисам имао прилике да сретнем, нити да имам тај однос као што је имао мој претходник на овом трону док је седио, да настави да сабира српски народ и да помаже овде у Црној Гори као што је и досада помагао“, поручио је у суботу митрополит Методије, наведено је у саопштењу СПЦ.
Милош Вучевић примио орден уместо Александра Вучића (Фото: СПЦ)
Он је нагласио да ће српски народ у Црној Гори учинити све да „мајку Србију и мајку Русију никад не заборави“ и да се нада да ће се „још присније ујединити у некој заједници“ у „будућности, ако Бог да“.
Опрема: Стање ствари
Прочитајте још
Categories: Гостинска соба
Тишина сад, добро је. Није то џабе и времена су смутна. Нека.
Ево и у мојој парохији су у црквеном одбору махом ктитори и задужбинари што „с тешком муком и у зноју лица свог хљеб зарађују“. Пророци и свети оци су и даље у пустињи, далеко од цркве и храна им је дивљи мед и скакавци.
Раскрстимо с тим у себи. Не треба то једно с другим мешати. И једно и друго су наши клубови, и дајмо цару царево а богу божије.
И кад и други народи имају своје две цркве, пустињску и градску, не треба на то гледати с превише оптуживања. И они дају цару царево, а богу божије.
Црква је уз власт која јој даје новац.
@Ateista – а која није? То не значи да је то добро, него да је тако како је, а ми ћемо разумети и зашто је то тако, па ће мо се према томе подобију и поставити. Свештеници су… свештеници су… људи, љубезни мој брате Атеиста. Да ли се и себи усуђујемо пребацити недоследности, или зле доследности као и свештеницима?
Стао један монах да зида цркву и конак у селу. Радови лепо ишли, све то фино, али људе плаћа некако чудном мером. Мало му то село замери, па и ја тада млађано момче, чујем шта причају старији те се прикључим , овај, том наративу.
Једном приликом, у позне летње сате, док су цврчци цврчали селом – тада још без уличног осветљења и панораме са магистралом за промет кинеске робе и туђинских војски на хоризонту – уз лавеж паса из даљине, у једном надасве философском разговор са једним начитаним, образованим и свуда виђеним пензионером из БГ, изнесох то што сам чуо и што сам прихватио од старијих.
Каже човек: тако то бива. Све у реду.
Море како „све у реду“ чика Д. Од каквих се пара зида богомоља.
Увек од истих – одговори он. Све катедрале у Европи, џамије по свету, синангоге: све од исто задобијеног новца.
Ја се замислих. Што већа богомоља, веће паре. Откуда оне?
Чика Д., уживајући у томе да ме збуни и нагна на размишљање, настави: ево баш наши утврђени градови и манастири, мислиш ли да су носачи и тегљачи били плаћени? Зидари можда, неимари сигурно, они су били хај теч корпорације, ако га попреко погледаш оде у Брисел или Женеву па ће тамо радити. А шта мислиш, чија су јајцета коришћена за малтер и везивни материјал? Од сељака купљена и поштено плаћена? Ехехехехе, насмеја се он.
Мени пред очима српски сељак из средњег века, као што сам га видео у филму Чаробни мач, или у историјском атласу.
И после: настави са уживањем чика Д.: „свети краљ тај и тај, задужбинар и велики ктитор. А његове житије није знало прочитати 99% људи у то време. А и спавали су, богатији изнад штале а сиромашнији су имали овцу у другој половини куће. На страну то што су житије писали свештеници по наруџбини, то јест претече масмедија. Данас за те житије имаш ево рецимо Политику, НИН, Вечерње Новости и први и други програм. Овај „трећи канал“ су гласоноше са запада, тј „јеретичке књиге не читати“.
Ја сам стајао као залеђен. Има логике. Ови данас око нас што су се снашли и виле озидали личили су на властелу од тада.
Он се опет засмеја и потапша ме по раменима. „Не брини за то. Историја је тога пуна. Није то српски специјалитет. То је човек. И та житија од тада су једна библија за нас данас. Јер човеку треба тај идеал, да би се по нечему равнао и да не би још горе пао у неку прелест.
Захваљујући Краљевићу Марку, и његовој легенди, много душа и домова је спашено. То треба да живи и да се поштује. То је наш архетип. Хвала богу те нисмо имали Ержбет Батори да се купа у крви поданика, или Влада Цепеша да нас цепеша на колац. А о другим душевним стањима стране властеле огрезле у инцесту и да не причамо.
Зато, добар је наш попа. Он теби зида. Мало и себи, мало и општинарима, за откуп греха, али опет је то благословено. Није украдено, није отето. Мало закинуто, ко кад ти негде радиш код неког, па останеш у ВЦ пола сата“.
Тако, брате Атеиста, нажалост не можемо бити сви тако коректни, да не будемо тамо где је новац. Али идеал јесте – не окаљати се. Бар не много. Бар не непрестано. Бар у мањој мери.
Е људи – ако вам кварим посело реците да идем. Не морам ја овде да мутим извор, нит ми је то циљ.
Волео бих допринети одвајању жита од кукоља, па и мало свој кукољ прочистити.
Љуби брат