Примирје између Израела и Ирана није крај рата, напротив: пси и хијене рата ће се вратити. И опет ће бити крвопролића. Ипак, бар је срушен велики табу

Фото: Strategic Culture Foundation

(Strategic Culture Foundation, 25. 6. 2025)

На крају се, како је било и за очекивати, Велики циркузант упрпио, односно пребацио на ТАКО подешавања (TACO, „Trump Always Chickens Out”, „Трамп се на крају увијек упрпи“, кованица новинара Роберта Армстронга у Фајненшел тајмсу од 2. маја 2025, поводом Трамповог одустајања, односно деведесетодневног „замрзавања“ увођења додатних царина главним трговачким партнерима, Кини и ЕУ – нап. СтСт).

Престравиле су га три чињенице с терена:

1. Иранска најава затварања Ормуског тјеснаца. ЦИА је упозорила Трампа да је Кина из петних жила против затварања тјеснаца. То је један од разлога, према ријечима једног дугогодишњег припадника америчке Државе из сјенке, што се Трамп одлучио да ипак изведе своју „спектакуларну“ позоришну операцију бомбардовања. Али кад је баук затварања Ормуза постао реалан, пребацио се на ТАКО подешавања.
2. Иранска порука упозорења у виду бомбардовања америчке базе у Катару, драгуља империјалне круне у Западној Азији. Чак и атлантистички извори из Дохе потврђују да је штета причињена на – сада евакуисаној – војној бази „монументална“, при чему су бар три ракете погодиле циљ.
3. Можда и кључни разлог: геноцидашима из Тел Авива убрзано је понестајало ракета за пресретање; заправо, читава њихова – шупљикава – противваздушна одбрана је проблематична. У посљедњем иранском ракетирању окупиране Палестине у понедељак ујутро степен пресретања пао је испод педесет одсто, и Иран је почео гађати израелску електромрежу. Нова иранска смјерница – стратешка офанзива, а не стрпљење – ишла је на потпуно парализовање израелске привреде. Поврх тога, геноцидаши су већ преклињали Иран да „заврши рат“. Техеран је одговорио да још није вријеме. Стога су се геноцидаши обратили татици Трампу да их спасе.

 

Погледајте у апликацији Threads

 

Редослијед догађаја који су довели до примирја остаје мутан. Кључни догађај који га је убрзао био је Путинов састанак с иранским министром спољних послова Аракчијем у Кремљу у понедељак.

Говорећи у име ајатолаха Хамнеија, Аракчи је можда затражио крупније испоруке наоружања, највише система противваздушне одбране; али то ће потрајати, нарочито узимајући у обзир да стратешко партнерство, недавно одобрено у скупштинама обе државе, званично није војни савез.

Ипак, према обавијештеним изворима у Москви, Путин је поставио Русију у средиште могућег разрјешења ситуације, измјештајући Вашингтон, што је разјарило Екипу Трамп 2.0. Трамп се хвалио да су га и Иран и Израел звали скоро истовремено ради договора о примирју, што је бесмислица – звао га је само Израел. Путин је, још једном јасно ставивши до знања да ће подржати Иран, посредно понудио Трампу излаз из ситуације.

Досљедно свом карактеру, Велики циркузант једва је дочекао, приказујући све као сопствену заслугу, као у каквом ријалитију. И то свега два дана пошто се испрсио да је ирански атомски програм „збрисан“ (настојећи на том, иако и америчке обавјештајне службе признају да је можда тек враћен неколико мјесеци уназад).

Разбијен је велики табу

Иран је на најтежи начин научио неколико важних лекција, плативши страшну цијену. Техеран је био исувише транспарентан и разуман имајући посла с мафијашима: од допуштања ИАЕА (Међународној агенцији за атомску енергију, нап. СтСт) да врши надзор над нуклеарним постројењима, што се испоставило као процес прикупљања обавјештајних података за потребе одређивања мета израелских напада, до вјеровања у дипломатију и поштовања договора које је друга страна одбацивала.

Нема дипломатије кад се има посла с империјалним Левијатаном, односно Бехемотом – поготово кад, с ужасом, схвати да му се утицај смањује на цијелом Глобалном Југу.

На унутрашњем плану у Ирану, у сукобу су бар три фракције: ајатолах Хамнеи и његов најужи круг, укључујући Корпус чувара исламске револуције, реформисти, отјелотворени у нејаком предсједнику Пезешкијану, и оно што би се могло назвати секуларним националистима, који хоће јак Иран, али не као теодемократију.

Корпус чувара исламске револуције сад има сву власт. Одбрана отаџбине од смртоносне ционистичке осовине, укључујући Империју, искристалисала је општи сентимент народног јединства и поноса. Сви дијелови иранског друштва, деведесет милиона становника, стали су под заставу.

Концептуално, примирје – за које нико не зна колико ће трајати – не одговара Ирану, јер се губи његова све већа способност одвраћања. Израел ће грозничаво обнављати противваздушну одбрану, док ће Ирану бити потребни мјесеци, можда и године за обнову.

Империјални метод остаје исти. Велики циркузант је увидјео да му предстоји велико понижење, нешто налик израелском Вијетнаму, те је прогласио једнострано примирје и утекао.

Али, конфигурација пред предстојеће сукобе сад је друкчија. Одлучи ли се Вашингтон поново на ескалацију, или прибјегне провјереној пракси употребе терориста као посредника, Иран ће, као de facto вођа Отпора, апсолутно узвратити напад. Мит о непобједивости геноцидаша заувијек је срушен.

Остаје да се види хоће ли Техеран поступити по моделу Сјеверне Кореје ради супротстављања либијском и сиријском сценарију. Обогаћивање урана ће се наставити. Уз додатак заплета у стилу филм ноара: нико не зна гдје се уран налази.

Пепе Ескобар (Извор: Cradle)

Примирје није крај рата, напротив: то је тек – сумњиви – крај прве жестоке битке. Раније или касније, пси и хијене рата ће се вратити. И опет ће бити крвопролића. Ипак, бар је срушен велики табу: култ смрти у Западној Азији можда је смртно рањен.

С енглеског посрбило и скратило: Стање ствари

Categories: Гостинска соба

Tags: Доналд Трамп, Израел, Иран, Пепе Ескобар, САД