Својим подвигом у затирању словенских трагова на северу данашње Грчке посебно су заслужили да остану незаборављени костурски митрополит Герман Каравангелис (1866–1935) и лерински митрополит Августин Кандиотис (1907–2010) 

Карта Јужне/Беломорске/Егејске Македоније у данашњој Грчкој (Фото: Википедија)

Блажени архиепископ Теофилакт Охридски је у 11. веку, жалећи се пријатељима на месну словенску паству која је својом неотесаношћу вређала његова деликатна ромејска осећања, због чега је душевно и духовно страдање од општења с њима упоредио с Херакловим робовањем лидијској царици Омфали, писао овако: „Постоји, ипак, једна разлика – ја не служим царици, богатој, чистој и лепој, и свакако не златној Афродити, него прљавим робовима и варварима што заударају на овчије кожухе (PG 126:508A)… Још нисам ни ушао у Охрид… кад ме је запљуснуо смртоносни смрад налик ономе што избија из Харонове пећине (PG 126:508B)… Има ли Охриђанина да није врат без главе што не уме да поштује ни Бога, ни човека? С таквим чудовиштима сам ја осуђен да живим (PG 126:308A)… Охриђани моју песму слушају као магарци лиру (PG 126:324А)“.

Затим, поредећи Охрид с египатским ропством, архиепископ додаје: „Ова пустиња, у којој ми је суђено да копним зато што сам се сопственом вољом вратио у Египат, добра је за одгајање змија и шкорпиона и због људске злобе не може створити ништа добро, а, ако нешто и добије споља, мења га и чини сличним себи.” Најзад, поредећи се са птицом на Зевсовом скиптру, „која је принуђена да хода по земљи и вуче се по блату“, а Охриђане са „жабама које се, каљаве и смрдљиве, пентрају Зевсовој птици на грбачу и крекећу одвратно и злослутно, како прљавој души и приличи“[1], архиепископ Теофилакт упозорава да „Зевсова птица има и чврст кљун, и оштре канџе, па може да дере и кида месо“ (PG 126:308B).[2]

Власт да употреби кљун и канџе Зевсова птица је искористила тако што је на територији своје архиепископије ликвидирала све словенске школе, словенско богослужење заменила грчким и на грчки језик превела месну житијну литературу (попут словенског житија светог Климента Охридског, чији је изворник од његовог времена за историју заувек изгубљен). Речима знаменитог палеослависте Владимира Мошина, управо је у време архиепископа Теофилакта започета, а до краја 12. века и завршена, систематска хеленизација јужнословенских области и уништавање словенских писаних споменика, глагољских и ћириличких, због чега данас није сачувано ништа од јужнословенских рукописа старијих од 12. века.[3]

Спомен на архиепископа Теофилакта Охридског у Православној цркви се слави 31. децембра/13. јануара, а његове мошти почивају у Чачку, у Цркви Светог Вазнесења Господњег.

View this post on Instagram

A post shared by Марија (@888_m_m_)

О томе да се према Словенима срца ромејских пастира отада нису битно променила сведочи не само историја српских страдања под фанариотским зулумом (чији је посебно трагичан пример покушај спасавања од грчких „дахија у мантијама“ у виду очајничког преласка у ислам највећег дела мегленске[4] епархије, на челу с њеним митрополитом Иларионом – од свих дана у години ни мање ни више него на Васкрс 1769)[5], већ и новија историја, све до дубоко у 20. век. Грци, „народ-јединац“ (ἔθνος ἀνάδελφον, тј. „народ без брата“)[6], према другим народима и језицима на територијама које су сматрали својим или мисионарским увек су имали нулту толеранцију. Сетимо се мисионарења равноапостолног свештенопроповедника, пророка и чудотворца Козме Етолског[7], који је у православним цинцарским селима где је проповедао обећавао да ће се лично заузети код Бога да опрости све грехе од рођења онима који више никада не проговоре на цинцарском, као и да ће проклети свако једноверно православно село где чује да се говори на цинцарском или шиптарском језику, који је називао „језиком сатаниним“.[8]

Својим подвигом у затирању словенских[9] историјских трагова на северу данашње Грчке посебно су заслужили да остану незаборављени двојица црквених делатника – костурски митрополит Герман Каравангелис (1866–1935) и лерински митрополит Августин Кандиотис (1907–2010).

+

Грчки народни херој и митрополит Цариградске патријаршије Герман Каравангелис рођен је на Лезбосу, школовао се у Халки, Лајпцигу и Бону, а до назначења за костурског митрополита (1900. године) служио је као професор на Теолошкој школи у Халки. У два наврата био је кандидат за цариградског патријарха (1913. и 1921) и једанпут за архиепископа Цркве Грчке (1923. године). За заслуге у националној свештеној борби одликован је орденом Реда Спаситеља Краљевине Грчке другог степена. У оквиру свогa пастирског, црквено-просветног и мисионарског деловања на територији своје митрополије Каравангелис се на првом месту фокусирао на организацију оружане борбе, приоритетно уперене против тамошњих припадника Бугарске егзархије (која је претходних деценија угрозила интересе Цариградске патријаршије интензивним бугаризовањем локалног живља, после укидања Охридске архиепископије канонски подвлашћеног Цариграду), а у далеко мањој мери против локалне османлијске власти с којом је митрополит, као службеник султану лојалног Фанара, одржавао блиске колаборационистичке односе.

Митрополит Герман Каравангелис с османлијском војском

Поводом стогодишњице оружаног ослобођења грчке Македоније од Словена и Турака, Велика масонска ложа Грчке организовала је 2012. године меморијалну конференцију, током које су први пут пред грчком и светском научном и стручном јавношћу обнародовани подаци који се тичу доприноса грчке масонерије „Македонској борби“. У билтену, изложеном на интернет-страници Велике ложе Грчке (и у међувремену отуда  уклоњеном)[10], читамо следеће:

„Године 1878. на цариградски патријаршијски престо ступио је масон–патријарх Јоаким III из Солуна.[…] Међу његовим најважнијим циљевима било је ослобођење Македоније.[…] И шта је 1901. учинио патријарх Јоаким III? Одмах је послао у македонске градове младе, енергичне и образоване јерархе, попут митрополитā и масонā Германа Каравангелиса костурског, Фотија Калпидиса (етномартира горичког), Хризостома Калафатиса драмског и Емилијана Лазаридиса (етномартира гребенског). У македонски конзулат отишли су масони Јон Драгумис [и други], који су организовали обавештајну мрежу и устаничке групе у сарадњи с митрополитима“.

Сам Јон Драгумис (члан масонске ложе „Александар Велики“[11], тадашњи потконзул у Битољу, одани Каравангелисов сарадник и један од главних идеолога грчке оружане борбе у Македонији), описујући демографску слику Македоније констатовао је да највећи њен део чине Словени, које „уместо религиозног осећања одликује приврженост култу предака [оличена у крсној слави – прим. ЈК], а уместо националног осећања – солидарност, која преко језика утиче на њихов идентитет“.[12] Због тога је Драгумис проценио да је потребна хитна акција грчке државе ради коначног решавања македонског питања и асимилације национално недовољно освешћених делова тамошње популације. У борбу се отпочетка укључио и његов зет Павлос Мелас (члан ложе „Атина“)[13], у историју грчког народа после своје погибије уписан као „првомученик за македонску слободу“. Мелас је, уз организацију герилске борбе против егзархиста, координисао акцију набавке и прослеђивања оружја костурском митрополиту, који га је надаље дистрибуисао широм своје митрополије. Каравангелис у својим мемоарима пише: „Групе андартā [грчке устаничке војске] стално су расле и увећавале се… Одржавао сам с њима редован контакт преко битољског конзулата и митрополитā. Лично сам се сретао с њима и саветовао их да редом убијају бугарске свештенике и учитеље“.[14] У јесен 1901. године по његовом налогу убијен је егзархијски свештеник у селу Зеленич.[15]

Фотографија одсечене главе војводе и егзархистичког побуњеника Лазара Поп-Трајкова, управника костурске гимназије (1903), окачена као трофеј на зиду кабинета наручиоца убиства, митрополита костурског Германа Каравангелиса. Како је сам митрополит писао, „можда ће једнога дана неко, копајући по врту костурске митрополије, пронаћи једну главу, а неће знати чија је“.[16]

У својим сећањима Каравангелис описује како су у једном од словенских села која је обилазио 1901. године егзархисти одбијали да му предају кључеве цркве да у њој одслужи литургију (што би се с правом и могло оценити као необична намера фанарског митрополита с обзиром на то да је поменути храм морао сматрати расколничким и према томе, до поновног освештавања, непогодним за служење), сведочећи овако: „Тада смо мој жандар Емин и ја, а обојица смо на раменима носили оружје (ја манлихер, а он карабин), развалили секиром врата и ушли. И ја сам [уз присуство муслимана Емина као представника црквеног лаоса – прим. ЈК] одслужио литургију, а да се нико није усудио да ме спречи“. Каравангелис сведочи и како је на Божић исте године служио поноћну службу у селу Загоричани. Егзархисти су поново одбијали да му предају кључеве храма јер су те ноћи и сами хтели да служе. Запретивши најпре да ће поново разбити храмовна врата, а затим и да ће позвати османлијску војску, ушао је и одслужио литургију. О томе сам пише овако: „У цркви сам вратио револвер у корице, али сећам се да сам заборавио да спустим обарач. На срећу, није се десило никакво зло. Иза часног престола је стајао један од наших који је све време у руци држао пиштољ“.[17] Тако је протекла прва митрополитова бескрвна служба у Загоричанима.

Митрополит Герман Каравангелис благосиља Павла Меласа. Мозаик у дворишту митрополитског двора у Костуру

Други пут митрополит је, као иницијатор[18] андартског напада на исте Загоричане, на празник Благовести 1905. године принео и крвну жртву. Вођа напада, Јоргос Цондас Вардас (члан ложе „Хесиод“)[19], дао је наредбу да се побију сви житељи села старији од шеснаест година. Уочи напада андартима je поручио ово: „Хероји осветници, позвани сте да затрете Загоричане и његове житеље. Рачунам на ваше јунаштво и верујем да ће освета бити страшна. Морате се осветити као полубогови, титани… Ви сте потомци богова и полубогова… Да би казна била потпуна, морате постати убице. И будите не само убице, него и звери. Убијајте не осврћући се ни на шта и ни на кога“.[20] Амерички новинар Алберт Сониксен, који извештава да је гледао како у области Костура и Водена „грчки свештеници у пратњи турске војске иду у казнене експедиције и говоре им која села треба спалити и које људе побити“, за загоричански покољ пише да је међу житељима-жртвама одважних хеленских полубогова „било петоро деце испод 15 година, седам жена (од којих две у поодмаклој трудноћи) и 22 човека изнад 60 година“. Дванаесторо је убијено у цркви за време литургије. „И све су то у Христово име урадили представници Цариградске цркве, којима су Европљани често пружали подршку…“.[21]

Митрополит Каравангелис је о догађају сведочио овако:

„У селу је било више од 600 кућа… Када је Вардас решио да спроведе одмазду, писао ми је и ја сам му послао имена наших, да њих не дира. У навечерје 25. марта 1905. он се, заједно са три стотине андарта, сакрио у шуми надомак села. Рано ујутру упали су у село и почело је пушкарање. Убијали су их и спаљивали им куће. Тога дана побијено је 79 Бугара, а нажалост и неки наши [патријаршијски лојалисти] који су, додуше, говорили на словенском језику, али су били драгоцени. Наши нису нарочито пострадали јер сам ја дао њихов списак Варди и они су се сакрили [не упозоривши комшије на напад – прим. ЈК]…“[22]

Тога дана је митрополит Герман Каравангелис, као други Нерон, из чамца на Костурском језеру гледао како у брдима горе Загоричани.[23]

Загоричани данас (Извор: Гугл мапе)

+ +

Mитрополит лерински Цркве Грчке Августин Кандиотис (†2012) у Србији ужива репутацију у данашње време ретког поборника православља, којем Срби радо прибегавају за духовном утехом и поуком. На леринској катедри провео је тридесет и три године (1967–2000), а на то место је, према извештају угледног теолога и православног философа Христа Јанараса, доведен на захтев војне хунте (1967–1974) упућен лично г.г. Јерониму, тадашњем архиепископу Цркве Грчке.[24] Као митрополит основао је црквену школу у Флорини, подигао  десетине храмова и установа – сиротишта (где је забележено да је словенским сирочићима забрањивао да говоре на матерњем језику, који им је био једина преостала веза с умрлим родитељима и родом)[25], интерната и старачких домова – и издао 85 књига, од којих је једна преведена на српски језик.

На иницијативу митрополита Кандиотиса у Лерину је у априлу 1971. године срушен пређашњи митрополитски храм посвећен светом Пантелејмону (изграђен 1870. од егзархиста), а на његовом месту подигнут је нови, у грчком стилу и посвећен истом светитељу. Локални хришћани су се према словенском храму светог Пантелејмона односили с пијететом, посебно после чуда које се у њему догодило почетком педесетих година 20. века, када је у храму прогледала слепа жена једног железничара из суседног места.[26] Храм је због свога статуса главне митрополијске богомоље редовно одржаван и био је у добром стању, када је митрополит Кандиотис решио да га сруши под изговором да је реч о грађевини која „само што не падне“, чиме представља „ризик по јавну безбедност“.

Mитрополит лерински Августин Кандиотис

У јубиларном издању поводом двадесетогодишњице подизања нове митрополијске цркве откривају се и другачији мотиви за рушење претходне. Свештеник Атанасије Рукалис објашњава: „Тешко ми је падало што је митрополијски храм имао словенски изглед, и изнутра и споља. На врху је имао три куполе у словенском стилу. Сви прозори су били у словенском стилу. Унутра су иконе на иконостасу биле исписане словенским словима, а изнад њих грчким. Ако би грчка слова понегде и била избрисана или избледела, словенска су и даље била видљива. С тим никако нисам могао да се помирим“. По сведочењу свештеника Рукалиса, најпре су уклоњене иконе и предате Комитету опште управе за Македонију. Потом је реновиран олтар тако „да се никако не виде трагови словенског менталитета“, а преправљени су и прозори, „након чега је храм попримио грчко-православни колорит, док је словенски нестао без трага“.[27]

А затим је храм срушен до тла.

Непуних месец дана после рушења старог храма положени су темељи новог и њиховом освећењу присуствовали су представници власти војне хунте.

Стара и нова Црква светог Пантелејмона у Лерину

То је само један у низу словенских храмова леринске митрополије који су за духовне власти митрополита Кандиотиса доживели такву судбину (Свети Никола у Штркову, Свети Атанасије у Руднику, Света Петка у Буковику…). Забележено је да је за потребе рушења Цркве Светих Константина и Јелене у Суровичеву (обављеног 24. јула 1972. године без потребне дозволе и без најаве) власт митрополиту Кандиотису чак дала на располагање тенкове, који су свој посао обавили тек из неколико покушаја и након много покиданих сајли (везаних за звоник цркве), иако је и овај пут све обављено под изговором да су посреди „потпуно руиниране грађевине“ које би пале и без помоћи са стране. Док су тенкови стајали испред храма, престрављени житељи су се закључали по својим домовима у које су биле уперене тенковске цеви.[28] Појединост да митрополиту Кандиотису није било довољно да прекречи словенске фреске и натписе, него да је инсистирао на демонстративном рушењу храмова, од стране хроничара тих догађања интерпретирана је као циљано „симболично насиље над словенским живљем тих крајева“.[29] Ако се сетимо аналогних догађања на територији Албаније (тј. северног Епира, где је 2015. године, након рушења храма Светог Атанасија, грчка држава уложила дипломатски демарш влади Албаније, Европској комисији и Европском савету упоредивши деловање албанских власти с „деловањем џихадиста“)[30], запазићемо битну разлику: тамо је, на туђинском тлу, срушен један иноверни храм, а овде мноштво једноверних, и то у организацији саме Цркве.

Митрополит пергамски Јован Зизјулас је деловање леринског митрополита оценио веома похвално: „У ширем историјском контексту живота нашега Рода, он је у много чему сличан ликовима и деловању људи које је у кризним временима слала Промисао Божија, како би спасили духовни идентитет нашег народа, али и његово биолошко биће“.[31]

Слободан Стојичевић: Одлазак православног Фукујаме (у спомен Јована Д. Зизиуласа 1931–2023)

На сахрани митрополита Кандиотиса 29. августа 2010. године саслуживало је четрнаест јерараха Цркве Грчке и Цариградске патријаршије, уз архиепископа охридског и митрополита скопског г. Јована (Вранишкоског), као представника Српске Православне Цркве.

Јелена Капустина је научни сарадник у Институту за српски језик САНУ и преводилац

[1] Умесно је упоредити овог епископа-лиристу танкоћутног носа са једним другим охридским епископом, који је имао нешто другачији пастирски и богословски програм: „Волети народ Божији, бити са народом Божијим, учити од народа Божијег“ (Димитријевић, В. Предговор. У: Златоусти проповедник васкрслога Христа. Свети Владика Николај у сећањима савременика /прир. Горан Вељковић/. Крагујевац: Духовни луг. 2025: 6). Тај се није жалио што не служи богатој царици, него је као богаташ Божји служио нишчим слугама Божјим: „Целу своју плату, сав новац који је добијао од издавача за своје високотиражне књиге, делио је сиротињи“ (Ранковић, Љ. Свети Владика Николај. Живот и дело. Шабац: Глас Цркве, 2013: 95). Локалним „смрдљивим чудовиштима прљавих душа“, охридској и битољској сиротињи, само једном приликом кад је са новцем скупљеним за грађење цркве задужбине кренуо за Лелић, успут је разделио 200.000 динара – „и хришћанима, и муслиманима, и Јеврејима“ (од 1,2 милиона које је сабрао; Jовановић Стојимировић, М. Сећања на Владику Николаја. У: Златоусти проповедник васкрслога Христа /прир. Горан Вељковић/. Крагујевац: Духовни луг, 2025: 29).

„Ничим, апсолутно ничим, сем духом, он се није узвишавао над обичним људима (Jовановић Стојимировић, 28)… Зато је и био популаран у Охриду. Када би пешице прошао чаршијом, занатлије би остављале алат и муштерије, да му притрче и пољубе руку. Старице су код њега долазиле у свако доба дана да му причају своје домаће јаде и он их је стрпљиво саслушавао, саветовао и храбрио. Код њега није било ни пријављивања, ни аудијенције, улазило се као у воденицу… (Јовановић Стојимировић, 30)“. Њему није сметало „пентрање на грбачу“: „Деца су му се пењала на колена, увлачила се у мантије, скакала око њега, а он се само смејао и све деци дозвољавао“ („у Богдају к’о у рају“; Ранковић, 100).

Када је као епископ стигао у Битољ и видео толику сиротињу, нарочито децу (а посебно се Битољ тада одликовао великим бројем јеврејске сиротиње), то га је толико потресло да ноћима није спавао. По сведочењу његовог синовца Јована Велимировића, који је са Владиком био у Битољу, Николај није хтео лећи у кревет када је стигао у Битољ: „Ја сам духовни пастир овога народа, ове деце. Немам право на удобну постељу док су они без хране, одеће, обуће и крова над главом. Христос гладује, сиротује и пати у њима. Имам ли право ја, као Христов свештеник, на удобан живот док они пате и страдају?“ (Ранковић, 98).

[2] Theophylactus Bulgariae Archiepicopus. Epistolae. У: Jacques Paul Migne (ed.). Patrologia Graeca (PG). Tomus CXXVI. Paris: 1864; Златарски, Васил. История на българската държава през Средните векове, Т. 2, България под Византийско владичество (1018-1187), С. 1972: 269–272.

И опет као контрапункт другом охридском епископу: „Николај се заузимао за све локалне верске обичаје и предања, радостан увек када би наишао на нешто ново и непознато. ‘Поштујмо затечено, чак ако је додато, ако је признато и усвојено од народа’, говорио је он, увек нежан и пажљив према верско-психолошком у народу и увек спреман да га очински прихвати и очисти, посвети и ојача, јер је био свестан да и верско има своју динамику, па није дао да се она гуши једнообразностима укалупљивања…“ (Јовановић Стојимировић, 50).

[3] Мошин, Владимир. „О периодизации русско–южнославянских литературных связей X—XV вв.“. Русь и южные славяне: Сборник статей к 100-летю со дня рождения В. А. Мошина (1894-1987). Санкт-Петербург: 1998, 60–67.

[4] Како сведочи дипломата Иван Иванић, у Меглену је и у његово време (почетак 20. века) било 50% потурчењака,  40% православних Срба и 10% Аромуна (Цинцара): „Ти потурчењаци и данас говоре српски, певају српске јуначке песме, имају и данас српска презимена. (…) У Меглену има још много рушевина старих хришћанских цркава и у потурчењачким домовима са пијететом чувају старе црквене словенске књиге и србуље“ (Из црквене историје Срба у Турској у XVIII и XIX веку. Београд и Нови Сад. 1902: 15–17).

[5] Тај догађај, цитирајући саопштење Стефана Верковића, Иван Иванић преноси овако: „Бојазан да не потпадну под власт Грка била је тако силна, да су се многи решили да приме мухамеданство још пре доласка турских чета (које су, извесно, Грци послали да побију незадовољнике), а други, не желећи оставити прадедовску веру, радије су отишли у планине. Мегленскога Митрополита Илариона толико је ожалостио и зачудио безбожни поступак Самуила патријарха (цариградског, који угаси живот Оридској архијепископији), да је несретник радије изабрао да остави Хришћанство, неголи да иде под власт цариградских фанариота. To је учинио први дан Ускрса, после Литургије. Митрополит је дошао у цркву врло узбуђен, а исто тако и свештеници, који су знали за намеру његову. Иларион се окрете народу и рече: ‘Да би избегли мучења и вешања, а да би се спасао народ, саветујем вам да уклоните несрећу од наше епархије и да примите мухамеданску веру. Нека за ову велику несрећу и штету учињену Христовој цркви одговара пред Богом патријарх Самуило… Дакле, браћо, ја сам принуђен да побожни и радосни поздрав Христос Воскресе, којим смо до данас поздрављали један другог, заменим поздравом: Бајрам бајролсум’. На овако неочекивани поздрав народ одговори ужасним плачем и јецањем, од којег су се тресле зидине храма. После службе Божије народ се, стегнувши срце, реши да учини по Митрополитову савету. Велика већина мегленских села прими мухамеданство, да би избегла муке и истребљење…“ (ibidem).

Атанасије Зоитакис, савремени биограф Козме Етолског, у контексту тврдње да је тадашња масовна исламизација у тим крајевима била на првом месту мотивисана опортунизмом „будући да је за стицање неког положаја или олакшица било неопходно примити ислам“, ову епизоду данас цинично интерпретира као „врхунац деградације, јер сваки православни човек и сваки религиозни човек разуме шта значи примити ислам на главни хришћански празник и до каквог је то стања требало доспети“ (https://www.pravmir.ru/ravnoapostolnyiy-kosma-etoliyskiy-lektsiya-afanasiya-zoitakisa/).

[6] Из изјаве бившег грчког председника Христа Сартзетакиса, дате државној телевизији на Пасху 1985. године (https://www.sartzetakis.gr/points/thema1.html).

[7] Канонизован је у Цариградској патријаршији 20. априла 1961. године као равноапостолни свештеномученик. Његов спомен се слави 24. августа, на дан његове мученичке кончине.

[8] Σαρδελής, Κώστας. Ο Άγιος των Σκλάβων. Αθήνα, 1998: 166. За упоређење, сећање Енглескиње Леди Страјкер: „На ускршњој служби у Св. Софији у Охриду владика је држао говор на више језика. Прво је нешто рекао Грцима на грчком, затим туристима на немачком и француском, после тога је говорио на српском, па се обратио мени и моме сину на енглеском, пошто је Србима на српскоме рекао нешто о нама, то јест рекао им је да смо чак из Енглеске дошли да са њима проведемо Ускрс у цркви Св. Софије и да се у њој причестимо. Са неколико реченица се обратио мени, а затим је говорио моме сину. Ја сам плакала од узбуђења за све то време… Затим је говорио на македонском наречју и позвао све присутне да се за мога сина помоле Богу. Ја нисам у стању да без ганутости говорим о томе. Ви не знате како великог и светог човека имате ви Срби!“ (Јовановић Стојимировић, 45–46).

Са једне стране видимо светопавловско равноапостолско, светосавско: Свима сам био све, да свакако неке спасем (1Кор 9:22). Са друге: „Свима сам био Грк, да свакако све учиним Грцима, и тако неке спасем.“

[9] У својој „Јужној Македонији“ (1921), писаној после Балканских ратова и многодеценијског асимилаторског деловања Бугарске егзархије, Боривоје Милојевић доноси податке о пореклу бројних тамошњих словенских породица и „сојева“ (братстава) са списком њихових крсних слава (Милојевић, 56–65).

[10] Комплетан садржај билтена доступан је на: https://www.tribune.gr/history/news/article/229963/diavaste-pos-tektones-apeleftherosan-ti-makedonia.html.

[11] https://grandlodge.gr/tektones/dragoumis-ion/

[12] Љоровски Вамваковски, Димитар. Германос Каравангелис. Грчката пропаганда во костурската епархија (1900–1903). Скопје, 2017: 126.

[13] https://grandlodge.gr/tektones/melas-pavlos/

[14] https://roides.wordpress.com/2011/07/04/4jul11/

[15] Љоровски Вамваковски, Димитар. Op. cit. 141.

[16] http://www.iospress.gr/ios2002/ios20020707a.htm

[17] Μητροπολίτης Αὐστρίας κ. Μιχαήλ Στάϊκος. H συμβολή του μητροπολίτη Kαστοριάς Γερμανού Kαραβαγγέλη στον Mακεδονικό Aγώνα. У: Πρακτικά Επιστημονικού Συνεδρίου „Μακεδονικός Αγών. 100 χρόνια από τον θάνατο του Παύλου Μελά“. Θεσσαλονίκη, 2006: 42–43.

[18] Љоровски, Димитар. Грчката паравоена активност во битолскиот вилает (1904-1908). Костурско-леринско-преспански регион. Скопје, 2023: 195.

[19] https://grandlodge.gr/tektones/tsontos-georgios/

[20] Трајановски, Александар. Андартскиот колеж во Загоричани : 1905 (по повод 90-годишнината од крвавиот андартски масакр во селото Загоричани – Костурско). Скопје, 1995: 10.

[21] Sonnichsen, Albert. Confessions of a Macedonian Bandit. A Californian in the Balkan Wars. Santa Barbara, 2004: 186–187.

[22] https://roides.wordpress.com/2011/07/04/4jul11/

[23] Трајановски, Александар. Op. cit., 64.

[24] Γιανναράς, Χρήστος. Ορθοδοξία και Δύση στη νεώτερη Ελλάδα. Αθήνα 1992: 387. Х. Јанарас наводи и појединост да „посведочена психолошка идиосинкразија“ митрополиту Кандиотису није дозволила да се задржи у манастирском општежићу (385), што потврђује и податак да је архиепископ Јероним неколико година после назначења митрополита Кандиотиса на леринску катедру послао лекарску комисију у митрополију ради његове психијатријске евалуације (https://roides.wordpress.com/2010/09/06/6sep10/). Слично сведочи и теолог и професор универзитета Панајотис Трембелас (http://www.iospress.gr/ios2000/ios20000116c.htm).

[25] https://roides.wordpress.com/2010/09/06/6sep10/.

У сиротишту-хранилишту које је подигао Владика Николај, Богдају у Битољу, ситуација је била мало другачија, светосавска: „Ту је било деце Турака, Јевреја, Цигана, Хришћана, Албанаца… Строго се водило рачуна да сва деца буду васпитана у сагласности са традицијом свога народа и своје вере. Владика је на томе посебно инсистирао. Сиротиште је било једна својеврсна мултинационална, мултиверска и свечовечанска колонија. Владика се тиме поносио и то често истицао као пример, државницима и политичарима света“ (Ранковић, 99).

[26] https://www.florinapast.mysch.gr/o-ieros-naos-agiou-panteleimonos-florinis/

[27] Аndreou, Аndreas, Kasvikis, Kostas. The ‘Difficult’ past of a town. The Resonant Silences and Suppressed Memories of Florina’s Cultural Heritage. MuseumEdu 6 / Autumn 2018, 153.

[28] http://www.iospress.gr/ios2000/ios20000116c.htm

[29] Andreas, Kasvikis. Op. cit. 154.

[30] https://pravoslavie.ru/81691.html

[31] Μύρου, Αυγουστίνος. Αντίσταση της αγάπης. Κοζάνη, 1991, 494.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јелена Капустина, Јужна Србија, Грчка, Македонија, СПЦ, митрополит Августин Кандиотис, митрополит Герман Каравангелис, фанариоти