„Стање ствари“ доноси изводе из предавања које је 3. октобра 2007. године на скупу труста мозгова „Commonwealth Club of California“ у Сан Франциску одржао амерички генерал Весли Кларк
Весли Кларк на предавању у Калифорнији 3. октобра 2007. (Фото: Снимак екрана)
Први пут објављено 27. 9. 2022.
Био сам у Пентагону десет дана послије догађаја од 11. септембра 2001. Отишао сам да се видим с Доналдом Рамсфелдом. Питао сам га „Како стојите на Си-Ен-Ен-у?“, и рекао је „Да, да, све у реду“. „Прочитао сам твоју књигу (о Косову, нап. В. Кларка) и да ти кажем: нико нама неће одређивати кога ћемо и кад бомбардовати. Нико!“…
Сиђох низ степенице. Официр здруженог штаба позва ме у канцеларију и рече: „Желим да знате да ћемо напасти Ирак.“
„Зашто?“ – упитах.
„Не знамо“ – рече.
Упитах: „Намјеравају ли да Садама Хусеина доведу у везу с догађајима од 11. септембра?“
Одговори: „Не. Ваљда не знају шта да раде по питању тероризма, па мисле да могу нападати државе да би дјеловали снажно… Ваљда мисле да ће кад униште државу то застрашити терористе. Као у оној пословици која каже да ако ти је чекић једини алат, онда сваки проблем мора бити ексер…“
Изашао сам прилично узнемирен.
Потом смо напали Авганистан. И био сам задовољан – и требало је.
Послије отприлике шест седмица поново сам отишао у Пентагон, и сревши се с истим официром упитах га: „Што нисмо напали Ирак? Је ли то и даље у плану?“
„А, не. Ствар је пуно гора.“
И узе папир са стола, рекавши да је управо добио допис из уреда Министарства одбране. У њему стоји да ћемо напасти и уништити владе седам земаља у сљедећих пет година. Почећемо од Ирака, па потом прећи на Сирију, Либан, Либију, Сомалију, Судан и Иран.“
Седам земаља за пет година.
Упитах га је ли у питању повјерљив документ, а он одговори да јесте.
Онда ми га немојте показивати, рекох, јер је пошао да ми га покаже. „Нећу да о том разговарам“, рекох.
Џорџ Фридман: Главни циљ САД увијек био спречавање савеза Њемачке и Русије (2015)
Дуго сам размишљао о том што ми је рекао, једно шест или осам мјесеци. Био сам толико запањен да ни са ким о том нисам могао разговарати. И нисам могао вјеровати да би то могло бити истина, али тако је заиста и било.
Ти људи су преузели вођење политике у Сједињеним Државама.
И онда сам схватио – у сјећање ми се вратио састанак из 1991. године с Полом Волфовицем. Он је 2001. био замјеник министра одбране, али је 1991. био подсекретар за одбрану, што је треће мјесто по важности у Пентагону. Отишао сам да се видим с њим док сам био генерал с једном звјездицом, као командант националног центра за обуку – прије тога смо се једном срели и рекао је да му се јавим кад будем у Вашингтону, што сви кажу у таквим приликама.
И кад сам био у Вашингтону, отишао сам до Колина Пауела, имао је пет минута времена за мене, и потом сам се досађивао у Пентагону. Размишљајући с ким бих се још могао видјети, сјетих се Волфовица – назвах га, био је слободан, и отиђох до њега.
Све ово се дешава 1991. године.
Рекох му: „Господине секретаре, сигурно сте задовољни операцијом Пустињска олуја у Ираку.“
Он рече: „Па и нисмо. Истину говорећи, требало је да се отарасимо Садама Хусеина, али нисмо.“
Било је то непосредно по шиитском устанку из марта 1991. који смо ми испровоцирали, и потом држали војску по страни не интервенишући.
Волфовиц је додао: „Али једно јесмо научили: да можемо употребљавати војне јединице на Средњем Истоку а да нам Совјети не могу ништа. Имамо пет до десет година да очистимо све те совјетске вазалске режиме – Сирију, Иран, Ирак – прије него што нам се испријечи сљедећа суперсила.“
За мене је то био шок…
Ову земљу преузела је скупина људи извршивши политички државни удар!
Волфовиц, Чејни, Рамсфелд и још неколико њихових колабораната из „Пројекта за нови амерички вијек“ (амерички труст мозгова, нап. СтСт). Они су хтјели да дестабилизујемо Средњи исток, да не остане камен на камену – да би све било под нашом управом.
То су они Волфовицови коментари из 1991.
Је ли се о том икад водио дијалог на националној разини? Јесу ли сенатори и конгресмени иступили и објавили тај план? Је ли било широке расправе у Америци по том питању?
Апсолутно није! И Још је нема!
И зато доживљавамо неуспјех у Ираку. Јер Иран и Сирија знају за тај план…
Амерички народ није за то гласао. Предсједничка кампања Буша млађег ослањала се на спољну политику која ће поштовати туђе интересе, а водимо најарогантнију спољну политику у америчкој историји. Говорио је да нећемо учествовати у мировним мисијама широм свијета и стварати нове нације, а погледајте шта радимо у Авганистану и Ираку. Запањујуће.
Коријен проблема није број војника које смо послали у Ирак…
Као Американца требало би да вас се тиче шта је стратегија САД у том рејону. Шта нам је циљ, шта је сврха, зашто смо тамо. Зашто Американци гину у том рејону.
У том је проблем.
Снимак излагања (од 1:32 до 9:05) можете погледати овде:
Приредило: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар