Произлазећи из православне државности Срба, Руса, Ромеја и других, нашао сам се позван да предочим шта је хришћанско родољубље и како су наши претходници кроз историју тежили томе да ваплоте хришћанство у државној творевини
Фото: Фронтал
За њих [хришћане] је свака туђина отаџбина, а свака отаџбина туђина.
Посланица Диогниту (2. вијек)
Повод за ово моје писаније је порука коју сам добио од мог великог словеначког друга, некадашњег мог професора философије из гимназије. То је човјек небројених талената: лаутиста који из прве руке познаје свеколико средоземно и блискоисточно музичко насљеђе од Марока до Авганистана, редовни извођач средњовјековне и ренесансне музике на низу инструмената, преводилац са десетак језика, писац одличних књига из философије и музикологије, наставник философије и музике, а уза све – брижљиви отац троје дјеце! Човјек је изузетно побожан римокатолик, веома наклоњен Православљу, међутим, како се то већ уобичајило на Западу, и са мало сувише слуха за разноразна религиозна предања.
Ја му редовно шаљем кратке поуке православних Отаца и стараца, али сам примијетио да га мало жацне ако му пошаљем неко „србовање“ – неке подвиге и велике личности из српске историје, поједине наводе о величанствености и величини Српства. Као одговор на једну такву поруку послао ми је предавање британског православног мислиоца Пола Кингзнорта „Против хришћанске цивилизације“.[1] Кингзнорт у суштини упозорава да је испразна тежња неких савремених атеиста и агностика који желе васпостављање хришћанског друштва као таквог, али без хришћанских увјерења и обавеза. Уз то указује на то да хришћанство никад није „од овога свијета“, те да и сам национализам хришћана у неку руку може бити бесмислен с обзиром на свеукупност наших страсти и слабости.
Ипак, произлазећи из православне државности Срба, Руса, Ромеја и других, нашао сам се позван да му предочим шта је хришћанско родољубље и како су наши претходници кроз историју тежили томе да ваплоте хришћанство у државној творевини.
Добивши чланак о. Дарка Ђога на сродну тему[2], и настао по свој прилици у исто вријеме као ово дописивање са мојим другом, помислио сам да још неколико аргумената у корист хришћанског родољубља у јавном простору неће бити на одмет.
Драги Б,
Хвала ти за Кингзнорта!
Било ми је веома занимљиво, јер сам пратио Ајан Хирси[3], Џордана Питерсона[4] и критичаре Докинса[5] (који је недавно открио како је хришћанска цивилизација нешто лијепо и неопходно), што је управо тема Кингзнортовог предавања.
По мом мишљењу, порука овог мог једновјерника постаје јаснија тек с питањима из публике. Ради се више о упозорењу да ниједно земаљско друштво није небесно, и да свако од њих треба да држимо малко на растојању.
То је све у реду, шта би хришћанин могао да има против тога, али ја сам мало подозрив – још од оних времена на гимназији када си веома често наводио ону епизоду из Халила Џубрана (илустрацију за „моје царство није од овога свијета“) – да си ти за радикално одбацивање сваког друштвено-политичког дејствовања. И наравно, сходно томе, мало ти иде на живце када ти пошаљем нешто „родољубиво“.
[Појашњење: Халил Џубран је либанско-амерички писац (у. 1931), чија вјеровања су најближа бахајској религији обједињавања свих вјера, али на кога је утицала суфијска мистика, Јунгова езотерија и теозофија. Споменута епизода је из Џубранове књиге „Исус, син човјечији: његове ријечи и дјела по бесједама и записима оних који га познаваху“ (1927), из прве главе – „сјећања“ апостола Јакова Заведејевог. Ту Христос води ученике на врх горе Ермон, прилази му Јуда говорећи: „…гле, градови Давидови и Соломонови надвладаће Римљане. Ако будеш цар Јевреја, стајаћемо поред тебе са мачем и штитом и поразићемо туђина.“ Исус се на то разгњеви и одврати веома дугачком грмљавином, у којој између осталог каже:
„Иди од мене, сатано! Мислиш ли да сам прошао кроз све године да владам мравињаком један дан? Мој пријесто је пријесто ван твога вида… Ако тражиш било шта осим царства духа, онда би ти било боље да ме оставиш овдје, и сиђеш у пећине својих покојника… Да ли си ме заиста извагао и нашао да сам ја онај који треба да води легије пигмеја и усмјерава кочије безобличних против неког непријатеља који се улогорио само у твојој мржњи и ступа тек у твом страху?… Моје царство није од земље. Моје царство биће тамо гдје ће се вас двоје или троје састати у љубави, и у чуђењу дивоти живота, и у добром расположењу, и у сјећању на мене… Иди од мене, човјече. Твоја царства никада неће бити у мом царству.“]
Међутим, прије бих се сложио са Честертоном[6] да је национализам, нарочито онај локалпатриотизам, најприродније испољење Господње заповијести о љубави према ближњем: стало ти је за људе који припадају твојој заједници, није ти свеједно, желиш им добро, чак и ако не знаш увијек како да им пружиш то добро и шта је оно тачно у датом тренутку.
Међу људима који су стварали разне хришћанске државе били су и свеци који су још како били свјесни замки општег уређивања друштва, односно – замки државе као такве. Преко Павловог упутства да се морамо молити за владара односно државу (што су хришћани одувијек чинили) дошли су до закључка да претходни, нехришћански, закони нису сасвим наопаки – иза већине је ипак стајала логика правде. Древни хришћани су убрзо открили да је много шта из Христовог учења индивидуална препорука, која се односи на оне који су били спремни да прихвате ово учење без задршке – што се у хришћанству изражава као монаштво – док огромна већина људи ипак не напушта овај свијет у потпуности. Управо ради таквих који нису ни пустињаци ни мученици, али који чине 99% вјерника, треба некако уредити државу.
Није било ниједног раздобља у таквим хришћанским државама (Рим, Грузија, Русија, Србија…) када се неки светац није залагао за општу (политичку, ако хоћеш) корист и благостање своје земље, коју су такође чинили војници и жандарми, а која је свако мало улазила у рат са неком другом државом. Ови светитељи су прослављали владаре и војнике, благосиљали их, а све суграђане учили да поштују и да се потчињавају тој и таквој држави.
Од антике до данас читав низ светаца је тврдио да ће хришћанска држава опстати до пред сам крај свијета, када ће је уништити антихрист. Усљед тога се и развила идеологија „три Рима“[7], у коју су вјеровали и вјерују веома свети људи, чудотворци и прозорљивци. Само у овом контексту можемо разумјети упутство московског митрополита, св. Филарета: „Гнушајте се непријатеља Божијих [нека вам буду одбојни], бијте се с непријатељима отаџбине, љубите непријатеље своје“ (Гнушайтесь убо врагами Божїими, поражайте враговъ отечества, любите враги вашя).
Свети Филарет Московски (Извор: Снимак екрана/Јутјуб)
Прочепркаш ли по нету, зачудићеш се с каквом љубављу према својој отаџбини су говорили велики руски, грчки и српски свети монаси („преподобни/ ὅσιοι“) у 19., 20. и 21. вијеку! На примјер оптински старци, Јован Кронштатски, Јустин Поповић, или Пајсије Атонски (тек примјера ради, таквих „родољубивих“ светаца је безброј).
А, пошто се управо бавиш прекрасним житијем св. Кирила Словенског, гледај како он одговара муслиманима који су га изазвали управо у вези са Христовом заповијешћу да се не противимо злу (Мт 5:39):
«Двѣма заповѣдьма сущема въ законѣ, кто законъ съврьшаѩ ꙗвлꙗѥтъ сѧ: иже ли ѥдину съхранитъ, или иже обѣ?»
Отъвѣщашѧ же они ꙗко: «Иже обѣ».
Философъ же рече: «Богъ ѥсть реклъ: „Молите за обидѧщꙑѩ“. Тъ ѥсть пакꙑ реклъ: „Большѧ сеѩ любъве не можетъ никтоже ꙗвити на семъ житии, но да свою душу положитъ за другꙑ“. Другъ же ради мꙑ се дѣѥмъ, да не съ тѣлеснꙑмъ плѣнѥниѥмъ и душа ихъ плѣнѥна будетъ».[8]
Након чега им каже да се порези требају плаћати Римској држави (не арапско-муслиманској), јер је њој плаћао и сам Христос!
[На ово ми је мој друг одговорио:
„… Немам ништа против када другима саопштаваш нешто опште родољубиво, али постане незгодно када заборавиш да се не може свако уживјети у твој српски национализам, без обзира на то колико га ти „родољубиво“ доживљаваш… Нико није непогрешив, а и међу светима које помињеш може се десити да упадну не у родољубље, него у национализам, који увијек велича свој народ изнад других. Константин лијепо одговара, али једно је дати живот за свога друга, а друго је одузети нечији живот за своје „другове“. Такође нисам нигдје нашао да је Исус разликовао неколико врста непријатеља, те да неке не треба вољети… Мати Синклитикија […] лијепо каже да не треба мрзити човјека, већ болест која је у човјеку.“
А ја сам наставио:]
Наравно да се не ради о мржњи, већ о реакцији одн. савјету како се понашати према јеретицима (избјегавајући их) и завојевачима/нападачима (физички се борити против њих).
Ап. Павле (Еф 4:26) наводи псалам (4:5) који каже „гњевите се и не гријешите“, што Свети Оци редовно тумаче у смислу: можете се љутити на демоне, на гријехе и неправде које чине ваши противници (нпр. јеретици и нападачи), али никога не осуђујте.
Наши најомиљенији мученици су из редова римских војника, а у житију свакога од њих пише да је био „храбар ратник“, и то у војсци незнабожачког царства. Ако уђеш у наш љубљански храм, лијево и десно видјећеш ове свете ратнике: Георгија, Димитрија, Нестора, Никиту, Меркурија, Прокопија, Јевстатија, Јевдоксија, два Теодора, Артемија…
Немају само Срби своје свете војнике (Лазара и Милоша) или „ратоборни“ Руси (монаси Пересвет и Осљабја, који су се борили у Куликовској бици, недавно канонизовани адмирал Фјодор Ушаков), исто је и у древним Црквама Истока – међу православним Грузијцима, код мијафизитских Јермена (читавa галерија славних) и Копта (Виктор и Мина). Што се тиче врсте позива, рекао бих да су у нашим житијима најиспостављенији управо војници (само севастијских мученика има, на примјер, 40 – ово помињем јер се бар овај празник, додуше мало чудно, обиљежава и у Словенији[9]).
Сви ови људи су бранили и вјероватно вољели своју отаџбину, али су по природи свог занимања морали и да много коме одузму живот.
Од Ромеја („источних Римљана“) ми православци смо преузели прозбу (литургијску молбу) за свога владара, коју смо више пута понављали током литургије и свих других обреда: „покорити под нозѣ его всякого врага и супостата“ (да покори под његове [владареве] ноге сваког непријатеља и противника). Откако није било миропомазаних владара, Руси ову молбу говоре овако: „О Богохранимѣй странѣ нашей, властѣхъ и воинствѣ ея, Господу помолимся“ („о Богом чуваној земљи нашој, властима и војсци њеној…“), док су је и Срби знатно ублажили: „За благовјерни и христољубиви род наш и православне хришћане, да им Господ Бог помогне и да одоле сваком непријатељу и противнику“ – то јест за све православце, да се одбране од непријатеља. Но, ако нам већ ап. Павле налаже да се молимо за нехришћанске владаре (1.Тим. 2:2), колико више морамо за хришћанске!
Свети апостол Павле
У закључку ћу само рећи да је Толстој отпао од Цркве након што му је демон убацио бубу сумње (помисао, помышленїе, συλλογισμός) управо у вези са овом прозбом! Толстој је прихватио ову помисао – „Ово не може бити право!“ Вративши се једном са литургије, написао је у дневнику: „…одолѣнїе на враговъ есть кощунство. Христїанинъ долженъ молиться за враговъ, а не противъ ихъ.“[10] Његов ум „успјешног писца“ уздигао се изнад цијеле Цркве, свих вјекова, свих светих, свих молитвеника: „Не, то је погрешно, јер ја осјећам да је то погрешно!“ У року од неколико мјесеци почео је да одриче Христова чуда, затим његову божанственост, и на крају само његово васкрсење. Али завршио је јадно – покушавајући да побјегне од секте коју је сам створио.
Стога топло препоручујем да не одбацујеш предање Цркве, које је непогрешив пакет, а које укључује и родољубље и молитве за свог владара, као и против непријатеља. Црква зна јер зна по Духу, а не по мајушном разуму неког Толстоја. Свако ко је био паметнији од Цркве Христове завршио је са својом „црквом“, која је у најбољем случају само блиједа копија (попут католичке), или потпуна карикатура (као нпр. државне лутеранске цркве).
Марина Можарова: Последња посета Лава Толстоја Оптинској пустињи
ПС. Десило се да сам ово ти писао баш на дан св. Кирила Солунског! Чијим молитвама нека те Господ удостоји просвјетљења чисте Вјере, да би се испунио сваком пуноћом Божијом! (Еф 3:19)
[1] Paul Kingsnorth: Against Christian Civilization | 2024 Erasmus Lecture, 28. 10. 2024. (https://www.youtube.com/watch?v=Y3hMSZqatHI).
[2] Дарко Ђого: „ТЕОПОЛИС – Уранополитизам данас“, Печат, 28. 2. 2025. (https://www.pecat.co.rs/2025/02/teopolis-uranopolitizam-danas/)
[3] Ајан Хирси Али (Ayaan Hirsi Ali) – Сомалијка која је постала холандски политичар, академски предавач и борац за права жена, гласни критичар ислама и једна од највиђенијих интелектуалки „новог атеизма“. Недавно је запрепастила своје саборце, и јавност уопште, окренувши се ка хришћанству.
[4] Џордан Питерсон (Jordan Peterson) – канадски психолог, један од најутицајнијих свјетских предавача и друштвених аналитичара. У посљедње вријеме је објавио неколико снимака у којима хвали православно хришћанство, које налази изузетно блиским.
[5] Ричард Докинс (Richard Dawkins) – британски биолог, највећи савремени проповједник атеизма.
[6] Гилберт Кит Честертон (Gilbert Keith Chesterton, у. 1936) – енглески католички мислилац и књижевник. Против Ничеове тврдње да није могуће вољети ближњега пише у књизи „Јеретици“ (Heretics, 1905), 14. глава: „О појединим савременим писцима и установи породице“.
[7] Пренос хришћанског царства из првобитног Рима, на царство Константинопоља, па на царство Москве.
[8] За Србе убогаљене дјеловањем аустријског уходе, Вука Караџића, ево и превода:
„Када су двије заповијести у закону, ко закон извршава – онај који испуњава једну или онај који обје?“
А они [муслимани] одговорише: „Онај који обје.“
А Философ рече: „Бог је рекао: Молите се за оне који вас вријеђају (Лк 6:28). Он је опет рекао: Већу од ове љубави не може нико да покаже у овом животу него да душу своју положи [живот да дā] за другове (уп. Јн 15:13). Е, другова рȁди ми ово чинимо [војно се боримо против вас] – да са тјелесним заробљавањем и душа њихова не буде заробљена.“
[9] За разлику од 8. марта, који је, као и у сваком европском матријархату озбиљан празник, дан севастијских мученика се у Словенији шаљиво обиљежава као „дан мушкараца“ и њихових „брачних патњи“.
[10] „…побјеђивање непријатеља је хула. Хришћанин треба да се моли за непријатеље, а не против њих“ (22. 5. 1878).
Categories: Гостинска соба
У стара времена светосавска, када су Црква и народ дисали и живели светосављем, љубав према отачбини (глас и слово „џ“ убацио нам је за потребе туђинштине у азбуку језуитски послушник Вук, на угоду Турцима и Инглезима), љубав према отачаству, није се називала искључиво родољубљем, тј.љубављу према роду, као данас.
Постојала је, како сведоче и Доментијан и Теодосије, и истанчанија реч – ОТАЧАСТВОЉУБИЈЕ (отачаствољубље), а онај који је љубав према отачаству у себи носио и њоме живео, називан је ОТАЧАСТВОЉУБЦЕМ.
Први наши у Цркви и народу слављени и за узор истицани отачаствољупци бејаху Свети Сава и Преподобни Симеон Мироточиви, тада и дуго потом називани Светом Двојицом србском, што смо такође већином заборавили. Као Богу свеодани раби и христољупци они су, свесрдно служећи Христу Господу, својим христољубивим
и отачаство љубивим живљењем и делањем, незнабоштвом и јересима вековима погањену земљу отаца својих, претворили у христољубиво правоверно Отачаство – православну Србију…
Е’ мој друже Љубљански.
Е’ мој друже Загребачки.
Е’ мој друже Сарајевски.
Е’ мој друже Титоградски.
Е’ мој друже Скопљански.
Е’ мој друже Шиптарски.
Ален Новајлија се јавио пре неког времена кроз Стање Ствари да су му се у сну појавиле неке ствари о „злочинима над Србима“ у његовом ближем и даљем „комшилуку“ и „сусједству“ у неком „прошлом времену“.
Интересантно је тада писао као и уосталом и сада.
Тада написах :
Зар је могуће да још увек има Срба и Србкиња који не знају шта се десило Србима и Србкињама у прошломе веку на простору од Триглава до Проклетија ТРИ
ПУТА ???.
Од ВЕЛИКИХ ДРУГОВА.
Сада пишем и питам се :
Зар је могуће да још увек има Срба и Србкиња који/које још увек ИМАЈУ ВЕЛИКЕ ДРУГОВЕ из ШЕСТ горе наведених а још УВЕК не НАПИСАНИХ песама ???.
За ВЕЛИКЕ ДРУГОВЕ.
Зар је могуће да су се ОНИ ти ВЕЛИКИ ДРУГОВИ „њихови“ МАЊЕ ЖРЕЦАЛИ на
СРБОВАЊЕ у прошлом веку него што се САДА ЈОШ ВИШЕ ЖРЕЦАЈУ у новом веку
на свако СРБОВАЊЕ ???
Могуће је јер у Београду има још
ВЕЛИКИХ ДРУГОВА И ДРУГАРИЦА.
Који/које узалудно чезну за ПЕТ још не НАПИСАНИХ песама о ВЕЛИКИМ ДРУГОВИМА БЕОГРАДСКИМ.
Можда ће се обратити неком „великом Београдском другу“ ( или другарици ) са песмом из 1991/1992 године групе Филм и вокалисте Јуре ( Францетића ) Стублића :
Е’ мој друже Београдски.
Са новим ДЕМОКРАТСКИМ новоријеком.
Са новом ДЕМОКРАТСКОМ глазбом.
Са новим ДЕМОКРАТСКИМ чимбеницима.
Са новом ДЕМОКРАТСКОМ ВЕШТАЧКОМ ИНТЕЛИГЕНЦИЈОМ произведеним СПОТОМ.
У свих ШЕСТ горе наведених ВЕЛИКИХ ДРУГОВА нема више МАЛИХ БЕОГРАДСКИХ ДРУГОВА.
У малом БЕОГРАДСКОМ ДРУГУ И ДРУГАРИЦИ ЧАМИ свих ШЕСТ горе наведених ВЕЛИКИХ ДРУГОВА И ДРУГАРИЦА.
Мали БЕОГРАДСКИ ДРУГОВИ И ДРУГАРИЦЕ се из само њима знаних и незнаних РАЗЛОГА нису готово НИКАДА ЖРЕЦАЛИ на ВЕЛИКЕ ДРУГОВЕ и ДРУГАРИЦЕ КЛЕРО НАЦИОНАЛИСТЕ из горе наведених ВЕЛИКИХ ШЕСТ ДРУГОВА.
Разлог.
Њима је Мајка Отаџбина ТУЂИНА.
Мени није.
Папистима је онтолошки туђ и непојмљив концепат националне цркве. Ко није са Папом, Замеником Језусовим на земљи, тај није у Католичкој Цркви, тај је противник Језуса и њему неминовно следује смрт, њему нема Спасења.
Слично као што је и савременим ревнитељима јединства СПЦ у Најсветијем Патријарху Порфирију (црквеним ћацима, ћаконима и ћакнутим верницима који гледају само ружичасту ТВ Харам) онтолошки туђ и непојмљив канонски заповеђени концепат православног одвајања од јеретика и одступника.
Они први су ретардирани око хиљаду светлосних година (од 1054.).
Ови други не толико – свега око 60 (од 1965. кад је СПЦ формално учлањена у Светски Сабор Свејеретичких Цркава). Али, мало ли је – 60 светлосних година далеко од Пута Истине?
У суштини ради се о истом принципу и истом процесу, који је индукован Духом Светим и Богом промишљен – као заштитни механизам којим се, у нужди, дивљању историјских и метаисторијских стихија, обезбеђује да Црква остане неповређена.
Конкретно, да битно конститутивно својство Цркве остане нетакнуто – чистота Њена. Јер без тога, Светости, нема ни Њене јединствености („во Једину“), ни саборности („Католичанску“), ни апостолскости („Апостолскују“) – па нема ни Ње, него остаје само помпезна травестија.
Кад је во времја оно у древном Израиљу Громовник Илија (у)мислио да је остао сам са Богом и једини истински православан у апостасији назовиправославних Израиљаца (у царству Ахава венчаног са Језавељом, која је архетип апостатске римске цркве, Откровење 2:20), Бог му је објаснио да има још 7000 оних који не приклонише колена пред Ваалом. Они нису били никаква организована сила, нису чак ни знали један за другога. Али су сачували истинску Веру – они су били старозаветна Црква, изван општења са јеретичком државном црквом и њеном јерархијом, иако и изван формалног општења међусобно. Аналогно је и данас.
Свети Сава је у Духу Светом и са пуним правом – правом оснивача и канонског наследника цркве Новог Рима – одвојио народну цркву Срба и од јеретичке римске патријаршије, и од (про)унијатске и будуће фанарске грчке патријаршије (приметити: Васељенска Патријаршија формално претендује да буде „католичанска“ наднационална Мајка Црква свим помесним црквама, али је у својој суштини ултранационална – грчка; или како они то вичу: „Ортодоксиа ке Еленисмос!“). То се десило онда када је у окупираном источном римском царству почео али не и завршио се процес декаденције, отпадије од Православља, који данас убрзано иде ка својој кулминацији, антиклимаксу у Антихристу.
Христос није обећао ниједној конкретној земаљској цркви да је „врата пакла неће надвладати“ – ни славној цркви јерусалимској, ни антиохијској у којој се име христијанско прво родило, ни римској, ни константинопољској (јер су све заиста у одређеним историјским епохама биле освојене јеретицима)…
Па ни Светосавској народној цркви србској.
Сваку људску организацију је могуће корумпирати и освојити. Зато, знајући то, Свети Сава је у својим типицима (Хиландарски, Студенички) експлицитно заповедио да ти његови домови заувек буду слободни од свих људских власти, и „од прота и епископа“, и да нису „ни под чијим правима, ни царским, ни црквеним, ни другим ничијим“.
Ако је паклу било могуће надвладати велику цркву свевасељенску (коју је такође организационо оформио један свети Илир – Илијин човек – сетимо се, јубилеј тога дела овог лета светкујемо), зашто би малена помесна национална црква могла бити безусловно безбедна од сличне окупације?
Истина, могла би бити, док год је народ сложан и јединствен у Истини. Али када се изгуби јединство народа, у духу истине и правде, када се народ пороби лажи и туђину и изда своју Баштину, тада је и националној цркви као организацији крај.
И тада на сцену ступа нова историјска етапа: епоха Цркве у расејању. Илити, спасавај се ко може.
Догађај је објавио, у другој половини 19. века, највећи духовник последњих времена, Игњатије Брјанчањинов, рекавши:
„Савршава се Писмом предречено одступљеније од Хришћанства народа који су пришли Хришћанству од јазичества.
Пад Цркве је попуштење Божје које ми разумети не можемо.
Време је да се бежи у горе, у изоловану позицију.
Ко се спасава – нека спасава своју душу!“
Наравно, црквени ћаци(ји) ово никад не могу разумети – као ни ретардирани паписта-древни ћациста, ревносни чувар Државе Божје, Светосавску Цркву. И ненавидеће и онога који то само помене.
Али у питању је Премудрост Божја:
Црква је место где су два или три сабрани у Име Христово (Матеј 18:20), да се поклоне Оцу у Духу и Истини (Јован 4:23).
И Црква је православно исповедање Вере (Максим Исповедник).
И само то је паклу немогуће победити – истину у срцу појединаца, који не робују људима (1.Коринћанима 7:23) и људским установама.
Још стари немудри мудраци, пре Премудрости, знали су тај принцип: лакше је победити читав народ, него једног човека.
Зато, православни Србине, време је – буди тај Један Човек, непобеђени.
И тражи другога таквог, Друга, да будете Црква – и да буде Тројица, Христос посредје вас.
Јер то је србски призив: „Што се не шће у ланце свезати (ланце сваке тираније, а најпре Сатанине – лажи и неправде), то се збјежа у ове планине – да јуначки Аманет чувамо, Крст свечасни и свету Свободу“.
И то је оно што је Сава Немањић Србима заповедио.