Марина Можарова: Последња посета Лава Толстоја Оптинској пустињи

Два разлога која су Толстоја натерала да оде у Оптину. Први је жеља да се пред смрт види са својом једином сестром; друга да оде тамо где су људи нашли стварно смирење у вери

Лав Николајевич Толстој (Фото: culture.ru)

(Оптина.ру)

Оптинска Пустиња је заузимала посебно место у Толстојевом животу. С њом су биле везане успомене из детињства на сахрану његове тетке А. И. Остен-Сакен, која је, по Толстојевим речима, „била не само спољa религиозна“, већ је живела „искреним хришћанским животом“[1]. У Оптину је код стараца много пута долазила и друга очева сестра, П. И. Јушкова, а такође и омиљена „теткица“ Т. А. Јергољска, коју је Толстој назвао „трећим и најважнијим“ лицем у смислу утицаја на његов живот (34; 364). На општинском гробљу, поред гроба А. И. Постен-Сатен, сахрањена је и Е. А. Толстој, рођена Јергољска, свекрва Толстојеве сестре. Сама Марија Николајевна Толстој, његова рођена сестра, 1889. године је постала духовнa кћи оптинског старца Амвросија, по његовом благослову је оставила свет и населила се у Шамординском манастиру.

Толстој је 1977, 1881. и 1890. године посетио Оптину пустињу и разговарао са старцем Амвросијем. Године 1896. је посредством Марије Николајевне договорен његов сусрет са старцем Јосифом, чије су смирење и доброта благотворно утицали на Лава Николајевича, и он је од тада, по речима Марије Николајевне, „постао много мекши“[2]. Гробови рођака, успомене, сестра-монахиња – све то је везивало Толстоја с Оптином. Али његов долазак овамо 28. октобра 1910. године било је изненађење и за његову околину, и за породицу, и за становнике манастира. Задивљујуће је то што је писац, који се последњих тридесет година борио с Православном црквом, и био уверен да је с њом заувек раскинуо, дошао у једну од главних обитељи православља. У две незавршене варијанте писма, која је Толстој оставио Софији Андрејевној Толстој, својој жени, после речи о томе да он чини само то што „обично чине старци који се приближавају смрти“, Лав Николајевич је написао: „Већина одлази у манастире, и ја бих отишао у манастир, кад бих веровао у оно што верују у манастирима. Пошто не верујем, одлазим просто у осаму“ (84; 404, 405). У коначном тексту писма тих речи нема.

Близак Толстоју и по умном склопу и по духовним склоностима, јунак романа „Ана Карењина“, Константин Љевин себи је признао: „Ја не верујем, кажем да не верујем, и не верујем разумом, а кад дође невоља, молим се“ (20; 561). Исто то се догодило с Толстојем октобра 1910. године. Несрећа, како је написао сестри Марији Николајевној (82; 219) и деци Сергеју и Татјани (82; 220) га је натерала да напусти Јасну Пољану и оде из куће у влажну, непровидну ноћ.

Још пре 1910. године Толстој је написао: „Пут у Оптину ме стално призива“ (62; 245). У најтежем тренутку свог живота он се упутио к оптинским старцима. О њима се распитивао и у вагону воза, и код кочијаша, и након доласка у манастир код монаха. Ујутро 29. октобра, Лав Николајевич је двапут прилазио вратима скита, али ипак није решио да у њега уђе. Истог дана после два послеподне он је отишао у Шамордино. Много пута за то време Толстој је понављао да је он „екскомунициран“, и изражавао је сумње да ће га старци примити, на шта је стално добијао одговор да ће га примити, да обавезно треба отићи.

Приватни Толстојев лекар који га је пратио на путу, Д. П. Маковицки, записао је у дневник да је Лав Николајевич „желео да види отшелнике-старце не као свештенике, већ као отшелнике, да поразговара с њима о Богу, о души, о отшелништву, и да погледа њихов живот и дозна под којим условима може да се живи при манастиру. И, ако је могуће, да размисли где даље да живи. О некаквом тражењу изласка из свог положаја екскомуницираног из цркве, како су претпостављали људи из цркве, није могло бити ни говора“[3]. Такав закључак је потпуно логичан за човека далеког од Цркве. Но, да ли је у праву био верни Лаву Николајевичу савесни посматрач Душан Петрович? Да је Толстој имао за циљ само да погледа живот стараца и поприча с њима о отшелништву, он би највероватније без потешкоћа испунио своју намеру. Али његова неодлучност и колебање, који су били знак унутрашње борбе, оповргавају то мишљење. Несумњиво, Толстој је желео сусрет са старцима не само као са отшелницима, него и као са свештеницима и тражио је излаз из свог положаја екскомуницираног.

У својој „Исповести“ Толстој је признао да је „од шеснаесте године престао да стаје на молитву и престао по сопственој жељи да одлази у цркву и пости“ (23;3). Разум је надвладао детињу веру. Исти карактер ума имали су и Толстојеви јунаци, који су тражили истину путем размишљања. На „гордост мисли“ као на велики грех указивала је кнезу Андреју Болконском кнегиња Марја. За „гордост мисли“ и „глупост мисли“ прекоревао је себе и Константин Љевин. За самог Толстоја, старци Амвросије и Варсануфије рекли су да је „горд веома“[4]. Архимандрит Леонид (Кавељин) је после дугог разговора с Толстојем 1879. године у Тројице-Сергијевој лаври поделио своје утиске: „Заражен је таквом гордошћу какву сам ретко сретао. Бојим се да ће лоше завршити“[5]. Старац Јосиф је после сусрета који је Толстој добро запамтио рекао Марији Николајевној о брату, да „има сувише горд ум и да, док не престане да верује свом уму неће се вратити Цркви“[6]. Те речи се сада тумаче као пророчко упозорење. Да ли их је Толстој чуо? Да ли их је запамтио?

Оптинска пустиња (Фото: https://ledi-oks.livejournal.com/1606450.html)

У одлуци Светог Синода (1901) речено је да је гроф Лав Толстој „свесно и намерно отцепио себе од сваког општења с Црквом православном“[7]. Толстој није могао да разуме да је самим тиме отцепио себе и од православног руског сељаштва, и од целе православне Русије. „Можда вам је непријатно што сам дошао код вас?“ питао је он за време свог последњег доласка у Оптину гостопримца оца Михајла. „Ја сам Лав Толстој, екскомунициран из Цркве, дошао сам да разговарам с вашим старцима“[8]. У време последњег сусрета са својом сестром-монахињом, на питање Марије Николајевне зашто није био код стараца, Толстој је одговорио: „Зар ти верујеш да ће ме они примити? Не заборави да ме истински православци после крштења напуштају; ти си заборавила да сам ја екскомунициран, да сам ја тај Толстој, о којем може да се… шта ти је, сестро!…“[9]. Тај разговор забележен је по речима Марије Николајевне. По њеном мишљењу, одговор Лава Николајевича јасно је доказивао да је „он свестан своје грешке у животу“. После дугог разговора с Маријом Николајевном, Толстој јој је рекао: „Сутра идем код отаца у Скит; према твојим речима надам се да ће ме они примити“. И додао је, обраћајући се Д. П. Маковицком: „Дакле, докторе, ми сутра у Оптини ноћимо“[10].

Марија Николајевна је 1907. године потписала једно од писама Толстоју овако: „Сестра твоја по крви, по духу и по вери“[11]. По речима њене кћери, она је сматрала брата „заблуделим“, али не „погинулим“[12]. Лав Николајевич је говорио Марији Николајевној да намерава да потражи за себе одговарајућу колибу у селу Шамордино и да поживи у тишини и спокоју у близини два манастира дуже време. Али није било суђено да се то догоди. Неочекивано, ујутро 31. октобра Толстој је журно, не опростивши се са сестром, отишао, лишивши себе и благодатног општења са старцима, и могућности припреме за покајање. Њему нису дали да то учини ни у Шамордину, ни касније у Астапову. Спољашње околности одиграле су се трагично. Али и унутрашње стање Толстоја, колико можемо судити о томе, није му дозволило да учини тај последњи корак, који су тако прижељкивали сви који су се за њега молили.

У писму деци Сергеју и Татјани, Лав Николајевич је објаснио свој одлазак из Јасне Пољане тиме што „није смогао другачије да поступи“ (82; 220). Симболично је да су исте те речи биле написане после три ујутро 31. октобра у Шамордину пред сличним, ужурбаним одласком. Изненадни карактер тог одласка вероватно се може објаснити тиме што Толстој није смогао да савлада мрак, који га је чврсто држао многе године и заклањао од њега светлост.

Године 1904. Марија Николајевна је имала симболичан сан, који је касније препричала С. А. Нилусу: „Ноћ. Радни кабинет Лава Николајевича. На писаћем столу лампа под тамним абажуром. За писаћим столом налакћен седи Лав Николајевич, и на лицу његовом је изглед таквог тешког размишљања, таквог очајања, какво никада код њега још нисам видела… У кабинету је густ, непробојан мрак; осветљено је само то место на столу и лице Лава Николајевича на које пада светло лампе. Мрак у соби је тако густ, тако непробојан, да изгледа чак као да је нечим напуњен, испуњен нечим нематеријалним… И одједном видим ја, отвара се плафон радне собе, и одатле од горе почиње да цури таква ослепљујуће-дивна светлост, какве нема на земљи и неће јој бити сличне; и у светлу том појављује се Господ Исус Христос, у оном свом облику у којем је насликан у Риму, на слици визије светог мученика архиђакона Лаврентија: пречисте руке Спаситеља испружене су у ваздуху изнад Лава Николајевича као да одузимају од невидљивих џелата оруђе за мучење. Тако је и на тој слици насликано. И просипа се, просипа на Лава Николајевича светлост неописива, али он као да је и не види… И хоћу да викнем брату: Љовушка, погледај, погледај према горе!… И одједном иза Лава Николајевича – с ужасом видим – из саме густине мрака почиње да се оцртава и појављује друга фигура, страшна, жестока, која изазива трепет: и фигура та, пружајући одназад обе своје руке на очи Лава Николајевича, закрива од њих светлост ту чудесну. И видим ја да Љовушка мој чини очајне покушаје да уклони од себе те жестоке, немилосрдне руке… Тада сам отворила очи, и како сам се пробудила, чула сам као из себе глас који говори: „Светлост Христова просветљује све!“[13].

Сан Марије Николајевне показао се пророчким: жестоке руке „брижљиво“ су заклониле од њеног брата спасоносно Светло Христово. Толстој је умро без покајања. „Иако је он и Лав био, није могао да раскине карике ланца којим га је приковао сатана“[14], рекао је о њему старац Варсонуфије, који је дошао на станицу Астапово 5. новембра, али није пуштен код самртника упркос многобројним обраћањима онима који се нису одвајали од Толстоја. Чак је и сам боравак оптинског старца Варсонуфија у Астапову био сакривен од Лава Николајевича.

После Толстојеве смрти, Тулски епископ Парфеније (Левицки) разговарао је с Андрејем Лавовичем Толстојем, који је, као и Софија Андрејевна, био пуштен код самртника тек кад је овај већ био без свести. „Владико, ја сам православни верник, и желео сам да се мој отац помири с црквом“, рекао је Андреј Лавович. На питање епископа: „Да ли можете да тврдите да су они који су окруживали Лава Николајевича били неверници?“, Толстојев син је одговорио: „То могу да тврдим. Такође могу да кажем да нико није предлагао оцу да се причести, и није му саопштио жељу оца Варсонуфија да га посети“[15].

Да ли је Толстојев свршетак могао бити другачији? Ми немамо одговор на то питање. Али можемо претпоставити могућност другачијег исхода. Године 1904. Толстојев старији брат, Сергеј Николајевич, који је био на умору, питао га је: „Шта мислиш, да се причестим?“ Лав Николајевич, на велико изненађење и радост присутне Марије Николајевне, не размишљајући ни минута, одговорио је: „То је добро да урадиш, и што брже, то боље!“ „И затим“, причала је Марија Николајевна, „сам Лав Николајевич послао је по парохијског свештеника. Необично дирљиво и искрено било је покајање брата Сергеја, и он, причестивши се, одмах се и упокојио, као да је баш то и чекала душа његова да би изашла из тела изможденог болешћу. И после тога имала сам прилике да будем сведок овакве сцене“, продужава Марија Николајевна, „на дан упокојења брата Сергеја видим, из собе његове удовице, узбуђен и гневан, истрчава Лав Николајевич и виче ми:

– Не?! ти само замисли, колико она ништа не разуме! Ја сам, каже, задовољна, што се он причестио: барем од попова сада никаквих задиркивања неће бити! У исповести и причешћу она је само ту страну нашла! И дуго после тога није могао да се смири Лав Николајевич, и тек што је спровео братово тело до цркве – у цркву он, као екскомунициран, није ушао – одмах је отишао кући у Јасну Пољану“[16].

Јасна Пољана (Фото: Википедија)

У априлу 1911. године М. Н. Толстој описала је Софији Андрејевној свој последњи сусрет с Лавом Николајевичем: „До Сашиног доласка он никуда није намеравао да оде, спремао се да крене у Оптину и хтео је обавезно да поразговара са старцем. Али је Саша својим доласком следећег дана све преврнула наопачке; кад је одлазио те вечери да преноћи у хотелу, није ни помишљао да оде, и рекао ми је: „До виђења, видимо се сутра“!“[17]. Сведочења о Толстојевом расположењу за време сусрета са сестром-монахињом сачували су се чак и у манастирском летопису: „Између осталог, гроф је говорио да је био у Оптини, да је тамо добро, да би он с радошћу обукао подрасник и живео би испуњавајући најниже и тешке послове, али да би поставио услов да га не приморавају да се моли, што он не може. На примедбу сестре да би и њему поставили услов да ништа не проповеда и не подучава, гроф је одговорио:

– Чему да подучавам, тамо треба учити – и говорио је да ће следећег дана поћи увече у Оптину, да види старце.

О Шамордину је говорио добро и рекао да би се и ту затворио у своју собу и припремао за смрт“[18].

У трактату „У чему је моја вера?“ (1883) Толстој је представио своје схватање Христовог учења, различито од учења Цркве, и, по његовим речима, то ново схватање пружило му је „стање спокојства и среће“. „Ја верујем“, писао је Толстој, „да је једини смисао мог живота у томе да живим у том свету који је у мени“ (23; 305; 461). На то подсећа и закључак трагања Константина Љевина, који је себи говорио: живот мој сада „не само да није без смисла, какав је раније био, већ има несумњиви смисао добра, који ја морам да му дам!“ (19; 399).

Своју веронауку, своје сопствено унутрашње светло, своје разумевање добра. Црква је одбијена! То је резултат Толстојевог многогодишњег мукотрпног унутрашњег рада. Али да ли се стварно после тога његова душа смириле, и да ли су све противречности биле тиме решене? По тачној примедби Ф. М. Достојевског, срећном Љевину на крају романа „недостаје још унутрашњи духовни мир. Рекло би се да му је истина откривена, и он сад зна да треба „живети за Бога, за душу“. „Али, да ли је то вера?“ пита се Достојевски и додаје: тешко да код таквих, као што је Љевин, „може бити коначне вере“[19]. Сам Љевин такође сумња: „вера – не вера – ја не знам шта је то“. Главни ослонац за њега и даље остаје сопствени разум. Због тога Достојевски уверено каже: „А веру своју он ће опет срушити, срушити сам, неће дуго издржати“[20].

Године 1856. Толстој се упознао с И. В. Кирејевским, који је тада оценио таленат севастопољског официра: „Ја од тог Толстоја очекујем нешто неуобичајено. Њему је, изгледа, Бог дао природни таленат већи од свих наших писаца“[21]. Управо је И. В. Кирејевски посаветовао младог писца да „не пропушта ниједан дан без читања Јеванђеља“. На то у писму Толстоју 1858. године две године након смрти Ивана Васиљевича, подсећа А. А. Толстој, осветљујући тиме унутрашњу, за друге невидљиву и чак ни у дневницима потпуно неодражену Толстојеву страну живота. „Уверена сам“, пише она о Кирејевском, „да је он то говорио из искуства, као човек који је кроз живот упознао његове дивне тајне. Надам се да ви нисте изневерили ту навику, чији су благословени резултати небројени ако их достижеш у душевној чистоти“[22]. У свом последњем чланку „О потреби и могућности нових начела философије“, И. В. Кирејевски размишља: „Тешко мора бити стање човека који чезне унутрашњом глађу за Божанском истином и не налази чисту религију, која би могла задовољити ту свепрожимајућу потребу. Њему остаје једино да сопственим силама извлачи и трага у разноврсном хришћанском Предању за тим што би одговарало његовом унутрашњем разумевању хришћанске истине. Жалосна работа – стварати себи веру!“[23]. Пророчки у односу на Толстоја звуче те речи.

Године 1857. Толстој је формулисао за себе закон свог унутрашњег живота: „У младости сам одлучивао и бирао између две противречности; сада се задовољавам хармоничним колебањем[24]. То је једино праведно животно осећање […] И када достигнем то осећање, ја се заустављам.[25] Ја га већ познајем, не покушавам да одвежем чвор, него се задовољавам тим колебањем“ (5; 199). Стање хармоничног колебања између вере и невере било је добро познато Толстојевим јунацима. Константину Љевину је, након речи сељака да треба живети „за душу, по правди, по Божијем“, које су произвеле у његовој души „дејство електричне искре“, постало јасно да је „могао живети само захваљујући тим веровањима по којима је васпитан“ (19, 379). Љевин схвата да му није разум открио ту истину. Он себи говори: „Па, то што знам, ја не знам разумом, већ ми је то дато, откривено ми је, и ја знам то срцем, вером у то главно што исповеда Црква“. Али онда „испробавајући себе и смишљајући све што би могло срушити његово садашње спокојство“, он поставља себи питање: „Но да ли ја могу да верујем у све што исповеда Црква?“ (19, 381). О Љевиновој дисхармонији живота и умном раду Толстој пише: „Он је живео (несвесно) по тим духовним истинама које је посисао с млеком, а мислио је не само не признајући те истине, него их пажљиво обилазећи“. (подвучено аутором). Сагласности између срца и разума није било. Хармонично колебање је стварало само илузију приближавања истини.

Тако да, у шта је веровао Толстој? Он је објавио свету да зна истину, да је срећан и спокојан. Али упорност којом је поново и поново покушавао то да докаже нагони на сумњу у његову увереност. Иза видне необоривости Толстојевих логичних аргумената јасно се провиди стремљење да сам себе убеди у истинитост сопствене вере. По речима Толстојевог сина Лава Лавовича, који се увек брижљиво односио према очевом психолошком стању, Лав Николајевич је преживљавао екскомуникацију из Цркве „теже него што би многи помислили“. Два су била разлога која су га натерала да дође у Оптину, по мишљењу Лава Лавовича. Први је „жеља да се пред смрт, чију је близину предвидео, види са својом једином сестром“; друга је „да оде тамо где су добри људи били у стању да нађу стварно смирење у својој вери“[26]. Л. Л. Толстој је писао да, иако је Лаву Николајевичу „изгледало да је коначно створио своју доктрину и нашао за себе и друге савршено јасне одговоре на суштинска питања живота, сам Толстој је био далеко од радосног стања. Он уопште није био срећан, и наставио је да борави у сумњама; и више је него било када раније, нарочито у последњим месецима свог живота, моралну и религиозну подршку тражио не у себи, већ споља[27].

Толстојев однос према Цркви увек је био слободан, неограничен строгим послушањем. Још у младости он је био обузет мишљу о оснивању „нове религије“, „очишћене од вере и тајанствености“ (47; 37), ковао је планове за писање „материјалистичког јеванђеља“ (48; 30). Осамдесетих година 19. века он је остварио те замисли. Али истовремено, Толстој се током целог свог дугог живота ниједном није искрено обратио Цркви. Тако је било у Севастопољу, кад се артиљеријски официр, свакодневно гледајући смрт, причешћивао Светим Христовим Тајнама. Тако је било и 1870-их, када је, по речима А. А. Толстоја, Лав Николајевич „био скоро православан“, „ишао на ходочашћа заједно с простим поклоницима, посећивао манастире, био у Оптинској пустињи, где је дуго разговарао с тамошњим великим старцима и отшелницима, и вратио се одатле потпуно убеђен у светост и истинитост наше Цркве“[28]. Радосна Толстојева сагласност са жељом брата, Сергеја Николајевича, да се причести пред смрт јасно показује да су Црква и њене тајне као и раније много значили Лаву Николајевичу.

„Живот и смрт, ето шта убеђује,“ говорио је кнез Андреј Пјеру после женине смрти, „[…] убеђују у неопходност будућег живот не аргументи, већ то кад идеш у животу руку под руку с човеком, и одједном човек тај нестаје тамо у нигде, и ти се сам заустављаш пред тим понором и вириш туда. И ја сам провирио…“ (10; 117). Лав Николајевич је једном написао А. А. Толстој, која се непрестано молила за њега: „Човекова убеђења нису она која он прича, већ она која је доживео, и које је тешко другима разумети, и ви не знате моја. А кад бисте знали, не бисте тако нападали“ (60, 293). Стварно, да ли нам све објашњавају Толстојева испричана убеђења. Важније је то шта је он доживео и сакрио од других очију. Још 1857. године Толстој је за себе записао: „Близина смрти, не због спољашњих разлога, него унутрашњих – старост, болест – најбољи су аргументи вере. Сам ништа нећеш наћи, свуда је забуна; судећи по том времену које си провео разабирући ту забуну, видиш да неће бити времена да је разабереш. Боље је прихватити стару, вековну, смирујућу и детиње-просту. То није расуђивање, него то осећаш. Господе Исусе Христе, помилуј ме“ (47, 207). Није ли га то стање душе довело у Оптинску пустињу недуго до смрти?

Новембра 1910. године у једном од црквених издања објављен је чланак под називом: „Несвесно предсмртно исповедање свете истине“, потписан иницијалима Е. К. Аутор је вероватно био Епископ тамбовски Кирил (Смирнов), који је послао у Астапово Толстоју телеграм, у којем га позвао да се помири с Црквом[29]. О последњој Толстојевој посети Оптини у чланку каже: „Зар то није огромно чудо? Зар то није огроман знак како за вернике, тако исто, ако не и више, за невернике! […] Преко Толстоја Господ као да овако говори сваком човеку: „Човече! дајем ти пуну слободу у избору добра или зла, послушања Моје воље или њеном противљењу […] Толстој је својом вољом устао против Богочовека Христа и Његове свете Цркве, маштајући у дивљем безумљу и ослепљењу да сруши и уништи здање Божије. Али, погледајте како страда, како се мучи његова јадна душа (која је, по речима Тертулијана, код сваког по природи хришћанска) у тој неравноправној борби коју је започео!.. „Ја сам екскомунициран!“ „Ја сам екскомунициран!“ – с тешком тугом тврди он свима и у Оптини и у Шамордину. „Тешко ми је сада… мора се умирати!“, говори он својој сестри-монахињи. А то ридање је стављено на плећа те исте сестре-монахиње!.. О чему оно говори ако не о несвесном схватању свог тешког греха, тешког преступа против свете истине! Зашто би се тако мучила, тако страдала Толстојева душа, ако би Црква била само празан звук, ако би у њој била само једна лаж! Када се човек ослобађа од лажи и неправде, онда се у душу његову усељава рај, и обратно – никакво уљуљкавање разума није у стању да заглуши те унутрашње адске муке, које се рађају у несрећној човековој души када одступа од свете истине. Живи пример тога је Толстој. Није у окружењу својих следбеника […] Толстој осетио својом душом еденско блаженство, већ у тишини благословених Богом обитељима свете православне Цркве – Оптини и Шамордину. И ко зна шта би се даље догодило да нису најревноснији следбеници учитеља „непротивљења“ (Господе, каква иронија!) починили над њим дивље насиље, и притом у најсветијем за свакога човека предсмртном тренутку! Ко зна шта би све изрекла наглас целом свету његова уста, да је он, како је желео и планирао, остао под кровом манастирске светиње?!“

Чланак се завршава речима упућеним не само Толстојевим савременицима, већ и данашњим његовим поштоваоцима: „Нека се сви ти, који се клањају пред Толстојем и поштују га као „учитеља живота“, свом својом пажњом усредоточе на његову предсмртно ходочашће у Оптину и Шамордино, и нека овде не само умом него и срцем науче велике лекције које је ради уразумљења и спасења свих који траже истину благоволела дати Десница Свевишњега! Ко има уши, нека чује!“[30].

Епископ Никон (Рождественски) је после Толстојеве смрти писао да се „у његовом загонетном бекству у Оптину може погађати, претпостављати неки стидљиви корак ка покајању“[31]. Толстојева жеља да се насели поред манастира епископ јекатеринбуршки Митрофан сматрао је као „чин његовог повратка Цркви“. О „симптомима у том правцу“ говорила је владици Марија Николајевна Толстој при њиховом личном сусрету[32]. То је свим могућим средствима покушавао да не допусти В. Г. Чертков. Већ у 7 сати ујутро 29. октобра, на вратим Толстојеве собе у манастирском конаку појавио се његов млади помоћник А. П. Сергејенко, и поставио Толстоју питање: „Манастирска атмосфера вам није одвратна?“ „Напротив, пријатна је“[33], одговорио му је Лав Николајевич.

„Како би се све то завршило?“, размишљао је Иван Буњин. „Можда би се и остварили његови сусрети с оптинским старцима и можда би га они привели повратку у окриље Цркве“[34].

Чертков је предузео све мере да извуче Толстоја из манастирског окружења. Лукаво искористивши болест Софије Андрејевне, уплашивши Лава Николајевича, он је остварио свој циљ. Толстојев одлазак из Шамордина више је подсећао на панично бекство. По речима В. Ф. Ходасевича, Софија Андрејевна је „целој тој чертковшчини“ случајно учинила највећу услугу: самом претњом свог појављивања она је прекинула догађаје, који нису морали да се одиграју, али су и могли, и који би онда управо за Черткова били највећа несрећа и пораз“[35]. Вече уочи одласка у Астапово код болесног Толстоја, Чертков је одбио да се помири са Софијом Андрејевном, иако га је она замолила. Према томе, тај телеграм, којим је Софија Андрејевна хтела да обавести Лава Николајевича о свом помирењу с Чертковим, није био послат. Толстојев секретар В. Ф. Булгаков, посматрајући живот у Јасној Пољани тих дана, приметио је: „Чертков није изневерио свој прорачунат и сентименталности стран карактер“[36]. „Шта ја замерам том лукавом и злом човеку“, писао је у својим успоменама Лав Лавович Толстој, „јесте што је за достизање свог циља користио најнечасније путеве. Он је причао мом јадном оцу о свему што га је могло посвађати с мојом мајком и с нама. […] Да је Чертков хтео тих дана да га помири са женом и породицом, могао је то урадити“[37].

У Астапову су Чертков и његови истомишљеници учинили све не само да не дозволе старцу Варсануфију да приђе Толстоју, него чак и да речи пастира Цркве, адресиране на болесног писца, он не чује. Изолација је била потпуна. „Ја сам често у последње време размишљао о томе како ће умирати отац“, рекао је Толстојев најстарији син, Сергеј Лавовоч, својој сестри од тетке Е. В. Обољенској, „али да ће тако умирати, никада не бих могао да замислим […] Врата од куће су изнутра закључана; никога не пуштају без питања ко је. Боје се да ће ући Софија Андрејевна, од које га пажљиво чувају. Не пуштају ни мене, и ја с горчином мислим: „Нису му ваљда Голденвајзер, Буланже и други ближи од мене? Ја га волим као себе, памтим“[38].

Размишљања о околностима Толстојевог боравка у Астапову неизбежно доводе до питања: да ли је све што је он рекао у последњим данима стигло до нас? Одговор је јасан: не све. Тако је Е. В. Обољенској, кћери М. Н. Толстој, која је још недавно причала с Толстојем у Шамордину, а у Астапову имала могућност да провири у собу где је лежао болесник, Чертков предао речи Лава Николајевича: „Он је рекао да му је било тако добро код вас у манастиру“[39]. Тих речи нема у успоменама Черткова. Могуће је и да много тога што је Толстој рекао није прошло цензуру његовог „најближег друга“. Философ и богослов В. Н. Иљин у чланку „Повратак Лава Толстоја у Цркву“, писао је: „…широки круг безбожника-интелектуалаца и секташа-толстојеваца није пустила код њега свештенике који су дошли са Светим Даровима. Они такође нису до нас пустили последње речи самртника“[40].

Старац Варсонуфије се у Астапову двапут писмено обраћао Толстојевој млађој кћери Александри Лавовној, која се није одвајала од оца. У једном од писама старца налазе се ове речи: „Захваљујем Вашој Екселенцији за писмо којим сте ми указали част. Ви пишете да је воља родитеља Вашег за Вас и целу Вашу породицу на првом месту. Али Вама је, грофице, познато, да је гроф изражавао искрену жељу да нас види и поприча с нама, да би стекао смирење душе своје, и дубоко је туговао што се његова жеља није остварила“[41]. Старчево помињање сестре-монахиње у многобројим његовим смиреним обраћањима Толстојевом окружењу, по речима В. Ф. Ходасевича, имала је одлучујуће значење: „Да Толстој није изражавао жељу да види старце, мати Марија не би о томе рекла о. Варсонуфију, а о. Варсонуфије не би могао да је спомиње да му она није стварно то говорила“. „Ми не знамо како би се завршио тај сусрет да је до њега дошло“, писао је В. Ф. Ходасевич. „Можемо само да судимо о томе шта је било, и једва се усуђујемо да претпоставимо шта је могло бити“[42].

Говорећи о томе шта је могло бити, В. Г. Ходасевич није, наравно, имао у виду само Толстојеву загробну судбину, већ и судбину будућности Русије. Сувише је значајна била Толстојева реч, сувише је гласним ехом она одзвањала у душама и свести руских људи. Философ В. Н. Иљин тачно је то формулисао: „В. Ф. Ходасевич је био потпуно управу кад је говорио да је за леве (практично већ бољшевике) питање било следеће: бити или не бити за безбожничку револуцију у Русији. Јер Толстојево име и легенда о његовој окорелој антицрквености […] били су тако огромни у целом свету, да је његово отворено и свима познато обраћање Цркви могло сасвим изменити […] ток нове историје и духовних судбина Русије и целог света“[43].

Већина истраживача који су се бавили Толстојевим последњим данима живота тврде: његов духовни пут није био окончан. Одласком из Јасне Пољане, по речима В. А. Котељњикова, „открива се некаква другачија перспектива“, и, очигледно је да „одрицање није последња реч онога који је дао назив целој епоси руске културе“, и то куда се упутио Толстој има „нарочито важан значај“[44]. Очигледно је и ово: да се догодио највећи догађај – Толстојево покајање, он би се догодио захваљуjући Оптини и њеним старцима.

Марина Анатољевна Можарова, виши научни сарадник Института светске књижевности Руске академије наука

Са руског посрбио: Светозар Поштић


[1] Толстой Л. Н. Полн. собр. соч. (Юбилейное издание). В 90 т. М.; Л., 1928–1958. Т. 34. С. 363. Даље цитирање тог издања у тексту показује том и страницу.

[2] Толстой И. Л. Мои воспоминания. М., 1987. С. 255.

[3] Маковицкий Д. П. У Толстого, 1904-1910. «Яснополянские записки» Д. П. Маковицкого. В 4 кн. М., 1979. (Лит. наследство; Т. 90). Кн. 4: 1909 (июль – декабрь) – 1910. С. 405.

[4] Види: Ераст (Вытропский), иеромонах. Историческое описание Козельской Оптиной Пустыни и Предтечева скита (Калужской губернии). Издание Свято-Введенской Оптиной Пустыни, 2000. С. 176; Преподобный Варсонофий Оптинский. Беседы. Келейные записки. Духовные стихотворения. Воспоминания. Письма. «Венок на могилу Батюшки». Свято-Введенская Оптина Пустынь, 2005. С. 362.

[5] Никон, епископ. Смерть графа Л. Н. Толстого. (Дневники из Троицкого слова.) Троицкий цветок. № 71. Свято-Троицкая Сергиева Лавра, 1911. С. 77.

[6] Толстой И. Л. Мои воспоминания. С. 255.

[7] Определение Святейшего Синода от 20-22 февраля 1901 года № 557, с посланием верным чадам Православной Греко-Российской Церкви о графе Льве Толстом. // Духовная трагедия Льва Толстого. М., 1995. С. 72.

[8] Уход Льва Толстого: документальные свидетельства. // Москва, 2000. № 11. С. 157.

[9] Исто. С. 159.

[10] Исто. С. 160.

[11] Переписка Л. Н. Толстого с сестрой и братьями. М., 1990. С. 503.

[12] Оболенская Е. В. Моя мать и Лев Николаевич. // Летописи Государственного литературного музея. Кн. 2. Л. Н. Толстой. М., 1938. С. 306.

[13] Концевич И. М. Оптина Пустынь и ее время. Свято-Троицкая Сергиева Лавра, 1995. С. 372–373.

[14] Житие Оптинского старца схиархимандрита Варсонофия. Издание Введенской Оптиной Пустыни, 1995. С. 346.

[15] Толстой С. Л. Очерки былого. Тула, 1965. С. 442.

[16] Концевич И. М. Оптина Пустынь и ее время. С. 371, 372.

[17] Толстой И. Л. Мои воспоминания. С. 252. Здесь и далее в цитатах курсив источника.

[18] Уход Льва Толстого: документальные свидетельства. С. 157.

[19] Достоевский Ф. М. Дневник писателя. М., 2010. С. 641.

[20] Исто. С. 642.

[21] Цит. по књ.: Киреевский И. В. Избранные статьи. М. 1984. С. 27.

[22] Толстовский Музей. Т. 1. Переписка Л. Н. Толстого с гр. А. А. Толстой. 1857–1903. СПб., 1911. С. 112.

[23] Киреевский И. В. Разум на пути к Истине. Философские статьи, публицистика, письма. Переписка с преподобным Макарием (Ивановым), старцем Оптиной пустыни. Дневник. М., 2002. С. 265.

[24] Прецртано: сумњом.

[25] Прецртано: Даље нисам никуд могао ићи.

[26] Цит. по преводу с енгл.: Tolstoy L. L. The Truth about my Father. London, 1924. P. 24. // Духовная трагедия Льва Толстого. С. 58.

[27] Цит. по преводу с енгл.: Tolstoy L. L. The Truth about my Father. P. 14. // Духовная трагедия Льва Толстого. С. 52.

[28] Толстовский Музей. Т. 1. Переписка Л. Н. Толстого с гр. А. А. Толстой. 1857–1903. С. 23, 22.

[29] Види: Смерть Толстого. М., 1929. С. 149. Телеграмма № 459.

[30] Е. К. Невольное предсмертное исповедание святой истины. // Таврический церковно-общественный вестник. Симферополь, 1910. № 33 (20 ноября).

[31] Никон, епископ. Смерть графа Л. Н. Толстого. (Дневники из Троицкого слова.) Троицкий цветок. № 71. С. 19–20.

[32] Последние дни Льва Николаевича Толстого. СПб., 1911. С. 30.

[33] Маковицкий Д. П. У Толстого, 1904–1910: «Яснополянские записки». Кн. 4. С. 404.

[34] Бунин И. А. Освобождение Толстого. // Бунин И. А. Собр. соч. В 9 т. М., 1967. Т. 9. С. 22.

[35] Ходасевич В. Ф. Уход Толстого. // Ходасевич В. Ф. Книги и люди. Этюды о русской литературе. М., 2002. С. 251.

[36] Булгаков В. Ф. Л. Н. Толстой в последний год его жизни» М., 1957. С. 428.

[37] Толстой Л. Л. Правда о моем отце. Пер. с франц. А. В. Андреева. Л., 1924. С. 59.

[38] Оболенская Е. В. Моя мать и Лев Николаевич. // Летописи Государственного литературного музея. Кн. 2. Л. Н. Толстой. С. 319, 320.

[39] Исто. С. 319.

[40] Ильин В. Н. Возвращение Льва Толстого в Церковь. // Ильин В. Н. Миросозерцание графа Льва Николаевича Толстого. Спб., 2000. С. 360.

[41] Уход Льва Толстого: документальные свидетельства. С. 160.

[42] Ходасевич В. Ф. Уход Толстого. // Ходасевич В. Ф. Книги и люди. Этюды о русской литературе. С. 252.

[43] Ильин В. Н. Возвращение Льва Толстого в Церковь // Ильин В. Н. Миросозерцание графа Льва Николаевича Толстого. С. 360.

[44] Котельников В. А. Православные подвижники и русская литература. На пути к Оптиной. М., 2002. С. 322.



Categories: Посрбљено

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Овај текст, преведен богољубивим трудом Светозара Поштића, показује зашто је Стање ствари најбољи српски портал. На многаја љета!

    19

Оставите коментар