Да бисмо избегли бесмислен приступ као у ковиду, оставимо људима који су се школовали за то уз сва уважавања лекара других специјалности
Проф. др Јован Антовић (Фото: К1/снимак екрана)
У последњих месец дана на најстаријим и „најпрестижнијим“ српским медијима једном штампаном – Политика ( https://www.politika.rs/sr/clanak/660507/poremecaj- zgrusavanja-krvi-ozbiljno-ugrozava-zdravlje ) и другом телевизијском РТС-у (https://www.rts.rs/magazin/Zdravlje/5660749/trombofilija-trombociti-zgrusavanje-krvi-dr- tijana-relic.html ) појавила су се два интервјуа са истом колегиницом на једну тему, која је и пре а нарочито у току ковида ушла у народ као појам и сада кад неко не зна шта ће да ради он тражи „да га тестирају на тромбофилије“. Да ствар буде гора, још један интервју друге колегинице из исте установе (Градски Завод за јавно здравље) и исте специјалности управо се појавио на К1 ТВ.
Нажалост, овакви интервјуи само потенцирају медицинске заблуде и то је разлог текста који следи. Да би било јасније зашто сам се осетио позваним да о томе пишем наводим да сам редовни професор КОАГУЛАЦИЈЕ и клиничке хемије на Каролинска институту у Стокхолму koja додељујe Нобелову награду за медицину и физиологију, а много важније рангиран је као 13. универзитет у свету у области клиничког здравства и јавног здравља. Истовремено водим као одговорни специјалиста ЛАБОРАТОРИЈСКУ КОАГУЛАЦИЈУ на клиничкој хемији у склопу шест болница у оквиру Каролинска лабораторије Каролинска Универзитетске болнице која је по најновијем Њузвиковом рангирању проглашена за 5. најбољу болницу на свету.
У ковид хистерији смо већ имали ситуацију да о вирусима причају физичари, инжењери, ветеринари?! У складу са тим присталица сам става да свако треба да се бави оним за шта се школовао и шта најбоље зна. Зато сматрам да свакако треба коментарисати зашто поред одличних хематолога, трансфузиолога, кардиолога и биохемичара који се баве овом проблематиком и дугогодишњег постојања српског удружења за тромбозу и хемостазу о овој теми говоре специјалисти микробиологије?! Уз све уважавање колегиница и чињенице да у овом нема ничег личног, то што неко изводи генетске тестове на тромбофилије не квалификује га да прича о тромбофилијама – посебно не о превенцији и терапији. Колико сам могао да проверим (ако колегинице нису мењале презиме) оне немају ништа објављено на наведену тему и из области о којој с „ауторитетом“ причају у јавном дискурсу. Чак и као неко ко је, као млади интерниста хематолог крајем 90-их година прошлог века, међу првима давао женама са понављаним побачајима терапију против згрушавања крви, ја се сада никако не бих усудио да дајем било какве савете везане за терапију уместо колега клиничара – јер већ више од 15 година не срећем директно пацијенте већ радим у лабораторији. Но сада на тему:
Тромбофилијa је (по Википедији) „поремећај коагулације крви која повећава ризик од тромбозе. Такви поремећаји могу се идентификовати код 50% људи који имају епизоду тромбозе која није била изазвана другим узроцима.“ Крајем 90-их година прошлог века, након открића најчешће урођене тромбофилијe – мутацијe на фактору V коагулације тзв. фактор V Лејден мутације. мислило се да ће генетика решити проблем свих тромбоза. Међутим, до данашњих дана узрок преко 50% тромбоза је остао непознат.
Јован Антовић: Ковид-19 или Три године „непажње према чињеницама“
Овде треба напоменути да се овде пре свега ради о ВЕНСКИМ тромбозама. Изједначавати механизам настанка венских и артеријских тромбоза посебно у склопу тромбофилија јако је погрешно јер је механизам настанка артеријских тромбоза потпуно другачији. Истовремено у највећем броју случајева није показана ЈАСНА узрочно-последична веза између присуства тромбофилија и развоја тромбозе. Зашто неки пацијенти са истом тромбофилијом добију тромбозу спонтано а други са истим типом не добију ни код присуства додатних спољних фактора (дуготрајни гипс, летови авионом, трудноћа)? Повезивање побачаја или неплодности са тромбофилијама тек представља посебан проблем јер без икакве основе доводи до непотребних често и понављаних испитивања. А на крају бројна стања од који је свакако у медицинском смислу најважнији малигнитет представљају тзв. стечене тромбофилије без присуства наследне компоненте. Малигнитет је важан јер спонтана тромбоза може и више од годину дана да претходи развоју клинички препознатљивог канцера. Поред тога ту је и присуство тзв антифосфолипидног синдрома или лупус антикоагуланса и кардиолипинских антитела која су једина несумњиво удружена са АРТЕРИЈСКИМ тромбозама и која једино има смисла испитивати код понављаних побачаја у ОДРЕЂЕНИМ случајевима.
Позив на разговор с др Јованом Антовићем: Медицина између науке и манипулације
Проблеми са валидношћу тестова и њиховог клиничког значаја, као и прогностички и утицај на избор терапије су познати и у свету и зато постоји мало ЈАСНИХ ставова о тестирању на тромбофилије али пошто претпостављам да се у интервјуима говори пре свега о наследним тромбофилија онда су препоруке на основу европских, британских, америчких па ако хоћете и шведских препорука да:
- се тестирају пацијенти млађи од 50 година са првом венском тромбозом без јасног спољног узрока;
- сви (укључујући и старије од 50 година) са понављаним венским тромбозама или са тромбозама на необичним местима (НЕ она типична на нози и/или емболија плућа);
- старији од 50 година са првом венском тромбозом уколико постоји јасно наслеђе за тромбозе (потврђено присуство генетске промене);
- они из првог степена сродства уколико је позната генска мутација удружена са високим ризиком (нпр. дефицит антитромбина или протеина Ц) не хетерозиготне мутације фактор II или фактор V Лејден. Ово посебно у ризичним ситуацијама: велике хируршке интервенције, дуготрајна мобилизација или трудноћа.
Препоруке су јасно ПРОТИВ тестирања на тромбофилије:
- у свим осталим случајевима у општој популацији;
- пре започињања употребе оралних контрацептивних средстава;
- код понављаних побачаја;
- ИЗУЗЕТАК ЈЕ присуство ТРИ или више раних побачаја (пре 10. недеље трудноће) када се ПРЕПОРУЧУЈЕ тестирање на присуство лупус антикоагуланса и/или кардиолипинских антитела (НЕ наследних тромбофилија)
Тестови који се раде су следећи (подаци се пре свега односе на тзв. хетерозиготе који имају један измењен ген, присуство ОБА измењена гена је најчешће неспојиво за рађањем живог одојчета или доводи до масивних тромбоза у раном детињству па се свакако испитује и рано дијагностикује):
Антитромбин – дефицит код 1/500 – 1/5000, 1-2% свих венских тромбоза, ризик за тромбозу повећан 10-20 пута
Протеин Ц – дефицит код 1/500 – 1/5000, 2,5-3% свих венских тромбоза, ризик за тромбозу повећан 10-20 пута
Протеин С – дефицит код 1/1000 – 1/3000, 2-2,5% свих венских тромбоза, ризик за тромбозу повећан 10-20 пута
Фактор V Лејден – мутација код 1/10 – 1/50 (Европа), 15-25% свих венских тромбоза, ризик за тромбозу повећан 3-5 пута
Мутација протромбина – мутација код 1/50 – 1/100, 6-7% свих венских тромбоза, ризик за тромбозу повећан 3-5 пута
Ово су уједно (уз наравно лупус антикоагуланс и кардиолипинска антитела као стечену тромбофилију) СВЕ тромбофилије које треба анализирати.
Тзв. МТХФР и ПАИ-1 мутација су нормалне варијације у популацији и немају никакав значај као тромбофилије.
Додатни фактор који утиче на резултате је квалитет лабораторије која их изводи и да ли и какву контролу квалитета она има. Нисам једанпут био сведок да резултат неке лабораторије из Србије, који заиста изгледа драматично, када се понови овде у Шведској (више пута) бива сасвим нормалан.
Све остале дискусије о времену, начину извођења и врсти тестова су уско стручне и не треба да занимају људе у општој популацији.
И на крају, зашто један овакав текст? Ја немам потребе никоме да се доказујем нити да се било коме у Србији препоручујем. Ја ћу, ако дâ Бог, своју професионалну каријеру завршити у Шведској, и у Србији се евентуално бавити садњом шљива и/или грожђа. Као гостујућег професора на два Универзитета (Крагујевац и Ниш) све ме мање зову због мојих непомирљивих како медицинских (ковид) тако и политичких ставова.
Покушаји да објасним да су тромбофилије (па и наследне болести крварења) „хладне“ дијагнозе и да је довољно да се раде на 1-2, максимално 3 места у Србији – која су најбоља у томе и под стриктном контролом квалитета (јер је јефтиније преносити узорке хеликоптером него имати 100-ак оваквих лабораторија) – остали су без одјека, како у струци (колико год ја не подносио ту реч) тако и у политици.
Текст је због читалаца, потенцијалних пацијената и нарочито жена које се муче да остану трудне или задрже трудноћу. Треба да знају шта су званичне светске препоруке (што год ми понекад мислили о том свету), а не да им се због незнања, површности или чак и материјалних разлога намећу непотребна испитивања. Економска страна за појединца и за државу је још и најмање битна. Забринутост па и страх, питање да ли да се тестирам, треба ли да ми се женско дете тестира пре него крене са контрацептивима јесу много важнији. А још важнија је одлука о почетку терапије против згрушавања крви која уз одличну ефикасност није апсолутно безбедна. Три одсто пацијената (што је и логично, јер када смањујеш згрушавање расте ризик од крварења) добиће крварење а сваки десети пацијент од ових 3% добиће опасно или чак животно угрожавајуће крварење. Да бисмо избегли бесмислен приступ као у ковиду – када је Д-димер, рађен у домовима здравља, био критеријум за инјекције „Фрагмина“ па су се људи беспотребно боли месецима (знам за случајеве и дуже од годину дана) – треба да и причу о тромбофилијама (као и све остало у земљи Србији, уосталом) оставимо људима који су се школовали за то, уз сва уважавања лекара других специјалности.
Јован П. Антовић (Фото: Славија инфо)
Рекламирање неких медицинских институција – па макар оне биле и државне (градске) – није нешто што је потребно (па ни дозвољено), посебно ако о медицинском проблему причају они којима то није специјалност. Наравно, новинари су од свега направили естрадно новинарство – које је и у медицину ушло у току ковида, али иако је погрешно свуда оно у медицини може да буде и јако опасно… Мислите о томе!
Ја рекох у покушају да спасим душу своју. Ми да учинимо шта је до нас а за остало ће се Господ побринути…
Јован П. Антовић
Редовни професор Каролинска Института у Стокхолму, Шведска
Гостујући професор Медицинског факултета у Нишу и Крагујевцу
Ово реаговање су одбили да објаве сви наведени медији, па чак и лист „Данас“
Categories: Гостинска соба
На првом месту бих приметио да је професор веома симпатичан.
Затим, да разумем зашто напредне специјалисткиње за микроорганизме нису поменуле реч „вакцина“, у контексту епидемије стечених тромбофилија код макроорганизама.
Али да ми није баш лако разумети зашто професор у теми није поменуо исту реч.
А још више да није поменуо специфичне угрушке који су се први пут појавили с пролећа 2021. и које су први приметили и пријавили „балзамери“ (пост-мортем козметичари) – беле, тврде, нераспадљиве, дужине и до пола метра, који флуоресцирају зелено под УВ светлом, и дају се наћи и у до 70% третираних покојника – а које до данас доктори, доценти и професори („следите науку, не мороне“) савршено игноришу правећи се да не постоје.
Како је наш професор експерт за коагулацију, и притом не следи мороне, верујем да је компетентан да нам прецизно објасни каквог су састава, структуре и етиопатогенетског порекла дотични „коагулуми“.
И да нам каже која је његова препорука за тестирање на дотични специфични, врло распрострањени и очито врло смртоносни тип тромбофилије.
Ако пак из неког разлога нуме или нежели да нам то објасни, позивам га да моментално да оставку, врати се у Србију, и одмах почне да сади и шљиве и грожђе (а може и крушке и дуње и каисије).
И да се учлани у СаВеСт Србије. Примићемо га иако је професор, потребно је само да принесе плодове достојне покајања (у виду квалитетних дестилата, и у квалитетној количини).
Па ћемо ми, као компетентни, да непристрасно проценимо његову стручност.
da presude :)))))
Поштовани професоре,
Прочитавши Ваш текст као учитеља млађих колега указао бих Вам на неколико ствари:
Прво стручне замерке
1. Ослонац на Википедију као дефиницију:
Навођење Википедије као примарног извора за дефинисање тромбофилије делује неозбиљно у тексту који иначе инсистира на највишем академском нивоу. Уместо тога боље је навести дефиницију из званичног стручног приручника (нпр. UpToDate, ESH, ACCP, NICE…).
2. Недостаје референцирање литературе:
Текст се ослања на препоруке, али их не референцира конкретним насловима, линковима или навођењем извора. Ако је намера едукација јавности и новинара, било би боље да понуди 1-2 директне референце.
Колегијалне и “тонске” замерке:
1. Снижавање угледа колегиница:
Иако се формално каже да нема ничег личног, тон је саркастичан и омаловажавајући (нпр. „кад неко не зна шта ће да ради он тражи тестирање“).
2. Тон патронизирања и подела на „праве“ и „неправе“ стручњаке:
Употреба израза као што су „ко је школован за то“, „инжењери и ветеринари причају о вирусима“ делује као позив на стручну елиту, што може бити одбојно за млађе или мање експониране стручњаке.
3. Завршница звучи огорчено и пасивно-агресивно:
Реченице попут „Ја ћу, ако да Бог, своју каријеру завршити у Шведској“ или „Мене све мање зову…“ звуче више као лична исповед или разочарање, него као објективан закључак. Ако је поента да се скрене пажња јавности, боље је завршити снажним и јасним позивом на поштовање препорука и критичко мишљење.
Ово је изузетно вредан текст по садржају, али делимично контрапродуктиван по форми. Ако се жели постићи озбиљан утицај на јавност и струку, било би боље избегавати иронију и личне оцене колега, укључити литературу и референце, јасније дефинисати циљ – едукација јавности, критика система или медија?