Удаљен је од Београда читавих 179 км. Духовно и мисаоно још је даље, а делатно од стране већинског дела народа (са изузетком ових студентских литија) бесконачно далеко

Фото: Лична архива

Путовања су постала религија савременог доба. Нешто без чега се кризира у масама. Може се описати као нешто што је више од одласка и повратка, а мање од самоспознаје. Класичан конзумеризам или део живота о ком не треба трошити пуно речи. Размаженост, тренд, велики трошак тешко зарађеног, труд ни око чега или неопходност духа и тела? То је појам који је постао скоро па друштвена обавеза. Нешто као излазак на изборе, основна школа, лична хигијена или уљудност комуникације. Понекад прелази у престиж, покушај за смирењем унутрашњих немира одласком у непознато и повратком у старо јато коме се причају нетражени утисци. Учитавањем свога доживљаја у слушаоца и тако ретроградним разумевањем и потврдом, како нам је тамо негде било добро (а идеално ако је слушалац био негде где је, рецимо, јефтиније и ближе), постајемо дубински задовољни. Не сви али много је света који није научио да је за уживање довољан лични осећај, да није важно како то види неко ко и није био тамо где сте ви били.

Фото: Лична архива

У нас је скромност појам који је флуидан. Неретко се има чути: „Желим нормалан живот, оно, летовање, зимовање (а ја додајем и пар путовања између од по неколико дана) и то је то…”

Колико то кошта, да ли су то нормална очекивања и може ли (не)одлазак на море и планину да изазове карактерисање живота депресивним, неуспешним и неутешним тоновима? Да ли подлећи том тренду значи спроводити сталну трку за сопственим репом и трчати за сопственим душевним миром по холовима тржног центра и удаљених плажа?

У данашњем систему (без)вредности, путовање је одавно постало мера финансијског али и друштвеног успеха појединца, а у друштву у ком су наставници на дну лествице деценијама то је нормалан след догађаја. Стил и дестинације које човек бира, као и када, куда и како одлази, те како се тамо и по повратку понаша одређују и ниво (не)свести конкретне индивидуе.

Фото: Лична архива

Зависно од имања или немања стила, мере и дубине идеје зашто се некуд, редовно и по уходаним стазама, мора ићи показује се поред осталог и ступањ малограђанштине и примитивизма који се уселио у она места унутрашњег света људског рода која он својом гордошћу и сујетом негује, а површношћу залива.

Има нечег необјашњивог и привлачног у путу у непознато. Постаје се неко други и другачији удаљавањем од свакодневице. Иде се некуд где нико пре није био на тај начин или где бар ми нисмо били. Одлази се без иког, са породицом или пријатељима. Резултати су различити као што су и људи. Неко се враћа богатији за искуство успешног одласка и повратка у оно од чега осећа засићење, напетост и жељу да некуд оде. У свакодневицу оптерећену узусима модерног доба, у све њене врлине и мане. Неко се врати само растерећенији него што је отишао и тај осећај га држи неко време. Неко не буде задовољан виђеним и доживљеним.

Човек осећа узбуђење због свега оног познатог и непознатог на шта у том удаљавању од свакодневице може наићи. За седам или десет дана у туђој земљи неки тачни утисци о истој тешко се могу остварити. Неки квант задовољства и смањење тензије може се догодити и некад је то довољан разлог за одлазак.

Фото: Лична архива

И кроз историју, мотиви одлазака били су разни. Одлазило се у непознато због женидбе, удадбе, посла, пљачке, ратова, трагања за изворима воде, збегова, плоднијом земљом, бољим условима живота. Некада се враћало а често и остајало тамо негде као што је случај и данас.

Жеља за откривањем нових пространстава, потрага за неким новим пределима у даљинама до којих око и географска карта допиру (али и жеља за трагањем унутар себе газећи километре), неки су од мотива због којих се и данас путује.

Човек упознаје нове пределе. Очи се напајају лепотама. Неко помишља како је лепо то нешто, желео би да је заувек ту. Неко добија жељу да то виђено примени и види у својој земљи. Неко само ужива тај моменат, а има оних који више уживају да неком причају где су били. Своје уживање постижу не толико уживањем у дотичној дестинацији већ сазнањем како су били даље од саговорника. Платили скупље, били тамо где је „in” и у време кад „не може свако”. Таквих нас има баш пуно. То се зове малограђанштина и од ње се болује, али се ретко лечи јер се ретко препозна. Најбоље се лечи упознавањем сопствене земље, њене историје и њених знаменитих људи онда и данас. Јер великана, надахњујућих догађаја, дивних предела имамо и даље напретек само им треба дати шансу и разумети сопствену неважност. Толико да би учећи из њихових дела и заоставштине могли да побољшамо себе до мере да се подигнемо из суноврата у коме смо дуго већ.

Фото: Лична архива

Из мог угла путовања су нешто што човека измешта из свакодневице и он тако освежава свој унутрашњи свет а помало ту има и неког прадавног истраживачког духа. Откривамо неке своје нове светове. Тај душевни квант среће, налик осећају кад се добије „like” постојао је у човеку одувек али се звао и мерио некако другачије. Мислим да сам одлазак прија души човека као и повратак. С тога мишљења сам да обиласци Србије имају много предности а наравно тиме не желим рећи да се треба затворити заувек и изоловати. И да не смемо, не требамо да допустимо да познајемо боље морске обале и планинске врхове ближих и даљих земаља од сопствене околине и да у њима видимо „нешто” а да свуд око нас видимо „ништа”. Наш народ има ту једну лошу особину, поред пуно добрих, да увек мисли да ту где живи „нема ништа”. Да би знали било шта крштено о другима, ми први морамо бити сигурни да смо добро упознали себе и своју особеност у односу на друге нације и народе. Да смо освестили, разјаснили и осветлили максимално, своју прошлост а да би живели садашњост спремни за будућност. Јасног става да нит умрлих, живих и нерођених не сме никад да буде прекинута и да све што радимо треба и мора да има везе с тим.

Фото: Лична архива

Да конкретизујемо бројевима и појмовима:

Београд – Паралија 663 км, Београд-Лефкада 997 км, Београд-Будва 532 км, Београд-Ровињ 639 км, Београд-Бодрум 1672 км, Београд-Валона 760 км, Београд-Хургада 2283 км… Неколико граничних прелаза, стрпљиво чекање у колонама по врућини, аеродроми, кашњење летова, чекање торби, last minute понуде. Некад без тога ако баш имамо среће. Резервације за лето још у току зиме, „док је јефтиније”, или орук одласци натегнуто и у динар. Стотине и хиљаде евра тешко зарађених а радо принетих на олтар уживања и трендова по којима то море „лечи све”. Све осим незнања и самонепоштовања и несвести да можемо шире, лепше и боље баш у току пута а посебно пре и после њега.

Да ме погрешно не схватите, не мислим да је одлазак на море лош чин и да ико треба да се лоше осећа што некуд тамо иде или пак што туда негде не иде, само сам мишљења да у том путу треба радити на ширем и дубљем схватању овог феномена и да треба повезати лепо и добро и створити јединство које су стари Грци звали калокагатија (јединство лепог и доброг). Не би било лоше изместити се из схватања да је то путовање важније од било ког другог пута који је краћи у пређеним километрима и да то колико ћете далеко отићи није пропорционално томе колико ћете се боље одморити и осећати се задовољнијим. Раније сам писао о једној варијанти како учинити одлазак на море, рецимо грчко, мало разноврснијим и квалитетно изаћи из клишеа, а Ви ћете пронаћи можда нешто што Вас више чини срећним.

Александар Милутиновић: Како да путујете с разумевањем или Примери за ваншаблонско понашање у летњој сезони

Све ове далеке и морске дестинације просечном Србину и другим житељима Републике Србије многоструко су „ближи”, познатији него неко Власинско језеро, Нови Бечеј, Врање, Ниш, Аранђеловац, или Пријепоље. Делом томе кумује и то што је у нас све скупо па и упознавање сопствене земље. Звучи парадоксално, али некад заиста буде јефтиније отићи некуд преко границе него далеко ближе у Србији. Инфраструктура је често неодговарајућа, понуда неумрежена и неорганизована, тиме и скупља, али ни то није оправдање нити главни проблем са којим се суочавамо данас. Просечан Србин данас – ако није гладан, без посла и забринут за голи живот – сигурно познаје многа места по Грчкој, Хрватској, Турској много боље него околину у којој живи. Има пуно ових што једва крпе крај с крајем – а има и ових солидно бесних што „нормалан” живот не виде нормално у складу са тиме где се и како живи. Ако је уопште могуће дефинисати данас нормалност…

Наша кратковидост и бахатост којом успевамо да не видимо, не препознамо и не ценимо све што нас окружује (самим тим и нас саме као јединке) епохална је и комотно се може рећи да је то наша особеност. Сигурно да има много Чачана који никад не обилазе Овчар и Каблар, много Краљевчана који не маре за Столове или много Вршчана који нису били на Загаљичким брдима а јесу на мору…

Отићи на неко од ових, случајно изабраних места, данас се не жале хиљаде евра. Просечан човек данас види много већу сврху посетити и отићи на неке од ових удаљених дестинација неголи један град који је много важнији за све нас, као што је Мајданпек. Можда зато што ће одласком у овај град осетити нешто између радости, туге, страха и неизвесности. Осећања која су стварна, али можда не потпуно пријатна и ружичаста.

Фото: Лична архива

Удаљен је од Београда читавих 179 км. Духовно и мисаоно још је даље, а делатно од стране већинског дела народа (са изузетком ових студентских литија) бесконачно далеко.

Мени лично потребно је било скоро 42 године да дођем до Мајданпека. За неколико сати колико сам тамо провео и упознао неколико људи видео сам – и можда боље рећи осетио – једну нормалност, љубав за своје место, бригу што не знају шта ће с њима бити и шта је и ко потписао у њихово име, те ко прави можда нерешиву заврзламу у њиховим животима.

Видео сам да имају веома лепе паркиће. Размишљао како нас оно беше убеђују да ћемо рударењем процветати кад је најбогатије налазиште злата у Европи оронуо град,  са мало живота у себи и перспективе? Питам се на шта би личио, како би блистао и како би пожељан за живот био тај градић и општина да је само један посто од зараде из тог рудника улагано у град и људе који ту живе ових неколико деценија. Зар не би био град среће и истинског напретка?

Фото: Лична архива

Упознао сам тог дана два дечкића, Павла и Слобу, децу као из претходног доба. Љубазне, културне, срдачне и отворене младе душе, које је рударско окно – које је потпуно окружило али и поткопало град – натерало да буду зрелији и смиренији него што би у неком другом месту били. Тако им је пуно одузето, али нешто и дато.

Кад сам питао како им је ту, један ми је рекао „добро је ово место за родни град”, а други, очито под утиском прича које чује код куће и околини, да ће све ово да постане „веееелика рупа”. Имају десетак година а изузетно су бистри и паметни – то се види.

Чуо сам да су плате у запослених у руднику веће од како су Кинези ту, али и да има око 3000 Кинеза затвореника из Кине, који живе у оквиру рудника што је безбедносна претња. Док је држава била власник могло се у коп ући, а од како је ту Црвени змај са истока – то је забрањено.

Чуо сам да оболелих од карцинома има све више. Да Кинези руше агресивније неголи што је било док је држава руководила тиме. Срушили су брдо Старицу, један његов део, које је изнад града и симбол града. Сада је отпор у народу већи. Народ се и даље бори и не да!

Александар Милутиновић: Рио Тинту и модерним потурицама

Видео сам да су љубазни угоститељи.

Чини ми се да се нешто стално из рудника излива у реку Пек.

Имају лепе мурале Николе Тесле, Бранислава Нушића и Боре Ђорђевића.

Рекоше да Кинези инжењери живе у граду и да имају плату око 5000 евра а наши око 2-3 хиљаде.

Био сам на Сицилији, био сам у Барселони, стигао сам до Шведске и Порторика. За неке пуно, за неке мало, за мене довољно. На мора сам редовније одлазио као дете с родитељима, до кризних деведесетих – а кад сам порастао схватио сам да не видим тај магнетизам морских обала и да могу врло дуго без њих (али повремено ипак одем).

Разумем оне мештане који живе на мору, чуде се овима што хрле тамо по врућинама, не излазе из хлада и не маре за купање. Ја сам са планине и исто се чудим хордама скијаша и не видим неку велику занимљивост у том спорту, који је изузетно помодан постао, више него и море.

Никола Маловић: Противу туризма

Србију одувек волим и кад год могу крстарим њоме, посебно последњих десетак година. Верујем да сам био у бар две трећине градова у Србији. А, ето, о Мајданпеку сам слушао приче и гледао са ТВ-а – али кад се оде и уживо види, као и све, потпуно је другачије. Ово је био једнодневни излет, а Бор и околина су ми остали за викенд туру.

Шта сам хтео рећи? Да осетите онај квант среће што сте се изместили из свакодневице и видели нешто ново не морате на даљину. Крај од Пожаревца до Кучева је изузетно леп, да је негде другде био би много чувенији и богатији. Да нисмо колонија духа, који се полако ослобађа, рудник злата не бисмо дали странцима у пакету са свим људима који тамо живе, разоривши им животе, сигурност и смисао више него сви тумори од рудничких испарења, неба и НАТО бомби. Поручивши им – издали смо Вас и продали и баш нас брига. Има још да се настави!

Србији су потребни само прави људи на правим местима, треба лични труд да се спознамо и упознамо, треба закон за све и свест свих нас о оном шта имамо и шта бисмо могли да будемо. А да бисмо све то били док путујемо и упознајемо себе и своју милу Србију. сетимо се основне премисе:

И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свих звери што се мичу по земљи!

Прва књига Мојсијева, 1:28–31 (Превод Ђ. Даничића)

Многаја љета, догодине у Призрену!

А већ од данас у својим животима активно.

П.С.

Не чекајте 42 године да посетите Мајданпек (или неко друго место), тим пре што га можда ускоро неће бити у садашњем облику. Ако не схватимо да смо један народ и да нам свима прети иста криминално-мафијашка окупациона управа – а онда и спољашњи непријатељи и ненаклоњене силе које не престају да делују вековима.

Иначе, у Мајданпеку је до скора двособан стан са гаражом коштао мање од 10 хиљада евра. Можда је то знак за државу – ако је има – мештанима је све одавно јасно, само не знају куда са љубављу, коме и где да оставе успомене и животе и на која врата да покуцају…

Београд, на Младенце

Categories: Гостинска соба

Tags: Александар Милутиновић, Мајданпек, Рио Тинто