О дешавањима у манастиру Студеница доносимо прилоге уредника сајта Студеница.инфо Жељка Ђуровића и реаговање владике жичког Јустина
Извор: Студеница.инфо
Жељко Ђуровић: Прогон братије у Студеници
Након неуспелог насртаја на Жичу, бахати владика због жеље за профитом спроводи прогон у Студеници
Митрополит жички Јустин је у жељи да Студеницу претвори у профитни центар наметао свог секретара о. Дамјана за игумана. Тој његовој жељи испречило се братство Манастира Студенице које не може да прихвати да се манастир Студеница из духовног центра претвори у профитни. Као освету, Митрополит Јустин истерује студеничко братство из Манастира а доводи своје послушнике.
Више од 1400 људи се обратило Митрополиту Јустину да стане са прогоном студеничких монаха који спроводи већ месецима
Ову молбу је иницијално потписало више од хиљаду и четири стотине људи, а накнадно су пристигли и бројни други потписи.
Архиепископу и митрополиту жичком Г. Јустину Стефановићу
Ваше Високопреосвештенство,
Због свима очигледног процеса истеривања братства манастира Студенице од стране Вас – Митрополита жичког, принуђени смо да подигнемо свој глас. Молимо Вас да не протерујете братију која је деценијама уназад служила Богу у манастиру Студеници. Ови монаси су осведочени у бризи како за Немањину светињу тако и за вернике и поклонике које деценијама уназад са љубављу дочекују. Осим тога, сведоци смо да је ово братство у последњих 15 година битно увећало манастирску имовину и откупило све значајне објекте у окружењу манастира. Нема места никаквој сумњи да ли се студеничко братство понашало домаћински и монашки.
Мноштво верника духовно је одрастало наслоњено на Студеницу и њено братство током последњих деценија. Непоштено би било, и нехришћански, да останемо неосетљиви на патњу студеничке братије. Ако су се они молили за нас, патили за друге и трудили се за друге, то смо и ми дужни наћи им се од користи док страдају на правди Бога.
Молимо Вас да престанете са притисцима на братију и са застрашивањем братије. Свуда је познато да је све што они желе то да остану на окупу, у љубави као до сада, и да служе лаври Преподобног Симеона до краја живота.
Жељко Ђуровић, оснивач и уредник сајта Студеница.инфо
Епархија жичка: Саопштење за јавност поводом текста „Прогон братије у Студеници“
Дубоко жалимо што се на овај начин и овим поводом обраћамо верном народу, али смо принуђени да истине и будућег мира ради, одговоримо на клевете које су написане и објављене путем електронских медија на интернет страници „Студеница инфо.рс“ као и осталим друштвеним мрежама. У овом писму/петицији се наводи да Архиепископ и Митрополит жички прогони монаштво из манастира Студенице
Извор: Епархија жичка
Улога Епископа да управља епархијом је вековима потврђивана, како догматски иконизацијом Христа као Архипастира, тако и апостолским прејемством, као и канонским предањем Цркве Божије.
Основна обавеза и завет монаха јесте послушност, хваљена изнад свих других врлина и завета.
Улога лаика је такође прецизирана светотајинским и канонским искуством Цркве, али од времена комунизма до данас нису ретки случајеви да се различитим покретима и петицијама мишљења појединаца и од њих инструисаних група (често дезинформисаних и злоупотребљених) теже наметнути изнад аутентичног Духа Цркве.
Непримерени називи којим се назива један Епископ СПЦ сведоче о духу из антицрквених комунистичких времена, који опстаје у појединцима који путем медија покушавају да глуме душебрижништво над Црквом. Оптужбе са којима се излази пред јавност теже да потхрањују причу о врху СПЦ као корумпираном и бахатом, како би се позиција и поверење Цркве у нашем народу нарушили у овим данима великог свенародног метежа.
О неискрености састављача петиције који се заклањају иза бриге за део братије манастира Студенице, сведочи и неуједначени тон њихове објаве. Наиме, на почетку се налазе увреде усмерене ка Митрополиту жичком, а потом се износи текст писма упућеног Митрополиту, који одише тоном лажног смирења. Између ове две интерпретације постоји несклад што довољно сведочи о изворном духу и тежњи да се Црквом управља на основу лицемерја и злонамерности, као и да се изврши притисак на Архијереја.
Помињање прогона дела братства манастира Студенице и питање избора игумана јесте пример замене теза, где се не виде узрок и последице догађаја, те вас стога обавештавамо:
Сматрали смо дужношћу и одговорношћу да братство манастира Студенице појачамо са још шесторицом братије, јер је 2004. године бројало 28 монаха, а закључно са 2024. годином само 8 монаха, што је минималан број за одржавање живота и поретка у манастиру, са пуним богослужбеним кругом и свакодневним служењем Свете Литургије.
Постојеће братство одбија да у састав манастирског братства прихвати још шесторицу монаха које смо према Уставу Српске Православне Цркве члана 108 и 57, као и Уредбе за унутрашњи и спољашњи манастирски живот СПЦ, преместили и прибројали братству манастира Студенице.
Ову нашу Одлуку која је заправо производ нашег старања за мајку свих српских цркава и манастира, Немањину Студеницу, ова група монаха који све време обитавају и моле се у својој светињи, тумачи као прогон и упркос томе исту одбија да прихвати, иако су на то били позвани и од стране Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.
У данашњем времену духовне и друштвене кризе које смо сведоци и са којом не морамо да се посебно и детаљно упознајемо, јер нас са свих страна окружује, и када су манастири више него икада светионици и места утехе и када је сваки човек који посвети свој живот монаштву више него драгоцен, нама надлежном Архијереју се приписује прогон монаштва.
Молећи се Богу за мир и јединство у нашем народу и нашој мајци Цркви, као вековном чувару свести нашег рода српског, очински призивамо оне који се баве политиканством да не сеју раздор и тиме нарушавају вековни мир манастирски, месту где је Свети Сава освештан хиландарском духовношћу мирио своју завађену браћу.
Благослов Светог Симеона и Светог Саве нека почива на свима нама.
Ваш молитвеник пред Престолом Христовим,
Архиепископ и Митрополит жички и игуман студенички Г. Јустин
Саопштење поводом Саопштења за јавност Епархије жичке
Поводом текста „Прогон братије у Студеници“
Са неверицом смо прочитали Саопштење за јавности Епархије жичке коју је потписао „Архиепископ и Митрополит жички и игуман студенички Г. Јустин.“
Архиепископ и Митрополит жички Јустин (Извор: Студеница.инфо)
Ни краћег саопштења ни више пропуста у њему. Намерно говоримо о „пропустима“ да не бисмо неку грубљу реч упутили. Имајући у виду значај пропуста, одговорићемо темељније, како би „јавност“ којој се обраћа Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин могла да разуме актуелна дешавања у Манастиру Студеница.
Прво, потписник саопштења се лажно представио. Наиме, Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин није игуман студенички, нити би пак то могао бити. Наиме, Устав СПЦ регулише избор настојатеља манастира (или игумана како се у народу назива) уз Уредбу за унутрашњи и спољашњи манастирски живот. Према Уставу СПЦ, а природно и према поменутој Уредби, Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин не може бити изабран нити постављен за игумана Манастира Студенице. Управо због тога, Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин и није изабран нити постављен за игумана, већ је себе поставио за в.д. игумана. Чак и лаици знају да приликом примене института вршиоца дужности, нужно мора испред функције да пише „в.д.“. Неки би се могли запитати да ли је ово уопште и битно. Одговор је да је наведено од великог значаја.
Наиме, након инсистирања братије за спровођење Уставом СПЦ прописане процедуре за избор настојатеља, Митрополит жички је прибегао извргавању руглу правног поретка СПЦ уводећи Манастир у незаконит правни поредак.
Очигледно, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин, сматра да је његова воља изнад Устава СПЦ и Уредбе за унутрашњи и спољашњи манастирски живот те је након одбијања братије да прихвати наметање о. Дамјана за игумана, који при томе и не испуњава услове да буде изабран за игумана Студенице, дошао на идеју да уместо спровођења Уставом СПЦ предвиђене процедуре за избор настојатеља постави в.д. игумана, и то, ни мање ни више, него самог себе.
Уводећи самовољно правни институт „вршиоца дужности“ у црквено право, Његово Високопреосвештенство се грубо наругао правном поретку Цркве и изазвао чуђење и неверицу чак и код правно необразованог света тиме што се ставио изнад Устава СПЦ, Синода и Патријарха.
Може ли се уопште замислити да у летописима, односно у историји наше Свете Цркве, наилазимо на в.д. патријархе, в.д. архиепископе, в.д. митрополите, в.д. игумане, в.д. архимандрите, в.д. ђаконе и сл. Можемо ли уопште замислити да молитве узносимо изнад иконе неког в.д. патријарха, епископа, ђакона и сл. Наравно да не можемо. Црква је несумњиво имала своје разлоге зашто није увела тај правни институт, односно зашто није Уставом предвидела могућност успостављења функције вршиоца дужности. С друге стране, они који се мало разумеју у право, у неверици посматрају докле самовоља једног епископа може да иде.
Правно посматрано, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Господин Јустин, није ни применио институт вршиоца дужности већ институт принудне управе. Подразумева се при томе да нису били испуњени услови за примену ни једног ни другог правног института. Сваком здраворазумном образованом човеку, и без нарочитог правничког образовања, јасно је да један правни институт може да се примени искључиво уколико је његова примена предвиђена. Дакле, да би институт „вршилац дужности“ могао да буде примењен, неопходно је да његова примена буде законом предвиђена и регулисана, а како је познато, прописи СПЦ не предвиђају примену овог института. Дакле, будући да се не може применити нешто што не постоји, овај институт је у СПЦ непримењив. Увођење института вршиоца дужности не може се правдати правним преседаном, јер самовољом се не могу уводити правни преседани. Наиме, увођење правног преседана подразумева право жалби и подразумева одлуку врховног ауторитета, у овом случају Сабора СПЦ. Овај преседан представља преседан уставног карактера, те такав преседан може донети само тело које је донело Устав СПЦ, значи Сабор. Друго, правни преседани се доносе искључиво када постоји правна празнина, што овде није случај. Из свега изнетог, поставља се питање да ли одлуке в.д. игумана уопште и производе правно дејство.
Даље, у целокупној правној регулативи СПЦ, предвиђена је примена, једног од фундаменталних правних принципа, према коме лице не може да одлучује о самом себи када су у питању јавна овлашћења, односно води се рачуна о сукобу интереса. Флагратан је овај случај, где је архијереј поставио самог себе за члана братства, а затим самог себе предложио, а затим и изабрао на ту функцију. Никако се поступак архијереја не може образложити чланом 208 Устава СПЦ који гласи „Епархијски Архијереј врховни је настојатељ и надзорник свих мушких и женских манастира и манастирских братстава у својој епархији.“ Јер су врховном настојатељу Уставом СПЦ (као и Уредбом за унутрашњи и спољашњи манастирски живот) прописане надлежности, које се у случају избора намесника, прописане Чланом 211. Да Устав СПЦ није ограничио надлежности архијереја чланом 211, самовољним тумачењем става 1 члана 208 Устава СПЦ, архијереј би могао самог себе поставити за игумана свих манастира у епархији, што очито није била намера архијереја приликом доношења Устава СПЦ.
Постављањем самог себе за игумана, урушава се саборност цркве, што представља један од основних принципа. Ни један патријарх СПЦ се никада није тако понашао. Нисмо имали случај да патријарх самостално донесе одлуку о постављању самога себе за епископа неке епархије. За администратора неке епархије, Свети Архијерејски Сабор, односно Синод, поставља одређеног архијереја, а не поставља га Патријарх. А камоли да одлуком постави самовољно самога себе.
Према томе, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин није омогућио избор игумана на начин на који предвиђа Устав СПЦ и Уредба за унутрашњи и спољашњи манастирски живот, већ је уместо тога, извршио правно насиље постављајући самог себе за в. д. игумана.
Члан 211 Устава СПЦ гласи:
„У манастиру у коме има више од четири сабрата, за настојатеља и намесника предлаже братство под претседништвом изасланика епархиског Архијереја по два кандидата од којих епархиски Архијереј именује настојатеља и намесника. У манастирима где је мање од четири сабрата настојатеља и намесника поставља Архијереј. Епархиски Архијереј може у случају потребе назначити привременог настојатеља. Он га и разрешава. Стални настојатељ може се разрешити од управе односно преместити по образложеној молби, пристанку или осуди, сем случаја из чл. 220.“
Уредба за унутрашњи и спољашњи манастирски живот (чл. 43) такође прописује надлежност епархијског архијереја дајући му у надлежност да поставља и разрешава привременог и сталног настојатеља, и да управља преко намесника манастиром у чијем братству има мање од 3 сабрата.
Према томе, Устав СПЦ не предвиђа могућност да епархиски Архијереј постави самог себе за настојатеља ни у манастирима који имају мање, ни у манастирима који имају више од 4 монаха, с тим да су му дата већа овлашћења у случају избора намесника у манастирима који имају мање од 4 монаха будући да у том случају настојатеља и намесника поставља сам. Како је већ речено, да Устав СПЦ није ограничио надлежности архијереја чланом 211, самовољним и тумачењем става 1 члана 208 Устава СПЦ, архијереј би могао самог себе поставити за игумана свих манастира у епархији, што очито није била намера приликом доношења Устава СПЦ.
Уместо да је Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин објаснио верном народу којем се обраћа у Саопштењу за јавност зашто није омогућио избор игумана сагласно Уставу СПЦ, Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустину Саопштењу наводи „Помињање прогона дела братства манастира Студенице и питање избора игумана јесте пример замене теза, где се не виде узрок и последице догађаја.“
Узрок јесте потпуно јасан, а и последице. Узрок неспровођења процедуре избора настојатеља и намесника Манастира Студенице је бахатост владике који себе ставља изнад Устава СПЦ. Последице самовоље и бахатости владике је вишемесечна патња студеничке братије поводом чега се више од хиљаду и четири стотине људи обратило Архиепископу и Митрополиту жичком Г. Јустину.
При томе, у Саопштењу за јавност Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин изврће чињеницу да је више од хиљаду и четири стотине људи потписало молбу, а не петицију, како наводи. Молба и петиција нису ни слична ствар, па остаје отворено питање да ли Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин не прави разлику између молбе и петиције или с намером доводи у заблуду јавност којој се обраћа.
Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин у Саопштењу за јавност наводи да се у „писму/петицији“ помиње на „непримерен начин“.
У тексту Молбе за престанком прогона студеничке братије, која је прослеђена Архиепископу и Митрополиту жичком Г. Јустину, Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин се назива искључиво Архиепископом и Митрополитом жичким Г. Јустином и „Ваше високопреосвештентво“.
Претпостављамо да када Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин говори о непримереним називима којима се назива, мисли на реченицу „Након неуспелог насртаја на Жичу, бахати владика због жеље за профитом спроводи прогон у Студеници“, која се налази у тексту саопштења објављеног 6.2.2025. на сајту https://studenicainfo.rs/.
У контексту тога, треба рећи да се Епископ Јустин у штампи помиње као „бахати владика“ већ пар месеци након што је изабран на трон Епархије жичке. Подсећања ради, скандал који је изазвала непромишљена одлука епископа Г. мр Јустина о смени дугогодишње игуманије Јелене, доводећи на њено место Науму, управитељицу једног од манастира из Овчарско-кабларске клисуре, изазвало је велико узнемирење међу верним народом, а пропраћено је и бројним новинским натписима у појединим дневним и недељним новинама. Овом сменом, а захваљујући новинским насловима попут „Јустинова самовоља: Монахиње беже из Жиче због владике“(Блиц), „Борба за власт и новац“ (НИН), „Бахати владика сменио монахињу јер није зарадила 30.000 евра“ (Блиц), „Тера игуманију јер му није дала 30.000 евра“ (Оzonpress; Блиц) и сл., начињена је значајна штета угледу СПЦ у целини.
И тада је владика тумачио самовољно своја овлашћења. Епилог драме у Жичи јесте враћање чина игуманији Јелени и шлогирање Науме, коју је владика, тумачећи прописе на свој начин, уместо смењене мати Јелене поставио за игуманију. Није ли епилог овог догађаја показао да јесте било речи о самовољи и бахатости владике. Зар би владика Јустин пред мајски Сабор СПЦ вратио игуманију Јелену да није ово самовољно и бахато понашање претило да проузрокује за њега штетне последице.
Није ли поступак именовања самога себе за в. д. игумана супротно Уставу СПЦ које налаже спровођење процедуре за избора настојатеља (игумана) бахато понашање? Није ли након постављања самога себе за в. д. игумана, одбијање да се са братијом комуницира непосредно, и упућивање на његове секретаре бахато понашање?
Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин то међутим тумачи на следећи начин: „Непримерени називи којим се назива један Епископ СПЦ сведоче о духу из антицрквених комунистичких времена, који опстаје у појединцима који путем медија покушавају да глуме душебрижништво над Црквом.“
Како се види из Саопштења, људе који долазе у Студеницу и који брину за ову светињу и њено братство, владика описује опседнутим духом из антицрквених комунистичких времена који опстаје у њима.
Али по речима Архиепископа и Митрополита Г. Јустина, ова група људи није само опседнута духом из антицрквених комунистичких времена, већ је и инструисана, те тежи да се наметне изнад аутентичног Духа Цркве.
Квалификација људи који данас подржавају студеничку братију, а који су пре једне деценије подржавали жичко сестринство на челу са мати Јеленом, не стаје овде. Архиепископ и Митрополит Г. Јустин наставља са образложењем да ова инструисана група тежи „да се Црквом управља на основу лицемерја и злонамерности, као и да се изврши притисак на Архијереја.“
Изгледа да је према Архиепископу и Митрополиту жичком Г. Јустину, дух истине и правде само на њему, док су сестринство у Жичи, братство у Студеници и верни народ који је подржавао сестринство у Жичи 2015. године, и братство у Студеници данас задојени антицрквеним и комунистичким духом, па затим и инструисани са тежњом да се наметну изнад аутентичног Духа Цркве, односно да утичу да се Црквом управља на основу лицемерја и злонамерности.
Нејасно остаје, како је владика могао да се повуче пред духом из антицрквених комунистичких времена у време десанта на Жичу, и врати игуманију Јелену на чело Жиче. Није ваљда да је устукнуо пред таквим духом? Није ваљда владика Јустин 2015. године устукнуо над инструисаном групом која се наметала изнад аутентичног Духа Цркве?
Овакво етикетирање људи, осим што је неутемељено до мере апсурда, јесте и некултурно и ружно. Одавно је позната стратегија дисквалификације саговорника услед одсуства рационалних аргумената. Али наведено заиста не приличи ни једном пристојном човеку, а камоли једном архијереју.
Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин даље објашњава: „Оптужбе са којима се излази пред јавност теже да потхрањују причу о врху СПЦ као корумпираном и бахатом, како би се позиција и поверење Цркве у нашем народу нарушили у овим данима великог свенародног метежа.“
Е овде је заиста реч о замени теза, како наводи владика.
Није врх СПЦ смењивао игуманију Јелену и супротно Уставу СПЦ доводио монахињу из другог манастира за игуманију Жиче, и то због материјалних мотива. То је урадио Епископ Јустин. Исти онај који је вратио игуманију Јелену пред мајски Сабор 2015. године након неуспелог десанта на Жичу.
Није врх СПЦ онемогућио избор настојатеља (игумана) и намесника Студенице, већ је то урадио Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин.
Није врх СПЦ постављао самог себе за игумана, нити епископа, нити митрополита. И то је урадио Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин.
Није врх СПЦ постављао сам себе за в. д. игумане, в. д. епископе, в. д. патријархе, уништавајући правни поредак СПЦ. И то је урадио Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин.
Није врх СПЦ наметао за игумана манастира о. Дамјана или неког другог монаха супротно одредбама Устава СПЦ. И то је урадио Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин.
Није врх СПЦ прибегао промени студеничке братије како би новоформирано братство изабрало игумана по вољи епископа. И то је урадио Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин.
Није врх СПЦ вређао веран народ да је запоседнут антицрквеним комунистичким духом. И то је урадио Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин.
Није врх СПЦ доносио акте о премештају студеничких монаха уз довођење нових, при чему су поједини манастири остали због њиховог премештаја испражњени. И то је урадио Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин.
Није врх СПЦ измислио чињеницу да је братство Манастира Студенице бројало 28 монаха пре две деценије. И то је измислио Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин.
Није врх СПЦ покушао комерцијализацију Жиче и Студенице. И то је урадио Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин.
Могли бисмо овако подуже да наставимо.
Извор: Студеница.инфо
Према томе, овде није реч о рушењу поверења „Цркве у нашем народу у овим данима великог свенародног метежа.“ Овде је реч о обавештавању јавности о дешавању у Студеници, након оглушавања о молбу (не петицију) да се престане са прогоном студеничке братије. И након кажњавања и премештања монаха из Студенице у друге манастире уз довођење нових монаха, који тумаче овлашћења Архиепископа и Митрополита жичког Г. Јустина на исти начин на који је то својевремено тумачила Наума, када ју је довео из једног од манастира из Овчарско-кабларске клисуре за игуманију Жиче. Па чак је и сам Епископ Јустин очигледно изменио своја тумачења када је вратио крст мати Јелени.
Нико није поменуо, нити инсинуирао да је врху СПЦ корумпиран и бахат. Управо обрнуто, потписници молбе имају велико поверење у врх СПЦ. Велико поверење да ће заштитити једну узорну монашку заједницу од бахатости једног архијереја. Као што је 2015. године заштићена и монашка заједница у Жичи (видети чланак у НИН-у).
Аутентични Дух Цркве не почива нужно на једном архијереју. Историја Цркве је пуна примера тога. Поготово не на архијереју који доноси одлуке супротно Уставу СПЦ. Аутентични Дух Цркве почива на Сабору.
Најблаже речено, неистинита је тврдња изнета у Саопштењу да је „појачање братије“ наступило за „одржавање живота и поретка у манастиру, са пуним богослужбеним кругом и свакодневним служењем Свете Литургије“. Братство манастира је готово непромењено од када је Епископ Јустин дошао из тимочке у жичку епархију. „Одржавање живота и поретка у манастиру, са пуним богослужбеним кругом и свакодневним служењем Свете Литургије“ није доведено у питање ниједном. Нити је то владика Јустин икада поменуо. Дакле питање „одржавање живота и поретка у манастиру, са пуним богослужбеним кругом и свакодневним служењем Свете Литургије“ је отворено тек након што је братија одбила да прихвати наметање о. Дамјана за игумана Студенице, са очигледним разлогом: да се промени структура братије како би се изабрао игуман наметнут са стране.
У Саопштењу се наводи: „Постојеће братство одбија да у састав манастирског братства прихвати још шесторицу монаха које смо према Уставу Српске Православне Цркве члана 108 и 57, као и Уредбе за унутрашњи и спољашњи манастирски живот СПЦ, преместили и прибројали братству манастира Студенице.“
Члан 108 Устава СПЦ садржи 29 ставова. Ни према једном ставу, надлежном архијереју се не оставља самовоља да изврши замену братије када братија одбије да прихвати кандидата владике за игумана, при чему кандидат владике није ни испуњавао услове да може бити изабран за настојатеља (игумана). Члан 57 Устава СПЦ гласи: „Свети архијерејски сабор, као највише јерархиско претставништво, црквенозаконодавна је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и унутрашњег уређења Цркве, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности (чл. 69 т. 28).“ Остаје нејасно на који начин члан 57 Устава СПЦ даје права Архијереју и Митрополиту Г. Јустина за своје поступке.
С друге стране, члан 211 Устава СПЦ јасно и недвосмислено упућује како се спроводи избор настојатеља манастира, као и члан 43 Уредбе за унутрашњи и спољашњи манастирски живот. Устав СПЦ је такође ограничио надлежности архијереја чланом 211. Нејасно је како Архијереј и Митрополит Г. Јустин чита и тумачи Устав СПЦ. Чини се да не види оно што пише док види нешто што не пише.
Очигледно је, не само да Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин у свом Саопштењу није, „ради истине и будућег мира“, „одговорио на клевете које су написане и објављене путем електронских медија на интернет страници „Студеница инфо.рс“ као и осталим друштвеним мрежама“ већ је наставио да износи низ неистина.
Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин наводи у Саопштењу: „Улога Епископа да управља епархијом је вековима потврђивана, како догматски иконизацијом Христа као Архипастира, тако и апостолским прејемством, као и канонским предањем Цркве Божије.“
Међутим, Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин не наводи да је Устав СПЦ највиши нормативни акт, који је и он дужан да примењује. Није Архиепископија жичка приватна установа Архиепископа и Митрополита жичког Г. Јустина где он сам успоставља правила, која су сви дужни да поштују. Монаси јер „основна обавеза и завет монаха јесте послушност, хваљена изнад свих других врлина и завета“ како наводи у Саопштењу, а веран народ да не би био окарактерисан као група опседнута духом из антицрквених комунистичких времена који опстаје у њима.
Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин оставља утисак да је заборавио да је и он сам монах, и да је као монах дао завет послушности. Као Архијереј, дужан је да поштује Устав СПЦ.
Став братије да желе да спроведу поступак избора настојатеља и намесника сагласно Уставу СПЦ и Уредби за унутрашњи и спољашњи манастирски живот, ми верни народ, никако не можемо тумачити као непослушност надлежном архијереју, већ као послушност Цркви, будући да послушност Уставу СПЦ, као највишем правном акту, представља послушност успостављеном црквеном поретку. За нас је до ступања на жички трон Епископа Г. Јустина било и незамисливо да епископ може да спроводи своју самовољу смењујући игуманију Жиче, односно не дозвољавајући избор настојатеља Студенице директно кршећи Устав СПЦ.
Свако цивилизовано друштво, нормативним актима регулише односе у њему. Наша Црква је такође нормативним актима регулисала црквени живот. Тако је Уставом СПЦ и Уредбом за унутрашњи и спољашњи манастирски живот регулисала питање избора настојатеља и намесника у манастирима.
Посебно је трагично што кршење Устава СПЦ врши архијереј који има титулу доктора наука, односно који, формално посматрано, спада у најобразованије архијереје наше цркве. Тешко је схватити да један архијереј који је доктор наука из теологије не разуме деструктивност његовог понашања по живот и правни поредак цркве.
Увид у Извештај о оцени урађене докторске дисертације епископа мр Јустина Стефановића помаже у разумевању личности Архијереја жичког. Како наводи проф. др Мирко Томасовић, редовни професор на Православном Богословском факултету у Фочи, где је мр Јустин Стефановић бранио и већином гласова одбранио докторску дисертацију, „Јустин Стефановић је у доброј мери промашио тему“. Проф. Томасовић даље наводи поједине мисли Епископа жичког поводом којих истиче „кандидатове мисли су без икаквог смисла“. Проф. Томасовић даље наводи да му је закључак једног дела“више него нејасан, нетачан, исхитрен и библијско-светоотачки неутемељен“, и др. Разуме се, проф. др Мирко Томасовић, који је био и председник Комисије за оцену и одбрану докторске дисертације, издвојио је своје мишљење уз обимно образложење.
Да су закључци и одлуке владике Јустина повремено исхитрене и нејасне опште је познато након драме у Жичи.
Али приговор проф. Томасовића да Епископ Јустин „често изводи погрешне и неправославне закључке“ посебно брине и узрујава.
Када један епископ „често изводи погрешне и неправославне закључке“ у писаној речи, и то још у докторској дисертацији, која се пише усредсређено и пажљиво, где се свака реч мери и преиспитује, колико ли тек Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин доноси „погрешних и неправославних закључака“ у свакодневном животу Архиепископије жичке?
И на крају треба подвући да је посебно лицемерна а и опасна изјава Архиепископа и Митрополита жичког Г. Јустина „Ову нашу Одлуку која је заправо производ нашег старања за мајку свих српских цркава и манастира, Немањину Студеницу, ова група монаха који све време обитавају и моле се у својој светињи, тумачи као прогон и упркос томе исту одбија да прихвати, иако су на то били позвани и од стране Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.“ Ова изјава отвара неколико питања.
- Наводи се „ова група монаха који све време обитавају и моле се у својој светињи“. Није реч ни о каквој групи, већ је реч о студеничком братству коме Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин ускраћује права да бира настојатеља, већ им намеће монаха који „не обитава и не моли се у овој светињи“ за игумана.
- Наводи се да та група монаха тумачи „њихову Одлуку“ као прогон те одбија да исту прихвати. Није реч о томе да „ова група тумачи Одлуку као прогон“, већ кажњавање монаха, стављање под забрану и црквени суд због неприхватања комерцијализације манастира јесте прогон.
- Зашто Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин није приказао Одлуку Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве којом се „ова група монаха“ позивају да прихвати његове Одлуке? Да ли таква одлука постоји? Да ли је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве расправљао о ситуацији у Манастиру Студеница? Ако јесте на чију иницијативу? И ако неке одлуке постоје, шта у њима пише?
Жељко Ђуровић, оснивач и уредник сајта Студеница.инфо
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Смирите се пред почетак поста. Свакако нису за јавност и да се повлаче по медијима овакве приче. Не мора да ликује ђаво баш сваке године над нама. Мало да се задене за појас.
Поред нас оваквих нама нису потребни никакви непријатељи.
Како би било да се мало узмемо у памет сви заједно.
https://naukaikultura.com/%d0%bc%d0%b8%d1%85%d0%b0%d0%b8%d0%bb-%d0%be%d0%bd%d1%83%d1%84%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b5%d0%bd%d0%ba%d0%be-%d0%b3%d0%b5%d0%be%d0%bf%d0%be%d0%bb%d0%b8%d1%82%d0%b8%d0%ba%d0%b0-%d1%86%d0%b8%d0%b2%d0%b8/pravoslavlje/
Апсолутно нисам упознат са стањем у Епархији жичкој и не знам да ли је Митрополит жички г. Јустин крив или није. Искрено, лично сам веома незадовољан, а морам признати и киван и бесан, на поступке неких наших епископа. Али овде немам намеру нити да нападам, нити да браним, ни епископа Јустина ни студеничке монахе. Имам озбиљне примедбе на текст господина Ђуровића. После читања овог „саопштења на саопштење“ (или „утука на утук“) г. Ђуровића, могу рећи само једно: нека је Митрополиту Јустину (и сваком пристојном човеку) Бог на помоћи ако заиста мора у вршењу своје дужности да се надгорњава са оваквима !
Наречени г. Ђуровић, у свом бесконачном монологу који није ништа друго до врзино коло у којем се бесконачно врте и понављају две или три ствари, гледане сад овако, сад онако, час спреда, час отпозади или изнутра, осим што својим замешатељством правних тумачења црквених прописа управо отвори сумњу у све што је хтео да каже, због силног запетљавања у правне заврзламе „као пиле у кучине“, ту сумњу запечати управо оним што није рекао, тј. избегао да каже. Успут то све зачини чаршијским оговарањем и етикетирањем владике, да би га што више дискредитовао.
А није рекао бар једну суштинску ствар: Зар је могуће да су студенички монаси отказали послушност само зато што Митрополит Јустин није поступио у танчине по прописима? Или је у питању неки други разлог? Намеће им се, каже Ђуровић, супротно прописима, игуман којег они неће да прихвате. Зашто им он не одговара и шта се крије иза тога? Није ли баш тамо суштина проблема? Отказивање послушности је тежак прекршај. Зар ће ико поверовати да су се монаси одлучили на непослушност јер их је погодило што Митрополит крши неке прописе (ако их уопште крши, то је велико питање)?
Зар се такве ствари не решавају дозвољеним средствима која им стоје на располагању у складу са црквеним прописима, па ако се не могу другачије решити, онда и на црквеном Суду?
Или се ангажују парохијани да својим потписима подрже „молбу“ која почиње малтене са: „преосвештени бахати владико…!“?
Овде нешто дубоко није у реду у самој својој сржи. А није нам речено шта је то.
Архиепископ и Митрополит жички и игуман студенички Г. Јустин:
“Основна обавеза и завет монаха јесте послушност, хваљена изнад
свих других врлина и завета.“
Ово се односи на све монахе, без обзира на чин који имају, па и
на МОНАХА – Архиепископа и Митрополита жичког Г. Јустина!
Ако се од монаха Братства Студенице тражи послушност, онда
Митрополит Јустин то треба да покаже својим примером –
послушањем Типика студеничког, који од од 13. века, између
осталог, регулише и избор игумана, и Братству омогући да сами,
сходно Типику, изаберу једнога између себе за игумана, без
ичијег уплитања.
Но, пошто таквим начином избора не би предложени кандидат
Митрополита добио потребан број гласова Братства, он је решио
да привремено “суспендује“ Типик, или (популарно) – “обеси га мачку
о реп“,и (он) то реши на свој “начин“ – “пребијањем преко колена“ –
посејавши семе раздора међу братијом.
Зашто је то урадио???
То само он зна, али по Типику то није и не може бити исправно!
Он “непослушност“ већег дела братије према њему види као “ТРУН“
у њиховом оку, а не види “БАЛВАН“ у свом оку – типично фарисејска
замена теза!
Митрополите, допусти Братији да изабере игумана, благослови избор
новог игумана и закључи ову невољну причу.
Немој од Манстира Студенице да правиш ЦИРКУСКУ ШАТРУ!
Браћо моја хришћанска,
Устав СПЦ, као и канони и типици православне цркве, на нашу велику жалост и још већу несрећу, се крше свакодневно и скоро свуда широм наше Свете Цркве. („Каноне мачку о реп“ – рече један владика, а многи остали као да једва дочекаше да чују.) И како сада разабрати ко је више у праву или у криву у сукобу између владике и студеничких монаха? Монаси се позивају на Студенички типик. А да ли је све остало по типику у Студеници? Владика се позива на послушност и „канонско предање Цркве Божије“. Је ли све остало по канонском предању у епархији Жичкој? Или ће бити да и за једне и друге важи оно Кнез Роганово из Горског вијенца:
„…закон му је што му срце жуди,
што не жуди у Коран не пише“?
@Драган Славнић
Христа су тако хватали фарисеји ловили му грешке у закону да би могли да га осуде. Није човек ради закона него закон ради човека и то само за оне у којима не живи сам Закон и Законодавац.Очигледно не правите ни духовну разлику никакву па ни међу монасима. Мало већу благодат има владика да не цртам колико већу и иконизује буквално тајанствено Онога који јесте закон. Очигледно не верујете у Свете Тајне Цркве, то о чему Ви причате ништа друго не пројављује.
У потпуности бих се сложио са коментаром Тигра, нисам упућен у стање ствари у епархији Жичкој али позивањем дотичног Ђуровића на писање Блица и остале медијске канализације сорошоидне смердјаковштине који нападају владику Јустина, тера ме на опрезност, истински православни људи не могу као аргументе користити аргументацију Блица против неког владике…
@Никола
“Мало већу благодат има владика да не цртам колико већу…“
Има већу благодат, али има и већу одговорност, зар не?
Христос: “Коме је много ДАНО од њега ће се много искати;
а коме је много ПОВЕРЕНО од њега ће се највише искати!“
Владика се сам потпише као архиепископ, митрополит и ИГУМАН, и нѣкима неупућенима, али дубоковѣрујућима, опет нѣшто нѣје јасно. Ваљда је то тако од памтивѣка, ваљда је сасвѣм нормално да владика истоврѣмено буде игуман? Вѣроватно је то одраз његове светачке смирености, па се из пуке скромности уздржао да се потпише и као Отац, Син и Свети Дух? Онда се морамо ишчуђавати над тѣх 1400 нѣсмиреника са све студеничке братије и питати ко је сад па тај Жељко Ђуровић што у вѣрно стадо уноси смутњу?
Иначе – нѣсам упућен у причу, иако ми ни Жича ни Студеница нѣсу далеко. Нѣ држим ничију страну, искључио сам се из тог брлога – добровољно и одавно.
Оно што знам је да су владике Јован Шумадијски и Јустин Жички (у народу, ко зна зашто, познат и као Џастин) – особе које никако нѣ бих примио у свој дом, ако би ми се нѣком нѣсрѣћом таква почаст указала, а још мање су ми нужне њихове „свете“ молитве. А нѣје да им нѣсам захвалан: помогли су ми да до сржи појмим огромну разлику између Пастира и Чобанина, између Послушања и Подаништва или, још црње – Улизиштва. (Колико видим, многи још увѣк у овѣм појмовима виде истозначнице, синониме).
Куцах, и куцах на владичанска врата, док нѣ схватих: нѣсу та врата за боранију. Наш клир, наша извршна и судска власт су постигле такву симфонију о каквој мучени Нѣмањићи нѣсу могли ни сањати, нити им је могла пасти на памет: клир је присвојио Цркву, партијаши Државу, судство Законе, па заједно работају ко швајцарски сат, да је милина гледати. И боранија, зарад мира у кући, ништа друго нѣ трѣба да ради, осѣм да блеји и клања (се).
А опет, као правом домановићевском српском волу, ђаво ми нѣ да мира, па кадикад размишљам и о другим српским владикама, те из нѣког разлога замишљам да би за вакта нѣсрѣтног, светог а нѣсветог Ђурђа Бранковића, или ранѣје Немањића, владика Порфирије већ послѣ оног њушкања папине руке био распет коњма на репове, па никад нѣ би ни добио прилику да се назове „светејшим патријархом“. Срѣћом смо цивилизацијски напрѣдовали, па ни мѣстобљуститељу његове бивше Митрополије Загребачко-Љубљанске Кирилу нѣће ни длака с главе фалити због братске молитве с католицима, методистима, калвинистима и прочима под сводовима нѣчег што се назива „богослужбеним простором“ (капела? храм? синагога?) „блаженика“ Алојзија Степинца: https://latam.rs/dragan-bukovicccki-lijepo-li-ova-sablja-cccita-jesu-li-te-u-mletke-shiljali/ – камоли због помињања католичких бискупа на Божићној литургији. Још само да нас, неуке, подучи шта му то дође „молитвена осмина“? Ја, кукаван, од моје покојне, затуцане бабе о таквој служби никад ништа нѣ чух, а од прѣдака свештеника ни отац никог нѣје запамтио – појела их Леворуција…
Што се овог Жељка Ђуровића тиче – знам само да је једно врѣме био уредник сајта https://srpska.ru/ – најстаријег сајта у Русији на српском и руском језику, посвећеног Србији, који је основао Александар Кравченко, добровољац у Босни 90-их, одликован од прѣдсѣдника Радована Караџића, рањаван као српски ратник, данас инвалид и отац многодѣтне породице… Менѣ је таква прѣпорука довољна да с њим и потписницима барем саосѣћам, пошто ми је онѣх, прѣтходно помињаних – доста.
Коментар на пост Гремлина. Потпуно је разумљива разочараност у наше свештеноначалије, многи наведени догађаји се, на жалост, не могу другачије назвати него непочинствима. И не могу рећи да ми понекад није симпатична та јетка сатира. Али желим да укажем и на једну нелогичност у његовом коментару. Ако се изнесе овакав став о нашем свештеноначалију, понављам, по мени оправдан, онда чуди подршка тексту или тој страни у сукобу која написа да „потписници молбе имају велико поверење у врх СПЦ“?
Да се разумемо, поштујем што је Жељко Ђуровић био уредник сајта Александра Кравченка, дивног руског брата кога лично познајем, рањен је на Заглавку код Вишеграда и превео сам на србски књигу његовог ратног саборца са Заглавка, Бориса Земцова. Дакле, због тога ниски поклон брату Жељку. Узгред тај сајт је пренео и велики број мојих текстова. Али ми то није довољно да станем на његову страну у овом случају, не браним владику Јустина, веома мало знам о њему, верујем да Гремлин има и личне разлоге за неповерење и то поштујем. Верујем да има разлога за незадовољство људи понашањем владике Јустина али ако ништа друго, колико знам није познат како папофил, служи по вековном поретку, не служи молитвене осмине са јеретицима, нисам чуо за његово екуменисање.
Са друге стране, оно што се дешавало са, по мени светим човеком, покојним архимандритом Савом Студеничким, некако позива на опрез и у давању подршке студеничком братству.
Због тога, уз сво поштовање према господину Ђуровићу, не бих могао подржати његово писање у овом случају, једноставно, ово писмо и ова петиција не одишу пуноћом, не одишу оном бескомпромисном хришћанском борбом за Истину. Једноставно, не бих рекао да у овом случају имамо ситуацију где је једна страна грешна а друга безгрешна…
Дешавања са Манастиром Студеница
С циљем да се што добију одговори на нека питања контактирали смо Манастир Студеницу и на њихов мејл смо послали допис са одређеним питањима. Тај допис ћемо и овде поставити. Исто тако мејл и допис смо послали уреднику сајта Студеница.инфо Жељку Ђуровићу. Одговора од поменутих нема до данас. Тачније Ђуровић се је мејлом јавио да ће сутрадан да пошаље одговор. Но сутрадан је само послао мејл где каже да не жели да одговара пошто допис није објављен на сајту епархије жичке!?!?!?.
У међу времену су и мене блокирали на њиховим фејсбук страницама због објављивања овога и постављања одређених питања која нису у складу са наративном који они промовишу.
Занимљиво од кад смо им послали и објавили наш допис из прилога од тог дана нема више ни јавни саопштења, нити писама подршке која су до тад стизала на адресу сајта Студеница. Како ови методи подсећају на познате методе од раније ми ћемо да наставимо са постављањем питања јер Манастир Студеницу Свети Немањићи нису оставили у аманет ни студеничкој братији, ни Јустину жичком, али нити Београдско патријаршији!!!. Студеница је остављена православном верујућем србском народу и то оном који следи учење Светог Саве, Светог Николаја и преподобног Јустина.
https://mpvujanic.livejournal.com/12305.html
Ne znam ko je u pravu.
Ali vidim da je đavo umešao prste.
Da li je movguće da se ovo dešava u SPC.
Bože Gospode, pomiluj nas grešne.
Хтедох више ствари да напишем, али прочитах да је „Тигар“ већ доста од тога што бих написао, рекао, па се придружујем његовом коментару.
Мени, као лаику, не чине се позитивним околности да у Студеници борави (само) осам монаха. Зар смо на то спали?! Никога не омаловажам од тих људи, него мислим да та чињеница умањује значај такве Светиње. Царска лавра са осам монаха, и приде кавгаџијски расположених…
Да су благодарни Богу што је за разлику од њих заиста духово зрео човек. Код мене би већ били сви на вршким чукама да размисле мало у тишини. Не би се кабадахисали као да су лично они Студеницу подигли. Немањићи развијали манастире, државу, а ови би да закопају заједно са собом. Ако хоће да буду толики подвижници и „духовност“ толико да чувају у испосницу као Св.Сава. Са ватрометима се слави одавно и музиком тамо Божић и празници и сад их Јустин тобоже угрожава. Погледајте на фб страници коментаре које остављају и које аутор напада који се настављају оставља. Типично ботовање и то истих оних неписмених који ботују и за Вучића. Не бих да јавно износим, али ово је наручено и то, ко је мало боље упознат са приликама и везама, моћи ће и сам да повеже од кога.
Лош покушај. Отужан и јадан. Таквих ствари се и не прихватају нормални људи од интегритета. Довољно је видети ко Вам пружа подршку. Мене би било срамота само тога ако ничрг другога. Понизили сте сами себе до дна.
Чим видите простачки таблоидни наратив и манир, ботове…
Све је јасно!!!
Како написа аутор Ђуровић у својој последњој објави на фб страници.
А монаси који кукају као бабе, основе духовног живота и подвига не знају и овакав их ****’ развлачи по јавности треба сами да поскидају расе. Да не брукају и сво остало монаштво. Недостојни!
Искрен да будем, у Студеницу свраћам кад год стигнем. Међутим, у многим другим манастирима увек некако спонтано наиђе неки монах или монахиња који су препуни топлине и савета, док у Студеници ниједном нисам такав сусрет имао. Да ли је у Студеници увек крај моштију присутан неки од јеромонаха, да очита молитву за здравље? Никада никог нисам видео, а не знам ни где бих их и потражио. Верујем да је то зато што никог не познајем приватно у Студеници, али и у многим другим манастирима не познајем па није тако као што је у Студеници. Да ли је братство то тако намерно урадило, појма немам. Да ли то тако треба да буде, мислим да не. Да ли је владика Јустин направио пустош у Тимочкој епархији? Ко хоће нека прошета до манастира Букова и нека се увери. Нека се распита о винограду буковском и њиховом вину. Многи се позивају на Савин типик, а појма о њему немају. Нека прочитају члан како се бира Студенички игуман. Више је пута јеромонах из Студенице посећивао Јована шумадијског него свог надлешног владику, то све говори о завету и послушности. Зашто је Јустин бахат само за братију у Студеници. Да ли исто о Јустину говоре рецимо у Преображењу, Згодачици, Благовештењу, Никољу, Каменцу, Вољавчи, … Нећу одговорити, свако од верника нека провери па нека суди.