Ничим и никаквим примерима се не може правдати Одлука о новој титулатури архијереја у Српској православној цркви. Таква одлука је само лош почетак који не води добру. Плод је људског мудровања

Миодраг М. Петровић (Извор: Лична архива)

„Опет“ зато што сам већ имао објављен текст под насловом „У раскораку са Светим Савом“, одштампан у часопису „Свети кнез Лазар“ бр. 2 (26), Призрен 1999, стр. 25–32 (прештампан у: Миодраг М. Петровић, Одабрани радови у шест књига, књига шеста, Београд 2014, стр. 73–80). Напоредо са том темом је и сродан текст под насловом „Неколике последице штетних одлука и чињења у Српској православној цркви“ објављен такође у часопису „Свети кнез Лазар“ бр. 8 (74), Београд 2012, стр. 37 – 65 (прештампан у: Миодраг М. Петровић, Одабрани радови у шест књига, књига четврта, Београд 2013, стр. 161–198).

Каква и колика реакција је била на садржину поменутих тема довољно је поменути да је Одлуком Светог архијерејског сабора забрањено растурање наведеног часописа „Свети кнез Лазар“ из 1999. године.

У међувремену множиле су се бројне штетне одлуке Светог архијерејског сабора, од кoјих су најштетније: она о Томосу „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“ и ова најновија о титулатури архијереја „Српске православне цркве – Пећке патријаршије“.

Критику о Томосу „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“, објавио сам на српском и грчком језику, а и на сајту Стање ствари 30. септембра 2022. године („Штетни томоси о аутокефалији“).

Део критике на ранији Предлог Устава Српске православне цркве објавио сам у напред наведеном наслову „Неколике последице штетних одлука и чињења у Српској православној цркви“.

Штетност и мањкавости новијег Предлога Устава Српске православне цркве обзнанио сам преко сајта „Борба за веру“ 3. априла 2018. године, а биће одштампано у седмој књизи мојих Одабраних радова. Колико ми је познато, у јавности још нема исправљеног и прерађеног текста Предлога Устава Српске православне цркве. У ранијем Предлогу врве нетачности каква је, на пример, она, гледано данас, о аутономији Охридске архиепископије у саставу Српске православне цркве на основу Томоса Светог архијерејског сабора (АС бр. 16/зап. 170 од 24/11 маја 2005. године).

Једна од веома штетних одлука Светог архијерејског сабора Српске православне цркве јесте, како је напред поменуто, и Одлука о титулатури архијереја (АС бр. 54/зап. 90 од 18. маја 2024. године). Донета је, дакле, тек 2024. године, а на основу Предлога епископа бачког др Иринеја Буловића (ЕБ бр. 1325 од 17. маја 2011. године), односно на основу Одлуке АС бр. 100/зап. 214 од 26/13. маја 2006. године (Син. бр. 1055/зап. 678 од 2. јуна 2006. године).

Од 2006. године, дакле, до 2011. године др Иринеј, епископ бачки, смишљао је како новом титулатуром да унесе међу епископе подвојеност, љубомору и сујету због властољубља, иако зна да је сваком епископу дата једнака и иста благодат Духа Светог. Не постоји више или мање епископ. Сви су они подједнако „τύπος (ωбразь, лик – одраз) Χριστοῦ“, тј. „лик Христа“ уколико живе у складу са положеном заклетвом; са јеванђелском, апостолском и светоотачком науком.

На пет страница свог непагинираног текста под насловом: „Ревизија титула архијереја Српске Православне Цркве“, епископ бачки др Иринеј импровизовано преплиће јерархијске титуле: епископ, митрополит, архиепископ. По његовом мишљењу архиепископ је, између осталог, „епископ изузет из јурисдикције обласног митрополита …“, или: „угледни епископ области, али без јурисдикције над другим епископима и слично“. За установу и достојанство митрополита (тј. епископа у великом граду) произвољно пише, између осталог: да је „титула митрополит народског порекла“; да „административна ознака митрополит није све до најновијих времена употребљавана као самодовољна или потпуна …“; „да термин митрополит не треба да се уопште икада чује на богослужењу“. Колико и сâм сумња у таква своја домишљања, може се закључити по његовој реченици: „Наравно, све речено, овако сумарно, не значи да у пракси није било много шаренила и изузетака“. Да ли то значи да је правилно само оно што он својом „ревизијом“ представља?

Насупрот таквим неутемељеним ставовима др Иринеја, епископа бачког, из црквених и црквенодржавних извора знамо:

– да је митрополитско достојанство настало још у раним вековима Хришћанства, а потврђено на Првом васељенском сабору (325). Више пута је поменуто и на другим Црквеним саборима. Титула митрополит проистекла је од митрополије као црквеног средишта већих градова. Митрополија, као црквена установа, и митрополит као титула, имају чврсто и значајно историјско место у устројству Цркве. Зато је неприхватљиво Иринејево мишљење да „ознака митрополит … није самодовољна или потпуна“ и да „не треба да се уопште икада чује на богослужењу“! Запоставља титулу митрополит зарад наметнутих Српској православној цркви 18 архиепископа.

– да у 137. новели цара Јустинијана I (527–565) звање митрополит има постојано и значајно место у хијерархији свештених лица, односно у устројству Цркве; налази се изнад епископа, а испод архиепископа, док су презвитери и ђакони испод епископа. Поменута је у наведеној 137. новели и титула патријарх, али највише је речи посвећено епископу, јер овај не само што је у основи свих узвишенијих титула, него је и најстарији. Потиче из апостолских времена (Дап 20, 28; Фил 1, 1; Тим 3, 2; Тит 1, 7; 1. Пет 2, 25, где је уместо „епископу“, у Синодском преводу погрешно – „Чувару“).

Епископ, као титула, чини основу титуле архиепископ, што значи да све оно што по Јеванђељу и по светоотачком и канонском учењу важи за епископе, исто важи и за Иринејеве архиепископе. Шта је најбитније за обе те титуле? Да епископа „Дух Свети поставља“ (Дап 20, 28); да је „трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава“ (1. Тим 3, 2); да је „Божји домоуправитељ“ (Тит 1, 7), односно „слуга Исуса Христа свима светима у Исусу Христу“ (Фил 1, 2) који је рекао: „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Мт 20, 27).

Једино на тај начин може да се сузбија властољубље, пројављено код појединих епископа још у првим вековима хришћанства, о чему је писао Евсевије, епископ кесаријски у својој „Историји Цркве“ (VI век).

Свети Сава службу епископа доводи у везу са грчком речју σκοπός: „Скопос значи високо брдо на којем се стража поставља, и ко на његовом врху стоји, стражари и осматра тамо и овамо. Епископом се назива онај ко се зове стражар или осматрач. Стога, наравно, стражар и осматрач треба да бдију, а не да се лење. Ради тога је епископима престо унутар олтара вишље постављен, јер и то показује да они треба са узвишења да гледају на народ њима подређен, и да надгледају, и што марљивије чувају … “ (Законоправило, 1, Манастир Жича 2004, стр. 144). Такво Савино тумачење надовезано је Арисиновом (XII век) тумачењу 58. канона Апостолског, које почиње: „Без икаквог изговора епископи су дужни да народ, који је под њима, уче благоверним догмама, и усмеравају на правоверје и на часно живљење …“ (Исто, стр. 143).

Уместо таквог епископског служења, бачки епископ др Иринеј намеће Српској православној цркви некакву испразну „ревизију титула“; настоји да „сломи кичму“ (по његовим речима записаним у јавном гласилу) сабрату Артемију, епископу рашко-призренском; постарао се за доношење поражавајућег Томоса званој „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“, узалудно настојећи да нашој и грчкој јавности неистинама правда тај Томос као нешто добро и корисно итд. А није га брига што се, на пример:

– безобзирно и веома често крше непрекршива црквена правила која најстроже забрањују премештај епископа са епархије на епархију. У вези с тим, епископ кесаријски Арета (901–932), врстан познавалац канонског права, пише: „Премештаји се врше због грамзивости и жеље за празном славом, што је и једно и друго одвратно: прво – као идолопоклонство, а друго – као сатанска бољка“ (Пидалион, 1886, стр. 27). У вези са тим питањем објавио сам пре пола века текст под насловом: „Номоканонски прописи о попуњавању упражњених епархија (епископија) и премештају архијереја“ у: „Православна мисао“, свеска 22, Београд 1975, стр. 13–22; прештампано у: „Одабрани радови у шест књига“, књига шеста, Београд 2014, стр. 31–40.

– што вероучитељи немају уџбеник из веронауке;

– што је мисионарска делатност умртвљена, услед чега бујају свакојаке јереси;

– што се непотребно бирају „викарни епископи“;

– што постоји неканонска и веома штетна установа „архијерејских намесника“ од којих су многи, као ласкавци око владике, бројним ревносним свештеницима загорчали живот;

– што је у Српској православној цркви испуштен поредак и дозвољено шаренило кад је реч о богослужењу, богослужбеном језику, појању, владичанској митри, грчкој камилавки и др. Српска камилавка је иста са камилавком светогорских калуђера. Зато смешно бива свако свештено српско лице са грчком камилавком.

Али вратимо се Иринејевој „ревизији титула архијереја“. Из црквене историје знамо, на пример, да су постојали архиепископи (по један само) аутокефалних цркава: Кипра, Охрида, Пећи, Трнова, Атине, Персије, Русије. Значајно је овде поменути да се у црквеним канонима нигде не помиње титула архиепископ, која значи „челник епископ“, или „врховни епископ“ у смислу предстојатеља наспрам осталих епископа одређене црквене области. Први пут је срећем, кад је реч о канонским зборницима, код Светога Саве у Законоправилу, и то не у канону, него у тумачењу 34. канона Апостолског. Наиме то тумачење Сава преузима од Аристина (XII век), али га проширује тако што иза титуле „митрополита“ додаје „или архиепископа“ (Законоправило, 1, Манастир Жича 2004, стр. 131).

Постојање некаквих „почасних“ свештених титула је неканонска установа и представља изузетке. Основно канонско начело налаже да нема рукоположења (хиротоније) без назначења области, односно задужења, било да се ради о парохијском свештенику или епархијском епископу. И хорепископи (никако „хороепископи“ како је писао епископ Атанасије Јевтић) имали су, наспрам епископа већег места или града, одређена задужења. Предложени архиепископи (18) у Српској православној цркви, на основу Иринејеве „ревизије титула“, није ништа друго до, народски речено, ачење.

Свети Сава је основао Аутокефалну Српску православну цркву са једним само архиепископом као челником осталих епископа; као врховним надзиратељем свеукупног црквенодуховног живота по епископијама, у којима је сваки епископ дужан да паствује (израз Светога Саве) разумно стадо Христово.

Први архиепископ Српске православне цркве, дакле, био је управо Свети Сава. У том својству је сабирао и проширивао Српску аутокефалну архиепископију. Његово црквеноканонско дело први пут је нарушено онда кад се, напред наведеном Одлуком Светог архијерејског сабора, у оквирима Српске православне цркве нашао (поред патријарха који је и архиепископ пећки) још један архиепископ – Јован, као поглавар аутономне Охридске архиепископије. Та саборска Одлука је претеча додељеног поражавајућег Томоса званој „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“.

Сада, са више архиепископа (18), постоји могућност да једнога дана, неким поводом, новопроглашени архиепископи као што су, на пример, загребачко-љубљански, цетињски, сарајевски, а посебно они прекоокеански, себе издвоје из састава Српске православне цркве и прогласе се аутокефалним. Дај Боже да управо то није циљ Иринејеве „ревизије титула“, коме ученост не мањка, али је употребљена не на корист, већ на штету. Својом „ревизијом титула“ не само да подстиче властољубље, славољубље, гордост, суревњивост међу епископима, него подсећа на пример када су римокатолички кардинали на саборима у Лиону 1245. и 1274. године из чистог славољубља уздигли себе изнад других црквених титула, па и титуле архиепископа.

Поред наведеног, епископ бачки др Иринеј у својој „ревизији титула“ (ЕБ 1325 од 17. маја 2011) чини корак даље, па без икаквог црквеноканонског основа, позивајући се на лоше и у пракси потврђене као штетне примере, предлаже Светом архијерејском сабору и следеће: „Напомињемо да сваки епископ, кад напуни петнаест или двадесет година службе (како већ одлучимо), може да за ревност у Винограду Господњем од Сабора добије титулу архиепископа, а кад напуни двадесет пет или тридесет година службе (како већ одлучимо) титулу митрополита, при чему његова епархија и даље остаје у рангу епископије, а наследник при избору носи титулу епископ …“! Наједном овде видимо, по Иринијевом мерилу, да је титула митрополит изнад титуле архиепископ! Али додељивања одликовања или унапређења обично бивају по људском лицезренију, што пред Богом ништа не значи. Не спасавамо се ни титулама ни дипломама. Као епископи: патријарх, архиепископ и митрополит подједнако су пред Богом одговорни.

Подвајање јединственог јеванђелског достојанства епископског служења, произвољним додавањем виших титула као „награда“, недопустиво је, јер не само да подсећа на некакву утакмицу или политичкопартијску поделу, него садржи и дозу човеколатрије, „преосвећени епископ“, „високопреосвећени митрополит“ и највише изражене у речима; „најсветији патријарх …“, а Господу Богу се обраћамо молитвом: „Свети Боже, Свети Крепки …“. Пре појаве свих таквих епитета, општи и најстарији вид обраћања свештеним лицима гласио је – „оче“.

Епископи који су понети славом због узвођења на степен архиепископа пожурили су да то расписом обзнане свима ради већег уливања страха у свештенство и вернике. Наједном су од „преосвећени“ постали „високопреосвећени“. Међутим, звучна црквена титула није, и не може бити, предуслов за улазак у Царство небеско. Њом се, у многим случајевима, подстиче деформација епископа. Има их који кажу: „Без епископа не можете у Рај.“ Ако би то било тачно, Марија Египћанка никада не би постала светитељка.

Својевремено сам блаженоупокојеном епископу жичком Стефану говорио како би добро и праведно било да се, из историјских разлога, Жичка епархија титуларно, а не суштински, подигне на степен архиепископије. Одговорио је: „Али ја то, Миодраже, не могу да предложим јер ће се рећи да сам славољубив.“ Жао ми је што тада тај предлог нисам поднео Сабору. Можда би га усвојио као што је усвојио и предлог да се васпостави Осјечко-пољска епархија. Било је то у време кад сам у Патријаршији водио имовинско-правну службу.

За разлику од поменутог држања Стефана, епископа жичког, не знам како ће се садашњи епископ жички Јустин понашати убудуће, као „архиепископ и митрополит жички“. Знам, међутим, како се до сада понашао. Био је под утицајем политичара Зорана Вукадиновића, јуловца комунисте. Овај је 11. септембра 2011. године довео код новосаграђене цркве у Ратини (моје родно село) министра унутрашњих послова Ивицу Дачића да се похвали како је заслужан за њено подизање. А тај Зоран Вукадиновић је мени, у ствари, као ктитору, за шта ми је додељена ктиторска грамата, правио многе сметње. Није реаговао као председник Месне заједнице, чак ни онда када су ми пресекли воду без које машина за сечење камена, на црквеном плацу, није могла да ради. Радовао се када је 5. новембра 1995. године преко Првог програма Радио Београда спикер Радивоје Марковић пренео неистину – да је „цркву у Ратини утемељио Милош Раденковић“.

Због поклањања вере Зорану Вукадиновићу, епископ жички Јустин није ми одговорио на три писма. Молио сам га, између осталог, да ми као ктитору благослови израду полијелеја какав доликује мојој ктиторији, и изградњу парохијског дома. О томе опширно пишем у Трећој књизи о цркви у Ратини за чију изградњу сам уложио преко пола милиона немачких марака. Да би се схватила „озбиљност“ и неодговарање на моја писма епископа Јустина, навешћу овде речи епископа рашко-призренског Артемија: „Јустин ми је био сабрат у монаштву. Када ми је рекао да ће бити епископ, одговорио сам му: ‚Никада ти нећеш бити епископ‘. Када га је Сабор поставио за жичког епископа исте вечери ми је телефонирао и рекао: ‚Арто, Арто, благослови новог жичког.‘“ Знао је, међутим, на шта је тада био сведен Артемије и у каквом се психичком стању налазио.

Да је епископ Јустин макар мало нешто знао о ктиторском праву, можда би ми и одговорио на писма.

Али вратимо се још мало „ревизији титула архијереја“ бачког епископа др Иринеја, посебно кад је реч о титули архиепископ, којом Српску православну цркву дроби, супротно делу Светога Саве, на 18 архиепископија. Питам га, ипак, да ли би ишта остало од аутокефалности, на пример, Кипарске или Грчке аутокефалне архиепископије ако би поред постојећег једног њиховог архиепископа, као предстојника, постојао и неко други са тим достојанством? Није та његова одлука о архиепископима у Српској православној цркви једина која представља лош почетак, наметнут Сабору архијереја. Овде мислим превасходно на напред поменуте раније саборске одлуке о рашкопризренском епископу Артемију и о Томосу званој „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“.

За нешто чему је лош почетак који производи штету, Свети Василије Велики каже: „Чему почетак није добар, за одбацивање је и све остало“ (Седмог васељенског сабора правило 19). Није ли саборска Одлука о Артемију ишла наруку онима који непрекидно уништавају православне светиње и српско биће на Косову и Метохији? Уместо одговора на то питање, влада срамни мук.

Ничим и никаквим примерима се не може правдати Одлука о новој титулатури архијереја у Српској православној цркви. Таква одлука је само лош почетак који не води добру. Плод је људског мудровања. Свети апостол Павле нас учи „да не мислимо о себи више него што ваља мислити“ (Рим 12, 3). Те речи су поновљене у Аристиновом (XII век) тумачењу 58. правила Шестог васељенског сабора, које је Свети Сава пренео у Законоправило овако: „… не мудровати више него што треба мудровати“ (Законоправило, 1, Манастир Жича 2004, стр. 452).

Људско мудровање о титулатури архиепископа у Српској православној цркви у супротности је и са канонским учењем, по којем „оно што ретко бива, није црквени закон“ (17. канон Прво-другог сабора. Законоправило, 1, Манастир Жича 2004, стр. 497). Наметнута, дакле, титула многих архиепископа у Српској православној цркви није плод дејства Духа Светог, него је плод неканонског људског мудровања. Добро у Цркви гради се одозго, благодаћу Духа Светог. По речима Валсамона (XII век):  „Богу је највише угодно добро које потиче из поретка свештенослужитељског уређења“. Основу тог уређења треба да чини дубока вера и „страх Господњи“ епископа, те њихова скромност, брига и љубав према словесном стаду, док потку треба да чини послушност нижег свештенства и верника, који на пружену црквенодуховну љубав узвраћају епископу јеванђелском љубављу која је владала у апостолским временима.

Свестан сам гнева што својим ставом и писањем изазивам код појединаца који мисле да су персонификација Цркве Христове, а јаки онолико колико су у спрези са властодршцима. Неки Александар Ђаковац, на пример, попут каквог партијског комесара је 12. августа 2008. године преко патријаршијског сајта обзнанио: „Миодраг Петровић против православља“. На те речи надовезали су се многи коментари, углавном фабриковани и комични, као на пример: „Ко би се томе од Чкаље надао. Он брани православље као што је бранио син оца у кафани …“; „Ја не знам тачно, али кажу да је адвентиста …“; „пљувач по епископима, подбуњивач народа“; „… извињење што поштенога човека помеша са адвентистом“; „А како је он, јадан, академик?“; „Није Чкаља академик, него ваљда дописни члан Балканолошког института САНУ, или тако нешто … он је својевремено био студент генерације на пост. дипл. студијама из богословља у Атини, да би сада прсо ко обланда и спустио се на ниво ‚Законоправила‘“; „Кажу да није члан али да се бави филозофијом Византије“ итд.

Ето какав је производ и домет тог Александра Ђаковца као ласкавца (реч Светог Симеуна Солунског) који на тај начин хоће да забавља све оне којима се моји ставови и писање не допадају. Незадовољни, он и они у чијој су служби, смишљали су да ме искључе из Цркве. Поручио сам им: „Ако сте политичка партија учините то што пре, јер са вама, као таквима, не желим да будем. Али вас питам – ко је од вас властан да брише оно што ми је при крштењу дато: ‚Печат дара Духа Светога‘? Нико од људи није, и не може бити, уколико иоле вере и црквености има у себи, изнад Духа Светог.“

Ако бих списку осуда на мој рачун, што из Патријаршије распирује углавном Александар Ђаковац, додао и оне осуде које су ми приписали, бранећи Артемија од мене, звани Грешни Милоје, стари скојевац, препознатљив и по слици на којој држи црвену заставу са звездом петокраком, српом и чекићем, и натписом: „Пролетери свих земаља уједините се“, као и његов пријатељ, неки Славко, познат као верски фанатик, онда би тај списак био веома дугачак. Ипак, у таквим нападима видим и нешто корисно. Шта? Учвршћују ме у вери православној.

Не збуњујући се, дакле, због многих осуда, или због самовоље и безакоња било кога у Цркви и Држави, наставићу да се, уз помоћ Божју, у својих безмало 90 година живота, владам у складу са вером какву нам је предао Свети Сава, као и у складу са мудрим поукама:

– Светог Јована Златоустог, кога су сабраћа архијереји, успут то да кажем, прогнали, услед чега је рекао: „Никога се не бојим, осим епископа“, како преноси јеромонах  Атанасије Јевтић, Патрологија, друга свеска, Београд 1984, стр. 218. Једна од безброј златних Златоустових поука гласи: „Ако видиш негде да је побожности нанета штета, не опредељуј се пре за слогу наспрам истине, него стој храбро до смрти … нигде истину не издај“. То је у непосредној вези са речима апостола Павла: „Бдијте, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се“ (1. Кор 16, 13) и: „Тако, дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом“ (2. Сол 2, 15);

– Светог Григорија Богослова: „Препоручљивији је рат од мира који одваја од Бога“;

– Светог Атанасија Великог: „Ако се епископ или презвитер, који су очи Цркве, рђаво понашају и саблажњавају народ, треба их избацити, јер је корисно окупљати се, без њих, у часном дому, него са њима бити припојен као са Аном и Кајафом у аду ватреном“ (PG 35, 33). А о Ани и Кајафи знамо из Светог писма (Дап 4, 6) да су били првосвештеници који су, ради Јевреја, чинили све да се Христос осуди на смрт.

На крају осећам потребу да кажем шта ме је највише учвршћивало у православној вери. Прво, узалудна настојања појединаца, било унутар или изван Цркве, да је сруше, а увек се потврђује да је она, по речима апостола Павла, „стуб и тврђава истине“ (1. Тим 3, 15), и коју, по речима Спаситеља, „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18). Друго – постојање правих епископа и свештеника, иако у мањем броју, који подсећају на небеску јерархију и поредак који тамо влада.

Categories: Гостинска соба

Tags: Миодраг М. Петровић, СПЦ, Свети Сава