Признајем све и кајем се за своја сагрешења и за одступништво од своје Цркве, на чијем сам челу као патријарх по Духу Светоме, да је предводим и да Њоме кормиларим у ова смутна времена, али својим поступцима све урадих супротно
Константин Савицки, Уморни свештеник, 1897. (Фото: Викимедиа)
Кајем се и исповедам Теби Господу Богу моме и Творцу, у Светој Тројици јединоме, слављеном и поштованом Оцу, и Сину и Светоме Духу све моје грехе које учиних у све дане живота мога и свакога часа, и у садашње време и у прошле дане и ноћи делима, речима и мислима.
Кајем се што се отворено залажем за екуменизам и што сам изјављивао да је екуменизам „насушна потреба за сведочењем, братољубивим дијалогом, као суштином Цркве”, иако су црквени оци више пута осуђивали екуменизам као свејерес, што је заједничко име за псеудохришћанства, односно за псеудоцркве Западне Европе.
Митрополит Порфирије: Екуменизам је насушна потреба за братољубивим дијалогом (2014)
Кајем се што сам обављао функцију председника Савета Републичке радиодифузне агенције (РЕМ), чиме сам прекршио 6. апостолско правило: „Епископ или презвитер, или ђакон нека не узима на себе световних послова, иначе нека се свргне”, што је по канонском праву био основ да ми се одузме монашки чин.
Кајем се што сам изјављивао да се „јавно волим са Загребом и са Хрватском”, иако добро знам колико су зла претрпели Срби православци од „Загреба и Хрватске” у три велика рата на овим просторима, чиме сам додатно утицао на урушавање националног, а посебно духовног идентитета преосталих Срба на подручју данашње Хрватске после наведених ратова.
Кајем се што сам љубио руку јеретику папи и што сам то са поносом изјављивао у јавности, иако сам упознат са вишевековним насртајима Ватикана и скоро свих папа на духовни идентитет православних Срба у настојању да их покатоличе.
Патријарх Порфирије: Имао сам лични разлог да папи пољубим руку
Кајем се што сам изјављивао да би „папина посета Србији била веома значајна”, иако сам свестан хиљадугодишњег срамног односа Ватикана према Србима.
Кајем се због тога што сам се залагао да папа посети Србију.
Кајем се што сам јавно бацио Анатему на све православне Србе, зато „што погрешно уче да Дух Свети происходи само од Оца”, што је католички став по питању Символа вере, по коме они кажу да Дух Свети происходи и од Оца (Бог) и од сина (Исус Христ), и што је била једна од главних догматских разлога за Велику шизму 1054. године, када су римокатолици отпали од Свете, Апостолске и Саборне хришћанске Цркве.
Кајем се што сам за свог саветника именовао потомка члана обезбеђења усташког поглавника Анте Павелића, Драга Пилсела, у настојању да кроз тзв. екуменски дијалог приближим СПЦ Ватикану ради каснијег приступања СПЦ тзв. Унији са Ватиканом, што је крајњи циљ екуменизма.
Кајем се што сам Драгу Пилселу омогућио да упише докторске студије на православном Богословском факултету у Београду, чиме је добио могућност да изнутра утиче на разарање СПЦ.
Вечерње новости: Пропагандиста Драго Пилсел прљавом кампањом покушава да опере злочине геноцидне НДХ
Кајем се што сам потпуно подлегао под утицај свог духовног оца владике бачког Иринеја, иако сам детаљно упознат са свим његовим вишедеценијским деструктивним активностима за СПЦ и што Иринеј доноси скоро све кључне одлуке у СПЦ, и поред мог патријаршијског звања.
Кајем се што сам потпуно подлегао под утицај председника Србије Александра Вучића, иако су световна и духовна власт формално одвојене, али би требало да буду у симбиози као двовлашће, на корист роду српском и држави, а не било којој политичкој власти у Србији.
Кајем се што сам под утицајем владике Иринеја и политичке власти у Србији пресудно утицао да се од СПЦ некаконски издвоје наше светиње у Северној Македонији и да се неканонски додели томос о аутокефалности Македонској православној цркви – Охридској архиепископији, чији представници, пре свега архиепископ Стефан, ниједним гестом, пригодним говором или на неки други начин не показаше благодарност за овај гест СПЦ.
Кајем се што сам тиме обесмислио напоре свих досадашњих великодостојника СПЦ да сачувају јединство наше Цркве и да не дозволе да се реализује пројекат неканонског осамостаљивања расколника у Северној Македонији, који је почео још у време безбожничке комунистичке власти у СФРЈ.
НП Отаџбина: СПЦ више није иста као пре давања аутокефалности македонској цркви
Кајем се што сам тиме обесмислио дугогодишњу жртву архиепископа охридског и митрополита скопског, и поглавара аутономне Православне охридске архиепископије Јована Вранишковског, који је често био утамничен у (сада Северној) Македонији због ревности нашој Цркви и канонском црквеном поретку, по коме се на подручју Северне Македоније одувек простирала црквена надлежност СПЦ, без обзира на различита имена под којима је егзистирала, а највише као Пећка патријаршија.
Кајем се што нисам адекватно реаговао на иступе епископа пакрачког Јована Ћулибрка, који јавно и вишеструко умањује број наших страдалника и мученика у Јасеновцу и другим стратиштима широм некадашње усташке НДХ, чиме се стварају услови за ревизију историје и аболицију НДХ за геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом св. рату, чије су укупне жртве биле преко 800.000, од којих су српске жртве биле око 700.000, и чиме се данашњи Хрвати потенцијално ослобађају грехова својих предака за овај геноцид.
Кајем се што толеришем одступања епископа Григорија, који у Немачкој Свету литургију служи и на немачком језику, иако се на основу одлуке наше Цркве од пре око 40 година, поред црквенословенског, и српски језик користи у богослужењу.
Кајем се што толеришем одступања владике источноамеричког Иринеја, који Свету литургију служи на енглеском језику.
Кајем се што нисам реаговао када је цариградски патријарх Вартоломеј за СПЦ у више наврата говорио „Православна црква Србије”, чиме настоји да нашу Цркву ограничи само на данашњу Србију и да тиме преузме све наше епархије у иностранству.
Извор: cudo.rs
Кајем се што сам увео 18 архиепископија (виши ранг у односу на епископију) у СПЦ, што може довести до новог раскола или чак потпуне дезинтеграције СПЦ, зато што по канонском праву сваки архиепископ може затражити самосталност за своју архиепископију.
Посебно се кајем за своју пасивност по питању отимања наше духовне колевке и нашег Завета – КиМ.
Патријарх Порфирије: Пећка патријаршија за нас оно што је Ватикан за Римокатоличку цркву
Признајем све и кајем се за своја сагрешења и за одступништво од своје Цркве, на чијем сам челу као патријарх по Духу Светоме, да је предводим и да Њоме кормиларим у ова смутна времена, али својим поступцима све урадих супротно.
Кајем се јер сам због свега овога недостојан патријаршијског трона СПЦ.
Најпре молим за опроштај мојих грехова све вернике СПЦ које сам изневерио, а на Богу је да све пресуди по својим аршинима.
Молим се свим верницима СПЦ да ме у молитвама Господу помињу и да траже милост Његову за моју грешну душу.
Молите се за мене да ме Дух Свети просветли да макар пробам да исправим део велике штете коју сам нанео својој Цркви и своме роду, па да тиме бар покушам да откупим душу своју пред Господом када дође време да изађем пред лице Његово, али и у оно касније време Страшног суда, када ће свима нама поново бити суђено за сва наша сагрешења.
За све учињено се кајем и молим Богу да ми опрости.
Патријарх Порфирије (Фото: М. Спасојевић)
Опраштам свима који су ме увредили или неко зло учинили.
Писано 20. 1. 2025.
Раб Божији, Слободан
извор: Вајбер група Гора Савина
Коментатор с надимком Уместо коментара
Скраћивање и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Одлично
Врх
Шта све себи људи дају за право, то је невероватно! Тј. кад би више ишта било невероватно. Писати исповест као од лица српског Патријарха, па још анонимно!
Гордост генерално није анонимна, она воли да се показује, али очигледно ето је удружене са лицемерјем.
Превише је Стање ствари узвишен пројекат и који функционише уз превелику личну жртву, да би преносио овако нешто!
Има на интернету свега, чак и незамисливих гадости („дарк веб“)… Свега има, али се све не преноси!
А Патријарх, звао се Порфирије, Иринеј, Павле или Герман, ипак је Патријарх, и даће одговор Богу за све што чини или не чини, и без наших премудрости, поготово анонимних.
Перовић Латинка 1933. Крагујевац
Перовић Марко 1953. Ђураковац
Перовић Славко 1954. Цетиње
Њихови завичаји су места сербоцида 1941-2025.
Боже, саклони!
„Кајем се што толеришем одступања епископа Григорија, који у Немачкој Свету литургију служи и на немачком језику, иако се на основу одлуке наше Цркве од пре око 40 година, поред црквенословенског, и српски језик користи у богослужењу.
Кајем се што толеришем одступања владике источноамеричког Иринеја, који Свету литургију служи на енглеском језику.
Ово горе су небулозе. Трећа генерација Срба у САД не говори српски језик, о разумевању црквенословенског да и не говоримо. Мисија Цркве је да се приближи свим душама жељним Бога, свим искреним боготражитељима, па били они Срби, Руси, Ескими, Енглези, Арапи…
Зато је у дијаспори од изузетног значаја за свештенике СПЦ да науче језик локалних житеља, и по могућству да служе и на тим језицима (енглеском, немачком, француском, шпанском…)
Ако је Свети Јован Шангајски (и остали архијереји Руске Загрњничне Цркве) могао да уведе службу и на енглеском језику, не плашећи се притом да ће енглески језик из богослужбене праксе да истисне црквенословенски, зашто би нама Србима сметао енглески (немачки, француски, холандски, шпански…) језик у православном богослужењу?!
Уосталом на празник Педесетнице Дух Свети је даривао Апостоле даром разумевања/говорења различитих језика, баш из тог разлога да би Христову науку (над наукама) и Његове речи приближили свим људима, а не само Јеврејима.
ПС: за друга непочинства би требало да се искрено покају горе поменуте владике, не зато што служе на немачком и енглеском…
@ Свештеник
Хвала на прилогу свештениче. Тим пре хвала, зато што потврђује моју тезу да огромни део данашњег свештенства ради против србског националног бића. Сигурно је да један део „свештенства“ ради циљано, свесно и по нечијој агенди, јер зна какво је моћно оружје језик у народа. Не кажем да Ви то радите плански и злонамерно, али сте можда млади, те би требало да учите.
Није ли Вам познато Завештање Светог Симеона о језику? Шта Вам то представља?
Блаженопочивши патријарх Иринеј је у Штутгарту, ничим мотивисан или изазван, поставио окупљеним парохијанима крајње СУМАНУТО питање: „Шта је важније, вера или нација?“ И онда је обмануо присутни народ свој својом „проповеди“ да ако тобож сачувају веру, сачуваће и језик. Многи присутни су нашли оправдање у овој ПОДЛОЈ ПОДМЕТАЧИНИ и наставили да заборављају србски језик. Зашто кажем да је подла подметачина? Зато што „патријарх“ ове две ОСНОВНЕ СТВАРИ сматра неспојивим. Ту лежи замка. Концентришем се овом приликом на језик, а не рецимо на његов орден АВ-у.
Што се тиче епископа Григорија, гледали сте, или сте били присутни када му је био приређен дочек у Немачкој. Није било једне-једине речи о очување србског идентитета – али је зато понављао присутнима да се Немци и Немачка морају поштовати.
Григорије и сви остали епископи би у прилог претходно реченом требало да примете, да је поштовање према другима већ уткано у србском националном бићу, што је показала и историја и што показује данашње време. Требало би да примете да Срби имају проблем сасвим друге природе – лак губитак сопственог идентитета, у првом реду језик.
Још један упечатљив пример бескрупулозности Григорија према србском националном бићу јесте гостовање у Франкфурту поводом 800 година аутокефалности СПЦ. Једном речју се „владика“ није осврнуо на овај важан историјски догађај, али је зато са колегом Максимом из Америке замлаћивао у храму присутни народ о цвећу, жубору потока … из своје новообјављене књиге.
Ето свештениче, поред бројних проблема које мој србски народ има, морамо да пазимо и на вас, којима језик, број јасеновачких жртава, поклањање србске имовине такозваној МПЦ … нису битни, али можда лагодан живот и екуменизам јесу.
Христос воскресе!
@”Србски сељак”
”Није ли Вам познато Завештање Светог Симеона о језику? Шта Вам то представља?”
Са вама ”упућенима” у сва црквена питања озбиљан дијалог је немогућ. Да сте заиста упућени у материју знали бисте да је аутор ”Завештања Стефана Немање” писац Миле Медић. То јест, знали бисте да су завештања плод његове имагинације а не речи Стефана Немање, потоњег монаха Симеона. Надам се да ће Вам овај текст, што га у линку прилажем испод, помоћи да схватите да сте до данас живели у заблуди. Не тражим да ми захваљујете што ћете сазнати нешто ново.
https://eparhija-zicka.rs/ko-je-napisao-zavjestanja-stefana-nemanje/
”Ето свештениче, поред бројних проблема које мој србски народ има, морамо да пазимо и на вас, којима језик, број јасеновачких жртава, поклањање србске имовине такозваној МПЦ … нису битни, али можда лагодан живот и екуменизам јесу.”
Ове речи изнад може да напише само једна незнавена особа. Само неко ко је самоуверен (=горд) и мисли да је посисао сва знања овога света, да су његове тезе и начин размишљања једини исправни, може да се обраћа са висине некоме кога ни не познаје, и да притом жели да пред аудиторијумом који чита ове коментаре остави утисак једне смирене и скрушене особе. Ви сте само на основу једног мог коментара закључили да сам екумениста коме је битан лагодан живот, а да нимало не марим за српски језик, јасеновачке жртве, итд…?! Будите реални: да ли је могуће да ми водимо један озбиљан дијалог о било чему након ових Ваших речи упућених мени? Да не говоримо о незнању које сте испољили.
Vrh dna napada na Srpsku crkvu
@Бојан
“ Писати исповест као од лица српског Патријарха, па још анонимно!“
По чему сте препознали да је писано у патријархово име?
У потпису стоји Слободан.
Бркоња Мргуде,
Слободан није говорио у своје име, као да се каје он, Слободан,
него је говорио у име Патријарха српског, као да се каје он, Патријарх.
И потписао се као Слободан, али без презимена је поприлично
анонимно међу 50 000 других Слободана.
Као што би Бркоња било поприлично анонимно без оног Мргуд.
@Свештеник
Потпуно сам сагласан са Вама. Већ само помињање „завештања светог Симеона“ дисквалификује овог надобудног „сељака“ (који очигледно са правим сељаком нема никакве везе, наши прави сељаци су мудри људи), од било какве смислене расправе.
Потпуно се слажем са Вама да се вера у Бога не може приближити народу ако се служба обавља на народу неразумљивом језику. То је слично покушају да се ђацима интегрални рачун објашњава на арапском (јер, ето, на том језику су и први почеци математике).
@Бојан
Ви сте препознали да је писано у патријархово име, то ми је јасно, не морате понављати. Али, моје питање је било „по чему сте препознали?“.
По делима његовим?
Узгред, слажем се да је Слободан поприлично анонимно. Као и Бојан. Као и Бркоња Мргуд, уосталом.
Без намере да покрећем распру, искрено Вас поздрављам.
Ма није важно овде ко се каје и да ли је горд, него да ли је све то истина да је Патријарх урадио, а изгледа јесте, и то је онда болна истина. Тако кажемо и за папу, као може да дође, али да се покаје за Јасеновац, значи узимамо за право да га прозовемо на покајање, а ови данас у Цркви се понашају као да су непогрешиви папа и да ми треба без поговора да им верујемо и да их слушамо.
Што се тиче језика у дијаспори то су Вартоломејеве форе, а он први доводи 600 и словима шесто свештеника да шире грчки по његовим Црквама које већ ни не личе на Цркву. Ми треба да радимо да задржимо црквенословенски што више у служби. Ено Владика Максим, православни мајмунолог, испостава Вароломеја, ни нема српски на својој епархији, само се користи енглески. Ако је он пример онда није добро.
Такви људи вероватно мисле да је православље српска локална вера, која се има служити само на српском језику, да је СПЦ црква само за Србе, Грчка само за Грке, а да неко ко служи на неком другом језику (поготово на неком у њиховој свести „непријатељском“) тиме чини неку врсту издаје. Такви не знају да постоји само једна Црква, чији је СПЦ део. Што би видели и у Симболу Вере, да су га икад прочитали. Ти људи веру не познају нити по њој живе, она је за њих привезак на тотемистичко-идентитетском кључу.
А кад би им неко рекао да постоје стотине хиљада православних Американаца, бивших протестаната, од којих је један део пришао у окриље СПЦ, у чијој земљи постоје храмови СПЦ које Срби посећују ни 4 пута годишње а неки од њих сваке недеље, долазећи и са већих удаљености, да су то људи који веру схватају озбиљније од већине Срба, и који према томе имају право на литургију на свом језику, дакле када би им то рекли, уместо да се радују умножењу вере, гледали би вас као крвника. Онако „хришћански-православно“.
И онда неки такви, пуни мржње, зависти и злобе, неуки а дрски, притворни, дођу да уче друге памети, као ономад пролетери 1945. Што каже изрека „мудар човек зна да мало зна а простак и незналица се хвале свим знањем света.“ Такви ни не знају каквог су духа.
Ето, то је то „православно“ смирење и поштовање према апостолском чину, какви год његови носиоци били, тражење труна у туђем оку док се брвно у свом не види. Зато Писмо и каже да жене треба да ћуте у цркви. А што се Владике тиче да му Срби долазе служио би и литургију на српском.
„Мало је Хришћана у католичкој Шпанији“, рече једном Хемингвеј. Од 90% Срба што се изјашњавају као Православци можда се 2% моли, даје милостињу, држи постове, чита Св. Писмо, исповеда се бар 4 пута годишње, достојно причешћује и живи литургијским животом. А што веру мање познају то се с њом више бусају у груди. Неко негде рече да Срби, већински, нису православци него су обичајци, нису православни него су – бабославни! Што је заправо врло тужно.
А у међувремену појединци из врха СПЦ броје сребрњаке и захтевају од свештенства пуне благајне, уместо да уложе средста у парохијску едукацију како би напунили људима душе. А народ као народ, узима шта му се нуди, од разних „јутјуб свештеника“, отварача уста, „стараца“ и муцаваца, до онога „данас никако не смете“ и „ваља се на данашњи дан“. А Стање Ствари, уместо да колико може чупа људе из мрака затуцаности и незнања, придружи се том хорском блејању па објави овако нешто.
Има једна изрека која каже: „Кад затруби труба Другог доласка Христовог сви ће му народи поћи заједно у сретење, само ће Срби бити задржани по страни док други не прођу да не виде да су се и многи други народи спасли.“
А за оне којима је и ово предугачко: није Црква српска него је Црква Божија. Приликом силаска Духа Светог на Апостоле то јест оснивања Цркве сви присутни су говорили на својим језицима и свако је сваког разумео. Јер у Цркви нема ни Јеврејина ни Грка ни Србина него су сви једно у Исусу Христу.
@Бркоња
Немам ни ја жељу за расправом, и такође искрен поздрав. У први мах Ваш коментар, дакле, нисам схватио.
У свом првом коментару се нисам апсолутно ни на који начин, добар или лош, осврнуо на личност или дела Патријарха. Говорио сам само о принципу, да поновим, да је „исповедање других људи у њихово име“ духовно савршено неприхватљиво. А ако су притом у питању духовна лица са чиновима застрашујуће тежине (и одговорности, првенствено за саму ту личност), онда је у питању и велика дрскост, нажалост код нас прилично уобичајена. Тако да верујем да је и „раб Божији Слободан“ све писао из најбоље намере… Али смо стекли много лоше навике, па нам и намере оду где не треба.
Поента је у томе да не може свако коме скочи притисак а ужаснут је, рецимо, својевременим љубљењем руке папи, не може свако такав да оде у Патријаршију и налупа два-три шамара Патријарху српском! Код нас се, једноставно, занемарује основни ред и у опхођењу, и у томе шта је некад дозвољено а шта никад није, и у томе који су примерени начини да се било шта постигне.
Бојан је, у овом случају, мање анонимно због линка, а иначе би заиста било подједнако анонимно као Слободан или Џејсон Борн или Бата Камени.
И осврнућу се на личност и деловање Патријарха Порфирија, бар овако како је ја, из даљине видим.
Не слажем се са много чиме што је рађено јер сам, лично, привржен погледу на свет и православље Светог Јустина Ћелијског и, као још већег ауторитета за мене, Светог Николаја Жичког. Дакле, екуменизам сматрам за свејерес… И да не набрајам даље.
Ипак, Патријарха Порфирија сматрам за добронамерног човека! Најискреније. Колико разумем да покушава да буде миротворац и у свом народу, и међу народима, па и међу верама. И да покушава искрено да чини што сматра за добро. Нељуди су они који чине зло знајући да је зло… А неко, чак и кад у нечему греши, али искрено мислећи да чини добро… То је за мене друга ствар.
Чак и светитељи, па и савремени, често су се разликовали. Нпр. Свети Пајсије Светогорац је био оштрији и тврђи, Свети Порфирије Кавсокаливит мекши и блажи. Па је опет Св. Пајсије, који мени лично више прија, сматрао Св. Порфирија већим од себе.
Дакле, не мора неко бити наш истомишљеник да би био добронамеран.
Не мислим за све српске епископе да су добронамерни.
За Патријарха Порфирија мислим.
Ако је шта дужан, Богу је дужан и Светом Сави, док није моје ни место ни улога да га, шта знам, подучавам, а камоли, не дај Боже, „исповедам“.
Можда није моја улога ни да пишем овај коментар, али Бог зна.
Тешко је суочити се са свим овим побројаним непочинствима на гомили. Суштински све је урађено у име нас, на нашу срамоту и на нашу штету. Гамад издајничка и гамад од народа кога ово(већински) уопште и не дотиче.
@Дно
“Приликом силаска Духа Светог на Апостоле
то јест оснивања Цркве сви присутни су говорили на својим
језицима и свако је сваког разумео. Јер у Цркви нема ни
Јеврејина ни Грка ни Србина него су сви једно у Исусу Христу.“
Локални језици су исповедни/проповедни језици, језици на
којима се вера проповеда/исповеда, а друго је
Богослужбени/литургијски језик, који би требало да буде за
све исти.
Једно смо у Христу Исусу преко Богослужбеног језика,
Богослужбеног поретка и Богослужбеног календара.
А што се Владике тиче да му Срби долазе служио би и литургију на српском.Како да не, који безобразлук, а лаж. Ни не долазе му нико други него Срби.
Да му није Срба који долазе једном годишње, баба које су крстиле унуке, неажурних верника којих се Црква никада није ни одрекла, осим надуваних теолога, не би владика Максим имао ни једну Цркву у својој епрхији, коју је узгред буди речено спремао да потезом пера пребаци на Вартоломеја , по принципу у сваком граду један први Епископ из Истанбула..
А они који хоће да служе на страним језицима у СПЦ у Немачкој, САД, Шведској, Вел Британији и сл нека пређу код Вартоломеја, он је као задужен за такве Цркве и оне постоје. Па нека га умоле да не служе на грчком, а нас нека оставе на миру.
Помилуј Господе Светога Патријарха Српског Господина Порфирија, и дај му чврстине, храбрости, одважности, и пре свега ЖЕЉЕ да се супростави папистима, глобалистима, екуменистима, њуејџерима, сорошевцима и либерашима, и дај му да буде достојан наследник својих претходника на Светосавском трону.
@Бојан
Молим Вас да прихватите моје извињење, ако је могуће. Потпуно сам превидео линк у Вашем имену и приписао му анонимност. Крајње неумесно са моје стране. Не само да нисте анонимни, већ сте поптуно отворено и необично храбро изнели свој идентитет. Моје поштовање!
После овога, оно што сам хтео да напишем изгледа ми прилично неважно.
А хтео сам ово:
— Ви оцењујете патријархове намере и верујете да су добре.
— А неки, исто тако, оцењују патријархова дела и поступке и верују да нису добри.
Намере и дела – то су две различите теме. А да би имали дијалог, минимални захтев је да обе стране говоре на исту тему. То је чест проблем код онлајн коментара. А и шире.
@Свештеник:
Еванђеље по Матеју 7:6
Приче Соломонове 27:22
@ Свештеник
Ја причам о суштинским проблемима код свештенства, поготово оног високог које иницира проблеме по србско национално биће, а ви сте се напели, не бисте ли мени грешнику нешто нашли. Да ли треба да отворимо сада дебату да Свети Симеон Мироточиви није можда баш такав, јер је настао као „плод имагинације“ Медића?
Ми имамо живи пример да нам је Свети Јустин Ћелијски у виду Светоотачког предања оставио да је Екуменизам свејерес, па високо свештенство хрли у ову пошаст. Није ли ово крајње лицемерно, и на крају опасно по веру и народ? Поред живе иконе Светитеља у цркви.
Него због чега сам овај други пример навео?
Писао их сам Светитељ или други за њега, садашњем углавном високом свештенству је свеједно. И то неће моћи, јер је и народ део Цркве. Треба да уследи повратак Цркве народу који је изопштен. Високо свештенство мора да схвати да су они само управљачки орган. Сходно томе, народ има право да преиспита своје свештенство од најнижег до највишег у којој је мери оно светосавско.
Због ове подле подметачине, да народ не чини Христову Цркву, се високо свештенство дрзнуло да поклони СРБСКУ ИМОВИНУ такозваној МПЦ. Веле можда, то је наше црквено, није од народа, прогутаће они…
Надам се да ће се наћи овоземаљски суд за овакве преступе и издаје према сопственом народу од стране директних починилаца. Поготово за кривотворење страдалничке историје јасеновачких мученика.
Јер не може за неког да вреди суд попут Артемија, а за остале који се поигравају духовном баштином, бројем страдалника … и на крају са језиком, да не важи.
Божји суд нас свакако све чека …
До тада свештениче са Христом и народом на нашем Светосавском путу!
Христос воскресе!
@Бркоња
Нема никаквог разлога за извињење. Све је са Ваше стране било лепо и људски.
Тачно је то за намере и дела (бабе и жабе). Али, на намере сам се осврнуо тек на крају. Почетни коментар није био ни о намерама ни о делима, него само о начину.
Нисмо бесловесни, наравно да човек (Слободан или било ко други) може да расуђује о било чијим делима, укључујући Патријарха, само је питање начина. Исто ти аргументи су могли бити употребљени без „исповедања“.
Што рече Патријарх Павле, да нам речи буду благе а разлози јаки.
Иначе све оде на крв и на нож а користи онда нигде, само гола штета.
Изгледа да у Патријаршији прате овај позив на исповест нашег Патријарха, да ли је у реду иле није мање је битно, па су ставали прст на чело или страх преовладао ко зна :), али Патријарх се није обрукао овај пут и подржао издајничку власт на Сретење него рукополагао и давао одликовања болницама. Мало је глупо да га нема ни од корова на Сретење који је државни празник, али пошто држава издаје Србију и направила је од ње свињац, време је да се прекине да се подржава оваква власт. Плус молитве верних да се уразуме владике у Цркви, па онда можда се крене и на отклон од бриселског споразума, француског плана итд. Богу је све могуће, биће тако ако заслужујемо.
Уместо коментара на коментар о „делима“ патријарха Порфирија, питања:
Да ли је тачно све ово што је изнето у тексту Исповест и молба? Може ли се то оспорити?
„Ко понајвише седи, од њега се понајвише и очекује“.
„По делима твојим, познаћу те“.
Пут до пакла је често поплочан добрим намерама.
Нису битне намере, него дела и последице које наступају на основу дела.
У чије име и за чији рачун нас патријарх Порфирије, заједно са појединим владикама, сада архиепископима, гура у екуменизам? Пита ли се ту нешто и народ или само треба да иде у цркве и да даје прилоге?
Цркву чине духовни пастири (патријарх, монаштво, свештенство), али и ВЕРНИ НАРОД. Није народ ту због пастира, него су пастири ту због народа.
Сви смо ми грешни, али имамо право и на покајање, а без њега нема пута у царство Божије – пре ће камила проћи кроз иглене уши (по Матеју, 19, 24).
Бојан, Свештеник, Меланиј, Дно,
Одустали сте од коментарисања?
Због чега?
Ја јесам одустао од коментарисања. Немам времена, нема нарочите користи, имам акутних брига.
Да идем у ситна цревца не могу из горенаведених разлога.
Једна ствар која нпр. уопште није тачна то је „да се на подручју Северне Македоније ОДУВЕК простирала црквена надлежност СПЦ“. Зар нису на том подручју, у различитим периодима, били и Бугарско царство (и црквена надлежност), и Византијско царство (и црквена надлежност)? А сад су тамо Македонци, који не желе да буду ни Срби, ни Бугари, па чак ни Византинци. Да ли је заиста на корист Богу и Цркви да милион људи довека остане у расколу, знајући како је стравичан грех раскола? Не тврдим да знам одговор.
То је, додуше, само једна од тачака у тексту, и вероватно не најбитнија, али хоћу да кажем да има директно нетачних ствари, дакле ствари које се могу оспорити.
За било шта даље, немам тренутно времена ни могућности, нити је основни порив мог оглашавања био да браним деловање Патријарха, већ да укажем на неприхватљивост НАЧИНА критике.
Што се мене лично тиче, да сам ја нека власт као што нисам, догматика би била Св. Јустина, у целој СПЦ богослужење би било једнообразно и то на црквенословенском, никаквог екуменизма не би било ни у ком случају, Охридски пролог би одмах иза Светог Писма био највиши ауторитет, организовало би се свакодневно ишчитавање Псалтира у свим градовима и градићима Србије, сваконедељне литије у већим, свакодневне Св. Литургије где год је икако могуће, и да не набрајам даље. Међутим, нисам никаква власт нити ћу бити, а црквену јерархију и даље треба поштовати.
Свако добро! И, молим Вас, не замерите на даљем некоментарисању.
@Бојан
“Једна ствар која нпр. уопште није тачна то је „да се на подручју
Северне Македоније ОДУВЕК простирала црквена надлежност
СПЦ“
То је тачно, што се тиче надлежности, али цркве и манастири су
одувекБИЛИ ИМОВИНА СПЦ, а то се није могло поклонити, већ
само дати на коришћење.
То је НАСЛЕЂЕ, а наслеђе се НЕ ПОКЛАЊА, НЕ ПРОДАЈЕ, НЕ
ОТУЂУЈЕ, већ само и само ПОТОМЦИМА ПРОСЛЕЂУЈЕ!
„Што се мене лично тиче, да сам ја нека власт као што нисам,
догматика би била Св. Јустина, у целој СПЦ богослужење би
било једнообразно и то на црквенословенском, никаквог
екуменизма не би било ни у ком случају, Охридски пролог би
одмах иза Светог Писма био највиши ауторитет, организовало
би се свакодневно ишчитавање Псалтира у свим градовима и
градићима Србије, сваконедељне литије у већим, свакодневне Св.
Литургије где год је икако могуће, и да не набрајам даље. Међутим,
нисам никаква власт нити ћу бити, а црквену јерархију и даље треба
поштовати.“
Горе речено је за похвалу, са изузетком – “а црквену јерархију и
даље треба поштовати.“
Јер, поштовање треба да је обострано, а то није тако у СПЦ од
доброг дела епископата, јер ни за пишљиви боб се не осврћу на
примедбе верног народа на самовољне измене Св. Литургије
без званичне одлуке АС.
Промовисање папе и његовог доласка у Србију, измена календара,
манипулисање и покушаји отуђивања црквене имовине…
су разлози којим црквена јерархија не дозвољава да буде поштована
од верног народа, јер га багателише приписујући му НЕЗАВЕНОСТ,
а себи папску свезнаност и непогрешивост.
Најсвежији пример је испад ВИКАРНОГ ЕПИСКОПА ПЕТРА који је
водио хор из Ниша да папи “на увце“ отпевају Химну Светом Сави,
а овај поред њих, као и многи кардинали, “прошао као поред турског
гробља“.
Уместо да је у Пећкој Патријаршији и свакодневно, по сменама на
седам дана, служи Свету Литургију са осталим викарним епископима,
он се шећка по Ватикану, а остале његове “викарне колеге“,
Патријрхови/а “пионири/гарда“по белом граду Београду!
Патријархови викарни епископи су канда “Патријархова гарда у
оснивању“, по угледу на папску гарду у Ватикану, да ли је тако?
Бојан@
На подручју Северне Македоније су све цркве и манастире изградили Срби. Буквално све. Ништа нису изградили други народи, али су неки разарали и пљачкали тамошње српске светиње, поготово Бугари у два велика рата, као и Албанци у више наврата, а Турци преко 500 година.
Како је онда могуће да се тамо није простирала надлежност српске цркве, ако су тамо од вајкада живели Срби?!
Ево одговора. Тамо се одувек простирала надлежност српске цркве, осим у периодима ОКУПАЦИЈА, када су своју надлежност наметали источни Ромеји (термин Византинци није тачан, зато што никада није постојала држава која се звала Византија. Тај термин је наметнуо немачки историчар Хероним Волф 1557. године у свом делу Hronica Bizantiae imperium да би се ексклузивитет Римско царство односио сам на део царства којим је владано из Рим), Бугари у више наврата (кратко, у време цара Самуила, потом након оснивања Бугарске егзархије 1870. године под покровитељством Османске империје, само да би се из Македоније истиснула српска црква, затим у Првом и Другом светском рату – ТАМО СУ БУГАРИ УВЕК БИЛИ ОКУПАТОРИ! Нису изградили ниједну цркву ни манстир).
Данашњи „Македонци“ су на силу натерани са буду Македонци после Другог св. рата, када су комунисти забрањивали изјашњавање као Србин, као и презимена на ИЋ. Комунисти су тада спроводили одлуке Дрезденског конгреса Комунистичке партије из 1928. године по коме је требало раздробити српску нацију на мање народе, зато што је процењено да су Срби сувише монархистички народ и да ће тешко прихватити комунизам. Тада је одлучено да вештачки од Срба треба створити МАКЕДОНЦЕ, Црногорце и Муслимане (Србе муслиманске вере). Овај процес је завршен након распада СФРЈ.
И тако настадоше „Македонци“ – од Срба, социјалним инжењерингом, на силу. Погледајте натписе на гробљима пре Другог св. рата и све ће Вам бити јасно. Све натписи упокојених на ИЋ, ретко на ев и ов, а на ски скоро нигде.
Са истим циљем, комунисти су на силу створили Македонску православну цркву, ради даље поделе СРПСТВА и затирања српског идентитета у Македонији.
Тамо се није десио никакав духовни раскол у СПЦ између два различита народа, него се радило о бруталној интервенцији државе (КОМУНИСТА) у унутрашња питања СПЦ. Тако је зачета МПЦ, која аутокефалност доби тек од екуменисте Порфирија. НЕДОСТОЈАН!
Ниједна теза у тексту ИСПОВЕСТ И МОЛБА није нетачна и не може се ОСПОРИТИ! Ако желите, могу за сваку тезу да дам подуже објашњење ?
Порфирије не може да се брани. Он је НЕОДБРАЊИВ и НЕДОСТОЈАН! Може само да се покаје и тиме искупи своју душу пред Господом, а на Господу је да цени тежину његових грехова, није то на нама смртницима. Наше је само да указујемо на грехове, а на Господу је да пресуђује.
Што се тиче догматике Аве Јустина Поповића, ту се АПСОЛУТНО СЛАЖЕМ. Екуменисти су његову догматику на Богословском факултету у Београду заменили са догматиком грчког екуменисте Зизјуласа, што је велика срамота и на душу свима којима су то урадили, али ће се то исправити, надам се што скорије!
Апсолутно се слажем и по питању Ваших ставова о екуменизму. Скидам капу!
Што се тиче наше црквене јерархије, слажем се да је треба поштовати, али само АКО СЛЕДИ АПОСТОЛСКО ХРИШЋАНСКО ПРЕДАЊЕ и успостављени црквени поредак.
Наши црквени великодостојници нам намећу ЕКУМЕНИЗАМ, цепају СПЦ додељивањем аутокефалије тзв. Македонској православној цркви, коју су успоставили комунисти, мењају Свету Литургију, уводе 18 архиепископија, да би сваки архиепископ могао да одвоји своју арјиепископију од остатка СПЦ. То је таква издаја наше Цркве да се то не може речима описати! Многи искрени верници дубоко тугују због свега овога и Богу се моле да разарење Цркве коначно престане.
Па да ли треба да поштујемо такву црквену јерархију ?!?
Да, треба да их уважавамо као црквене великодостојнике по функцијама које обављају, али НЕ ЗАСЛУЖУЈУ ПОШТОВАЊЕ ! Огромна је разлика између пуког уважавања и поштовања.
Треба им константно У ЛИЦЕ ГОВОРИТИ ДА СУ НА ПУТУ ДА БУДУ ОТПАДНИЦИ ОД СВОЈЕ ЦРКВЕ, али се треба и МОЛИТИ ЗА ЊИХ да се покају и врате на прави пут.
То је једини исправан хришћански начин односа према Њима. Није на нама да доносимо коначне пресуде за Њих, то је на Господу, али ни Ми не смемо стајати по страни и бити пасивни док наши црквени великодостојници разарају нашу Цркву која је пре Њих „препловила многа узбуркана мора и надживела многе буре“.
Предводници разарања наше Цркве су пре свега Иринеј Буловић, као сива еминенција Цркве који доноси све кључне одлуке и пише сва званична саопштења, а тек онда и Порфирије, као његово „духовно чедо“. Тек на трећем месту су владике екуменисти, уцењени по разном основу (новац, мужелоштво, ситне привилегије којима су се задужили и др.).
Међутим, како је све са Божијим допуштењем, тако и на ова дешавања треба гледати из угла Божијег промисла, да СВЕ ОВО И ТРЕБА ДА СЕ ДЕСИ, да би се лакше одвојио кукољ од жита у нашој Цркви.
Ми смо Божији народ, што смо и доказали више пута у историји. На све ово гледам као на ВЕЛИКО НАРОДНО И ЦРКВЕНО ИСКУШЕЊЕ, које треба да нас ПРОЧИСТИ за неко ново доба у које не смемо да уђемо заједно са отпадницима било које врсте.
Свако Вам добро од Бога!
Слободан