Тај новчић подсјећа, на мржњу или љубав, историју или повјест, било би веома занимљиво израчунати колико би тај Милутинов динар вриједио Теслиних евра

Александар Тутуш (Извор: Лична архива)

Ниједан новински наслов прошлог прољећа у Републици Хрватској није слично гласио изазивајући на тај начин режуће интересовање код читалаца дневног „тиска“ започињући извјештај о не првом проналаску сребрног кованог новца средњовјековних српских краљева на територију ове чланице Европске уније, а од првог јануара прошле године и новог простора на којем се платни промет обавља у еврима. Априлски проналазак десио се у Сплиту, и није шала, кад је на дијелу археолошког налазишта на терену Диоклецијанове палате посве изненадно на широко сплитско свјетло изронио сребрни новчић са легендом VROSI – УРОШ. Новац је, кажу стручњаци, кован крајем 13. вијека, у каснијој емисији динара са заставом.

Ипак, ово није толико текст посвећен нумизматици колико о једној околности која има одређене везе са траговима новца. Изненађује то бреме времена, али и историјских околности, на крају и грађевинског материјала, који почиваше на једној кованици, да би након прохујалих вјекова, такав артефакт изронио тамо, на обали некад заједничког мора, баш у некој садашњици зачуђујуће супротстављене прошлости, често међусобно искључујуће. Ипак, кроз самодогађање које без обзира на наше актуелне изборе и меандре у којима заудара устајала потенцирана различитост, не оставља простора за изговор – увиремо у исту делту судбине. Тај новчић подсјећа, на мржњу или љубав, историју или повјест, како коме драго, и било би веома занимљиво, за оне који знају, израчунати колико би тај Милутинов динар вриједио Теслиних евра. Један други Србин, вијековима након Милутина, такође на кованици, на истом терену, сад у тзв. Еврозони. Да је којим случајем умјесто Милутиновог био тамо, на оној зидини, старохрватски динар, нема сумње био би непроцјењив. Што би се рекло, такав је течај.

Новчић српског краља Стефана Уроша II Милутина пронађен на сплитском Манушу (Фото: Дамир Шарац/Слободна Далмација)

Но док се то не израчуна, бавићемо се и даље овим литерарним зачуђењима, која нису прецизна као курсне листе, али као описно праћење трагова новца доводе нас у ове наше дане. У дане пред Божић, гдје ћеш љепше, на Бадњи дан и то у Загреб, на традиционални Божићни пријем који организује Српско национално вијеће.

И док га лани у Сплиту нико није тражио, а свеједно Милутинов динар изронио, ове године, шестог јануара у Загребу, сви се дохватили па изломише чесницу, не били нашли Теслин евро (заправо ријеч је о кованици од 50 евроценти са Теслиним ликом) и гле чуда – нико га није нашао! Били су ту бројни гости, од премијера и чланова хрватске владе, владика и свештенства СПЦ, замјеника градоначелника, предсједника и чланова СНВ – а и Просвјете, дипломатског кора, угледних чланова заједнице. Сви су опрезно жвакали, загристи дукат – а заправо Теслин лик чини ту кованицу симболично златником – значило је за налазача берићетну и благословену годину. Опет, треба жвакати опрезно. Воде се љубазни разговори на маргинама, ваља достојанствено пребирати по залогају. Божићни пријем је значајан за српску заједницу која је након двадесетог вијека готово збрисана са простора данашње Републике Хрватске. Само од 1991. број се са око 750 хиљада смањио на 120 хиљада. Курсне разлике.

На концу, нико се није могао похвалити, подигавши новчић увис да сви виде, да је пронашао Теслин дукат. Но, то није било највеће чудо тог дана – да десетине људи не може у чесници наћи Теслу. Кад овако пишем, чини ми се да име славног Србина боље пристаје новцу као назив за вриједност, него аутомобилу. Или алату.

Није било чудо ни окупљање хрватских екстремиста нешто јужније у тзв. Хрватском православном центру које је исто окупио, гле чуда, православни Божић. Но, знамо добро да то није нова и оригинална идеја. Зато ми то и није било тако зачудно. Не знам да ли су и они ломили чесницу, ако јесу – да ли су тражили Теслу или шта друго? Можда златни логорашки зуб.

Нешто друго – а не то што нико у погачи у Загребу није нашао Теслу – привукло је већу пажњу. Ипак, ово није усамљени скандал, јер у овом времену убрзања скандала, скандализујемо се на дневном нивоу, и ако се нисмо хвала Богу нашли испод надстрешнице коју су градили напредњачки неимари, ево неколико ријечи о томе како изгледа кад си Србин у Хрватској, а Србију тамо заступа у својству амбасадора, рецимо, Јелена Милић. Дипломатски пандан надстрешници. Неколико уводних ријечи о самом догађају. Овогодишњи добитници награде СНВ-а Јасминка Петровић и Радивој Раша Андрић за свој филм „Љето кад сам научила летјети“ – због немогућности да присуствују додјели награде – послали су поруку на чијем се крају аутори захваљују, између осталих, и младима у Србији који нас „ових дана уче како се лети и како се светли“.

Контекст награде, порука награђеног филма, искуство је младих генерација које окренуте будућности проналазе нове хоризонте заједничких интереса. Дешавања у Србији, студентски протести, блокаде универзитета привукли су пажњу региона због вапаја младих који желе бољи и праведнији свијет. Протести плијене снагом жеље за промјеном и на то нису остали имуни млади на цијелом Балкану, који су пружили подршку колегама из Београда и других српских градова. Ови награђени аутори нису погријешили препознајући универзалност студентских захтјева и повезујући их са покретачком и награђеном идејом која их је надахнула за стварање филма, чија је радња смјештена у неко друго, једнако опомињуће вријеме.

Порука аутора на пријему изазвала је спонтани аплауз. Касније су ломили чесницу. Не знам кад је почела агонија и премишљање присутне српске амбасадорице, која је у поруци награђених аутора осјетила агресију и мржњу према вољеном вођи. Или увидјела зицер за једно партијско доказивање. Накнадна памет, која је упозорила да не вриједи ризиковати, сковала је у њеној глави план, па се на ту Бадњу вече јавила свом медијском контакту и испричала сензационалну вијест из Загреба – чији је управо она главни актер – да је ни мање више него демонстративно напустила Божићни пријем СНВ-а јер „они подржавају студенте“. На страну то што њен демонстративан одлазак нико није ни примјетио.

Боље и лош покушај додворавања драгом вођи него српска срамота и дипломатски скандал, аланфордовски је размишљала Милићка. Зар није био скандал кад је умјесто на отварање Српског центра у Глини (?!) отишла на канабе код сисачког бискупа Кошића, па кога брига. Кад се није појавила на помену српској дјеци страдалој у усташком дјечјем логору. Српска амбасадорка. Отпорашица која „демонстративно“ напушта пријем српске заједнице у Загребу – јер јој се учинило да ови тамо пљешћу студентима. О чијој се девалвацији овдје ради? О њеној – кад од НАТО активистице и угледне чланице Отпора постаје СНС јастреб, или Вучићевој – који јој је само коју годину раније рекао на Пинку да њена политика није добра за Србију, на шта је ова, опет демонстративно, без одлагања тад и накнадне памети, напустила студио. Шешељ је својој књизи о њој дао наслов у свом препознатљивом стилу „НАТО пи*ајзла Јелена Милић“. Шта рећи… Ко је ту луд? Студенти нису.

Frojd je bio genije, a ova žena nije…“…moj zločin (ups)..moj režim…“ pic.twitter.com/0PcdwQFrxO

— Mort Cinder (@MortClnder) January 7, 2025

Кад бисмо спознали природу ове девалвације и промјене ставова спознали бисмо тајну српског конвертитства кроз вијекове, од исламизирања и латинизирања до данашњих дана и политичког преоблачења у напредњачко рухо. Тешко је бавити се идеологијом те политике – јер је нема. Проблеми су изразито моралне природе, и као посљедице су конкретни појединци чији управо морални избори су искључиво тема за тужитеље и судије, па тек онда за философе и политичке аналитичаре.

Теслу у чесници није нико нашао. И људи с тим именом су у Лици ријетки. Кад потражимо на интернету српске манастире у сусједству, на Википедији ћемо наћи занимљиве податке. Тако за средњовјековни манастир Крку подигнут 1345. стоји да је утемељен 1577. За Крупу, која је најстарија светиња у Далмацији и по предању подигнута 1317, исти извор и редакција наводи да је заправо манастир установљен 1642. Драговић тако, умјесто 1395, добија нову годину рођења, негдје на размеђи 16. и 17 вијека. И историја може на неки волшебан начин девалвирати, као и људи. Са свим тим Ђурићима, Весићима, Милићкама инфлација уништава привреду, здравље, животе, будућност, прошлост. Све поскупљује, само живот појефтињује.

Drzavni fakulteti, zatvorite se!
🤬🤬🤬

DM:
„Ova Jelena Milić, nova ambasadorka Srbije u HR je tek 2017. diplomirala na Unionu u 52. godini, a potom i masterirala i sada je na doktorskim na istom fakultetu.“ pic.twitter.com/Ix5HT1M7y5

— Prof. dr Odliveni Mozak – koRektor 🥇 (@BogOtac18) December 22, 2021

У низу трансфера непријатности, свакодневних скандала и искушења на свим тачкама гдје живе и постоје Срби откривамо се и сврставамо. И глупави и паничан испад Јелене Милић, колико изазива гнушање, толико пружа задовољство јер њено опредјељење колико разголићује њену оцвалу и злу политичку ружноћу, толико открива исправност студентског покрета и захтјева. Једнако и међу малобројном српском заједницом у Хрватској, она нехотице мапира поље утјецаја које Вучић остварује нажалост углавном преко Патријархових веза у Загребу и преко лојалних владика. Лојалних Вучићу и својим интересима а не нашој страдалничкој Цркви и вјерном народу. Овај Милићкин испад у том контексту црта и границе конфликта унутар српске заједнице и, са друге стране, оставља у овом случају исправан и одмјерен став предсједника СНВ-а Милорада Пуповца. Ова Карлеуша у дипломатији овако позива на опрез јер – у тренутку оздрављења институција – све нове прелетаче и сефарде треба идентификовати, широко отворити очи и препознати све оне који су добробит заједнице потчинили личном интересу.

Да научимо опет да „летимо и светлимо“. Честитке награђенима. И свим Србима.

Христос се роди!

Categories: Гостинска соба

Tags: Јелена Милић, Александар Тутуш, Свети краљ Милутин, Хрватска, динар