Вјерујем да је окупљање и размјена мишљења важније од личне сујете и различитих погледа на политичку тактику. Да ли и други који говоре о сабирању и националном окупљању мисле исто
Јелена Вујановић (Фото: Лична архива)
На сасвим рационалан интервју професора Мила Ломпара на Новој С, грађански „твитераши“ коментаришу да је он „умивени Шешељ“. С друге стране, патриотски интелектуалци говоре о потреби за саборношћу и за националном верзијом „прогласа“, али поједини одричу право на саборност онима који не иду путем који се њима свиђа, који су „корисни идиоти“ итд.
И то вам је довољна слика проблема. Дакле, грађанска опозиција би демократију али без потпуне слободе мишљења односно без права на националне ставове. А патриоте би „саборност“ али да та саборност укључује само оне „патриоте“ које тај који говори сматра подобним.
Што се грађанског дијела тиче не знам да ли им има помоћи јер до њих још није стигла вијест да се у свијету окрећу трендови и да се cancel култура сама себи обила о главу. А грађански НВО који сад имају представнике у скупштинама још нису чули да излазак на изборе и улазак у скупштине значи бављење политиком, па је мало смијешно да упућују поруке „политичарима“ умјесто да преузму политичку одговорност коју су тражили на изборима.
Но, мене више интересује ова моја, „десна“ страна. Док међу старијима имамо изричите ставове и размимоилажења, млађи су у дилеми између страха да ће неком бити „корисни идиоти“ и потребе да се нешто ради и да се покаже бунт. Један млађи пријатељ са Космета, ми рече „шта се ми увијек склањамо да се не би рекло да смо са грађанистима. Нас је свакако више и дај да то и покажемо па нек се они правдају што су с нама“.
Па дајте да покажемо. Али како? Усмјеравање бунта и потреба за вриједносним утемељењем кроз нашу верзију „прогласа“, о чему је говорио професор Чворовић је добар пут. То не мора да значи окупљање на једној листи или у једној партији, али треба да значи прокламовање заједничких вриједности око којих се сви слажемо.
Који сви? Е ту сад долазимо до проблема. Професор Чворовић истиче да „не постоји ниједна респектабилна патриотска политичка партија“, а још оштрије о томе говори професор Ковић у интервјуу за Нови стандард.
Извињавам се уваженим професорима али изгледа заборављају да Нови ДСС и ПОКС имају 13 посланика у националном парламенту. (А не треба заборавити ни посланике из расцјепканог покрета „МИ“). Уважени професори имају право да се не слажу са политичким одлукама Новог ДСС али не могу да негирају релевантност и национално усмјерење опозиционој посланичкој групи са тренутно највише посланика. Па управо Нови ДСС кроз парламент и своје медијско и политичко дјеловање заступа све три тачке које су поменуте као стожер националног „прогласа“ у Чворовићевом тексту:
„1) поништавање свих противуставних споразума о Косову и Метохији које су закључили Александар Вучић и Ивица Дачић;
2) прекид противуставних приступних преговора са Европском унијом;
3) српске културне, привредне и политичке интеграције, као свемера српске патриотске политике.“
Професор Ковић чак говори да је „Милош отишао са Ђиласом“ чиме користи реторику СНС медија. Не само да ме то помало лично вријеђа него је и нетачно, јер Нови ДСС јасно истиче (и изјавама и дјелима) да идентитетска политика ове странке нема везе са политиком про-ЕУ опозиције, па свакако ни Ђиласовом. Да хоћу да будем безобразна запитала бих се да ли баш таква реторика „користи“ власти и у најмању руку разједињењу деснице. Али нећу. Јер за мене саборност значи пружање руке. Само што на пружену руку треба да дође рука са друге стране, а не нечији ђон.
Моја рука ће увијек бити пружена свима који се слажу око три тачке из текста професора Чворовића, јер вјерујем да је окупљање и размјена мишљења важније од личне сујете и различитих погледа на политичку тактику. Да ли и други који говоре о сабирању и националном окупљању мисле исто?
Јелена Вујановић је члан Председништва Новог ДСС-а
Categories: Гостинска соба
Није лош ДСС али није то то, ипак је то ДСС и били су на власти…
„Будимо мудри као змије_ и питоми као голубови“.
Прво правило за сваког националног лидера је да у јавности не сме никако да буде легитимисан као национални лидер.
Западна нво и пропагандна химера, ће га прегазити и пре него стане на ноге. Етикете типа националиста, фашиста, екстремиста, десничар и др. – ограничиће га трајно на мали формат. Тих фраза и матрица они имају неисцрпан резервоар и мељу без милости.
Неки приближан сликовити пример би могао бити првобитни ДСС. Културни, образовани, одмерени без популисгичких парола и популистичког надвикивања. Али су уз све досовске болести ипак многе патриотске ствари покретали, гурали, подржавали. Просто да таквим иступом постоји шанса за привлачење ширег круга људи он оних 15-20% родољуба, патриота, прогресивних људи на оне којима су та осећања блиска али нису примарна.
Још сликовитији пример је Милошевић, никад ни једну ружну реч није рекао за Хрвате, Муслимане, Арнауте али је ратовао је против свих. Социјалиста из титоистичког миљеа али је у јавну употребу вратио ћирилицу, у школе светосавски бал и слике светог Саве и Његоша у свакој другој учионици. За грб СРЈ двоглавог белог орла и Крст на штиту са огњилима. Од народа који 45 година није смео да присмрди на улицу да зине А против Титове усташије – у народ који није избијао са тргова. Од једноумља у готово свакодневне ТВ дебате и сучељавања свих са свима – а што је укинуто од повратка ЕУ фашизма 2000 године…
Дакле, умерене речи а јака дела.
Кад би поштени србски домаћин решио да се бави политиком, у старту добија три опака непријатеља:
1) самог АВ-а као непријатеља
2) АВ-ову лажну опозицију
3) комплексашку опозицију
Најгора је ипак комплексашка опозиција, јер би радије сарађивала са АВ-ом и његовим сателитима неголи са честитим србским домаћином.
Разлог је једноставан – постоји опасност да србски домаћин у нечему предњачи.
Да хоћу да будем безобразан, рекао бих да госпођа Вујановић инсистира на томе да је Нови ДСС странка која треба да буде стожер опозиције. Наравно, националистичке, јер грађанистичка и није опозиција. И наравно, нећу да се правдам било коме за ово националистичка, уместо рецимо патриотска, јер у национализму нема ништа лоше. Али нећу да будем безобразан, па ћу рећи да је овај пут беспотребно укрупњавање опозиције, јер овај пут тема нису избори. Тема је одговорност за све што се дешава у земљи, а то није једино несрећа у Новом Саду. То је море издаја, крађа, лажи, продаја, куповина, уцена, убистава, лажних оптужби, клевете, фалсификовања, злоупотреба, потцењивања, вређања, омаловажавања… Све то се своди на криминал и корупцију. Тога има толико да не да се не може сакрити, него га једноставно не можемо избећи или заобићи. Власт, на челу са Вучићем, је генератор и носилац свега рога. Ако смо око тога сви сагласни, ако нам то смета, онда не треба да се удружујемо као политичка опозиција, јер избори под таквом влашћу не могу имати смисла. Режим има међународну подршку и не постоји начин да буде санкционисан за све намештаљке на изборима. Чак и да те изборе организује и некаква прелазна влада. Тамо где СНС и Вучић учествују на изборима, чак и ако нису њихови једини организатори, ту се резултат зна унапред. Ваљда смо толико научили за ових 13 година. Значи, треба се удружити у захтеву да се спроводи закон. Да се покрене оних милион кривичних пријава, да се дају нове пријаве и докази о криминалним активностима Вучићевог клана. Ако од тога, не буде ништа, као што извесно и не може бити, морамо схватити да смо под окупацијом и да нам институционална могућност решавања проблема неће бити могућа. У суштини, то је свима већ одавно јасно.
Зато уопште више није важно ко је лево, ко је десно, ко је за шта, него ко је против чега. Потпуно раздвојени можемо и морамо ићи ка истом првом циљу, а то је смена режима и суђења са издају и криминал. Један колективни интерес да се скине тумор ради опстанка је много јача веза од формалних савеза. Могућност да неко изда и пређе на Вучићеву страну је иста и у варијанти склапања коалиције и без ње. Ствар је у доброј вољи и часној намери, а не у виду организације супротстављању злу. Битно је да постоји договор и да се држимо договора, да усагласимо наступ. Формални савези у овом случају су небитни, јер ми треба да се се ослободимо, а не да делимо власт. Од поделе власти смо далеко.
И још једна важна ствар. Ни грађанистима није од помоћи америчка, ни националистима руска помоћ. Показало се да они подржавају Вучића, јер им је тако у интересу. Наравно да свако испод жита може да шурује с ким хоће и да за узврат обећава разне ствари, али онда је смена Вучића узалудна.
Demokratija je jedna iluzija koja sluzi da prikrije stvarnu vlast, koja je poznata kao duboka drzava. Najvaznije je pitanje kom se bogu moli duboka drzava, i dobro znamo da se zapadna duboka drzava moli antihristu a ruska Hristu. Srpska duboka drzava se kolebala, ali u poslednjih desetak godina je krenula ka Hristu jer postuje crkvu i odrzava prijateljski odnos sa Rusijom. Kakva ce biti vlast u jednoj drzavi zavisi od naroda. Ako je narod odstupio od boga, vlast ce biti zla, ako je narod pobozan, vlast ce biti dobra.
Хвала свима на коментарима али осврнула бих се на коментар потписан са „Овако“ јер ми је добро указао на потребно појашњење.
Дакле, намјера текста није:
1) да претендује или инсистира да Нови ДСС буде стожер, већ само да укаже да није баш фер нити коректно говорити да не постоји ниједна релевантна патриотска или националистичка опција. Нити је баш реално говорити о озбиљном патриотском окупљању потпуно искључујући Нови ДСС (с обзиром на тренутни распоред снага).
2) Нити је намјера била да се говори о окупљању на једну листу. (Чак сам у тексту напоменула да под окупљањем и НЕ МИСЛИМ да то значи једну листу, партију или блок. Свакако сад тема и нису избори како сте Ви добро примјетили). Већ да се сложимо око заједничких вриједности (у које, поред наведеног у тексту, сигурно треба да спада и поштовање закона и одговорност), да бисмо без обзира на форму могли, како Ви кажете, „ићи ка истом првом циљу, а то је смена режима и суђења са издају и криминал“. И да не тражимо стално једни другима длаку у јајету на десници, јер идеализам јесте узвишен али умије да нас претвори у пасивне посматраче ако у њему претјерамо.
Текст је више одговор на актуелне текстове који долазе са „десне“ стране, а свакако се слажем с Вама да је сада битно удружити се у захтјеву да се спроводи закон и да је у том случају важно да постоји договор, поштовање, и активно дјеловање, а не формални савези.
Свако добро,
Јелена Вујановић
Milos Jovanovic se pojvljuje na N1(NATO1) televiziji. Usao je u koaliciju sa Djilasom(jugoslovenska, antiSrbska politika). I onda se gospodja Vujanovic iscudjava sto niko Novi DSS ne dozivljava kao nacionalnu stranku. Nacionalne stranke se ne ponasaju tako kako se ponasa Novi DSS.
Национална опозиција (која не постоји) би требало да се пробуди и одговори на 18 тачака прогласа или да га допуни (када већ професор Ломпар седи тамо). За почетак не потенцијално проблематичне за еуропејце и не толико битне тачке као што су ЕУ која се никад неће десити, ЛГБТ, ћирилица већ три кључне:
Косово и Метохија су срце Србије (не експлицитно у првом тренутку али имплицитно од одмах прекинути и напустити све разговоре осим оних о повратку КиМ у уставно правне оквире републике Србије под (у почетку колико год он трајао) окриљем резолуције 1244.
Република Српска је највећи геополитички успех српског народа у 20-ом веку и зато Србија као матична држава и потписник Дејтонског споразума не дозвољава њено утапање у унитарну БиХ-а. О свему осталом кад дође време.
Црна Гора је И српска држава. Значи подршка онима који се осећају и изјашњавају као Срби (не Мандићу, Кнежевићу и инима) да се уваже и формирају као конститутиван народ.
Као четврто (о томе јако мало знамо али ако постоји) регулисати имовинске односе Срба протераних са територије Хрватске и њихових наследника (уколико нису продали/заменили имања по међународно важећим уговорима) од 10-ог априла 1941 до данас.
У се и у своје кљусе али ако је могуће покушати наћи подршку за ово код Русије и Кине – не јер нас воле него им је то једно за њих јефтино каменче у ципели запада.
Знам да звучи као научна фантастика али како су студенти говорили 1968 будимо реални захтевајмо немогуће.
Јер шта је алтернатива: да се сви заједно самоукинемо (не рачунам ове тзв. националне снаге – они ће као неке врсте преживети и нуклеарну катаклизму јер и већи народи од српског су престали да постоје и да радимо само на спасењу своје појединачне душе.
А Господ ће помоћи ако има коме (а показао је Он да не оставља Србадију упркос свему). Ми да урадимо шта је до нас…
@Овако
Овако Ви хоћете да нас вежете за мртваца па да онда заједно рушимо ову власт? Онако, на невиђено!
Мени је то исто као да смо сели у неку крнтију од аутомобила са лудаком који, на споредном путу, пред укрштањем са магистралом наједном викне: „Ајмо на невиђено!“ и стисне гас до даске! А о свему ћемо одлучивати на неком „пленуму“, вероватно!
Хвала лепо, изволите Ви.
Било ми је интересантно да текст и коментаре пошаљем да их анализира вештачка интелигенција са етичке политичке и медијске стране. Ево резултата
Етичка анализа
Тон и приступ:
У тексту и коментарима преовладавају емоционално набијени изрази, сарказам и јасно изражене политичке позиције. Иако то може бити ефективно у преношењу става, реторика која укључује увреде („корисни идиоти“, „мртвац“) и директне оптужбе ризикује да изазове поларизацију и угуши рационалну дебату.
Етичка одговорност:
Ауторка текста позива на саборност и дијалог, али индиректно искључује оне који се не слажу са одређеним идеолошким постулатима. Ово доводи у питање истинску отвореност за дијалог, што је етички проблематично у позиву на јединство.
Оптужбе и одбрана:
Коментари садрже оптужбе око легитимитета и деловања појединих странака и лидера. Недостатак доказа за такве тврдње може поткопати кредибилитет аутора и коментатора, што је проблематично у јавној расправи.
Политичка анализа
Политичка подела:
Текст и коментари јасно показују поделу између „грађанистичке“ и „националистичке“ опозиције. Ова подела отежава изградњу јединственог фронта против власти, што је централна тема расправе.
Стратегија саборности:
Ауторка заговара саборност око три кључне тачке, али истиче да окупљање не мора значити формирање заједничке листе или коалиције. Ово је прагматичан приступ који настоји да обједини разнолике интересе, али недовољно детаљно разрађен.
Критика власти:
И текст и коментари представљају власт као централни проблем, али се не слажу око методологије супротстављања. Док неки позивају на системско организовање, други истичу недостатке унутар самих опозиционих структура.
Међународни фактори:
У тексту и коментарима се појављује став да међународни актери, попут САД и Русије, подржавају власт због својих интереса. Овај наратив често има за циљ мобилизацију националних осећања, али може водити изолационистичком приступу.
Медијска анализа
Презентација текста:
Текст користи директан и личан тон који привлачи пажњу и изазива емоционалну реакцију. Истовремено, недовољно детаљно разрађује механизме за постизање предложених циљева, што може умањити његов утицај.
Улога коментара:
Коментари илуструју широко расположење јавности, али и дубоке поделе. Они се крећу од конструктивне критике („треба регулисати имовинска права Срба“) до увредљивих коментара који смањују озбиљност расправе.
Циљна публика:
Текст је намењен патриотској опозицији, са намером да мобилише и обједини разнолике струје. Међутим, његова отвореност за дијалог доводи се у питање кроз директне критике и искључивање одређених група.
Медијски ефекат:
Текст може служити као мобилизациони алат за један део опозиције, али ризикује да подстакне даље поделе међу различитим фракцијама. Коментари, пак, илуструју перцепцију јавности која је подељена између пасивног идеализма и активног деловања.
Закључак
Текст и коментари представљају микрокосмос српске политичке сцене: поларизовану јавност, неслагање око стратегије опозиције и дубоку подељеност између идеолошких табора. Док текст тежи да подстакне саборност, његова реторика и контекст често одражавају исте проблеме које критикује – недостатак јединства и искључивост. У медијском смислу, овакви текстови могу бити корисни за мобилизацију дела опозиције, али и продубити постојеће расколе.
Имам поштовање за дела СМ, а посебно за сатсанке са Туђманом и банкарска муљања са нашим новцем, за издају народа и напуштање Крајине као услугу америма и усташама и за напуштање Сарајева као дар Алији…о муљању са Грцима за ВенсОвенов план …о муљању са усаидом и сорошем које је Мирјана Марковић, његова жена, лично довела у Србију о…..даааа, имам поштовања, штета што није одговарао овде, могли смо да сазнамо много више од одбране која је завршила потписом у Куманову јер се јелте уплашио за Београд…БЉАК…
@Dragana муљачица,
Муљаш, муљаш а да појма немаш.