Испливавали су разни „мудри преговарачи“, „сједачи на двије столице“, предлагачи „савеза за Западом“ ради одбране од Турака. И нити се одбранило политички, нити се изгинуло славно
О. Дарко Ристов Ђого (Фото: Лична архива)
Када су 1453. године турски коњи погазили причешће у средишњој светињи Цариграда – храму Христа Премудрости Божије – нико у Русији није могао да вјерује да се то десило. Не, напросто је то немогуће, говорили су себи ондашњи Руси контузовани вијешћу која је до њих након неколико мјесеци стигла. Знали су да је Царство сведено на царски Град, знали су да су цареви потписивали унију, „водили мудру политику и са Истоком и са Западом“, али и даље нису могли да вјерују да је могуће да Град Пресвете Богородице падне.
Зар није Пресвета својим покровом штитила тај Град? Није ли Она са ангелским војскама и светитељима својим омофором надвисила се изнад Цариграда? Како може да падне Град који штите Она и Њен Син?
Нису ли Руси, још некрштени пагани док су били, помислили да су на небу а не на земљи, када су дошли на литургију у ту исту Цркву у којој су турски коњаници газили светиње и народ сабран око тих светиња? Шта се то промијенило од Х до XV вијека?
Покровска црква на Нерли (Фото: Владислав Тябин)
Богородица се није промијенила, није ни Њен Син – Он је исти јуче, данас, сутра и до вијека.
Промијенио се вјерујући Ромеј.
Промијенио непримјетно али стално.
Данашњи православац и ондашњи Ромеј – близанци су, пљунута браћа, што би рекли Руси „точь в точь“.
Не заборавимо: нису крсташи 1203. сами дошли на идеју да узму Цариград – тамо су их довели династички сукоби. „Мудри“ Алексије IV тражио је од њих „само“ да заузму Цариград па да га онда врате њему, као другару и савезнику. Они су међутим потврдили да је једино горе од непријатеља колективног Запада бити – његов пријатељ. И крсташи су дошли „само да мало виде шта има у Цариграду“, дали гаранције да ће да узму „само колико њима припада“, вјероватно су потписали и писмо о намјерама са будућом династијом. Но када су дошли, поставили су све своје људе, од „краља“ до „латинског патријарха“. Тако то бива.
Александар Лазић: „Бити амерички непријатељ је опасно, али бити амерички пријатељ је погубно“
И када се Царство једва опорављало од те трауме, није налазило снаге да појми суштину пада. Не, читав XIV вијек, поред ромејске обнове и ренесансе, појављују се људи попут Кидониса који уздишу за Западом и по први пут осјећају културну инфериорност. А онда испливавају разни „мудри преговарачи“, „сједачи на двије столице“, предлагачи „савеза за Западом“ ради одбране од Турака и слични другоРомеји. Не – није било довољно ни то понижење из 1203-4, ни оно из Лиона, ишло се ка Ферари и Фиренци 1439. И дошло до тога да нити се одбранило политички, нити се изгинуло славно. Тек је народна легенда и љубав према ранијим вијековима забашурила чињеницу: Цариград је пао као град у унију, град без својега достојанства. То тек једном Русу нико није могао да објасни.
И зато: немојмо да кажемо себи: нама се то не може десити. Ми смо бољи.
Ми можемо да будемо бољи! Али ако ствари поредамо онако како их је Господ још од Старог Завјета поредао: не уздати се у коалицију са некадашњим завојевачима нас самих већ у Сина Божијег и Мајку Његову. Тражити Њен Покров, обновити у себи молитву. Знамо ли да нам је Покров Богородице ту али само ако га и сами видимо и осјетимо, ако желимо да нас Она покрива својим омофором?
Помоћи ће Бог ако буде имао коме и покриће Мајка Божије само оне што знају да је Покров Њене Љубави – једина нада и прибјежиште и од „супостата“ и од „мудрих пријатеља“.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Телеграм канал о. Дарка Ђога)
Categories: Гостинска соба
Велико издајство (Цариград 1204) – Ернл Бредфорд. Поучно…
Овде се прича о томе да су тадашњи крсташи имали везе са данашњим модерним пост-хришћанским Западом као да је од 1054. до 1204. прошло 1500 а не свега 150 година а прелази се преко чињенице да су Византијски (Ромејски) цареви и великаши вековима водили превртљиву политику издајства и вероломства по којој је и термин „византизам“ добио име. Не дао Бог да се случајно помене да су неколико векова пре пада Цариграда за време иконоборачке јереси византијски патријарси и цареви били јеретици а пре-шизматички римски патријарси (православне папе) браниоци православне вере.
Једноставно пројектовање модерних догађаја на збивања и свет од пре 800 година немају никаквог смисла. Питање је ко је тада био морално исправнији, крсташи са својим витешким идеалом (иако је већина њихових армија била пљачкашка хорда) или Византинци што су унајмљивали Турке да се боре против својих па су их тако довели и са ове стране Босфора. Јер нису Латини довели турске хорде на европски континент већ Јован Кантакузен, да их употреби против православних хришћана у братоубилачком рату за престо, као и многи други пре њега. Грци су сами криви за своју пропаст и једним делом су проузроковали и 1204. којој је претходио стравичан покољ италијанских трговаца у Цариграду. Они су ти који су довукли и Турке у Европу и каталонску компанију на Хелм (Балкан) као своје плаћенике, па су их после преварили и нису их исплатили. Типично византински. Да се нису стално отимали око престола и водили грађанске ратове и међусобице, чиме су и нас Србе заразили, можда би и опстали. Наравно да је све то повезано са отпадањем од вере, но за то су они превасходно сами криви. А биле су им дате бројне шансе да се покају.
verovatno, jedini gradjanin Srbije koji se seca da je Draza Andjelkovic napisao tekst u kojem tvrdi da treba priznati nezavisnost Kosova u zamenu za pripajanje Republike Srpske, moram da kazem da mi je veoma zabavno da gledam kako se pokusava da se od Vucicevih prijatelja, poznanika i poslovnih saradnika Sarovica, Parovica, Nestorovica, Andjelkovica i coveka koji na mestu profesora pravnog fakulteta nema pametnijeg posla nego da upisuje kurs macevanja – Jovanovica (kao kada covek koji je postao predsednik drzave nema pametnijeg posla nego da upise trenersku skolu) napravi „patriotsku“ opoziciju.
Takodje je zabavno gledati da DB sto godina ima isti metod – toboznja hapsenja, pa imamo Srdjana Noga – uhapsen na 15 minuta zbog pozivanja na ubistvo Vucica, Stojkovicku – uhapsena na 48 minuta zbog terorizma, a onda se ona i muz vratili na posao u drzavnim institucijama, Dejan Petar Zlatanovic – uhapsen na 3 dana zbog pozivanja na rusenje ustavnog poretka, a sada i Ljuba Slavija koji je najgore prosao – zatvorili mu kafanu (njegova borba je usmerena samo protiv nekog ko zazvuci kao patriota plus par psovki na racun Vucica).
Jutjub je rezervat u kojem se drze „patriote“ u parauniverzumu. Jedna od ponavljanih mantri je da:“…ni Tadic nije…“, pa nesto o Kosovu, dakle covek koji je bio u koaliciji sa Nenadom Cankom i Cedom Jovanovicem, imao afere kao ministar telekomunikacija, unistio vojsku praveci „manju, ali efikasniju“, poceo pregovore sa UCK pola sata posle odlaska Merkelove… Drugo su izmisljeni likovi poput Kovica (dobra je bila ona borba da Kovic sacuva radno mesto u kolonijalnoj upravi, kao i sudski procesi, ali fali zatvor) Lompara, prica o korumpiranom sudstvu, a onda tuzi Vucica Ustavnom sudu :))))), a koji svi imaju stotine hiljada pregleda, valda DB nabije gledanost, a u realnosti ne mogu da skupe 500 ljudi na Vidovdan usred Beograda!
Dok je Vucic u politici bice moguce ga nazivati pi…usti, pede…, izdajnik, a kada postane Djilas, sto mu je zivotni cilj, nece mu se moci reci ni da ima ruznu frizuru, jer ce odmah uslediti tuzba, bas kao sto cini Djilas koji drzavu naziva diktaturom, ali ima veliko poverenje u diktaturino sudstvo, kao i Lompar. Zato i nema kritike kapitalizma, vec „identitetizam“ (debilizam), jer se preko kapitala zapravo kontrolise drzava!
Srbija je 5.oktobra prihvatila da vidi sebe ocima Zapada. Za desetak godina cela politicka scena je postala proEU (ubedljivo najuspesnija „obojena revolucija“ !!!!!). Vijetnam se borio 30 godina sa Francuzima i Amerima, jos duze, ako ukljucimo Japance, nama je kilavo bombardovanje dosadilo za manje od tri meseca, a za godinu dana smo bombarderima dali vlast u drzavi, dok su „heroji“ iz rata 1999. gledali kako gore skupstina i televizija i raspravljali preko telefona o tome sta je cija ustavna uloga. Sada vise nista ne zavisi od nas!
Nas politicki sistem – autoritarizam-diktatura, ucinio nas je lakom metom, jer je uvek trebalo ratovati samo protiv coveka koji ima vlast, posto mu je prva misao o njegovom polozaju, a ne o drzavi. Milosevic, Kostunica, sada Vucic, pokusavajuci da izbegnu crveni gajtan, vezuju ga sebi oko vrata i stezu do svoje konacne smrti!
@Kao
https://www.prevoditelj-teksta.com/prijevod-s-hrvatskog-na-srpski/
ПРАВОСЛАВЉЕ И РИМСКО ПРАВО
Темељ Старог завета су светих Десет Божијих заповести, из којих иде даљи Закон за сва подручја духовног и световног живота.
Када апостол Петар изричито захтева да се незнабошци обрезују, апостол Павле насупрот, само тражи да се крсте и каже: „Ко се обреже, дужан је сав закон творити (не само основних 10 заповести, него проширених 365), а који нису могли испунити ни сами Јевреји, а камоли незнабошци. И зато каже: „Не спашава Закон, него благодат у Исусу Христу.
Свети Сава на сабору у Жичи исповеда Православну веру и Римско право (за уређење практичног живота). Заправо, само наслеђује важеће право у Ромејском царству, од кога је примио арихиепископију.
Свакако да није било лако, уместо тадашњег Римског права у то време брзо утемељити у складу а Новим Заветом, неко ново хришћанско право, јер би за тако нешто, вероватно, било потребно барем пар стотина година. А држава не може да чека ни дан не само за свакодневне судске процесе, него за правну организацију заједничкиог живота, а камоли толико дуго времена, па су прве хришћанске земље са прихватањем хришћанске вере, задржале Римско право.
Ипак, шта се тако вредно и битно може урадити брзо и лако? А поготову, из основе хришћанске вере утемељити правосудни систем, битан за целокупан практични живот?
Са друге стране, Римско право не само да није било било слабо за многе сфере практичног живота, него, напротив, синтеза целокупног античког права; не само грчког него и правних система многих других народа. Поред тога је укључивало обичајно и писано право старог Рима још од првог Закона 12 таблица и усавршавано вековним теоријским знањем и искуством, и на крају кодификовано као целовити правни систем.
Ипак, остаје главно питање: како ће правосудни систем утемељити првостепену основу исправног, правог, насупрот кривице, кривог?
Шта је је у човеку и народу првостепено исправно, право и насупрот томе, оно најкривље, криво?
Правни систем секуларног права се званично утемељује проглашавањем Закона из првостепеног политичког права, човека као zoon politikon-а (политичке животиње), политичким договором, тако што изабрани представници у законодавном телу изгласавају већином предложене законе. Пио таквом праву, све што није законом забрањено, запрећено казном, је исправно, дозвољено.
Насупрот таквог секуларног права утемељеног из политике, Закон у Старом Завету је дат откровењем, предат човеку од Бога.
Код човека је одвојеност горњих од доњих удова једна складна целина; рука изнад ноге, глава изнад уда, стопала. Све оно доле је у служби оном горе, насупрот четири ноге животиње, савијене ка доле, где оно горе више служи оном доле.
То јаче горе од оног доле, унутра од оног ван, десно од оног левог, печат из вечностиса чела светог имена Божијег имена, утемељује код човека усправно, исправно, из вечности право, што надјачава све оно уназад, задње.
А то најстарије усправно, исправно, право, не само у темељу закона, него и образовања, васпитања, пословања…сваке чисте: мисли, речи, осећаја, одлуке, дела, наспрам најкривљег, кривог, кривице по себи лажног, нечистог духа, који заводи људе и народе и изазива све зло, обесмрћује сва поколења, кога Христос именује: “Лажа и отац лажи и крвник људски од почетка” само може утемељит безгрешни Духа истине.
И каже: „Нико не може кућу опљачкати, док не свеже јакога.“ А тај јаки, први домаћин у човеку и народу је њихов дух. И каже: Када непријатељ савлада јаког, њихов дух, „јер дух је срчан, а тело је слабо“, лако ће са осталим “ укућанима“, њиховим: пасивним очима, ушима, разумом, чулима, телом, мислима, осећајима, жељама, вољом изаћи на крај… Неће ни морати са њима да се бори, него ће га сви они слушати као на дугме.
Колико се та лаж приближи нашем срцу, превари наш разум, очи, уши, мисли, осећаје, толико ће нам касније зла, крвништва нанети. Колико двоструки, палацави језик превари наш дух лукавим мислима, лажним речима, толико ће нас отровни зуб мржње за срце ујести, крвништва, зла сваке врсте касније нанети…
Дакле, лукавство, лаж је првостепена кривица и највише зло самог оца лажи, невидљивог нечистог духа и само се најправијим Духом истине може разоткрити, надјачати, победити.
Ако се човек Духом истине не супротставља невидљивом, лукавом духу од кога иде сва лаж, зло, како ће се борити против било које отелотворене лажи, “кнеза овога света”, којој служе све земаљске власти и моћи?
Тек на основу првостепене кривице, најкривље хуле на Духа истине, може се утемељити праоснова казне, засновати хришћанско право у православној вери, освете, освећења за зло.
То значи да се најпре и најстрожије кажњава тај првостепени преступ, кривица: хула на Духа истине, с којом нечисти дух лажи, лукавства даље изазива све остало зло. .
Христос трпи највеће муке на крсту и опет каже: Оче, опрости им јер не знају шта чине, али нечистом духу и свим његовим слугама, хулитељима ништа не опрашта. Зато су његове речи: “Сваки грех и хула може се човеку опростити; хуљења на Бога, макар какова била, и на Оца и на Сина; али ко рекне реч на Духа Светог, не може му се опростити ни на овом ни на оном свету, него је крив паклу огњеном” најнаглашеније место у Новом Завету.
Само се из безгрешног Духа истине, наспрам најкривљег нечистог духа лажи, лукавства, може утемељити хришћанско право, одбранити темељ исправног, правог код: човека, породице, народ, држава, читав света.
Међутим, иако је суштина правости права већ у Старом Завету дата Духом истине од Бога, прве хришћанске државе које су примиле веру у једног Бога у три лица: Оца, Сина и Духа Светог и даље су за своје уређење све даље институције задржале Римско право.
Чак је у том Римском праву је чак постојао посебан члан homo sacer (свети човек), у коме се каже: како је свети човек изван закона и права, њега може убити било ко без казне. Само се такав човек није смео ритуално жртвовати.
И управо су по том члану први хришћани и убијани.
Не само да од тог члана, правног ограђивања од светости, светог човека (искључења безгрешности Духа истине од Бога Оца) иде праоснова секуларног права него се од светости Духа истине раздваја и праоснова сваке друге институције државе: образовања, васпитања самог устава, конституције секуларне државе…
Прво се на основу тог члана не допуста издвајање светог у правосудном систему, јер утемељења исправног, правог у закону, праву из оностраног Духа истине Бога за освету, освећење, наспрам најкривље лажи, лукавства, руши целокупну овострану, политичку основу секуларне државе. Праведан закон штити државу и народ, а прав образ срце и душу човека
Ако се првостепене основе исправног правог Духа истине не кажњава прво оно најкривље, криво, кривица по себи, хула на Духа истине, најкривља лаж, лукавство која води све зло и тек одатле утемељује сваки други преступ у правосудном систему у хришћанској држави, како ће суштински утемељити најисправније исправно, право, наспрам најкривљег, кривог?
По политичкој основи секуларног права – како се једна (владајућа) група договори –и прогласи законе, то суштински никако није могуће.
До скоро се у већини света сваки сведок, оптужени..итд на суду заклињао да ће говорити истину и само истину тако што је стављао руку на Свето Писмо. Ако лаже не само да није више важило његово сведочење, него је бивао кажњен.
Међутим, иако су хришћанске земље прихватиле веру у јединог Бога и његових Десет заповести, оне, парадоксално, нису свој правосудни систем и све даље институције: образовања, васпитања, пословања… у основи чисте, исправне мисли, речи, одлуке, дела кроз све сфере од породице до државе, утемељиле из најправијег Духа истине, наспрам најлукавијег нечистог духа, већ, напротив, чак омогућиле да се са највишег врха државе и даље све води из секуларног: права, образовање, васпитања, у коме је првостепена исправност, правост Духа истине у начелу искључена…
Како је оно најбитније за уређење правосудног система дато „ђаволу“ на почетку, са временом се тај отклон од исправног правог Духа истине у човеку, породици, народу, свакој институцијии самој конституцији државе у целом хришћанском свету све више повећавао и политика је секуларно право без ослонца у Духу истине појела за доручак. На крају се дошло до тога да се сада по „законској“ основи таквог секуларног, политичког права са највишег врха све више отворено иде ка хули и безакоњу…
Без најправијег Духа истине, који једино штити и човека и породицу и народ и државу и цео свет слично се понавља сада скоро у свакој држави у односу права и политике.. По политичкој основи секуларног права у парламенту се не само доносе нови закони него бирају судије, тужиоци, начелници полиције, а индиректно директори медија, школа, универзитета, нарушава независност не само правног система, него и свих осталих државних институција. Унапред се у човеку и народу код највиших институција власти: васпитања, образовања, пословања одсеца најјача сила Духа истине и обесвећују основна начела: човека, породице, народа, државе… бришу мере исправног, правог читавог хришћанског света …
Са једне стране православље стаје изричито наспрам римокатоличког филиокве (да Дух Свети исходи и од Сина), а са друге, парадоксално, прихвата Римско право, које управо секуларношћу прво искључују светињу, одваја од прве мере сваке правости, правости – Духа истине.
Заправо, додатком у филиокве „и од Сина“ (да Дух свети исходи и од Сина) се утемељује не само непогрешивост Папе у вертикали цркве, већ и непогрешивост сваке друге вертикале “кнеза овога света”: секуларне: власти, политике, науке, образовања, васпитања, медицине… сваке институције и целе конституције…
Управо из члана homo sacer Римског права (извора секуларности) се утемељује световна “непогрешивост” било које, какве институционалне вертикале изведене из првостепеног политичког права, која не само да себе никад не преиспитује и све друге напада, осуђује, него се том секуларношћу сваком човеку, породици, народу унапред одсеца најјаче оружје исправног правог обученост војника Господњег у „силе Духа истине са висине, која је у православном догмату исхођењу Духа Светог од Бога Оца суштина суштине. Управо оно што се тој највишој лукавости, не само у политичкој сфери, него и у свакој другој области, уопште свакој лажи у нама самима и свему око нас “ највише супротставља, једино је надјачава, побеђује…
Томислав Новаковић
Врло су занимљиви ови што стављају минусе на одвратност и одбојност једног коментатора према „србовању“ на ропском писму. Вероватно су и сами такви па им смета да их се подсећа. Ваљда се прво научи српско писмо па се онда србује. Коме је тешко да пише на једином српском писму – ћирилици – нема право ни да просветљује друге о српском националном интересу, историјским и културним вредностима – на хрватској латиници. То би било као постити на буреку. Такве ствари не треба олако схватати – научи српско писмо па онда србуј. Нема већег националног интереса од очувања националне културе, јер народ који остане без своје културе више није народ него хорда.
Но то је нешто што за култур-сендвичаре и дернек-патријоте нема значаја, за њих може и српство и југословенство, и српска латиница и хрватска ћирилица, и један народ (који, српскохрватски?) и два писма, и бурек и пост, и културо и еве ме. Данас хосана а сутра распни га распни, већ како их дух гомиле поведе. Да ли су данас Срби а сутра jugosloveni или рецимо montenegrini или sendvičari није толико битно. Јер важно је сложно блејати у стаду, а о чему није од значаја – куд сви ту и мали Мујица. Битно да је топло у крду, а ћирилица мачку о реп. „Сви смо ми Срби, не уноси раздор у умилни блеј“.
Све то, узгред буди речено, потврђују и минуси на коментару испод, ћириличном, смисленом и у православном духу утемељеном, јер гомила не воли да је се подсећа на оно што нема (Матеј 7:6).
Да цитирамо аутора чланка:
О ћирилици тек да не говоримо. И онда је опет други крив, јер гомила такође не воли да је се подсећа ни на оно што има.
„Историја показује да се главна битка увек води на пољу културе. Мобилизацију не само војника, већ пре свега народног духа могуће је постићи само упорном борбом. Главну улогу игра „„просветитељска работа“, како су то веома добро знали и руски уметници у XIX веку. Без препорода у култури нема васкрса државе.“
https://stanjestvari.com/2024/04/08/zivkovic-crocus-city-hall/
Стст би требало да укине могућност србовања на хрватском (кукичавом) или чистом латинском (ћелавом) писму, јер то даје лош пример другима („нема везе чијим писмом пишемо“) и погубно је по српски национални интерес и народни дух. У крду је можда топло али и смрди. И то се осећа и са друге стране екрана.
@ Дно
Језик рађа писмо.
Србски језик је родио србицу, ватиканци кажу кирилицу.
Латински језик је родио латиницу.
Латиница нема 13 слова усташице [č ć dz dž đ j lj nj š ś U ž ź].
Усташица је званично писмо савременог србојезичког србождерства.
Данас 2024. ко пише србски усташицом је усташа.
Данас 2024. усташица је званично писмо шест усташких нација (бошњаци, војвођанери, јозефштатари, монтенегрини, хрби и хрвати).
Ако србојезичко општило званично пише само србицом, онда читалачке србојезичке обзнане могу да буду писане само србицом. Читалац мора да сопственој инојезичкој обзнани приложи србски превод писан србицом.
Исто истим.
Протојереј Дарко Ђого ипак гријеши. Крсташка војска јесте 1203.кренула у поход на Константинов град са намјериом да га освоји, опљачка и похара. Династички сукоби и трвења у царској породици, како то и бива често, јесу потпомогли та освајања, но поход бјеше са намјером освајања Византиона.
Бјеше то турболентан период историје, и Ромејског царства и источне цивилизације, кроз читав XI-XII вијек чињења и злочињења цариградских царева су често била на штету народа ових простора, српске земље су често биле у рату са Цариградом. И сам поход крсташа 1203.године имао је своју позадину, нису ни Грци без гријеха, напротив, априла 1182.године десио се погром Латина у Константинопољу, око 60.000 Латина је побијено или протјерано.
Немамо сазнања да је римски бискуп Иноћентије III подстрекавао освајање Цариграда, чију би улогу могли окарактерисати амбивалентном у тим несрећним по хриошћанство догађајима, но Венецији која је изградила флоту за тај поход тај масакр бјеше изговором да се крсташки поход преусмјери умјесто ка Египту према Константнопољу.
Епилог је да је Константинопољ два пута освојен и похаран, први пута 17.јула 1203. а онда и 13.априла 1204.године, ово друго освајање и пустошење бјеше кудикамо разорније.
Након овог разарања и пустошења, Константинопољ, бисер цивилизације, никад није повратио свој сјај, наставио је своју агонију која ће потрајати два и по вијека, када ће коначно пасти под власт Османлија 1453.године.
Овај догађај 1204.године, најсрамнија епизода у историји хришћанства је и она тачка када је јаз између западног и источног хришћанства постао непремостив. Сам догађај 1054.године који се намеће као некакав велики раскол није имао ни тада ни наредних деценија никаквог значаја, апсолутно никаквог, размимоилажења између правовјерног и западног хришћанства су почела 589.године, јаз ће се продубити сабором 879-880.године, наредних вијекова имаћемо сложене односе Константинопоља и Рима гдје би се испреплитали вјерски и политички мотиви, но након 1204.године и пустошења бисера цивилизације, тај јаз је постао непремостив.
Khal Drogo:
„размимоилажења између правовјерног и западног хришћанства су почела 589.године“
Тешко да би се источно хришћанство у том периоду могло назвати „правоверним“ када је током 8. века исповедало иконоборачку јерес а пре тога прихватало компромисе са монотелитизмом. Напротив, Византија (Ромеја) је у том временском периоду била јеретичка држава а Рим defensor fidei то јест браниоц православне вере. Ту и треба тражити почетак одвајања Истока и Запада који су до тада, иако различити по церемонијалу, у вери били једно.
Након осуде иконоборства патријарси Рима нису хтели да признају првенство световне власти Византијском цару, до тада јеретику, а последично и Цариградском патријарху, и без Западног цара да га замени кренули су путем јереси цезаропапизма и временом постали шизматици. Са осталим се слажем.
Иако су 589. на Западу уведене филиокве што представља почетак црквеног раскола, народна вера је још била здрава и ствари су се могле поправити. Супротстављање иконоборству Гргура Другог и Трећег је било корак у правом смеру. Затим 756. за време иконоборачког цара Константина V Копромана папа Стефан II проглашава „папску државу“ и ствари и дефинитивно одлазе у пропаст.