Понављао сам да Свети Сава макар неће допустити да нестанемо као кукавице које гледају док их чисте са КиМ. Изгледа да ни Свети Сава неће преко онога што смо сами спремни да урадимо. А то је тренутно – ништа
Отац Дарко Ристов Ђого (Извор: Подкаст „Код Бране)
Нема више било шта да се напише.
Просто нема.
Пишем овај текст у недјељу, 1.9, након Свете Литургије, суочен са притиском сопствене савијести, немоћан као јединка да било шта учиним, немоћан да гледам коначне дане косовске издаје наше завјетне земље и најхрабријих од свих Срба – оних који су остали да живе на Косову и Метохији.
Покушавао сам да живим достојно Косовског завјета. Да изродимо Јелена и ја четворо дјеце, сви рођени на царски рез, сви – колико смо знали и умјели – васпитавани у духу свете вјере и завјетног Предања, сви окренути ослобођењу и уједињењу свих српских земаља а најприје Косова и Метохије. Покушавао сам – понекад само успјевао да стигнем и постигнем, да помогнем ријечју и животом и присуством и молитвом. Углавном без успјеха.
Масе српског народа живе својим животом, инстинктима, опонашањем ове културе пропасти, затворени у нагоне који нити су више они базични – јер чак и базични нагони не би дали једној врсти да немилосрдно убија своју новорођенчад. Једна лажна елита живи истим тим нагонима – само их је мало више уобличила у форме „културе”. Иако се гнуша „народа”, Друга Србија и народ се у суштини мало разликују у својим метафизичким поставкама. И једни и други вјерују да је живот у суштини бесмислен и „само један”. Да је ово што имаш сада – једино и загарантовано. Да не вриједи радити било шта преко границе личног задовољства. Народ вјерује у „лијепо се провести” а „елита” у исто то.
Оно нешто тзв. „националне интелигенције” није у стању да се одрекне меса уз пост и одгоји више од једног дјетета, уз сву бригу за Косово. Идеали небески, житије земаљско. И коме онда писати?
Живио сам у ишчекивању дана када нећемо допустити да нас тихо удаве. Пискарао, молио се („нада мном је небо затворено”), спремао себе самога, гланцао чизме када почне комешање, надајући се да ће нас бар милион гланцати чизме и наћи се тамо гдје треба када буде требало. Свађао се понекад са мајком и супругом о томе ко ће нам дјецу гледати ако или када мене не буде ту. Но узалуд се свађао. И не: није ми толико криво зато што се никада није догодила епска нова Косовска битка. Криво ми је што сам годинама говорио сународницима да је оно што се дешава – издаја, да дајемо све што имамо ни за шта: за робовски статус у Србији и Српској, за несигурне и лажне наде о томе да ћемо „бити спремни када дође час”. Увјеравали су ме пријатељи и познаници да се чека тренутак, да морамо да ојачамо, да нико неће издати када дође до часа, а најмање власт и њене вође. Пола њих је знало да ће издати јер су већ тада мијењали душу за новац а пола су и сами себе и нас увјеравали. И узалуд је било цртати и кумити и опомињати. Овако је како јер смо се као народ измијенили. Пристали на компромис и компромисе. И нас туце идеалиста ту никад ништа није могло.
О. Дарко Ристов Ђого: Васкрс чека и наше Косово и Метохију, Васкрс чека цијели наш српски народ!
Сада је тако како је. Када се један народ не одбрани као народ, не треба да се чуди што ће му узети земљу. Можда се неко надао да ће парчање Србије ићи са Југа на даље, од Прешева према Новом Пазару или од Суботице према Земуну. Ни то није искључено када смо већ показали да уз дернек-национализам може да прође коначно угушење Србије на Косову – крај који је потписан још 2013. и запечаћен 2024. Но то што ће нам узети Јадар – да ли власт или опозиција, неважно – не смије да чуди народ који је себи мрмљао у браду да „има и горе” када су нам узимали Газиводе. И не морам бити пророк да схватим да неће бити лако ни сачувати ово мало снаге и слободе што имамо у Српској, поред самљевеног народа и олигархије без образа и памети.
У дану када се зулум шиптарске полиције на Сјеверу догађа зато што се већ једанаест година „купује вријеме” за „одсудни час”, нема више шта да се пише и напише. И иначе: коме и чему? Годинама сам себи понављао да неће Свети Сава допустити да његов народ нестане, макар да неће дати да нестанемо као кукавице које гледају док их чисте са Косова и Метохије. Изгледа да ни Свети Сава неће преко онога што смо сами спремни да урадимо. А то је тренутно – ништа.
Опрема: Стање ствари
(Покрет за одбрану КиМ, 1. 9. 2024)
Categories: Гостинска соба
Беседи оца Дарка, руку подруку, као допуна, следује и порука/беседа
монаха Антонија!
“ANTONIJE ISPRED PATRIJARŠIJE – ISTINOM PROTIV IZDAJE“
„Да, кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови…“
„…великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство, србске силе грдно сатријеше; великаши, траг им се утро, распре сјеме посијаше грко, те с њим племе србско отроваше; великаши, грдне кукавице, постадоше рода издајице…“
То треба да буде твоје поље деловања оче Дарко. Лако је по врећи ударати и над „народом“ ламентирати. Народ не узвраћа док Бог не дигне „куку и мотику“, а онда је касно.
Док (верујући) народ муку мучи и не узвраћа, твоји надређени итекако умеју да ударе: и по Богу (кривоверјем и бесрамним делима) и по роду (срамотним примерима маловерја и улизиштва).
На крају, или почетку, и твоја сабраћа, (часни) оци су одмах уз њих, раме уз раме. Питај њих: „Браћо мила, није ли вас срамота од Бога и србскога рода“?
Они који Христа издају и народ и земљу продају, ето адресе за твоје обраћање.
Све је то тако како овај честити човек мисли и пише!
Мени дају наду закони биологије.
На тлу Европе су десетине милиона миграната, мушкараца старости 20 до 35 година.
Има их више него свих ЕУ-ропских полиција и војски заједно.
Све им треба, па и жене.
Пред њима су само еманциповане ЕУ-ропљанке.
Веровали или не, за најдаље 10 година беле европске жене рађаће 5 до 15 деце, као и наше старамајке.
Све шта ће моћи да изаберу је са мигрантом или припадником свог народа.
То важи и за Српкиње.
„Ислам је бич за посрнуле хришћане!“
Ето
Ђого доста шупље приче. Дјела, само дјела.
Поведи литије!
Неко горе написа „док (верујући) народ муку мучи и не узвраћа“.
Милион припадника тог „верујућег“ народа (који „муку мучи и не узвраћа“ јер је сам тако одабрао, а нити пости нити се Богу моли нити живи литургијским животом па је „верујући“ још само у тотемистичком смислу) је гласало за политику режима, издају земље, уништење народа и све остало што се догађа. А знате ли зашто? Зато јер се у таквима (представницима режима) препознају.
Још 2 милиона редовно апстинира и „не бави се политиком“, осим кад треба у коментарима да ламентира над собом и својом „злехудом судбином“ и да окриви друге за своју и општу пропаст. А колико је њих изашло да се буни против издаје КиМ? Колико против продаје Јадра? Шта су конкретно учинили? Или се бар потрудили? Све што знају то је да пишу коментаре типа ред кукања над собом, ред правдања, ред дернек-србовања, да се „боре за Косово“ онако из удобности дома, са све папучама и уз кафу, или за светосавску националну идеју петком из кафане на латиници, да криве друге што су ситне јајаре које понављају „ћути може и горе“ и „не узвраћају“ већ 30 година. Којима не пада на памет да се тргну из ступора и подигну главу, исправе кичму и нешто конкретно и ураде, али се зато ругају другима који нешто и раде. Све што такви знају је да налазе оправдања за своју индолентост и кметски однос према „властима“ и да криве друге (што криве што праве) док сами ништа не раде, осим што се буне када их неко назове правим именом.
Не, српска пропаст је закономерна. Лепо каже отац да је овде на снази, бар у добром делу народа, психологија племенске заједнице. Нема ту политичке ни државотворне свести. Народ који изгуби своју културу, у српском случају ону светосавску, више није народ него хорда. Да није таквог упропашћеног народа, тог турко-азијатског фатализма, тог примитивног теменања вођи (а заправо овну-предводнику) и тог ропског ситносопственичко-јајарског менталитета, не би ни Вучић био могућ. Лепо каже изрека, сваки народ заслужује власт коју има. А српски је нажалост одавно пропао. Лепо рече и Николај Велимировић, још пре 100 година: Нису Срби што су некад били. Што је ваљало побегло је од олоша или погинуло, или је индоктринирано. Данас је правих Срба остало за под шљиву.
Ко жели да види промену нека прво пође од себе. Извади брвно из свога ока. Уради нешто конкретно. Исправи леђа, не буди роб. Буди промена коју желиш да видиш у свету. А то је данашњим Сорабима најтеже, лакше је ићи линијом мањег отпора и кривити друге за зло које су тим „неузвраћањем“ (и чекањем неког „вође“ да их „поведе“ и преузме одговорност са њих кукавних) дозволили да им се деси.
Но као што отац рече, нема се коме говорити.
„Јер шта би то неузвраћање значило, у смислу одсуства сваког отпора? То би значило прихватити зло, пустити га и дати му слободу, простор и снагу. Јер ово је духовни закон: онај ко се не супротставља злу бива апсорбован и поседнут њиме.“
„Болећивост под паролом “несупротстављања злу (силом)” води ка потпуном несупротстављању злу, духовном дезертерству, издаји, саучесништву и саморастакању.”
-Иван А. Иљин, “О супротстављању злу силом”
У праву сте оче Дарко. Није време за велике (а ни мале) говоранције, пискарања, убеђивања, набеђивања, објашњавања….ситуација је и више него сложена. Противник од искони, који нас вековима проучава, анализира и посматра, покренуо је своје велико искуство у коначном обрачуну са светосавским народом. Понтије Пилат има план А, Б, Ц …Ш, за сваки наш покушај одстрањења Јуде и Кајафе. И за говоранције и за Литије и за нешто агресивније. А ми ни духовних ни моралних ни физичких ресурса а ни жеља немамо за адекватне акције. Време је за потпуно супротан искорак, искорак у тишину, ону најдубљу. За заокрет у себе, унутра. Србију ће спасити не „сила“ која би укала и букала, већ мањина тиховатеља, покајника, оних који су спремни да се кају за све. И за оно зашта су криви и за оно зашта нису, и за оне који су криви и за оне који нису (инспирацију нађох у Молитви Свенародног покајања, светог Николаја Србског ). Јер „Неће помоћи цару велика сила, неће заштити јунака велика снага…./…./ Гле око Господње је на онима који га се боје и на онима који се уздају у милост Његову. Он ће душе њихове избавити од смрти и прехранити их у гладне године…“(Псалам 32, 17-19.) Смирење нам је потребно, понор у најдубље делове душе и потпуна метаноја. На то Пилат и његови надређени и подређени неће имати одговор. Јер ко може против Бога… И нек нам изговор не буду ни Кајафа ни његов синедрион нити Јуда, никад „јачи“. Имамо ми и монаха и свештеника који нам могу бити и узор и звезда водиља. Догодине у Призрену! Маран ата.
@Жељко
Док ви тихујете вук ће овце појести.
Поштовани @Дно, не бих желео да моје размишљање буде схваћено као позив на неке пацифистичке или гандијевске методе отпора. Молитвени отпор је, напротив, врло активан отпор.
Не смемо дозволити себи тај „луксуз“ да будемо наивни и мислимо да „хоботница“ нема одговор, план А, план Б, резервни план, подплан итд…на сваки наш вид „агресивног“ или оружаног отпора менталној, духовној, па и физичкој окупацији Србије. Данашња софистицирана технологија држи нас као на длану пред нашим непријатељима.
Или би их такав вид отпора можда и изненадио…??? Али за кратко. Па погледајте само колико се Русија у Украјини заглавила против НАТО-А.
Друго, сваки вид шетњи, јавних окупљања, „демонстрација“ и досад је био анестезиран, пацифизован, преузиман од стране „опозиције“ (такође једног од пипака „хоботнице“). Трошио је народну енергију и народну вољу. И ту смо наишли на одговор.
Литије, молитвени крсни ходови, велика молитвена окупљања, ако буду организована, морају бити или предвођена или уз благослов Патријарха. Уколико су уз благослов једног од епископа, то би био чин нејединства у Цркви, а ако би били организовани од стране једног дела свештенства или монаштва били би проглашени за чин самовоље (иако преко потребан) и унели би додатан раздор у већ довољно слуђен, дезорјентисан и неорганизован народ. Узгред, шта мислите да ли висока црквена јерархија има жељу да овако нешто организује? Знамо одговор, зар не.
Тачно је да имамо обавезу да својој деци оставимо слободну Србију, али исто тако имамо и обавезу да преживимо, не као пука маса кукавица, која жели биолошки опстанак, већ да би Србију охристовили, охристовљујући најпре себе. Ми Србији најпре морамо вратити Христа, светог Саву, светог кнеза Лазара, да би деци оставили оно што су нама наши преци, а што нам Јуда и његови сарадници истржу из руку деценијама уназад. Како? Онако како то раде Срби на Косову и Метохији. Без војске, издани од стране окупационих власти у Београду, они опстају и опстаће. Овај бој за нас тренутно мора да бије Небеска Србија (уз наше активно учешће), док се не створе услови да се та борба настави и овде. Али без Бога не можемо.
Нама ће слобода доћи са Косова и Метохије.
Отац Дарко:
„Нема више било шта да се напише.
Просто нема.“
Има, спасоносна реч – ЛИТИЈА!
Литија је била делатна у Црној Гори, зашто не и у Србији ?
Има још доста тога да се каже и напише, али из разумљивих
разлога отац Дарко то не може.
Оно што он није могао да каже или напише, допуњује га, делатно,
на лицу места, у право веме и на правом месту , на праву адресу
– монах Антоније, који позива на литије, и већ 8 година то упражњава,
сваке суботе у поподневним сатима, трасом: Влада Србије – Патријаршија
– Скупштина (Парламент) Србије.
Драгане, а ко ће да поведе литије? Да неће можда Првослав? Црна Гора је имала свог Ђеда Риста, односно Амфилохија. Колико год да се огријешио о Артемија, литије су му освјетлале образ. Имао се рашта родити, да ништа друго није урадио у животу.
@Момчило
Идеја, замисао за органозовање литија у Црној Гори дошла је спонтано,
од народа, а касније је се прикључио митрополит Амфилохије и тада
је литија достигла пун замах – дигла народ на ноге, и остварила
смисао – одбрану Светиња!
Слично би могло бити и у Србији!
Инјцијатива народа, пламичак (искра) литија се одржава већ 8 година
преко монаха Антонија и његових истомишљеника, и то би требало
искористити да достигне пун замах и снагу пред којом ће силе мрака
и адових жвала мало цурукнути.
За почетак, монах Антоније може бити тај, а, касније ако се појави
неко званично из СПЦ, свакако преузима даље, само не као до
сада, у перформанс варијанти, – “КРЕНИ – ЗАСТАНИ – СТАНИ – ПРЕСТАНИ,
већ до краја.
Монах Антоније не припада никоме из ове политичке каљуге!
Организатор је добар, речит, смео, без длаке на језику, учесник ратних
догађања на КиМ, неокаљан расколом и јересима…
Једном речју: исправан!