Након свега што смо ми Срби претрпели од Запада током деведесетих схватио сам да је и Индијана Џонс у сцени са Арапином поступио као типичан Западњак – покварено, подло, нејуначки
Фото: Снимак екрана
Рођен сам 1975, што значи да сам од своје пете-шесте године, када сам постао свестан себе, током целих осамдесетих растао на америчкој кинематографији, као и сви моји вршњаци. Седамдесете и осамдесете године су по мени златно доба америчког филма, када је он достизао своје врхунце у свим жанровима, од лаких авантуристичких до оних тешких и слојевитих који те остављају у дугом размишљању и душекорисној недоумици из које излазиш са дубљим поимањем света и живота (негде од почетка деведесетих па надаље креће низбрдица и декаденција западне кинематографије са ретким проблесцима понечега иоле вредног).
Наравно да сам се и ја, ништа мање од вршњака (а засигурно и више од њих) распамећивао трилогијом о америчком професору археологије Индијани Џонсу и његовим лудим авантурама широм света, у које га воде трагања за егзотичним реликвијама на ободима цивилизације и недокученим тајнама које оне крију у себи. И наравно да сам целом својом дечијом душом био поистовећен са његовим ликом и стрепео да ли ће изнети живу главу из мноштва опасних и драматичних ситуација, ликујући сваки пут кад му то пође за руком.
Светислав Пушоњић: За свако зло које снађе Србију куните Запад, Ватикан…
Ипак, ова сцена са Арапином збунила ме је још као клинца и бацила сенку на фигуру коју нисам желео да доживљавам другачије сем као апсолутно хероичну. Арапин излази са сабљом пред Индијану Џонса изазивајући га на двобој, а овај онако ноншалантно и мрзовољно вади пиштољ иза паса и уцмека га као пса. Када сам филм први пут гледао са оцем и братом у биоскопу „Козара“ – тада једном од највиђенијих у Београду – сећам се да се цела публика насмејала овој сцени, ваљда јој је био симпатичан нехај с којим се Индијана Џонс једним потезом решио „смарача“. Али мени се то није допало, јер ми се чинило да је Арапин тиме што је показао храброст и спремност за борбу заслужио поштовање и да је Индијана Џонс, ако је заиста херој, морао на то да одговори истом таквом спремношћу, а не да тек тако потегне пиштољ и грубом пречицом дође до победе, без да је одмерио снаге са противником. Мени је Арапина тада било жао, а у ваљаност Индијане Џонса као филмског хероја сам посумњао.
Касније, након свега што смо ми Срби претрпели од Запада током деведесетих, а већ упознат са десетерачким стихом „Латини су старе варалице“, схватио сам да је и Индијана Џонс у сцени са Арапином поступио као типичан Латин (Западњак) – покварено, подло, нејуначки – и да је то идентичан однос који према нама Србима од почетка деведесетих до данас примењује цео Латинлук (Запад), са свим својим балканским сателитима из окружења. Ми хоћемо поштену борбу (ако већ имамо проблем међу собом), лицем у лице, а они се служе са безброј трикова, лажи, манипулација. Нама је до чојства и јунаштва па ко победи, а њима само до победе, на било који начин, макар прибегли најгорем нитковлуку и бешчашћу.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Светислава Пушоњића)
Categories: Гостинска соба
Слава Господу, то њихово “пречицом“ их је довело да им је 25% популације пензионерско (најбољи пример пензионерска држава ‘рватска), исто толико разгужено тј. гојазно (исто пример пензионерска држава) и наравно неплодно због оба горе наведеног. Да не заборавим, наркомани. Видим и ми Срби смо кренули тим путем, је*о’ нас електрични тротинет, индијана џоунс и акциони филмови 1970тих. Да се тргнемо више.
Za Hegela, ono sto razlikuje ubistvo od ubistva u ratu je ukidanje individualnosti kao mogucnost poopstenja. Zato on hvali vatreno oruzje, jer borba vise nije licem u lice, cime se ponistava poopstavajuci momenat i u borbu uvodi licno. Ovo se moze objasniti na primeru filma „Predator“. Vanzemaljac je tehnoloski toliko mocan, da ostaje nevidljiv za svoje neprijatelje, cime ih svodi na puku lovinu (mozemo videti na primeru vojnih uniformi koje idu od raskosnosti do kamuflaze. Dakle, u jednom trenutku istorije, covek se objavljivao drugom coveku distinktivnosti svoje (uni)forme prema pozadini prirode, prema neprijatelju, unutar svoje vojske (uniforma unosi pojedince u jednu formu, ali i u specificno jedinice, unosi razliku unutar uni-forme, da bi naspram neprijatelja ovu uni-formnost i razliku unutar nje, ponovo ujedinila u razliku spram neprijateljske uni-forme), da bi se sa mogucnosti delovnja na sve vecu deljinu rekonfigurisao prostor rata (rat vise nije su-celjavanje vojski unutar nekog ogranicenog prostora koji daje ime bitci, vec postaje totalan, deluje se u dubinu drzave, na ekonomiju, infrastrukturu, civile)) !!! Maskirnost ljudstva, tehnike i objekata, postaje dominantni problem – stopiti se sa pozadinom, sa prirodom. Subjektivizacija prirode, ulazak coveka u nju preko njenog koriscenja, otvara coveku mogucnost da se prikrije u prirodu! Medjutim, samo to skrivanje u prirodu, rat spusta na nivo lova, a protivnika na zivotinju!
Elem, posto unisti svu svoju lovinu, odnosno Svarcenegerov tim, Predator zakucava Svarcija za drvo i Svarci je mrtav, ali, umesto da ga ubije, Predator ga uspravlja, udaljava se od njega i skida masku da bi pokazao (svoje pravo) lice. Time on spusta sebe na nivo sukoba licem u lice, gubeci prednost koju je imao, a zatim i zivot, jer ga Svarceneger navodi na jednu od svojih zamki, nepravljenih od onoga sto je Svarci nasao u prirodi, dakle biva pobedjen pukom snalazljivoscu u prirodi, samom prirodo! Naime, i Svarceneger se oslobadja oruzja i pravi luk i strelu kao i zamke koje koriste prirodnu kamuflazu. Dakle, obojica koriste prirodu, obojica se spustaju na nizi nivo (prirodnosti), ali se Predator spusta sa nivoa prevazislosti, dok Svarceneger ostaje na nivoima koriscenja prirode, ali ne doseze iznad toga, kao Predator koji je prirodu prevazisao tehnologijom koja ga skriva kao prirodu, zbog koje se lakse krece kroz prirodu od domicilnih bica, ali spustajuci se u borbu licem u lice, Predator se spusta u prirodu koju je prevazisao i zbog toga biva ubijen!
To je sustina Zapada sadrzana na fotografiji, izaci iz licnosti sukoba licem u lice, delovati na sve vecu daljinu, videti cilj na ekranu u ne-razlici spram svih ekrana u koje gledamo svakodnevno (ekranizacija ukida realnost i istovremeno zadrzava zivotnost pokretne slike) moci uciniti „global strike“!
Indijana Dzons pociva na ideji da proslost nije prevladana, slicno hororima, da je u njoj nesto (neki predmet) koji moze da deluje u sadasnjosti. Time se izrazava temeljna zapadna ideja da istorija treba da postane puka proslost – muzej, a ne nesto delatno u sadasnjosti, zbog cega i kapitalizam i komunizam u sebi sadrze stalno odvajanje od istorije u proizvodnji proslosti kroz progres iz-nova-i-iz-nova (sto su, suoceni sa real-socijalizmom, preuzeli i marksisti, progresivnost slobode, a zapravo njeno sve vece stapanje sa materijalnim mogucnostima) ili u kraju istorije u komunizmu ili liberalizmu! Primer ovog pretvaranja istorije u proslost je zatvaranje Zavetnog kovcega, cak ne ni u muzej, vec u sanduk i skladistenje medju druge sanduke (ove je sustina izlagacko-predocavajuceg opredmecenja istorije u puko proslo – skladistenje i cuvanje u sanducima ili (belim) kockama – ovo je pojam iz estetike kojim se iskazuje lazna neutralnost prostora u izlaganju u muzejima, galerijama…). U 4. delu u igru ulazi prostor. Povezuju se komunizam i vanzemaljci. Komunizam kao planetarni rival, zaglavljen u prostor drzave, trazi artefakt iz proslosti, kako bi se oslobodio ove zaglavljenosti! Vanzemaljski zivot, kako ga je doneo film, predstavlja hipotezu koja izaziva covekovo samorazumevanje! Primer je film „Ambis“ gde se pokazuje da se vanzemaljci, koji zive u morskim dubinama (na ovo se vracamo:)))), doselili na planetu Zemlju pre nastanka coveka, cime se dovodi u pitanje koncept autohtonost na nacin na koji nam, bez ove umetnicke hipoteze, logika ne bi dozvolila – da su „doseljeni“ pre „autohtonih“ (naravno, more i ovde ima ulogu koju sam pokusao da nagovestim u svojim komentarima na tekst o Krajini. Njegova nedohvatna dubina predstavlja metamorfozu njedove horizontalnosti i omogucava vremensku autohtonost doslih, dok horizontalnost menja tek bit politickog i identitetskog, zahtevajucu gore navedene ideologije vremena. Vanzemaljci izrazavaju najdublju strah Zapada, pored neovladanosti vremenom (prosloscu), neovladanost prostorom! Planeta Zemlja nije dovoljna, prostor-space je neosvojen, iz njega mogu doci bica na svemirskim brodovima koja ce uraditi ono sto je Zapad uradio svojim brodovima!
Da li je Indijana Dzouns uopste pozitivan lik? Njegov moto „mesto mu je u muzeju“, podrazumeva iz-mestanje npr. religioznih artefakata i njihovo estetizovanje u puku izlozenost (subjektu) u muzeju. Prostor religiozne veze izmedju ljudi preko veze sa ono-stranim, ukida se u puku izlozenost subjektu, njegovom posmatranju i znanju. U 5. delu, Indijana Dzons sam trazi ono sto mu ironicno kaze protivnik iz 1. dela – arheolog Belok (koji zavetni kovceg vidi ispravnije nego Indijana, ne kao artefakt, vec nesto nadvremeno koje deluje kroz celinu vremena, ali i on hoce da ga stavi u subjektivnu (Nacisti u ideolosku), o-sadasnjenu upotrebu) koji mu kaze, posto ga zatvara u faraonsku grobnicuu da ce i sam postati istorijska vrednost! Posto se vratio kroz vreme u doba Arhimeda, dakle posto se bukvalno ostvarila bit, kako se obicno predstavlja, arheologije kao ozivljavajuceg o-sadasnjenja proslosti (ali kao proslosti), Indijana trazi od svoje saputnice da ga ostavi (u proslosti), medjutim ona to odbija, strahujuci da bi to izmenilo buducnost. Zapravo, ona strahuje da bi proslost mogla izaci iz sebe i biti delatna u sadasnosti! Dakle, ista strategija, ali nova ideoloska potka – zenski princip! Tako se uvodjenjem zenskog lika pokazuje da feminizam, zenski princip, ima i dalje istu ulogu guranja proslosti u puko proslo!
Харисон Форд је јевреј а то сви јевреји на свету знају, и док он убија Арапина сви јевреји на свету се смеју.
Овај сајт је стварно национално благо. Читам га годинама и не могу да верујем да сам све ово време игнорисао коментаре. Каже аутор: „схватио сам да је и Индијана Џонс у сцени са Арапином поступио као типичан Западњак – покварено, подло, нејуначки“. Није мајсторе, него ниси добро одгледао филм. Арапин је са сабљетином изашао да транжира наизглед ненаоружаног човека. Касно је схватио да је реалност другачија и да Инди има утоку. Практичан човек је урадио што би и свако нормалан. По логици ствари овога чланка можеш и Милоша Обилића да сматраш западњаком. Мурат му поштено дао прилику за предају, а овај га из потаје убио. Питам се како би и аутор текста поступио у хипотетичној ситуацији.
Коментари су обично још и луђи од појединих текстова овде. Овај један пореди Предатора са западом тј америма јер ионако и нема запада ван њих. Само заборавља да Предатор никада не напада ненаоружане. И ето нама решења за светски мир. Само укинимо војске осим оне једне, и амери нас више никада неће драти као Муса јарца. Занимљиво је међутим да овај персонификовани амер у филму треби искључиво америчке специјалце, тако да ме заиста чуди да му неко на овом сајту већ није довикнуо-предаторе србине. Шта ли би било да се сценограф одлучио да Предатору набаци и мало длака око браде.
Све ово ми даде и инспирацију да и ја протумачим мало филмску уметност. Ево мени цело српство данас личи на ону серију Мућке. Прво, смешни смо и јадни сваком ко нас гледа. Председник нам дође као Дел бој, опозиција цела као Родни, а патријарх као ујак Алберт. Војска је на нивоу њиховог тротинета,а и савезници су нам као њихови другови. Европа-Бојси, Русија-Тригер, Кина-Мики Пирс. Све у свему, није досадно бити Србин.
Ovo je strasno, moj esej je dobio duplo manje pluseva od izvestaja o krvnoj slici Harisona Forda !!! Na stranu sto Ford u drugom delu pokusava isti trik i to protiv dvojice turbandzija, ovog puta iz Indije, ali kada se pokaze da nema revolver, sredjuje ih golim rukama (doduse koristeci jednog protiv drugog, sto moze biti metafora)!
Да ли знате, боље рећи да ли верујете, да немачки државни уред за порез поспешује мито у другим земљама кроз отпис пореза?
Ако се ограничимо само на привредну сферу, то значи следеће: једна немачка фирма може да прикаже уреду одлив једне новчане суме рецимо у вредности од. 100.000 евра које је наведена фирма користила за подмићивање лица у привреди у другим земљама како би остварила своје циљеве.
Немачки државни уред за порез уважава ово на тај начин што вредност профита које је остварила фирма умањује за вредност мита, и аутоматски фирма која је користила мито плаћа мањи порез.
Ово је доказ да Немачка подржава корупцију свуда где је то могуће ван својих граница.
Сад кад знамо с ким имамо посла, не идемо сабљом на каубоје, не користимо њихове пејџере…
„Ух, ми Срби много добри и и племенити а оније западњаци ЗЛИ.“
Што су размере националне катастрофе веће то је и интензитет бусања у груди јачи. Наравно, то није случајно јер треба скренути пажњу са свеопште морално-духовне, култур-цивилизацијске, биолошке и сваке друге народне пропасти, а шта је за то боље него бављење (лајање) другима. Од свих српских непријатеља најпогубнијим се показао онај самозадовољни и бахати лумпен који вреба изнутра, оличен у Вучићевом дернек-популизму. А да је аутор мало чешће одлазио са друге стране брда видео би да су Запад и тзв. (((западне вредности))) (ко чита да разуме) повезане са тамошњим становништвом колико и Срби са Вучићевим режимом и његовом естрадно-џиберском напр€дном визијом српства. Но не чуди што такво дернек-србовање (сад већ редовно) долази од истакнутог Вучићевог бојкоташа. Режим на таквим стварима напредује као гљиве на компосту, па је пожељно што више изменити свест Срба у том правцу. А таквима је лако управљати – пободете празилук у фундамент, уста се сама отворе, изађе колумна и онда само убаците динар.