Чињеница да су нас победили на кварно, уз обилату помоћ судија, говори и да је крај њихове страховладе, како у кошарци тако и у другим неспортским дисциплинама, врло близу
Оно што је симболички најављено бизарном, антихришћанском церемонијом отварања Олимпијских игара у Паризу, практично је реализовано од стране судијске тројке која је делила правду (и множила неправду) на полуфиналној утакмици кошаркашког турнира између Србије и Сједињених Држава. Тенденциозним одлукама људи у сивом, спорт и кошарка су убијени са предумишљајем, олимпијски идеал племенитог надметања и фер-плеја неповратно је укаљан и нарушен, а принцип меритократије жртвован је на олтару корпоративне комбинаторике и геополитичке демонстрације моћи једне озбиљно уздрмане силе.
Церемонија отварања ОИ у Паризу 2024: Tрансвестити се ругали Христу и Посљедњој вечери
По свим спортским, логичким и моралним законима, „велика“ Америка је требало да изгуби утакмицу од „мале“ Србије. Одиграли су наши играчи, предвођени капитеном Богдановићем и најбољим кошаркашем света Јокићем, готово савршен меч. Вероватно најбољу утакмицу коју је нека наша репрезентација одиграла од тренутка када се 1991. распала бивша држава. Бољу чак и од митског финала из Атине 1995. против Литваније и четвртфинала против Американаца из Индијанаполиса 2002, које су остале забележене у српској кошаркашкој митологији као светла места подвига достојна народне епике.
Погађали су наши репрезентативци из свих позиција, контролисали темпо и играли чврсто и концентрисано у одбрани, без трунке претераног респекта (читај: страха) према извиканим америчким НБА суперзвездама. Водили смо константно од самог старта, често двоцифреном разликом која је износила у једном тренутку и 17 поена, а, изузев распуцаног Стефа Карија, већина Американаца очигледно није имала свој дан.
Судијске интервенције
Аларми у ФИБА бирократији упалили су се већ на полувремену када смо имали неочекиваних 11 поена предности; пројектовано финале Француска-САД, због кога је и жреб штелован, било је доведено у питање, па је након паузе кренуло испрва суптилно и перфидно навлачење за Американце, да би, пошто ни то није упалило, у завршној четвртини почела огољена крађа у корист Дрим тима. Они који дуго прате кошарку знају да је то колективни спорт који можда и највише зависи од слободног судијског критеријума, те да променом начина на који се санкционише игра у одбрани може врло лако да се обезбеди жељени исход меча. Сви памтимо ужасну судијску крађу против домаће Турске на Светском првенству 2010, али мислим да је овај пут судијска интервенција била још израженија, иако можда мање очигледна на први поглед.
Кошаркаши Србије (Фото: Getty/Christina Pahnke)
Ако пустите америчке кошаркаше, који су иначе физички доминантни и нафиловани ко зна каквим допинзима и стимулансима, да играју „рукометну“ одбрану, док на другој страни терена свирате сваки, па и најмањи контакт, уводећи Србију у бонус одмах на почетку четвртине, онда је јасно зашто су наши репрезентативци пали у финишу и дозволили преокрет.
Ако наши играчи морају да се боре да изађу из рвачких загрљаја и да трпе лактове и „секирице“ сваки пут када уђу у рекет, онда је јасно зашто проценти шута нису могли да остану високи као на почетку меча.
Ако Николу Јокића напуните пеналима у раној фази утакмице и онемогућите га да у одсудним тренуцима на прави начин покрива свог центарског ривала Џоела Ембида, онда постаје јасно зашто се горостасни Камерунац разиграо и зашто нисмо могли ништа да одбранимо при крају.
Ако МВП НБА лиге и најбољи играч света, кога читаву утакмицу чувари туку као вола у купусу, добије само четири слободна бацања за читаву утакмицу, онда постаје јасно да је постојала тенденциозна намера да се нашим играчима украде заслужено финале.
Фото: Курир
Ако се судије праве да не виде очигледне фаулове којима покушавамо да пресечемо њихове контранападе у ситуацијама у којима имају бројчану надмоћ и волшебно пуштају предност, што правила кошаркашке игре не дозвољавају, онда постаје јасно да смо у сваком тренутку на паркету имали против себе осам, а не пет играча.
Ако судије одбијају да погледају снимак у последњем минуту утакмице и потенцијално преокрену очигледну грешку у корист САД, када је Дјурент избио лопту која је прешла на нашу половину, онда постаје јасно да је све било намештено тако да Давид не може да сруши Голијата.
Ако пустите намазаног и бахатог старца Леброна Џејмса да током читавог меча приговара и притиска судије, непристојно гестикулира и вербално провоцира наше играче, а да му не досудите ниједну техничку грешку, док на прву реакцију наше клупе дајете исту Пешићу, онда постаје јасно да ми заправо нисмо имали никакве шансе, иако смо одиграли скоро савршену утакмицу.
Најбољи отпор
Да, можда би било другачије да је Добрић погодио отворену тројку за плус пет, или да је Јокић погодио барем једну од шест тројки које је шутнуо, или да је расположени Аврамовић играо у финишу уместо индиспонираног Мицића, али то су мазохистичке рационализације које треба да нас наведу да игноришемо очигледну „оружану пљачку“ коју смо доживели и да кривце опет тражимо у својим редовима. Некада је просто контрапродуктивно и самозаваравајуће опсесивно чистити у свом дворишту, док вам лопови бестидно пељеше кућу.
Док је већина нас призивала Дарка Миличића и његове легендарне коментаре након утакмице са Грчком, остатак света на друштвеним мрежама је изразио дивљење за игру Србије и презир према флагрантној судијској неправди коју су наши играчи претрпели.
Слика главног судије Хулија Анаја из Панаме са натписом „амерички МВП“ постала је вирална на Иксу, док се већина стручњака слаже да је недопустиво да мечеве најбољих кошаркаша света суде судије из кошаркашких „банана“ држава који немају потребно искуство и лако потпадају под утицај америчких звезда.
Ипак, општи консензус је да је Србија пружила најбољи отпор једном од најјачих америчких тимова свих времена. Хрвати, са Драженом Петровићем, Кукочем и Рађом су у Барселони изгубили од оригиналног Дрим тима са 32 разлике, ми смо против мање-више истог састава у Атланти 1996. изгубили са 26 разлике, док су Шпанци са Гасолом и Наваром у Пекингу 2008. били најближи Американцима у најјачем издању, али су ипак поклекли и изгубили са двоцифреном разликом.
Ми смо их у четвртак натерали да се зноје од муке и да до последњих секунди стрепе за пролаз, а чињеница да су нас победили на кварно, уз обилату помоћ судија, говори и да је крај њихове страховладе, како у кошарци тако и у другим неспортским дисциплинама, врло близу. Спорт је можда умро у Паризу, али ми ћемо сигурно васкрснути као шампиони пре или касније.
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Не знам зашто уопште учествују наши спортисти у тој фарси која одавно личи на евровизију – по сатанизму, lgbtq+ вредностима и намештању победника. Зашто учествију када је једном огромном нама блиском словенском народу Русима, то забрањено. Не знам зашто уопште учествују када једино американци не подлежу допинг контроли. Не знам зашто учествују када нам је у земљи хаос у свакој сфери друштвеног живота који достиже врхунац са „rio tintom“ и могућом еколошком катастрофом а НИКО, баш нико од наших спортиста да се придружи народу против власти. ЗАШТО?!?
smo da osvojimo poslednja dva SP i EP u kosarci, a ne da svoje prve medalje, pa jos zlatne, osvajaju Slovenci i Nemci i da ostaci ostataka Spanije osvoje SP i EP! To smo izgubili, sposobnost da osvojimo ono sto je nase, a onda se iz toga radja mogucnost da se ode i preko i nacini cudo. Kao sto nam je Kari dao osam trojki, tako nam je i Dragic dao 38 poena, onaj Italijan na EP 6 trojki, pa Argentinac na SP, generalno ne umemo da zaustavimo pojedinca kojeg krene, nemamo defanzivne igrace kao sto su bili Jaric ili Markovic, igrace zadatka. Od pocetka igranja „Drim tima“ postoji taj problem da se njima sudi po NBA kriterijumima (prednost koja se ostvari u prvom koraku je 99% kosarke), a ostatku sveta po FIBA, pa jos ispedne da, iako su objektivno jaci, imaju i pravila na svojoj strani. Na sledecim olimpijskim igrama SAD ce biti neuporedivo slabije, jer ce otici ova generacija LeBron, Kari, Durent, ali kakav ce biti nas sastav, tako da je moguce da slag sa torte opet skine neko drugi, kao Argentina 2004. u Atini, a ne mi.
Elem, tamo gde se mi pitamo, npr. u vaterpolu (to je najstariji kolektivni sport na igrama), treba sacuvati tu poziciju (a to smo, posle par godina krize i uspeli na igrama, pobedivsi SAD u polufinalu – this is serbian game!). Lepo je voleti fudbal i kosarku, ali ne smemo se odreci „malih“ sportova u kojima smo supersila. Zasto Srbija ne moze da inicira neke promene koje bi od vaterpola ucinili atrsktivniji sport, npr. da se igra leti, kada su svi sportovi na pauzi (tako funkcionisu americki sportovi, preko leta bejzboj, pa pocinju ostale lige, pa se njihov fudbal zavrsava pocetkom januara, a kosarka i hokej do juna, pa opet bejzbol…)
Sto se tice samih igara, pokazalo se da su one iskljucivo zapadni projekat, Rusija je isterana bez odluke UN o sankcijama, ali i bez pretnje bojkotom od strane ruskih „saveznika“ npr. iz BRIKS-a (Kina je bojkotovala olimpijske igre u Moskvi 1980. i uvestvovala na alternativnim igrama koje su organizovale SAD u Filadelfiji) uvedena je gomila malih besmislenih sportova, ako i jesu sportovi, da bi se sto vise drzava ukljucilo u osvajanje medalja i ludilo igara. Andre Agasi se drogirao, pa nije pao doping kontrolu, Merion Dzons, Tim Montgomeri, Lens Armstrong, niko nije pao na doping kontrolama, vec su otkriveni posle nekih desetih afera (obicno je neko drugi cinkario), Dzastin Getlin je dva puta padao na doping kontroli i opet se takmicio (cak i ruske sportiskinje koje su zivele i trenirale u SAD – Jefimova i Sarapova)! Anti-dopinf agencija obezbedjuje da Ameri i saveznici dominiraju sportom, a mi ostali da se divimo.
E, sada, imam teoriju koja povezuje grcke olimpijske igre, oblik grckog stadiona i Zenonov cetvrti dokaz protiv kretanja i vremena, ali niste zasluzili da citate!
@Требали
Прво допинг контрола, па излагање теорије. Заслужили смо да читамо. Ево, ја већ знам да је смисао повезнице у Вашој теорији идентитет – ( с)мицање времена јесте непомичност кретања у времену…
Не знам зашто учествују када је нашем Милораду Чавићу 2008. на очиглед нас и целог света одузето прво место да би један дрогирани амер освојио још једно злато а наша власт ћутала као немушто говедо и није му пружила никакву заштиту. Зар је могуће да је једино Дуци Симоновић имао храбрости и напустио ОИ у немачкој 1972. због доказаног допинга порториканских кошаркаша. Зар мислите спортисти да се нешто променило од тада? Јесте, још је горе а ви и даље упорно учествујете…
@Zoran Nikolic
Tacno tako! Olimpijske igre donose prekid rata – mir. Heraklit kaze da je rat izvor i bazileus svih stvari, dakle rat nije ljudski fenomen, vec sama sustina postojeceg. Tako se ovde radi o prekidu poretka i jedinstvu kao miru (vecitog sada kod elejaca, kao sto je bio Zenon). Stari Grci znaju za jedinstvo ili kao rat (sukob) protiv spoljasnjeg neprijatelja – Persijanaca, ili kao unutargrcki sukoba saveza drzava ili kao sukob drzava gradova u vidu olimpijskog agona. Kada jedinstvo vide kao mir, onda je to ovekoveceno sada koje ukida svako kretanje i vreme. Zenonov dokaz protiv kretanja zvani stadion otkriva jos nesto, dokaz razmatra kretanje kao linearno. Dakle linearizacija (vremena) kretanja koja se na stadionu ogleda u vidu ravnog dela elipse (prve trke na olimpijskim igrama su bile pravolinijske, da bi se kasnije uvele „kruzne“ trke i trka hoplita u ratnoj oprema kao zavrsna, dakle kao metafora povratka u poredak rata) uslov je da se vreme diskontinuira u vecno sada. Otuda i slava olimpijaca nije vremenska (kruzna, kako Grci shvataju vreme), vec vanvremenska! Da se radi o prekidu u vremenu, pokazuje i prekid u prostoru, naime legende (doduse sve su iz rimskih izvora, nema grckih), da je pobednik olimpijskih igara priman u grad, tako sto se rusio deo zida koji opasuje grad, cime se pokazivalo da je grad pod miloscu bogova (kod Grka je politicko sustinski bilo vezano za zid, Heraklit kaze da zakon treba braniti, kao sto se brani zid, pa kada Platon zamislja zatvorenu (u zid) drzavu u koju se ne ulazi i iz nje ne izlazi, onda to samo pokazuje da je politicko kod Grka dovedeno do svog kraja, Inace, Platon ideju o linernosti vremena i objasnjava krizom politickog, kada se ljudi prepustaju uzivanjima i sebe stavljaju ispred drzave, tada se javlja privid da vreme i zivot idu pravolinijski i da se okoncavaju smrcu!)!
Ovo mi je nakucalo odeljenje CIA-e za dokaze protiv kretanja i vremena, da zadam fatalan udarac „Stanju stvari“!