Макс Вебер је, за разлику од безбожног Вучића, читао Свето писмо и сећа се чувене изреке: „Ко другоме јаму копа, сам у њу упада.“ Нека и „Аца Србин“ поразмисли о њој
Емануел Макрон и Александар Вучић у Паризу, у позадини Брижит Макрон (Извор: НСПМ)
Као коментар на све оно што се ових дана одиграва како у Србији тако и у некада „белом“, а данас нажалост све црњем свету, могле би да нам послуже познате народне изреке, односно оне које су се у међувремену одомаћиле у српском народу.
Док се „наш“ председник (тачније речено: колонијални управник) Александар Вучић у Паризу дружи са западним политичарима који, одобровољени његовом континуираном велеиздајничком политиком, одушевљено вичу: „Оскар за Оскара“, док се он не само смешка него и с уживањем посматра сатанистички перформанс на отварању Олимпијских игара, ми се с тугом присећамо пророчких речи из филма Александра Петровића: „Биће скоро пропаст (западног) света. Нек пропадне, није штета.“ Вучић у граду светлости (таме?) самоуверено најављује расписивање референдума о експлоатацији литијума, уверен да ће му проверени механизам манипулације омогућити жељени исход, али заслепљен привидом своје „величине“ (па толико је виши од Макрона, а и друге с висине гледа, његове домаће улизице пузе пред њим) не схвата да се грађани Србије све више подсећају чувене изреке, толико пута верификоване историјским искуством, да „онај ко лаже, тај и краде“. Дакле, ако сте нас својевремено слагали да је стављена тачка на ископавање јадарита, зашто бисмо веровали да сутра нећете покрасти референдум? Тим пре што знамо да за тај чин и овога пута имате подршку западних амбасадора.
Нашим политичарима, а посебно западном миљенику Александру Вучићу, који је на речима углавном за Русе, а у пракси увек против њих, уста су пуна демократије, европских вредности и стандарда. Кад Вучићеве марионете осете да се народ, упркос разрађеном систему медијске манипулације, ипак мршти, оне нас у слаткоречивом тону уверавају да треба да верујемо експертима и европским гаранцијама. Под „експертима“ они, наравно, подразумевају не толико њихове малобројне домаће плаћене експерте колико тзв. европске експерте, сумњивих стручних, а поготово моралних квалитета, који се држе проверене (нео)колонијалистичке девизе: „Шта те брига за Србију. Нећеш ти живети у њој. Опљачкај је и загади колико год можеш.“ Дакле, да би водеће земље Европске уније обезбедиле испоруку потребних стратешких минерала, оне су спремне да Србију претворе у јаловиште, не само у дословно физичком смислу, него и у моралном и у духовном. Крајње саможив и циничан став некадашњих колонијалних сила не треба да нас чуди. Оне су одувек тако поступале са колонијама и тзв. инфериорним, мање вредним народима, нижом расом. Западни политичари нас уверавају да је ово одлична прилика да се најзад и ми докажемо, да се жртвовањем за Европску унију покажемо достојним бескрајног чекања у реду са Турском, Украјином и Молдавијом за улазак у рајску „европску башту“, макар нас то доказивање осудило да убудуће живимо у пустињи. Срби којима Вучићева пропаганда није испрала мозак, који су још увек у стању да мисле својом главом, знаће да циничним Европљанима љубазно одговоре: „Нека хвала. Лепше је живети у џунгли него у пустињи. А ваша фатаморгана рајског врта распршиће се ускоро у паклену реалност. Јер, нема раја ако у њему нема места за Христа!“
Када би заиста били заинтересовани за интересе грађана Србије, а не да напуне џепове и избегну робију, било би логично да Вучић и они који су своју судбину везали за њега питају домаће експерте шта они мисле о замишљеним рударским пројектима. Чак и не морају да питају, већ само да погледају недвосмислени одговор који су у својим студијама дали водећи српски научници, а он гласи: „Не!“ Уместо да организују бројне дебате наших експерата на телевизијама са националном фреквенцијом, на основу којих би грађани Србије разложно донели свој суд, они организују ботове да врше бесрамну пропаганду у корист Рио Тинта и других транснационалних компанија, иза којих по правилу остају отровни, често и крвави трагови.
Ако није претенциозно, ево неколико савета, све у народном духу.
За Вучићеве ботове нижег ранга, који све нервозније ботују, обраћајући се успут умилно шефу: „Куме, изгоре ти кеса!“, очекујући да ситниш зазвечи, најбоље би било да се угледају на паметне пацове који су на време напустили напредњачку лађу. Већ и врапци на крововима знају да се напредњачка „елита“ већ одавно добро обезбедила. Банковни рачуни су пуни, виле су купљене у иностранству, кад загусти побећи ће из девастиране Србије. А шта ћете ви, ситни ботови? Како ћете издржати презир околине, стид потомака? Ако њих нема, ви сте ту да народ на вама искали свој бес.
За већину наших епископа, са часним изузецима, пре свега Митрополита зворничко-тузланског Фотија, провереног борца против духа ћутологије, било би добро да се, уместо самозаваравајућег понављања светоотачке изреке „Ћутање је златно“, присете чувених новозаветних речи да ако они, било због слепе послушности Патријарху, било због окамењене савести, буду ћутали, камење ће од муке проплакати и, славећи Христа, из све снаге повикати на узбуну. Ослушните, сетите се својих монашких завета, јер природа Јадра, па све више и целе Србије, ужаснута оним што јој се спрема, проговара.
Зоран Кинђић: Наши епископи да се осмеле на саможртвену љубав према ближњима
За Кума би било најбоље да уместо што, презрен и уцењен, пузи пред светским моћницима, падне на колена те у најдубљем покајању скрушено призна грађанима Србије: „Погрешио сам, издао сам, повлачим се. Изаберите неког другог, да спасе што се спасти још може!“ Али, пошто је он лишен савести, могао би макар рационално да процени да је за њега најбоље да се не враћа из туђине, већ да тамо, подмићујући своје пријатеље, сачува кесу. А она је поприлично пуна.
„Нашем“ председнику (колонијалном управнику) Вучићу саветници су сугерисали да нам хвали Веберову теорију, да нас својим многозналачако-надменим тоном подсети да је капитализам настао из духа протестантизма. Из сужене Вучићеве визуре то би значило да би за нас најбоље било да се одрекнемо светосавља – уосталом, он никада није био везан за ту „средњовековну причу“ (нашу духовну традицију), па шта му фали, још је добио приде и орден Светог Саве. Штавише, по „Аци Србину“, треба да радимо за стране фирме као мрави, што више то боље, за што мање наднице, најбоље. Зато он упорно, с бичем у руци, како би се додворио страним инвеститорима, виче: „Arbeit, nur arbeit!“ У страху смо да се чак, на сугестију својих немачких пријатеља, једног дана не одлучи за спровођење у дело њихове чувене формуле: „Arbeit macht frei!“ С презиром гледајући на обесправљене раднике, он у себи мрмља: „Ма каква црна радничка права, па за њих ни Ивица не мари. Имате права на пелене, шта бисте још?“ Али Макс Вебер је, за разлику од безбожног Вучића, читао Свето писмо и сећа се чувене изреке: „Ко другоме јаму копа, сам у њу упада.“ Нека и „Аца Србин“ поразмисли о њој, јер у савременом тумачењу она би гласила: Ко другоме (за другог, за Европску унију, поготово за наше историјски осведочене непријатеље, Немце) јаме по Србији копа, како би им обезбедио стратешке сировине, сам ће у њу упасти.
Пошто је у Паризу, па вероватно обилази историјске знаменитости, можда би најбоље било да застане испред Бастиље и присети се својевремених домаћих напада на ТВ-Бастиљу, у којима је можда и сам учествовао. Његову иницијативу да се питање експлоатације руде јадарита одлучи на референдуму тешко ће прихватити разјарени народ. Ту му неће много помоћи ни плаћени квазианалитичари ни његови спавачи у опозиционим странкама. Из дана у дан Србија се све више буди. Морао би бити свестан опасности да ће његово лажно залагање за непосредну демократију у форми референдума можда, за њега сасвим неочекивано, прерасти у непосредну демократију која ће се разобручено испољавати на улицама, трговима, мостовима, путевима, пругама… А онда је само корак до пада са власти. Ах, има ли ичег страшнијег од тога за „Ацу Србина“. Зато, што би Немци рекли, док још увек има времена: „Аlexander Wolf, zurück!“
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар