Тренутно је најопасније то што се наспрам експлоататора и колонијалне управе налази неорганизовани народ, коме је само толико јасно да не сме да дозволи отварање рудника
Највећи акционари Рио Тинта (Извор)
Јавност у Србији има право да зна о компанији RioTinto барем онолико колико се може дознати преко интернета. С обзиром на то да се “наша” власт спрема да добар део Србије и њеног становништва повери у руке овој компанији, требало би да јавност зна и више.
У доњем делу овде подељене интернет странице стоји табела у којој је приказана власничка структура РиоТинта. И ту се лепо може видети – изненађење! – да је највећи акционар Aluminium Corporation of China Ltd. Не BlackRock, или Vanguard, него једно кинеско (државно?) предузеће. Пријатељство између Србије и Кине је изгледа челичније, него што би се на први поглед могло рећи. (Можда је онај лепи возић, који нам је “наш” председник у својим прескупим ципелицама онако лепо и зналачки презентирао – само варалица на удици?)
Иначе је власничка структура предузећа, и власништво капитала, тема о којој наша јавност не зна довољно, што је веома опасна ситуација с обзиром на чињеницу да смо у додиру са страним капиталом, и да капитал жели нешто од нас. Јасно је ваљда свима (барем се надамо) да капитал више жели корист за себе него добробит за нас. И то је сасвим легитимно, али је на нама да то не заборавимо.
Велика предузећа су практично увек акционарска друштва. Велики део њихових акција обично држе неки фондови. Чији је капитал у фондовима, углавном се не може лако сазнати, а фондовима управљају менаџери… И фондови, и појединачна предузећа имају своје скупштине акционара, које одлучују о управним и надзорним одборима, политици и стратегији… и тако у недоглед.
Када се помене нпр. BlackRock (као највећи појединачни инвестициони фонд, али далеко од тога да буде једини), требало би знати да је у питању менаџерска фирма која управља фондовима. Што значи да они нису власници капитала, него да они прикупљају капитал из најразличитијих извора (државе, банке, осигуравајућа друштва, пензиони фондови… па преко фирми до приватних лица – спортиста и уметника, све до занатлија и пензионера, свако може уложити свој новац у неки фонд), и затим га инвестирају тако, да његовим власницима донесе оптималан принос. Али власници крупног капитала улажу у најразличитије класе инвестиција, и имају своје интересе раширене у читавом ланцу производње и потрошње… Појединачне компаније су принуђене да следе логику профита – морају својим власницима да створе добит – али оне настају и нестају, спајају се и деле, у складу са много ширим интересима својих акционара. Јер власници компаније могу исту да одведу у банкрот и распродају (што неретко и раде), уколико је то у складу са њиховом широм инвестиционом политиком, итд.
Ако су наши поштовани читаоци збуњени претходно прочитаним, треба да знају да је све то у стварности још много компликованије. Оно што је битно, јесте да знају да ствари нису онакве, какве им се представљају. То што је извесна компанија регистрована у некој држави, не говори практично ништа о структури њеног власништва, нити о стварним намерама и интересима њених правих власника. Зато када “наш” председник славодобитно говори о томе како доводи у Србију нпр. немачке фирме, то не мора нужно да значи да је у њима немачки капитал, да су власници Немци или држављани Немачке. (Исто као што не значи да је Вучић наш председник зато што је дошао до власти на номинално демократским изборима у нашој земљи.)
Ратко Ристић: Рио Тинто је приватна рударска компанија, Ротшилди доминантни власници од 1880.
Него, да се вратимо на РиоТинто. Највећи, али не и већински власник, јесте кинеска корпорација (о чијој власничкој структури не знамо баш много), као што се види. Али ту су и незаобилазни Блекрок и Вангард, и многи, многи други. А да ли једни исти власници капитала имају свој удео и код Кинеза, и у Блекроку, и инима – нема сврхе ни да се питамо. Али приче како Европа жели српски литијум како би се ослободила зависности од Кинеза очигледно нису истина, јер ће највећи део профита однети управо кинеска фирма.
Елем, РиоТинто, као извођач радова у нечијем интересу, има очигледну намеру (и средства да је спроведе у дело) да у Србији и БиХ врши експлоатацију минерала, какву стварни власници не желе да виде у своме дворишту (које год то двориште заправо било). Лавирања, меандрирања и маневрисања “наших” власти око тога хоће ли, или неће, да ли треба, или не треба копати, има ли мана, и какви су “бенефити” су очигледна лаж. РиоТинто ће овде отварати фирме, ангажовати подизвођаче, плаћати рекламне кампање и лобисте, спонзорисати спортске клубове, финансирати истраживања, пројекте у култури, зидати обданишта и домове здравља… и цркве, ако треба… Коруптивни потенцијал таквих корпорација нипошто не треба потцењивати. Уколико до отварања рудника ипак дође, неће бити никакво чудо ако приходи чланова управних и надзорних одбора, разних комисија и сличних тела буду већи од рудне ренте коју буде касирала држава Србија. И не треба заборављати да је таквим компанијама корупција (која није, као што видимо, нужно противзаконита!) најједноставнији и најјефтинији, али не и једини начин да добију оно што желе. Политичка нестабилност, инсценирани (терористички) напади (ако сте помислили на онога Жујовића, то није наша кривица), буне, преврати… све је у игри.
Сретен Ђорђевић: Рио Тинто нема намеру да оде, Србија зона жртвовања за потребе „зелене агенде“ ЕУ
Тренутно је најопасније то што се наспрам експлоататора и колонијалне управе налази неорганизовани народ, коме је само толико јасно да не сме да дозволи отварање рудника уколико жели да живи. Појавило се више група и организација које покушавају да поведу отпор, али ко је ту стварно добронамеран, а ко су тројански коњи чија је улога да се отпор обесмисли (сетимо се овде Милице АВетнице на једној, и шетњи против насиља на другој страни), за сада је практично немогуће рећи.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Уместо коментара ево једне веома занимљиве дискусије везано за горњу тему.
Професор Ристић зна кудикамо више о овој теми него ја, стога топло препоручујем његово излагање.
https://m.youtube.com/watch?v=avGUIxxu2Dw
Кроз много векова Србин опстаје и храни се са своје земље.
Сада би ту богом дану основу за живот требало уништити због белосветских кабадахија и неколицине домаћих Јуда спремних да узму својих „тридесет сребрњака“.
Иста та белосветска булумента нам је претходно из истих разлога отела Косово и Метохију да би ставили своје шапе на тамошње рудно богатство.
Камо нам памет људи?
Privatni tekst Vaska Vasovića puštam uz dozvolu jer ga vidim kao fenomenalno rešenje koje niko do sada nije spominjao.
🌍🌍🌍🌍🌍🌍🌍
🌐🌐🌐🌐🌐🌐🌐
Немам ништа против тога да Ротшилдова компанија Рио Тинто и део под сувласничком контролом Кинеза и хазарског Монгола полубрата Сија, вади српски оптички минерал јадарит испод лозничких њива. Рио Тинто свакако не полаже уговорна права на експлоатацију, нити има право прече куповине, јер његови истраживачи нису ни открили јадарит, већ га је пронашла српска професорка са Рударско – геолошког факултета у Београду, Јелена Обрадовић и то осамдесетих година прошлог века. Карбонатне руде кристалног јадарита има сасвим довољно за целу планету и то више од 150 милиона процењених тона. Дакле, има за све. Србија је једино место у свету где постоји минерал са тако моћним својствима. Уз литијум руда јадарита садржи и бор, арсен, живу и кадмијум. Дакле, Рио Тинто хоће да вади наш јадарит. И нека га вади. Нека дробљени камени јадаритски агрегат, извађен испод Лознице, товари на камионе, авионе, вагоне и бродове и нека га носи на прераду. Ван Србије! Али, Рио Тинто неће само да рудари. Он хоће да ПРЕРАЂУЈЕ и то управо на територији Србије, јер нема где друго. Нико није луд да дозволи Рио Тинту да врши сумпорну екстракцију литијума из камених руда на својој територији. У томе и јесте сва суштина. Рио Тинту треба омогућити вађење руде, одвожење и куповину јадарита, плаћањем рудне ренте или на други начин, али му треба ЗАБРАНИТИ ПРЕРАДУ јадарита на српској територији. Глобалистима треба дати јадарит. Не видим проблем да се тај став о давању српског јадарита изнесе пред ЕУ. Траже јадарит, продаваћемо га, наравно! Али, ПРЕРАДА мора бити на другом месту. Само између Египта и Обећане земље постоји 7 великих пустиња. А има их, хвала Богу, још… Атакама, Мохаве, Такла Макан, Дашт е Кавир, Калахари, Намиб, Гоби, Танами… У ненастањеним пустињама има сасвим довољно простора за фабричку прераду литијума… То што нема воде, то заиста није српски проблем, као што ни
прерада јадарита није проблем Србије. Платићемо Рио Тинту и трошкове транспорта, ако треба. Они сигурно неће бити много већи од Пиксијевих годишњих плата. Тиме би глобалистичке уцене биле амортизоване и прича пребачена заиста на екологију и Зелену агенду ЕУ. Еколошка заштита и брига о животној средини о којој сада прича Рио Тинто у својим бесмисленим, пропагандистичким и лажним прогностичким студијама намењена је наивнима и полупаметнима. Рио Тинто неће овде само да вади јадарит, већ му је битније да га прерађује. Пре бих рекао у течни кристал, али, добро. Нека то буде моја теорија завере, све док се не покаже да није. Екстракција литијума из јадарита нема територијалне везе са фабриком литијумских батерија. У њој ће се литијум добијен у Србији користити као сировина за израду литијумских батерија и таква фабрика са чистом и роботизованом технологијом и готовим производом неће, наравно, бити у Србији. Рио Тинто, наравно, лаже и маже. Шта би друго и могао да уради. Као своје стручне сараднике и консултанте наводи и неке стручњаке и професоре, који и не знају да сарађују са Рио Тинтом. Без дозвола и мимо закона Рио Тинто, већ неколико година, баца токсични истраживачки отпад на депонију код Лознице. Сакрива кључне информације или излази у јавност са неадекватним и апсолутно нетачним и измишљеним проценама штете по животну средину. После истраге америчке и аустралијске Комисије за вредносне папире и Одељења за озбиљне преваре Велике Британије поднете су тужбе против Рио Тинтових менаџера у Гвинеји због кршења Закона о корупцији и непримерених исплата високим функционерима Гвинеје како би омогућили Рио Тинту остваривање рударских права. Рио Тинто је ћутке, без порицања оптужби, платио казну од 15 милиона долара. Извршни генерални менаџер филијале Рио Тинто на Гвинеји био је тада Чед Блувит, управо садашњи шеф Пројекта Јадар у Србији. Баш интересантна случајност! Рио Тинто рачуна да су Срби бескичмењаци, поткупљиви, корумпирани и лакоми на новац и привилегије. Неки јесу, али неки и нису. Чињенице и лошим и добрим Србима, показују следеће.
Не постоје неутрализатори који ће неутралисати утицај хиљаду и сто десет вагона сумпорне киселине ДНЕВНО, без обзира да ли је она загрејана на 80, 90 или 250 степени целзијуса. За десет година неће бити довољне милијарде литара чисте воде Јадра и Дрине за разблаживање четири милијарде литара сумпорне и хлороводоничне киселине, као и живе и арсена. Енормна количина отрова за неколико година уништиће сав живи свет низводно од Јадра, Дрине, Саве и Дунава. Кад кажем уништиће сав живи свет, мислим и на људе који живе поред тих река. То је стопроцентно сигурно. Проблем је што Рио Тинто нема где да прерађује јадарит, јер то ни једна нормална земља неће да му дозволи на својој територији. Наравно, осим оних где корумпирани грађани раде у корист своје штете. Да ли Србија спада у нормалне земље зависи од тога колико је њена власт нормална. Глобалисти су већ уложили огроман новац поткупљујући многе наше, корупцији склоне, стручњаке, на потпуно исти начин на који су корумпирали и многе српске лекаре и функционере да би промовисали и прогурали генетички инжењеринг ГМО mRNK вакцинама, које немају везе са респираторним сојевима корона вируса. На Александра Вучића биће извршен страховит притисак да дозволи, не вађење карбонатске руде, већ њену прераду у Србији. Тај притисак глобалне Дубоке државе Ротшилда, Рокфелера, Сороша, Гејтса и Маска, преко својих сатанистичких кербера, пре свега, из Европске Уније, биће далеко јачи и драматичнији, него што је био притисак за откидање српског Космета. Орбан је имао храбрости да се директно супротстави Сорошу и он је, верујем, спреман да плати цену своје храбрости. Ротшилди нису добротворна установа.
Два прилично битна закључка, бар што се Србије тиче, су да потписивање споразума о практичном признању Косова може да се поништи, пре или касније и било чији потпис може преко ноћи да постане мртво слово на папиру. На жалост, потписивање дозволе Рио Тинту за ПРЕРАДУ литијума отровним киселинама на територији Републике Србије за Србију ће бити једнако смртној казни хемијском инјекцијом, без опроштаја и без права на жалбу. Џабе нам после и ружичасти ЕКСПО и Национални стадион и паметни аутопут и летећи Митровић и делфин у Сурчину и жирафа у Јагодини и Европска унија… Уосталом, ко ће из те Уније уопште бити спреман да прими у своје друштво болесне српске утваре из сумпорне мочваре?! Осим тога, ко гарантује Србији да Рио Тинто својом смртоносном технологијом ради на издвајању застарелог батеријског литијума из српског јадарита?! Можда је технолошки процес топљења течног кристала агресивним киселинама потребан за сасвим нешто друго, а не за Теслине аутомобиле. Можда. Ђаво ће га знати, а ђаво није дилетант, то је сасвим сигурно. Суштина овог комплетног текста и лежи у једноставној реченици везаној за њега, а она је сигурна колико и сама смрт – ђаво код сваког долази само у једном случају – ако је позван!
Vasko Vasović
–‐‐‐——–
Tekst je inace objavljen negde na WordPress, ko zeli moze da potrazi
НЕОПОЗИВО НЕ РИО ТИНТУ #САНУ