Нека једно ипак остане забележено: међу нашим епископима велики може бити само онај који овакву одлуку о сопственом унапређењу одбије
Извор: Википедија
Додела звања, титула или одликовања је и прилика за преиспитивање – јер свака од тих категорија признања представља један облик вредновања. Њиховом доделом једна институција истиче неко лице као пример, и признаје његову вредност, односно његове заслуге.
Не бисмо се на ту тему ни враћали, али видесмо да на једном од званичних гласила СПЦ – ТВ Храм – наше дојучерашње епископе чашћавају титулама архиепископа и митрополита. Већ смо се освртали на то, пошто је споменуто у званичном саопштењу са последњег заседања Сабора, али смо се ипак надали да нисмо добро разумели гласине које су почеле да се шире још док је Сабор био у заседању. Из једног старог акта који је кружио, па стигао и до нас, може се закључити да идеја није нова, и да су епископи о њој размишљали (маштали?) барем од 2006. године. Списак потенцијално унапређених, који је кружио за време Сабора, уместо да се скрати, у најновијим верзијама још се знатно продужио.
Тигањ: Сабор СПЦ као састанчење генерала ЈНА у пост-Брозовом времену
Чини се, из реченог на почетку, да би додела виших титула требало да одражава некакав успех, неки успон на вредносној скали цркве. Остаје нам да се питамо: шта смо то ми, као народ, као државе, као црква, па и наши епископи као појединци, успели? Наш народ је сведен на ниво статистичке грешке у Хрватској, БХ Федерацији, Македонији, практично и на КиМ. Под тешким је притиском у Црној Гори. Република Српска је на озбиљној проби. О Србији, и “нашем” председнику који у њој влада као дахија – све праћен молебанима и добијајући благослове – не вреди ни причати.
А Црква? Која наша епархија је толико напредовала, да би јој требало доделити статус митрополије? Где се то број верника повећао? Да ли је неки наш епископ негде неки народ привео вери и крштењу? Је ли наш народ негде напредовао у моралу и побожном живљењу, или медији (са благословом РРА) имају на њега већи утицај него црква и свештенство? Јесу ли нам богословске школе пуне ђака и студената, који ће сутра моћи да нам буду духовни ослонац? Да ли је иједан садашњи члан Сабора устао у одбрану вере од секуларизма и екуменизма? Да ли је и један једини предузео нешто у одбрану традиционалних вредности, које црква баштини? Таквих питања је много, а одговор је практично увек негативан. Нико ништа. Једино чега смо се нагледали последњих година јесте градња храмова уз помоћ политичара, који располажу јавном имовином, и који средствима из разних буџета, које пунимо сви ми, располажу по својој вољи, односно на своју корист. И наравно, не треба заборавити ни учешће разних “контроверзних бизнисмена” са њиховим новцем из мутних извора, а на које наши епископи нису увек били гадљиви. Да ли смо – и какве то – светиње подигли, на Богу је да пресуди.
Шта онда значе те нове титуле? Признање за успехе? Не.
При томе, Сабор је донео одлуку да сопственим члановима додели веће и лепше титуле, о којима су и они сами (вероватно) гласали. Каква је онда вредност тих самопроглашења? Никаква. Унапређење нешто значи, уколико га додељује виша инстанца. Уколико га неко додељује сам себи, не вреди ништа.
А колико код нас вреди титула архиепископа, можемо видети и из чињенице да смо имали једнога – архиепископа охридског Јована. Човека који се показао прави исповедник вере. И шта смо урадили са њиме, и са читавом Охридском архиепископијом? Издали смо га. Пустили смо нашег архиепископа низ воду, и предали и њега, и његове епископе, и наш верни народ, и читаво наслеђе нашег славног средњег века непокајаним расколницима из Брозове “Македонске цркве”. Напречац, ваљда вољом нашег патријарха, и без иједног гласа протеста – и то баш ових чланова Сабора који се сада управо и ките ничим заслуженим титулама архиепископа и митрополита. O TEMPORA, O MORES!
Александар Живковић: Нове митрополије и титуле архијереја у СПЦ
Мучно је обичном човеку и мислити о свему томе, зато нећемо више о томе говорити. Да је било какве интелектуалне снаге и моралне свести, ова тема не би никада ни стигла на дневни ред Сабора.
Али нека једно ипак остане забележено: међу нашим епископима велики може бити само онај који овакву одлуку о сопственом унапређењу одбије.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
@ Тигањ
Упорно пржење.
Године 2016. у Асизију Првослав Перић је сагнут пољубио прстен печатњак врховног жреца светског сатанизма Хорхеа Марија Бергоља.
Преклане 2022. у Јозефштату (бивши Београд) „митрополит скопски“ Стојан Вељановић је постао први патријарх „Православне цркве Скопља“.
Данас 2024. у Јозефштату остали србојезички епископи постају архиепископи и митрополити да би догодине 2025. постали патријарси, на пример, ће да буду Раде Сладојевић први патријарх „Православне цркве Бијељине“ и Невен Ћулибрк први патријарх „Православне цркве Пакраца“.
Све за једну деценију.
Ово је обична циркусијада. Ја кад чујем на ТВ Храм да је Јован архиепископ Крагујевачки и митрополит шумадијски помислим да се неко спрда и шали.Или још горе за Пахомија да је он архиепикоп и митрополит. Ово ми само показује да је сабор наше цркве никад гори и да је епископат генерално катастрофа. Скупљени с коца и конопца. Људи лажних биографија, трутови и џабалебароши без икаквог искуства. Тастер владике једнако као Вучићеви народни посланици у скупштини. Ово је по мени Божија казна српском народу.
Лепо је још владика Николај рекао да се ствар окренула наопако још кад је епископ из манастира прешао у град у епископски двор. Али и тад се хтело по европски а ово сад је већ финиш једне трагикомедије, народа који је заборавио на светосавски корен и завет.
@A head full od dreams
„Али и тад се хтело по европски а ово сад је већ финиш једне
трагикомедије, народа који је заборавио на светосавски корен и
завет.“
Да ли су и ово речи владике Николаја или је то ваш закључак?
Народ није одлучивао о преласку епископа из манастира у
епископске дворове у градовима!
@Првослав
„Тастер владике једнако као Вучићеви народни посланици у скупштини.
Ово је по мени Божија казна српском народу.“?!
Владике се на Сабору међусобно бирају, народ у том избору не
учествује, и зшто би то, онда, била “Божија казна српском народу“ ?
Одг Драган Славнић.
Парафразирао сам. Свт владика Николај је рекао ово из првог дела коментара, везано за прелазак из манастира у градове и еп. дворове. Епископ је на првом месту монах, није нужно али готово увек се бира од монашког реда. Епископски дворови су више пандан бискупским дворовима код католика. Митрополит је епископ метрополе. У оно време то је било неколико градова попут Новог Брда, Сера, Скопља, Приштине…
Али седиште Цркве није било ни у Скопљу као неком престоном граду, ни у Призрену где је владар највише боравио а ни у Новом Брду као јединој нашој правој метрополи – него у Пећи. А Пећ је манастир који носи име по испосницама по околним планинама у пећинама. Није ово време за поређење али тешко се сада епископ може замислити да се моли данима у некој келији на Проклетијама…
Упућено особи „Дана Тан“!
У Шумадији се на каже преклани (пре 2 године) него оломлани (лани, оломлани).
Преклан се користи за нешто друго (није успело клање животиње из првог пута, па је прекољу јер је још давала знакове живота).
@A head full od dreams
Хвала на појашњењу!
Ако је тако, чему Ваша опаска да је народ “заборавио на светосавски
корен и завет“ , а у свему томе није учествовао?!
Заборавили су епископи, а не народ!
Нисте били довољно прецизни, а код нас је општи манир “осуђивања
народа“, када су у питању брљотине мирских и црквених власти.
Да, данас је тешко замислити епископе у испосницама/келијама на
Проклетијама, али не и њихово ( лично) присуство (када је реч о
10-так и више викарних епискоипа) у манстирима на КиМ).
Зашто не постоји “стално дежурство“ викарних епископа у Пећкој
патријартшији, па и другим светињама, ради олакшања тим
преосталим несретницима на КиМ од којих је држава дигла руке.
Уместо да су доле, они изигравају неку врсту “патријархове гарде“,
нешто попут папине гарде?!
Како је могуће да Пећка Птријаршија нема “стално дежурног“ викарног
епископа, а седитше је србских патријараха, а не налази се у некој
забити “на Проклетијама“?
У вези наводне педофилије епископа Качавенда и Пахомија није ми јасно зашто полиција и тужилаштво нису то истражили и потом спроведен судски поступак, ако су тачне оптужбе.
Није ми јасно ни зашто њих двојица нису тужили клеветнике.
Овако је то све само рекла казала.
Након свега, склон сам да верујем да се ради о прљавој игри политичара и служби, да би се направила смутња у народу.
Иначе, ја баш ништа не верујем нашим екуменистичким великодостојницима након одрицања од Срба у Старој Србији, по земљи ходајућих и вековима страдалих „За крст часни и слободу златну“, …!
И Качавенда доби орден од СПЦ…
МИТРОМАНИЈА
Или: нови колективни grand mal напад српских епископа (на србско биће)
[Стручна напомена пре: mitromania=епископско лудило, беснованије, status epilepticus, нова дијагноза у каталогу психијатријских болести шифрована као F60.666 (MKБ-12, група F60: специфични поремећаји личности и поремећаји понашања одрасле особе); као етиолошки фактор у настанку болести препозната је каузална повезаност са претходном CovID вакцинацијом; grand mal=велики епи напад, фр. дословно: велика болест, велико зло]
Надајући се да ће позванији и квалификованији од мене дати свеобухватну анализу канонско-еклесиолошких и духовних аспеката најновије ескалације митроманије у екуменистичкој београдској патријаршији, и не видевши да је речено најбитније (и Тигањ даје сигнал: „о томе нећемо више говорити“), изгубих стрпљење. Отуда ова забелешка – са жељом да се сажето дијагностикује, разуме и не сметне с ума овај драматични силазак с ума назовисрпских назовиправославних назовивладика. Који релаксирано завршавају задатак разорења српске Цркве, док им црквени Срби хипнотисано, са умиљењем и благољепијем поју „Исполаети Деспота“.
+
Раздеоба српске Архиепископије установљене Светим Савом и Светим Духом, на легиончић провинцијалних архиепископија, није пуко чашћавање заслужних лидера екуменског покрета у српској цркви по традиционалном српском принципу „ја тебе Војводо, ти мене Сердару“. Нити још једна „team-building“ корпоративна вечера која треба да допуни незаситне утробе њихових на част, чест и луксурију алавих душа, спонзорисана из Пакла (ко једном прода Веру за вечеру бива потом увек гладан, а и Сатана као сваки војсковођа редовно храни своје војнике, да буду снажни, динамични и одани; а како нема бесплатне вечере – чак и Тајна Вечера која је истински безплатна за све који у њој учествују плаћена је највећом ценом, Крвљу Сина – војници Сатанини ће морати да положе душе своје у његовом рату, и већ су их положили само им то још нико није рекао).
Она није ни пука декрет(ен)ска девалвација небоземног блага којим је Србље вековима Небо куповало, наређена из Екуменског монетарног фонда и потписана новим гувернером духовне Народне Банке Србије (Трапезе, јер банка је сто, мењачки – онај који је Христос испревртао; а епископ је златна подлога свих материјализованих црквених вредности, јер оне све из њега происходе).
Она није чак ни банални „раздели па владај“ технолошки маневар власт ионако имајућих.
Та раздеоба, разматрана на три плана (телесном, душевном и духовном), јесте сушто зло суштински очито у три троједина дејства.
Сатирање ипостаси српске Цркве
Она је коначно сатирање ипостаси српске Цркве. Када се истина, која је попут Тројице једна, једина, неразделна и целосна по суштини разбије на мноштво малих „истина“, то није умножавање истине, него њено уништење, ентропијска трансформација истине у лаж; претварање бића у небиће, онога што јесте у оно што није.
Тако и српска Архиепископија: раскомадавши је у буљук „архиепископија“ нови српски митрополити-митромани учинили су да она нестане, и да се претвори у холограмску слику „истине“, фасцинирајућу опсену, лаж под именом истине. Илити, лажну фирму на празном дућану, речју Владике Николаја.
Духовни аналог спаљивања моштију Светог Саве
Осим што је бизарно ругање у лице Светом Сави (као некад у „Квискотеци“ кад плаћени дублери лажњаци мање или више успешно глуме говорећи: „Ја сам Архиепископ српски“, „Ја сам Архиепископ српски“…), она је духовни аналог спаљивању Савиних моштију: такође учињена на Врачару, од стране бахатих незнабожних паша и врачара, огњем Злог Духа (само савременом ратном техником, активацијом паклене машине испод темеља српске Цркве – акција минирања изведена у крипти Храма). Са истим ефектом – потпуном анихилацијом плоти српске цркве и развејавањем њеног пепела на све четири стране земље Србије, и све четири стране дијаспоре.
Коначно постројавање пред Параду ада
У формалном, прагматичном плану, проглашавање новоимених мирополита-архиепископа (а на самом делу митроманијака-архиепилептичара), представља последње постројавање пред јубиларну 2025. годину када је заказана велика екуменска Парада ада – светковина 1700 година од Никејског Сабора, коинцидентално подударна са прославом Никејског и анти-никејског Васкрса у исти дан (по Никејском и папском календару).
То је дословно копирање римског папоцентричног епископског поретка, где одавно фигурирају и владају епископи који су истовремено метрополити и архибискупи (у славној цркви у Хрвата познатији као надбискупи).
А то је зато да би се на Паради успоставила униформност и симетрија – да и десно и лево крило Сатанине војске маршира складно и благообразно, и да оба „два плућна крила“ хришћанства дишу синхроно и симфоно. Да све красно нечестиво буде, и црноме Врагу приступачно. Макар Србима би принцип требало да буде познат, они су имали такве параде пред Јозефом Брозом.
А на Паради ће, ако Бог допусти (и не пусти рат у међувремену), да руке шире у лица се љубе оба Сатанина генералисимуса, Папа римски и Папа стамболски, демонстрирајући urbi et orbi своје јединство у своме оцу. У кога су, истина, све своје поданике – оне који их примају и признају као своје поглаваре односно „Светог Оца Папу“ и „најблаженијег васељенског Патријарха“ – подавно увели (1965. када су званично укинули старе међусобне екскомуникације из 1054. и формално-правно се вратили на статус пре тога, односно ступили у Унију).
Штафета коју ће Папе, ако Бог допусти, принети своме господару, имаће форму путира. Који ће они придржавати сваки са своје стране. А штафету ће духовно носити и њу као највећу Светињу „дотрчати“ до главног олтара, безбројни свештеници и верници обојице Папа, са разних страна васељене, сви певајући „исполаети“ и свечано помињући свештено име свога маршала (литургијски духовни еквивалент простонародног „Друже Тито, ми ти се кунемо“).
+
И док православни Срби то очима гледају а не виде, и ушима слушају а не чују, и устима кличу својим владикама амин а Амина не бива (амин=истина), било би им душеполезно и искрено им желим да бар разумеју следеће.
Комунисти су од почетка своје светске револуције проклети (1918, када их је у Духу Светом анатемисала руска Црква гласом Патријарха Тихона). Свако ко је у Србији примио комунисте, стао у њихов строј или им се потчинио, примио је проклетство у свој дом. Плодове тога проклетства данас кушамо сви.
Екуменисти су такође проклети (1983. их је у Духу Светом анатемисала комунистима непотчињена руска Црква, гласом Архиепископа Филарета). Ко данас у Србији прима екуменисте као православне, ко је стао у строј који они возглављују и потчинио им се, примио је проклетство у свој дом, и у своју душу. Плодове тога проклетства кушаћемо сутра.
Да, такозвани живот ће се наставити, као што се наизглед наставио и под комунистима, привидно „нормалан“: србска деца ће се зачињати проклета, и рађати проклета, и живети проклета, и рађати и гајити своју децу у проклетству; србски оци и матере ће умирати проклети, и са проклетством одлазити у Вечност… До недалеког Дана у којем ће Господ окончати гнусно бесмислено битисање у апсолутном проклетству, Дана када ће небо и земља проћи (Матеј 24:35), онако како је о томе пре 2000 година рекао Онај Чије речи никада неће проћи.
[Стручна напомена после: стари примитивни модел Уније, када су појединим православним епископима гурани златници у џепове или завртане руке да признају Папу, као нпр. на сабору у Фиренци, или, када је на нивоу пастве унија покушавана гурањем црвљивог брашна у руке за злих година или алтернативно тупог србосјека у врат за горих година, или када су поједине помесне цркве увођене у криптоунију комплексним вишевековним језуитским акцијама, напуштен је. Следбеници језивог бога Језуса схватили две ствари (објаснио им ћаћа, они су сувише глупи да би сами било шта схватили). Прво: да никада све православне помесне цркве, из разних разлога међу којима ноторна непокорност Срба и Руса фигурира као можда кључни, неће организовано ступити у Унију и постојано остати у њој (то је отприлике као хватање мрава у теглу: ако се и већина „бизантске гамади“ намами, ухвати и у теглу убаци, неће истовремено сви; а док се непокорни остатак навата или намами и поклопац отвори да се сместе у теглу, први побегну и разбеже се – и тако у круг). И друго: да постоји много јефтинији и ефикаснији начин.
Нови модел уније подразумева да су западни и источни Папа међусобно у јединству, а сви под њима епископи, архиепископи, митрополити или патријарси, и сав народ који је у канонско-литургијском јединству са њима (епископима, преко својих парохијских свештеника који су ту кључни агенти за везу са Злом), тако такође бивају једно – на исти начин на којем је лишће на дрвету у хијерархијском јединству са гранама и стаблом, иако можда о томе ништа не зна. И, наравно, у јединству са црним кореном у тамном подземљу.
То такође задовољава класични ватикански принцип „да се власи не досете“: као што лишће обасјано сунцем и занесено ветром са висина (и окупано кемтрејлсима), ништа не зна о стаблу и корену и својој вези с њима, тако и православни Срби (чак и „борци против екуменизма“) умиљени у обасјању Сунцем Правде и тихом лахору Духа (и систематски импрегнирани нано-лажима), ништа не подозревају нити маре о својој суштој вези са свештеноначалијем којем је отац Ђаво. Јер, да, заиста: они су само лишће на бесплодној смоковници. А удео лишћа је трулеж, или огањ.
У томе се испуњава и обећање владара света, пророка Антихристових, аспект поруке који се односи на православне хришћане у конкретном случају: нећете имати ништа, и бићете срећни.
О томе, и да папа, о чуда, више не инсистира на свом примату, може се видети овде: http://borbazaveru.info/content/view/18903/1/ и овде: https://www.catholicnewsagency.com/news/257982/vatican-publishes-papal-primacy-document-aimed-at-a-reunited-church ]
О Спасову Дану, 2024.
@ Горан Први
Не написах „преклан“.
Није особа, него лице.
Није преклани, него преклане.
Није оломлани, него преклане.
Говорење и писање нису исто.
Писмен човек правилно говори и исправно пише.
У овом мрежном дневнику учесници користе србски стандардни језик.
Свако добро.
„Напречац, ваљда вољом нашег патријарха, и без иједног гласа протеста – и то баш ових чланова Сабора који се сада управо и ките ничим заслуженим титулама архиепископа и митрополита.“
Све лепо рекосте, али изведосте погрешан закључак. Па управо тим ћутањем су „заслужили“ да буду окићени највишим титулама! То им је њихова плата. То су они јудински сребрњаци које с грамзивом алавошћу зграбише.
Не верујем да на свету постоји такав народ као што смо ми, Срби, који највишим титулама и највишим ордењем награђује баш оне ***** који су најзаслужнији што својим делањем разваљују сопствену Цркву и сопствену државу.
Одг Драган Славнић
Срби се као народ никада нису тако обрукали пред прецима, светом и пред Богом као почетком 2000 год када смо скоро плебисцитарно кренули у унију(европску) скупа са својом дегенерисаним представницима из ДОС-а.
Све те европске земље, а нарочито оне предводнице су буквално водиле рат против нас од Словеније, преко Хрватске, БиХ, Космета и пази то стање разума и духовности ми да им се придружимо, да још више уђемо под њихову власт.
Како смо радили тако смо и прошли, а крешендо нам изгледа тек предстоји.
Е то су ти што су заборавили светосавски завет, светосавац никад не би кренуо у унију са неверницима у исти јарам…
@A head full od dreams
„Срби се као народ никада нису тако обрукали пред прецима,
светом и пред Богом као почетком 2000 год када смо скоро
плебисцитарно кренули у унију(европску) скупа са својом
дегенерисаним представницима из ДОС-а.“?!
Мање од 50% народа је прихватило дегенерисани ДОС, а ви
све трпате у исти кош, и оне који нису прихватили тај
дегенерисани ДОС, и тако кривицу сваљујете на цео народ?!
Зашто???
Зашто је у здању Скупштине Србије изаизван пожар?
Да се спали гласачки материјал и спречи пребројавање
гласачких листића јер ДОС није уопште победио, већ је
победа наметнута споља, баш као и ова последња на
републичким и локалним изборима (посeбено Београд!),
преко организоване крађе и уз одобрење странаца,
окупатора!
Одг Д Славнић.
Ја сам лепо написао да смо кренули за ДОС-ом. И знам који је проценат био оних који су били за ДОС,био реално око 30% када се одбију мањине и они који су гласали против Слобе ако ништа друго да би попустио притисак запада. Али та трећина је била доминантна и предузимљива. Јер знамо да у рату више вреди један срчани војник него 10 колебљиваца који су ту доведени да попуне број. Е тако је и тада много јаче било тих 30% активних који су навалили да упропасте србство него 60% часних патриота али пасивних.
Тако да ако баш хоћеш, трећина је кренула у јевропу а две трећине су се повиновале. Пут у друштво и вредносни систем народа који су капиталистичке пљачкаши, преци им били колонизатори а преци предака робовласници… И Србин којем је у Титоизму испран мозак је поверовао да ће такви да нам поклоне и уложе милијарде да нас развију и да постанемо богати као они…
Само ћу ти још рећи, да свако жито има кукоља, а ако посејеш њиву и роди ти 30% или 50% кукоља видећеш да сам том спортом више нешто није у реду.
@A head full od dreams
“Е тако је и тада много јаче било тих 30% активних који су навалили
да упропасте србство него 60% часних патриота али пасивних.“
Из овога закључујем, и драго ми је, да Ви припадате групи од 60%
часних и привидно пасивних патриота/родољуба, а не овим другима.
На истој смо страни, верујем као и већина учесника овог сајта, заједно
са организаторима.
Људи, није тачно да су се Срби обрукали тек 2000…А шта су урадили 1918. ? Зар нисмо онда примили крвнике и злотворе у нашу намучену и тек ослобођену Србију? И још као врхунац одрекли се своје државе и свог имена зарад п…..е југославије? Какав јад и срамота на нашем образу и души….не могу да преболим.
Одг Славнић
Ја припадам онима којима се гади Европа и Запад. Презирем их зато што су убијали наш јадни и недужни народ. Гнушам их се јер однељуђени више цене неки њихов ситан интерес или ћар него живот и судбину било ког припадника ниже расе где спадају наравно, сви који нису они…
Истовремено осећам мир и спокуој јер смо Богу драги овакви какви смо и баш зато што нисмо са њима и нисмо као они. А најбитније је свакако шта „Онај горе“ мисли о нама. Што нас више тлаче и кидишу – све је више небеска Србија испуњенија.