Колико пута је скупа путовања новинарима Франкфуртер алгемајне цајтунга платио један од најбогатијих на свету, султан Кабус од Омана. Тај човек је милијардер и веома успешан диктатор

Насловница књиге Уда Улфкотеа Купљени новинари (Фото: РТ Балкан)

Стање ствари доноси други и последњи извод из књиге Уда Улфкотеа Купљени новинари – Како политичари, тајне службе и високе финансије управљају немачким масовним медијима, чије је прво издање на немачком објављено 2014. године, а која се у преводу Николе Н. Живковића на српски појавила пред прошлогодишњи Сајам књига у издању Информатике из Београда. (Први наставак ОВДЕ.)

Постоје ли подмићени извештаји у наводно озбиљној штампи као што су, ето, дневне новине ФАЗ? Ви, наравно, у то не верујете? Новинар Франкфуртер aлгемајне цајтунгa (Frankfurter Allgemeinen Zeitung) Вернер Штурбек један је од дописника из Диселдорфа. Године 2012. тај новинар био је подмићен од стране индустријског гиганта Тисен-Круп (Thyssen-Krupp). Тако бар ја то видим, после судске одлуке из Келна. Али када читате службену биографију тога новинара у Франкфуртер алгемајне цајтунгу, о тој судској одлуци нема ни слова.

Штурбек је 3. августа 2012. у привредном делу Франкфуртер алгемајне цајтунга објавио чланак под насловом „Друга страна Тисен-Крупа“. Реч је о типичној реклами у корист те фирме. Овиме слободно можемо казати да је Франкфуртер алгемајне цајтунг постао проститутка у служби концерна Тисен-Круп. Штурбек је године 2012. летео авионом фирме Тисен-Круп из Франкфурта до Минхена, а потом као путник прве класе летео је из Минхена до Пекинга. У Кини провео је пет дана. Преноћио је у луксузном пекиншком хотелу Чајна ворлд. Хотел је украшен са пет звездица. Штурбек је потом био на конаку у Шангају, у хотелу Риц-Карлтон пудонг, те у Нанџингу, у хотелу Софител. Током петодневног боравка у Кини, Штурбек није потрошио ниједан динар. Све је платио немачки концерн Тисен–Круп. Само се по себи разуме да је та немачка фирма очекивала да Штурбек објави извештаје који ће бити позитивни и у корист немачког концерна. Ако бисмо рачунали само авионска путовања, онда је Франкфуртер алгемајне цајтунг уштедео око 15 000 евра. У Штурековим извештајима из Кине није било ни речи о немачком концерну и плаћеном путовању за новинара и боравку у Кини. Према кодексу немачког удружења новинара, новинар је био дужан да у извештају напише ко му је платио путовање и боравак у Кини. Те податке Штурбек је просто прећутао. И на овоме примеру видимо да је Франкфуртер алгемајне цајтунг прекршио сва правила у погледу објективног новинарства. Најважније јесте да читаоци који купују те новине ништа о свему томе не буду обавештени.

У поглављу „Мито за пружене услуге: овако медији постају послушни“, објавио сам још неколико нимало лепих чињеница о новинарству у Немачкој. Сама редакција Франкфуртер алгемајне цајтунгa после путовања свога новинара у Кину признала је кривицу: „Путовања која је нашем новинару платио концерн Тисен-Круп и да при томе лети као путник прве класе, није уобичајена пракса у нашој редакцији и никако то не одобравамо“.

Није уобичајено? Када сам то прочитао, морао сам да пукнем од смеха. Погледајмо само листу оних који спонзоришу луксузна путовања новинара, а од којих је у прошлости Франкфуртер алгемајне цајтунг често примао новац, а за противуслугу наше новине су повољно извештавале о спонзорима.

Удо Улфкоте: Купљени новинари

Када се само сетим, колико пута је скупа путовања платио новинарима Франкфуртер алгемајне цајтунга један од најбогатијих људи света, султан Кабус од Омана. Тај човек је милијардер и веома успешан диктатор. Чак га тако зове и америчка телевизија Си–Би–Ес. Лондонски лист Гардијан за тог султана каже да је „аутократ“, а немачке дневне новине Велт пишу да је милијардер из Омана „најсимпатичнији диктатор“ света. Он је један од малобројних диктатора кога САД службено помажу.

Но, диктатор остаје диктатор. Сме ли једна угледна новина да прихвати позив од стране једног диктатора? Франкфуртер алгемајне цајтунг редовно ужива луксузне позиве од султана Кабуса. О томе ће још бити речи на странама ове књиге. ФАЗ је увек прихватао позиве богатих диктатора када су у питању бесплатна путовања. Али не само од њих.

Просечан читалац, наравно, о свему томе нема појма. Он ће из досадашњег текста ове књиге, претпостављам, добити сасвим погрешан утисак. Вероватно ће овако да размишља: „Добро, неки богати човек путовање плати новинару. Али, ово се ипак односи само на Оман“. Но, ствар стоји сасвим другачије. Оман сам споменуо само као пример, како уопште функционише немачка штампа. И не само немачка! А каква је реалност: новинари Франкфуртер алгемајне цајтунга прихвате путовање у организацији владе Омана и лете „бизнис-класом“, а све трошкове покрива шеф државе. На оманском аеродрому новинара чека поверљива особа султана. Он госта – а он је ипак само новинар – води кроз царинску контролу, која је само формалност, док обични путници морају да прођу строгу контролу. У том тренутку новинар јасно осећа да он није обичан новинар, већ једна веома важна личност, „ВИП“. Да се овако поступа са новинарима, ово се не односи само на Оман, већ овакав третман често доживљавају новинари, а пре свега они који раде за најутицајније медије.

Но, да се вратим нашој теми, дакле, Оману: климатизована луксузна лимузина са возачем и преводиоцем чекала је испред аеродрома и све ми је то стајало на располагању током мога боравка у тој земљи. Преводилац је био ту и као нека врста банк-аутомата, а на путовањима он ми никада није дозвољавао да сам платим, ма где се налазио. Свака моја жеља била је одмах испуњена. И на крају целокупан мој пут и боравак у Оману платио је милијардер и диктатор султан Кабус. Док сам писао овај мој извештај са пута по Оману, сам султан се налазио у Немачкој. Кабус има рак и немачки лекари, разуме се, пружају му најбољу могућу медицинску помоћ.

Једног дана срео сам глумца Дитера Кребса у бару оманског хотела Ал Бустан палас. Наравно, то је хотел са „пет звездица“. Да успут кажем, Кребс је умро 2000. године. Овде сам бесплатно одсео у пространом, луксузном апартману са погледом на море. Боравио сам као новинар дневног листа Франкфуртер алгемајне цајтунг, разуме се, о трошку Омана. Почели смо да причамо. И Кребс је био зачуђен да немачки новинар може да приушти тако скуп хотел. Кребс ми се пожалио, како су ужасно високе цене за курс гњурења. За хотел ради међународни признати ронилац Јасон Еродоту, родом Грк. Курсеве гњурења воде његови синови Мориц и Тил, а њихов отац Јасон Ердоту је власник фирме. Кребсу нисам казао да је султан мени, као новинару тог немачког листа, платио све, а то је значило да сноси све трошкове за моју хотелску собу, дакле, поред пуног пансиона, плаћен ми је и курс роњења. Да, сам султан је чак платио моју обуку, те сам на крају курса добио диплому да сам ронилац, а приватни инструктор ми је био лично Јасон Ердоту. Било је просто све плаћено. А то је укључило да ми се опере прљав веш пре него што напустим хотел, затим разгледнице, скупи телефонски позиви из оманског хотела у редакцију мојих новина у Немачку, посете најотменијим ресторанима. Ово је просто традиција и уобичајени третман у Оману за госте султана, објаснили су ми моји домаћини. Био сам наиван и глуп, јер сам буквално разумео објашњење султанових људи.

А просто истина је била следећа: ја сам, наравно, био купљен, подмићен. Уз помоћ луксуза су ме намамили, корумпирали, заробили. Нашао сам се као у луксузној мишоловци. Просто сам постао плен султана. И то по својој слободној вољи. Када данас о свему пишем и признам кривицу, тиме, наравно, не могу да исправим грешке прошлости. Али, моја искрена исповест може бити упозорење и лекција другима. Јер ово луксузно путовање и боравак у Оману има само једну једину сврху: ко год пристане да се вози луксузном лимузином, која, разуме се, има клима уређај, затим на располагању му стоји шофер и преводилац, дакле, свако ко је подлегао искушењу да макар на неколико дана глуми супербогаташа, те се тако проводио у Оману, наравно, стално се налазио под контролом и морао је да испуни задатак. А то у мом случају значило је да франкфуртској редакцији шаљем извештаје која ће Оман да преставе у најлепшем светлу.

Служба безбедности земље – а оманска диктатура има разгранату обавештајну мрежу – и министар информисања, који је уједно био и шеф тајне службе самог султана, стално су били обавештени, из дана у дан, о сваком кораку новинара. А проверавали су и саговорнике, са којима сам телефонирао и утиске које сам саопштио мојој франкфуртској редакцији. Знали су с ким сам разговарао. Само се по себи разуме, да на овако организованим путовањима новинар не може да сретне незадовољне људе, а још је мање вероватно да ће упознати неког из „опозиције”. А и да је желео, ово не би било могуће! Стално сте били окружени „пажњом водича“, а то су заправо све људи који раде за обавештајну тајну службу Омана. Сваки обичан грађанин у тој земљи одмах је те људе, сараднике тајне безбедносне службе, веома лако могао да препозна. Ако сте решили да читате локалне, оманске новине, оне су биле испуњене похвалама на рачун султана. И медији, природно, припадају султану.

Султан Кабус ибн Саид ел Саид од Омана (1940–2020). Извор: Википедија

А стање у немачкој амбасади у Оману није било другачије. На крају крајева, дипломате нису хтеле да ризикују и да напишу и најбезазленију критику на рачун Омана у франкфуртским новинама. Јер то би за њих имало последице да буду избачени из земље. А напустити Оман била би просто глупост. Јер ту је живот рајски, разуме се, под условом, ако само довољно чврсто затвориш очи. Нисте, на пример, могли а да не приметите да се у продавницама и радњама земље, прво послуже држављани Омана. Странци – а то нису само гастарбајтери, већина њих су из Индије – очигледно се третирају као грађани другог реда. Овакав однос према људима у Оману нико не доводи у питање. И наравно да постоје кршења људских права у овој држави којом се влада уз помоћ диктатуре. Но, о томе нема ни слова и то не само у мојим извештајима већ ни код других новинара. Сви пишу о Оману као о земљи из неке дечје бајке.

Мени, као немачком новинару, стајала је на располагању луксузна лимузина са „пет звездица“, разуме се, са клима уређајем, апартман у хотелу такође са „пет звездица“, безоблачно, сунчано, плаво небо, море, те тако пре имате осећање не да сте на неком службеном путовању, већ на годишњем одмору. То је била стварност која је пратила мене током боравка у Оману. Све остало што сам видео, дакле, оне не тако лепе ствари, боље је за мене да их не видим и не забележим. Уосталом, ово исто су урадили и други новинари, који су долазили из земаља немачког говорног подручја, а на позив султана. Сви су му правили рекламу, односно, „ПР“. Али, наравно, тиме стање у самом Оману није постало боље.

Замислите младића из сиромашне породице коме је отац рано умро и који је морао да почне од нуле, дакле, да све сам створи. Није бирао послове. Био је разносач новина, радио је тешке грађевинске послове, упознао је рад у фабрици, на текућој траци. Трудио се да заради довољно новаца како би могао да студира. Знао је веома добро да само образован и квалификован човек може да нађе посао од кога ће моћи да живи он и његова породица. У грађевинарству, стајао је на производној траци – само да би могао да студира и да има добре изгледе за каријеру. А онда је добио главни згодитак на лутрији. Без икаквог великог напора и труда. Ваш је једини задатак био да сакријете оно што нисте смели и желели да видите. Цена да добијете главни згодитак на лутрији била је једноставна. Морали сте да пристанете да пишете као да сте у служби владара, његов писар.

Када сам се вратио са мога првога путовања из Омана, разуме се, са својим колегама сам разменио утиске са тог пута. Било је колега који су ме пажљиво слушали, те су пожелели да и они путују у Оман и да се ставе у службу владара те земље.

Никада нећу заборавити пријатеља Клауса Беринга, тада дипломатског дописника немачке новинске агенције депеа (dpa). И он је као кореспондент депеа прихватио позив султана да путује у Оман. Разуме се, и он је уживао у луксузу, са којим су га почастили великодушни домаћини. Цео боравак протекао му је у суперлативима, од смештаја у хотелу, вечере у најотменијим ресторанима, увек све „нај“, са „пет звездица“. У истом авиону заједно смо у „бизнис класи“ (Business class) путовали из Маската, главног града Омана, у Немачку. Уважени новинар толико се напио да је неколико пута повраћао пред путницима и особљем авиона, онако јавно, бестидно.

Беринг се понашао као размажено дете кинеског цара или енглеске краљице, те је вероватно веровао да је за стјуардесе била част и срећа да могу да му, после повраћања, оперу лице и да му очисте кошуљу. Најзад, све ће ионако да плати милијардер султан од Омана.

Бивши министар иностраних послова Клаус Кинкел новинара Беринга сигурно није задржао у најлепшем сећању. Када смо Кинкел, Беринг и ја путовали у малом авиону немачког ратног ваздухопловства у кратку посету Блиском истоку, Беринг је палио једну цигарету за другом. Кинкел га је неколико пута љубазно, али ипак, као министар, енергично замолио да буде обазрив према непушачима. За непушаче је то нарочито било непријатно, јер смо летели у малом авиону и ваздух је просто био пун никотина. Има новинара који су просто неваспитани и у простаклуку немају мере.

Међу онима који су искористили позиве из Омана нашао се и Клаус-Дитер Франкенбергер. После путовања и он је, наравно, извештавао добронамерно и, са моје личне тачке гледишта, нимало објективно. Али било је и много других колега, посебно оних који нису из редакције Франкфуртер алгемајне цајтунга (ФАЗ), који су у то време одједном пожелели да и они, ето, виде Оман.

Једну ствар одмах на почетку желим да разјасним: ја нити знам, а нити могу да тврдим да је мој бивши колега из редакције ФАЗ Франкенбергер пристао да прими скупе поклоне од оманског султана. Но, остаје чињеница да је као и ја прихватио позив да бесплатно борави у луксузном хотелу у Оману. Често је уживао гостопримство султана. О томе смо много пута разговарали. Франкенбергер није, уосталом као ни ја, сматрао да у томе има нешто непристојно или да смо се осећали као „подмићени“. Приликом оваквих луксузних путовања били смо као деца када их родитељи доведу у продавницу слаткиша, те просто не могу да се одлуче шта би пре узели. Наравно да нисмо много оклевали. Раскош и луксуз били су део нашег посла. Знали смо да главно правило гласи: узми и не постављај много питања. Уосталом, у фудбалу центарфор не каже да жели да заради мање од централног бека. Био би такав фудбалер неправедан према самом себи.

Кратка биографија Клауса-Дитера Франкенбергера (Извор)

Живели смо већ и у то време у ФАЗ-у, по мом мишљењу, у друштву које је изгубило компас са стварним животом обичних људи, и чије поимање вредности било је потпуно страно већини становника Немачке. Ти новинари нису више могли да разликују добро од зла. Истовремено смо у штампи у нашим ударним коментарима неким људима приписивали такве величанствене вредности и способности да је то граничили са будалаштинама. После скандала са Франкенбергером, а који је постао доступан јавности, он данас више нема тако велики утицај. Али он је и даље задржао положај шефа спољнополитичког одељења ФАЗ-а. Почели смо да радимо за Франкфуртер алгемајне цајтунг отприлике у исто време, године 1986. године.

Франкенбергер је писао необјективне чланке, што је у једном од својих магистарских радова у Минхену доказао један студент 2012. године. И ја сам раније исто тако писао. Истина јесте следећа: Франкенбергер и ја од 1990-их редовно смо прихватали позиве из Омана и увек смо боравили у најлуксузнијим хотелима. Све нам је, разуме се, било плаћено од стране султана. Читаоци наших извештаја, наравно, нису знали ко новинарима Франкфуртер алгемајне цајтунга плаћа путовања и боравак у луксузним хотелима Омана. Све је плаћао милијардер Кабус из султаната Оман. Па шта би данас могао да каже критичар о људима попут мене и мога колеге Франкенбергера, који је данас главни уредник Франкфуртер алгемајне цајтунга за спољну политику? На пример, на основу горепоменуте пресуде Регионалног суда у Келну (Аз.: 28 0 19/97).

Пресуда гласи да смо у прошлости били подмићени. Зар о томе не говоре довољно убедљиво наши новинарски извештаји? У сваком случају, данас морам јасно и гласно да признам: купили су ме. Када смо сувише близу власти и моћи, то нужно води до корупције новинара. Султан је имао свој симфонијски оркестар. Имао је све што човек може само да пожели.

Сви луксузни аутомобили на свету били су паркирани на меким и скупим ћилимима у његовој огромној подземној гаражи. И одједном, човек се нађе да седи са султаном у палати, у његовој фотељи. У стварности, ти си само један од његових многих плаћених слугу. Али не осећате се као део послуге, већ пре као да сте део једне моћне организације. Одлучујуће у тој ствари била је чињеница да је султан-милијардер посветио управо Вама своје драгоцено време.

Султан Кабус (Извор)

Међутим, деси се понекад да све испадне потпуно другачије од очекиваног. Када сам први пут срео султана Кабуса као новинар Франкфуртер алгемајне цајтунга, нисам знао да се за Кабуса прича да је он наводно хомосексуалац. Раније је султан, само кратко време, био ожењен. То је вероватно било потребно како би у конзервативној исламској земљи, где је би владар, задржао потребан углед и достојанство.

А Ентони Ешворт (Anthony Ashworth), саветник султана и британски обавештајац Емај сикс (MI6) спремио ме је за први интервју са султаном. Скренуо ми је пажњу да ћу неколико часова сам да проведем са султаном. На крају ми је тај Енглез казао нешто чудно, да то нећу никада заборавити: „Ако Вам понуди Ферари, а Ви га не желите, само треба да му кажете веома љубазно, али исто тако веома јасно, да то не желите“.

Овај савет држао сам за нешто невероватно, апсурдно, као, ето, неку врсту чувеног, сувог енглеског хумора. Тада још нисам знао позадину његовог савета. Зашто би ми омански султан даровао скупи ауто Ферари? Сем тога, Ферари, то није мој свет. Такве ствари ме просто не интересују. Више ми се свиђају стари трактори Дојц, година производње 1960. Њихова максимална брзина јесте 18 км на час. Као што рекох, нисам имао појма да за милијардера – а поседује сопствени симфонијски оркестар, у чијој палати никада нисам видео жену, већ много младих мушкараца који су пре личили на дечаке – кажу да је веома поверљив према мушкарцима када седите сами у соби, на софи, са њим. Одмах на почетку да кажем следеће, просто да не би дошло до неспоразума: султан се понашао потпуно пристојно према мени. Баш као лепо васпитани владар. Није ми, дакле, понудио никакав Ферари. Ентони Ешворт, агент британске обавештајне службе, а нарочито људи из немачке амбасаде у Оману, били су ужасно напети и нервозни. Сви су се они плашили да ћу током вишечасовног боравка са султаном бити сам у просторији са њим, односно, да ће ми се султан „непристојно удварати“. Ништа се од тога није догодило. Омански владар искористио је прилику да ми каже како се у својој пространој и луксузној палати осећа несрећно и усамљено. Са сетом и радошћу султан се сећа боравка у Немачкој, у Баварској, нарочито једне кафане, коју је он купио, у отменом зимовалишту Гармиш-Партенкирхен, само са намером да најзад – као и сваки обичан, нормалан човек – у свом мушком друштву може да пије немачко пиво. Само то и ништа више. То, ево, представља срећу за једног милијардера! Овде ми је важно да кажем следеће: када се обичан човек дружи са милијардером, то га, без обзира шта мислио и радио, доводи у ситуацију да пре или касније буде подмићен. Омански султан, ево, платио је скупа путовања новинарима франкфуртског листа, те сада седи мирно као најбоље васпитани владар, на софи, прекопута мене и прича ми о свом приватном животу. Сада ми је јасно да је његово понашање било добро испланирано и прорачунато. А ја сам у то време, као и многе моје колеге из Франкфуртер алгемајне цајтунга, пао на тај његов трик и писали смо хвалоспеве о племенитом султану из Омана. Такве смо извештаје слали нашој редакцији франкфуртских новина.

Најзад, султан Кабус, уз сву своју лажну љубазност, остаје чињеница да није ништа друго до деспот. То потврђује готово сваки извештај о људским правима америчког Стејт департмента. Службени Вашингтон замера режиму Омана јер је сваки облик критике на рачун султана законом забрањен. Грађани Омана немају никаквих грађанских права, па онда ни право да демократским изборима мењају владу. То у пракси значи да само султан има моћ да одлучује о свим проблемима унутрашње и спољне политике земље.

Разумљивим и простим језиком казано: он је диктатор. Државни чиновници – наводи се даље у извештају Стејт департмента – нису обавезни пред законом да јавно објаве своје приходе. А полицији није потребан налог за претрес да би упали, на пример, у приватне куће или станове. У америчком извештају такође се каже да се закони земље злоупотребљавају само са једним циљем: да би се ућуткали критичари режима, или они који мисле другачије од службене политике султана. Такође, на основу закона ограничено је штампање и увоз књига и других публикација.

А сада све ово потражите у извештајима које смо слали Франкфуртер алгемајне цајтунгу поводом луксузних позива из Омана. Очигледно, мало се тога до данас променило. У штампи као што су наше франкфуртске дневне новине постоји само насмејани, доброћудни супер-султан, кога наводно сви грађани Омана толико уважавају и воле. Када посматрам данас моје утиске из Омана, морам да кажем следеће: слика о оманском султану настала је као резултат новинарског лобирања, државне пропаганде Омана и дезинформације, и то у својој буквалној, најчистијој форми. Како је све то, заправо, неукусно и непријатно.

Подржали смо једног бруталног диктатора сасвим рационално и прорачунато. Да смо били искрени, известили бисмо у Франкфуртер алгемајне цајтунгу о многим кршењима људских права у Оману. Но, пошто је султан куповао стране новинаре – као што је, ето, и нас купио, тиме што нам је платио путовања и боравак у луксузним хотелима у Оману – он је могао да настави овако да влада, као што је, уосталом, то чинио годинама и пре нас. Један пример: у јулу 2014, два млада блогера из Омана су ухапшена. Њихова кривица састојала се у томе што су имали храбрости да пишу о кршењу људских права у Оману и то су ставили на интернет.

Ухапшеним младим блогерима није било дозвољено да ангажују адвоката. Једноставно су били ухапшени. У затвору нису имали право да имају контакт са спољним светом. А један од њих је послат у психијатријску болницу, јер се усудио да критикује султана. Овакве се ствари дешавају годинама. Ко се дрзне да критикује власт, тај бива ухапшен. Или ћути, или ћеш бити ухапшен. Трећа могућност не постоји.

Вест о сусрету султана Кабуса и израелског премијера Бенјамина Нетанијахуа, Мускат, Оман, 2018. (Извор: Франкфуртер алгемајне цајтунг)

Сада читалац ове књиге коначно зна ко је плаћао наша путовања и боравак у луксузним хотелима Омана. Данас наше извештаје из те арапске земље јавност може да види сасвим другим очима. Кратко речено, може ли данас неко да тврди да се новинари франкфуртског листа нису „проституисали“? Јер они нису били плаћени само од нафтног концерна Шела (Shell), већ и од оманског султана, а што потврђује и пресуда суда у Келну, о којој сам већ говорио.

Да појасним једну ствар: мој колега Клаус-Дитер Франкенбергер јесте један симпатични човек, страствени пушач цигарета, који веома цени квалитетно вино. Желим да будем праведан и искрен. Деведесетих година прошлог века и ја сам био подмићен од стране оманског султана. Да бих био крајње отворен и искрен према данашњим мојим читаоцима, морам одговорити на следеће питање: ко је заправо свих тих година организовао наша путовања у Оман? И ко их данас организује? У моје време све је организовала Ренате Комес и немачка амбасада у Оману, односно, аташе за штампу.

Током Франкенбергерових првих путовања у Оман деведесетих година 20. века, он је написао неколико чланака: „Оман је на најбољем путу да постане арапски драгуљ“, „Готово невероватна успешна прича Омана“, затим „Глас разума и реалности“ и „Поводом свечане церемоније отварања другог заседања Савета Омана“ . Тада сам радио у редакцији листа у Франкфурту и веома се добро сећам тих извештаја. Већ ми је тада било јасно да је мој колега прешао границу која дели озбиљно, објективно новинарство, од корумпираног. Просто сам осећао да је претерао са честим луксузним путовањем у земљу диктатора-милијардера. Уосталом, као што сам касније и ја радио. На овом месту одмах морам да разјасним једну ствар. Оман је само слика онога што се догађа са немачким новинарима, како у свету тако и у нашој земљи. Исто тако морам да признам да никада нисам чуо да је то радио и хамбуршки недељник Шпигел (Spiegel). Колико ја знам, новинари Шпигела никада нису били позвани на таква луксузна путовања од стране оманског диктатора. То је за тај хамбуршки недељник било питање части и угледа. Сваки новинар Шпигела држао се тог принципа. Сасвим је другачија пракса била у франкфуртском листу. Ми смо били потпуно подмићени.

Да ли је људима попут Франкенбергера данас заправо јасно која је била цена њиховог успеха? Вероватно јесте. Они су истина постигли велики успех у каријери и заузели у медијима значајно и високо место. После скандала око плаћених луксузних путовања новинара Франкфуртер алгемајне цајтунга, односно, када је откривена корупција новинара тог франкфуртског листа, са највишег места тих новина издато је саопштење у коме се каже како тај утицајни лист жели да све уради како би та новина поново задобила поверење јавности.

Ево шта су казали: „Убудуће ћемо створити транспарентност на путовањима на која смо позвани“, рекао је Карстен Кноп, шеф пословног дела у години 2012. После открића о путовањима о трошку разних фирми у бизнис класи Луфтханзе и боравка у луксузним хотелима, Кноп, важан човек Франкфуртер алгемајне цајтунга, такође је казао и ово: „Ово нису никакве привремене, краткорочне мере, већ дугорочни планови како треба да се понашају новинари нашег листа“. Читалац овде треба да пази на следећу ствар: да ли се ове мере односе само на новинаре франкфуртског листа који раде у привредном делу, или такође и на оне који пишу политичке колумне и чланке, када се говори о плаћеним путовањима и позивима од стране домаћих и страних политичара.

Лого Франкфуртер алгемајне цајтунга

Михаел Шпренг, политички консултант, који је некада био главни и одговорни уредник дневних новина Келнер експреса и недељника Билд ам зонтаг, веома добро познаје тако великодушне позиве за новинаре и посебан третман који они уживају. У томе пише следеће: „Последња станица мог пута по земљама Латинске Америке била је Доминиканска Република. Са групом новинара пратио сам нашег канцелара Хелмута Шмита. Тада су на власти били социјалдемократи“.

Последње вечери државне посете Доминиканској Републици канцелар Шмит позвао је новинаре на пријем. Он се одржао на лађи немачке ратне морнарице Дојчланд. Брод служи за обуку младим официрима немачке флоте. Том приликом упознао сам и генералног секретара владајуће странке Доминиканске Републике. Он ме је љубазно позвао да останем још неколико дана како бих боље упознао земљу. Још три дана сам остао у Доминиканској Републици. Следећег јутра војно возило ме је из мога хотела покупило и одвело на аеродром. Сва три дана, колико сам још остао у тој земљи, пратио ме је симпатични службеник који ради у министарству иностраних дела Доминиканске Републике. За све време мога боравка у тој земљи на располагању ми је стајао хеликоптер, који иначе припада председнику Доминиканске Републике.

Три дана смо летели са једног краја те државе на други, већ према мојој жељи. Хеликоптер је био украшен председничким грбом, а где год да смо слетели, стотине људи се одмах окупило око хеликоптера, јер су мислили да им у посету долази лично „Ел Пресиденте“.

Овај пример спомињем управо због тога да бих читаоцима објаснио да се привилеговани третман најутицајнијих немачких новинара никако не ограничава само на тај франкфуртски лист. Сви они који су до овог тренутка веровали да догађаји у Оману, које сам малопре описао, у стварности чине изузетак за новинаре водећих немачких медија, живе у великој илузији и погрешно процењују ситуацију у штампи. Главни уредници најважнијих немачких медија, разуме се, да у том погледу немају никакве илузије. Једно поглавље ове књиге има наслов „Купи себи једног новинара“. Ту сам подробно описао како то у стварности функционише.

А ево како! Главни уредници водећих немачких медија примају лично примамљиве позиве, који укључују вишедневне боравке у луксузним хотелима. Они те позивнице онда деле својим подређеним новинарима, који раде у редакцијама за финансијска питања, спољну политику, за економију, туризам или културу. Најважније да главни уредници веома добро познају позадину оваквих позива. Без обзира који новинар оде на службено путовање, увек пут мора да одобри власник листа и главни уредник. А то је и због осигурања, ако се новинар на путу, на пример, разболи.

Џон Пилџер (1939–2023): Како да јагањци утихну – о пропаганди

И морате да напишете у молби за путовања отприлике колико ће оно да кошта. Ако молба за службено путовања садржи само трошкове путовања до аеродрома и натраг, онда власник новина тачно зна шта одобрава. А када сам ја радио за Франкфуртер алгемајне цајтунг, моју шефови одобравали су без неких већих проблема многа таква путовања. И то не само за мене.

Не треба да заборавим моје искуство са Оманом. Довољно је да султана те земље заменимо са било којом другом домаћом или страном индустријском фирмом, или са неком европском, азијском или јужноамеричком земљом. У овој књизи Оман је једноставно синоним за корупцију, за подмићене новинаре и за купљено новинарске чланке. Ако, међутим, погледамо ствар мало боље, видећемо да је овакво стање од користи свима, како за новинаре, тако и за приватне фирме и политичаре.

Политичари или приватне фирме за свој новац од журналиста нису добили типичну плаћену рекламу. Они су добили знатно више. За новац су, наиме, добили прави, аутентичан текст, који се не налази у новинама, у одељењу за рекламе, већ у уредничком делу новина. Када се поштено процени такав чланак, он заправо и јесте реклама, само се тако то не зове. Онај ко плаћа новинарске чланке, он је добио не само једнократну рекламу у утицајном листу, већ неколико таквих рекламних текстова. Када се израчунају трошкови за једну рекламу која мора да се плати у тиражном листу, онда је далеко јефтиније да се плати новинар да напише чланак, него да плаћамо рекламу у једном реномираном немачком листу.

Било како, свако такво путовање, плаћено од приватне фирме, или од неког богатог шеика, за новинара било је равно главном згодитку на лутрији. А користи од тога има и сама новина, јер су добили текст о егзотичним причама и путовањима и то готово бесплатно. Зашто сам све ово записао до детаља? Због чега сам неколико пута поменуо име Франкенбергер? Јер данас, као шеф рубрике за спољну политику, и сам овај мој бивши колега из франкфуртских новина потписује молбе и пријаве за службена путовања, и то за младе новинаре који су тек почели да се баве овим послом.

Revolver News: Суштина великих медијских кућа није профит већ утицај

И зато што се веома добро зна колико данас дневни лист ФАЗ изузетно лоше послује. Губици су веома велики. А некада су те франкфуртске новине била пример успешног пословања. Године 2014. званично је тај лист објавио да губици за годину 2013. износе 8,3 милиона евра. Запослени у тој угледној медијској кући већ дуго нису добили повишење плате. Трошкови за запослене у Франкфуртер алгемајне цајтунгу износе 86,7 милиона евра у 2013. години.

Ипак, нисам могао да ћутим, те сам упозорио Франкенбергера и моје бивше колеге из тих новина да не потписују и не одобравају молбе за таква пословна путовања. Овакве позивнице, истина, на први поглед делују тако привлачно и као веома повољна прилика за лист ФАЗ. Но, сви ми који смо дужег времена у том послу знамо веома добро која је стварна цена прихватања оваквих позива. Ми заправо обмањујемо наше верне читаоце. Они нам и даље верују – да за новац који они дају, купујући наше новине – да им ми, новинари, пружамо објективне информације.

Када смо већ код теме, да узгред споменем да ово није крај приче. Наиме, често сам био сведок да новинари који раде за медије немачког говорног подручја на оваква плаћена, луксузна путовања не иду увек сами. Није редак случај да их прате супруге или љубавнице, па чак са њима путују и деца њихове љубавнице. Све ово се само по себи разуме и таква појава никога не чуди. Претходно новинар провери код дарежљивог домаћина да ли ће он преузети трошкове пута не само за њега. Било би весело када би омански султан, на пример, проговорио и казао коме је он све платио пут и боравак у својој земљи. Тако би добили првокласну, сензационалну и веома гледану телевизијску емисију.

Удо Улфкоте (1960-2017), немачки новинар и публициста. Од 1986. до 2003. био уредник у спољнополитичкој редакцији Франкфуртер алгемајне цајтунга. Његова књига Купљени новинари доживела је више издања. Умро 2017. под неразјашњеним околностима, званично од срчаног удара.

С немачког посрбио: Никола Н. Живковић

Categories: Противу незнања

Tags: Немачка, Николa Н. Живковић, Удо Улфкоте, Франкфуртер алгемајне цајтунг, медији