После два масовна убиства у Београду и у околини Младеновца мерама Владе Србије поједини чланови Закона о оружју и муницији суспендовани, и то изван ванредног и ратног стања
Поводом Међународног дана људских права (10. 12. 2023) Институт за европске студије (ИЕС) организовао је трибину под називом: „Оружје – фактор заштите или угрожавања основних људских права?“. Основни разлог за одржавање овакве трибине, како је истакао директор ИЕС Миша Ђурковић чињеница да нема озбиљне заштите индивидуалних права без наоружане државе. Истовремено, због тога што се свет налази у времену озбиљне нестабилности која прети да ескалира неопходно је разговарати о политици наоружавања и правима појединаца.
Предавач, Слободан Спасић, дипломирао је психологију на Филозофском факултету Универзитета у Београду и ради више деценија у области организационе и психологије безбедности. Kao психолог безбедност учествовао је у креирању Рефералног механизма и протокола у области превенције екстремизма и радикализма, а годинама ради и као тренер програма сузбиjaња eкстрeмизма и рaдикaлизма код младих. Такође, Слободан Спасић је и члан управног одбора Националне асоцијације за оружје Србије – НАОС.
Истражујући концепт наоружаног грађанина као важног чиниоца слободе, Слободан Спасић је навео у презентацији „Самозаштита уопште, силовита и неискоришћена, смањила је вероватноћу губитка имовине и повреде, у поређењу са непостојањем отпора. Чини се да су разне тактике, укључујући и отпор пиштољем, имале најјаче ефекте у смањењу ризика од повреда“.
Без икакве сумње, два масовна убиства у Београду (3. 5. 2023) и у околини Младеновца (4. 5. 2023) отворила су велику дебату о употреби и злоупотреби оружја. Слободан Спасић је истакао да је након мајских убистава дошло до нових мера Владе Републике Србије којом су поједини чланови Закона о оружју и муницији суспендовани и то изван ванредног и ратног стања. Спасић је такође апострофирао да су масовна убиства са правног аспекта почињена на нелегалан начин будући да починиоци нису имали дозволе. Истовремено, због акције разоружавања и контроле (посебно имајући на уму мораторијум на издавање одобрења за набавку оружја и оружаних листова) суспендован је новосадски сајам лова, фабрика Први партизан из Ужица није добила одговарајућа одобрења, а приватне стрељане су биле затваране.
Посебно сложено питање односило се на приватне стрељане. Пређашње либерализоване мере обуке, сматра Спасић, прете да доведу до тога да инструктори више не морају да завршавају војну и полицијску школу, већ су у могућности да за само три дана курса стекну звање. Пракса у домаћим стрељанама, међутим, је таква да већину инструктора чине искусни службеници који у из љубави према оружју наставили да обучавају млађе генерације. Спасић тврди да су стрељане имале вишеструко позитивну улогу и у томе што су допринеле да поједини млади заљубљеници стекну висок ниво обуке који их је изједначио (у резултатима приликом гађања) са припадницима специјалних јединица. Мораторијум је, супротно томе, утицао и на то да такмичари у практичном стрељаштву (ИПСЦ – International Practical Shooting Confederation) нису били у могућности да добију квалитетније наоружање и остваре боље резултате.
Као једну од мера надзора, Национална асоцијација за оружје Србије – НАОС је предложила и да се систем контроле оружја прошири на све који утичу на доношење одлука. НАОС је такође предложио и смањивање дискреционих права полиције будући да постоји опасност злоупотребе доношења одлука и омогућавање неподобним појединцима да дођу до права на поседовање оружја. Истовремено проблем је и у дефинисању нужне одбране и његове сразмерности. То се посебно одражава и у мерама полиције где је тешко проценити да ли је службено лице прешло законом предвиђене мере.
У погледу праксе кампање предавања наоружања, Спасић је поставио неколико теза. Прво, проблематична је природа оружја које се предаје – да ли се радило о нелегалном или о легалном оружју. Друго, Спасић истиче да постоји наратив о Србији као о најнаоружанијој земљи у Европи. Small Arms Survey је тврдио да Србија има 2 719 000 комада оружја, али проблем са овим истраживањем јесте што не види прецизно стање опадања оружане снаге. Како је Спасић указао, Србија је са око 1 200 000 легалног оружја пре 12 година дошла на око 600 000. Треће, проблем са политиком разоружања јесте и у томе што држава од оружја приходује на име пореза око 6 милиона евра годишње. Четврто, за Спасића је проблематично виђење да ће разоружавање допринети опадању стопе фемицида будући да полицијске статистике указују да је 30% убистава жена извршено оружјем од чега 90% нелегалним. Пето, безбедносни ризици (посебно због нелегалних миграција екстремистичког тероризма) требало би да подстакну државе да омогуће својим грађанима већа права у наоружавању. Проблем са односом државе према наоружању на међународном нивоу проистиче из чињенице да законодавна и део извршне власти очекује да ће се појединци придржавати мера и да ће разоружавање грађана допринети безбедности. Проблем, међутим, не представљају савесни грађани, већ појединци за израженим психопатолошким склоностима. У Израелу држава помаже наоружавање грађана. У Словенији некадашњи премијер Јанез Јанша је ревидирао ставове, па је ова земља посебно нагласила важност војске, полиције и ловачких дружина. Чешка је ревидирала своју политику дефинишући да сваки грађанин има угрожену безбедност. Шесто, мере мораторијума и разоружавања само привремено утичу на смањивање стопе насиља, након чега следи драматично повећање. Седмо, Спасић се пита да ли мере контроле ватреног оружја могу да допринесу смањивању насиља будући да је знатан број кривичних дела извршен хладним оружјем. Осмо, релаксација мера разоружавања пред изборе 2023. године спроведена је само за две категорије – за ловце (под условом да имају ловачку књижицу и ловну карту) и спортске стрелце. Девето, проблем за продавце оружја са овим мерама постаје велики будући да је 8000 људи директно, а још око 30 000 посредно укључено у систем продаје.
На крају, Спасић је поставио и питање шта се догађа са оружјем које је добровољно предато. Како је Спасић напоменуо, држава продаје оружје на килограм које се већином извози у иностранство.
Петар С. Ћурчић
истраживач сарадник
Институт за европске студије, Београд
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар