Новинара човек може да купи знатно јефтиније него једну добру проститутку – дакле, месечно за свега неколико стотина долара, цитирао је члан редакције Вашингтон поста Филип Грем једног агента ЦИА

Насловница књиге Уда Улфкотеа Купљени новинари (Фото: РТ Балкан)

Стање ствари у наставцима доноси изводе из књиге Уда Улфкотеа Купљени новинари – Како политичари, тајне службе и високе финансије управљају немачким масовним медијима, чије је прво издање на немачком објављено 2014. године, а која се у преводу Николе Н. Живковића на српски појавила пред овогодишњи Сајам књига у издању Информатике из Београда

Купљене истине: О елитним организацијама и тајним службама

Ја, аутор ове књиге, био сам злочинац. Кад размишљам о прошлости, био сам корумпиран, манипулисао својим читаоцима – био сам део дезинформационог рата. Новинари, просто, нису имали потребну дистанцу. Заправо је реч о врсти новинарства чији сам тада и сам био део, те зато знам због чега критикујем колеге. Све је то за мене тада било неупитно, односно, нешто што се само по себи разуме. Учествовао сам у телевизијским расправама, а то је често значило да сам имао бесплатан боравак у најелитнијим хотелима, или имао привилегију да путујем с водећим немачким политичарима, да се у „опуштеној атмосфери“ с њима дружим. Све сам то спремно извршавао, по задатку свог главног уредника. Био сам у прилици да ме именују на неко почасно место у познатој задужбини, или да добијем позив да одржим добро плаћено предавање пред високим службеницима обавештајних организација.

Као новинар Франкфуртер алгемајне цајтунга био сам купљен и, разуме се, задатак ми је био да пишем добро и лепо о неком одређеном политичару или фирми. Просто и кратко речено: био сам на продају. За овакав рад имао сам пуну подршку свог реномираног листа. А мој шеф је, као нешто што се подразумева, очекивао да без много питања извршавам постављене задатке. Тек данас могу о свему да говорим. Овим, природно, не могу да исправим оно што сам погрешно радио у прошлости.

Неке ствари су се, од времена када сам почео да радим као новинар, измениле. Данас су купљени текстови свакодневна појава – нешто што се разуме само по себи. У прошлости то није било тако. Европска унија на списку има „независне новинаре“ чији је задатак да, као „независни медији“, позитивно пишу о ЕУ и тако поправе слику о тој наднационалној организацији која, као што је опште познато, не ужива велики углед код европских грађана. Пропагандне фирме и штампа просто се такмиче ко ће из Брисела, из касе ЕУ, добити тако уносан посао, да обави тај задатак. Ово се не може другачије назвати него  „купљено новинарство“.

Али, овде није реч о једносмерној улици. Имамо случајева да су, на пример, два британска новинара понудила новац посланицима Европског парламента да предложе промене закона – и у томе су успели.  У Швајцарској  новинари приме у коверти пет стотина франака и то само са задатком да присуствују конференцијама за штампу. А издавачи великих новинских кућа нуде политичарима написане портрете и хвалоспеве о њиховом животу и раду, под условом, разуме се, да их плате.  Једном речју, новинари нису само на продају, него и сами купују политичаре.  Узмимо пример немачког новинара Гинтера Јауха. Он је у то време био водитељ веома популарне телевизијске емисије листа Штерн. Био је један од најпопуларнијих немачких новинара. Јаух је једном направио двадесетоминутну емисију посвећену америчкој фирми Амвеј. Она производи средства за негу тела, после чега је продаја њихових производа почела вртоглаво расти.

Имамо ли право да новинара Гинтера Јауха назовемо објективним, критичким новинаром? Где су границе дозвољеног? Као немачки новинар, могу ли да правим рекламне спотове? Но, овај случај није изузетак, већ свакодневна пракса. Канцерогени новинар Јаух, међутим, због оваквих поступака није имао никаквих проблема. Када човек данас погледа на такав новинарски рад, ипак му мора бити крајње непријатно. А како тек мора бити непријатно кад се на једном немачком универзитету проучавају тенденциозни и плаћени извештаји, и као пример цитира чланак новинара Франкфуртер алгемајне цајтунга Хорста Бациje: „Анализа овог новинарског чланка која обрађује одређену тему даје следећи резултат: аргументи који новинар употребљава исти су као и код рекламног текста.“

Да ли је могуће да једна универзитетска публикација, која је темељно проучила писање угледних сарадника листа Франфуртер aлгемајне цајтунг, на крају дође до закључка да је писање тих франкфуртских новина испод сваког нивоа, односно да је равно једном рекламном споту. А шта пише Волфганг Донсбах, професор комуникација? Он се посебно бави односом истине и новинарства у Немачкој: у Немачкој је, у далеко већој мери него у другим државама, далеко учесталији случај да се информације бирају и вреднују не објективно, већ веома субјективно.

Нарочито упада у очи да Франфуртер алгемајне цајтунг већ годинама манипулише и лаже своје читаоце. О томе је др Хајнц Локваи већ године 2003. одржао славну беседу. Ево што је рекао о тим франкфуртским новинама:

„Од вашингтонског дописника Франфуртер алгемајне цајтунга сазнали смо да амерички председник Буш сваки дан чита Библију, редовно се моли Господу, а своје одлуке и рад увек преиспитује питањем: ,Шта би да је на моме месту урадио сам Исус Христос?ʻ Амерички председник просто је оличење скромности и народне мудрости. Истина, на тренутке може да изгледа арогантан, но, треба да се зна да је он пре свега човек љубави. Своју мисионарску ревност исправља својим државнички мудрим држањем. Уме стрпљиво да чека. У овоме се нарочито види његов природан политички таленат. Истина, сам Буш веома добро зна да није интелектуалац, али се зато поуздано може ослонити на свој политички инстинкт, мудрост, здрав разум и практично расуђивање.“

Насловна страна немачког часописа Цуерст из јануара 2014: „Срећни вазали: лепи привид суверености“

Тако нас, ево, мудро и очински поучавају вашингтонски дописници водећих немачких листова и уверавају да са пуним поверењем можемо да се поуздамо у способност и разум америчког председника.

Када извештавају о америчким војним интервенцијама, новинари водећих агенција и медија са Запада увек су окружени пажњом НАТО-официра за  штампу, те од њих примају информације из прве руке. Исти случај је и са немачким новинарима који су дописници у Вашингтону.

Америчка војна интервенција против Ирака године 2003. била је против међународног права и прекршила је Повељу УН. У то време дописник  Франфуртер алгемајне цајтунга у Вашингтону био је Матијас Риб. Он је саставио похвални текст на рачун америчког председника Буша који смо управо цитирали. Реч је о класичном панегирику. Годину дана касније за сличан чланак примио је „престижну“ награду Артура Бернса, коју додељује Немачко министарство иностраних послова.

У Немачкој је општа пракса да дописници који пишу за водеће економске листове упоредо, под псеудонимом, пишу и за штампу чији су власници приватне фирме. Ако ти новинари раде у државном, јавном сервису, а истовремено примају новац и од приватних новина, онда је то јасно сукоб интереса. Ти новинари треба да заступају интересе јавности, а не приватних фирми. Или да просто дају отказ и више не раде, на пример, у јавном сектору државне телевизије. Но, реалност је данас управо оваква. Водитељи телевизијских програма јавног сервиса такође воде и дискусије које организују банке. Једном речју, Немачка је купљена и продана држава. Просто смо  преплављени купљеним истинама. Нарочито је то случај са темама из политичког и привредног живота.

Како штампа постиже да анимира јавност, односно, да грађани прихвате одређене одлуке које одговарају интересима пре свега мале групе људи из сектора банака и индустрије? И овде помажу новинари. То добро знам, јер сам деценијама био сујетни новинар утицајног  Франкфуртер алгемајне цајтунга. Катастрофална је нарочито чињеница да су утицајни политичари ти који поседују важне информације, те они одлучују које ће информације саопштити новинарима, а које задржати за себе.

Политичари су за то смислили лукав појам. Од новинара траже да после беседе политичар текст „потпише“ и тиме потврди да је интервју аутентичан, односно, да су они то заиста и казали. Ако се политичару нешто не допада, он просто прецрта тај део интервјуа. У блогу Шпигела из 2012. на ту тему стоји следеће:

„Деси се, када немачки новинар води интервју с неким високим чиновником из Вашингтона, да на крају беседе Американцу понуди да још једном провери сопствене изјаве.“ Зар то није смешно? „Ауторизацију“ је деценијама нарочито доследно спроводила редакција Шпигла. Ово праксу су потом преузеле и друге немачке новине.

Давање текста на ауторизацију не значи друго него да новинар на неки начин признаје да је инфериоран, другоразредни партнер у послу који се зову „интервју“. Политичар или банкар увек може да каже да интервју није „ауторизовао“.  Ова пракса, разуме се, не важи за привилеговане, најутицајније медије. Пракса је да већина новинара то види као нешто сасвим нормално, баш као што је била пракса у Средњем веку када се слика или говори о животу аристократских породица. На краљевским дворима, рецимо, у XVI веку, постојали су људи који су уживали поверење краљева и њихових најближих сарадника. Баш тако данас  делују „алфа-новинари“, који уживају привилегију да воде ексклузивне интервјуе с најмоћнијим људима из света финансија и политике. Режија је потпуно иста, а једино се променила мода, јер су данас ти људи обучени другачије него у Средњем веку.

Хиндафинг: Њемачка је д.о.о. (2020)

Најутицајнији медији и њихови новинари повезани су са финансијском и политичком елитом. Обичан, нормалан грађанин нема приступа том друштву. Новинари често понављају како они врше веома важну политичку функцију „критике и контроле“ друштва. Наводно, упорно настоје да открију неправилности у привредном и политичком животу једне земље. Као, они неустрашиво истражују, „шта то моћници овога света раде иза кулиса“. Новинари зато воле да се зову „четврта сила“ друштва. Централна функција штампе и новинара и јесте у томе да информише јавност. Дакле, ваља да се саопшти грађанима нешто што претходно нису знали. То треба да ураде потпуно, објективно и јасним, разумљивим језиком. Све то мора да буде казано у форми која не личи на саопштења типична за диктатуре.

А шта тек да мислимо о Клаусу Клеберу, уреднику главне информативне емисије Другог немачког програма, када „вести“ с те немачке телевизије упоређује с информацијама са севернокорејске телевизије?  А како да протумачимо случај Каја Дикмана? Он је главни уредник најтиражнијих немачких „независних“ дневних новина Билд, а истовремено је та иста особа члан веома спорне организације Атлантски мост.

Може ли се неутралном назвати особа као што је Јозеф  Јофе, издавач утицајног недељника Цајт, која је истовремено члан Института Аспен, проамеричког труста мозгова блиског америчкој обавештајној служби ЦИА. Јозеф Јофе сам каже да он у Немачкој лобира за Сједињене Државе: „Пошто већина Немаца није више пријатељски наклоњена  према Америци, мој је задатак да пишем против већине“.

Можда Јозеф Јофе, који воли да се жали на стање у Немачкој, не зна да  берлински Институт Аспен стоји под сумњом да су просторије тог института уједно и просторије у којима раде официри америчке обавештајне службе? У једној студији односа Америке и Европе о Шепарду Стоуну, првом директору берлинског Института Аспен, каже се следеће:

„Овај институт могао би да складно ужива у академском раду да не постоји сумња како је Шепард Стоун био виши официр америчких обавештајних служби. А службене просторије Стоуна налазе се у Аспен институту у Берлину.“

Имамо симпатичног и светског човека Штефана Корнелијуса, новинара Зидојче цајтунга. Он је повезан са великим бројем политичких лобистичких организација. Можемо ли за њега тврдити да су му политички коментари независни и објективни? Одговор: наравно да не можемо. Најзад, и саме новине Зидојче цајтунг признају ту чињеницу. Удо ван Кампен, дописник Другог програма немачке телевизије, током једне конференције за штампу у лето године 2014, радосно је објавио јавности да канцеларка тај дан има рођендан. Удо ван Кампен је по професији музичар, бубњар, те је за ту прилику поводом рођендана Ангеле Меркел извео пригодну рођенданску песму. Ово је изазвало негодовање минхенских новина: „Тако нешто новинари не смеју  да раде. Новинар мора да има дистанцу, да посматра, а не да је део власти. Ако је новинар у блиским, пријатељским односима с неким политичарем, тада не би смео да напише ни слова о том политичару. Ако прекрши ово правило, онда новинар губи независност и поверење јавности. Новинарски позив ионако не ужива добар глас.“

И једна дневна новина као што је Зидојче цајтунг верује да политичари не би смели да имају приватне, блиске односе са политичарима. Али, како помирити ове речи са делатностима новинара Зидојче цајтунга Штефана Корнелијуса. Он је у новинарски чланцима годинама енергично бранио политику Сједињених Држава. Но, онда је откривена шпијунска афера, где се види како су Американци годинама противзаконито прикупљали информације о немачким грађанима, укључујући и њихове највише државне представнике. Ово откриће утицало је и на писање Штефана Корнелијуса:

„Последњи коментари Корнелијуса откривају увређеног и разочараног човека, који је најзад схватио да је погрешно проценио политику Вашингтона. Да би човек био добар новинар није довољно да прихвата позиве на ,коктел забавеʻ и прима награде. Најзад, немачка елита не држи много до награда које приме из руке Американаца.“ Није ли и случај Штефана Корнелијуса довољан да нам покаже колико су немачки новинари „независни“?

Други пример. Роланд Тихи је главни уредник угледног листа Виртшафтсвохе. Но, он је истовремено и председник Фондације „Лудвиг-Ерхард“. Тихи је такође члан управног одбора Фондације „Јохана Квант“. Задужбину је основала милијардерка Јохана Квант. То није све. Он је и члан управног одбора Фондације „Фридрих Аугуст фон Хајек“.

Веома сличан пример имамо и са Холгером Штелцнером. Он дуго уређује економски део дневних новина Франкфуртер алгемајне цајтунг, некада веома угледних. Штелцнер је и члан управног одбора фондације „Фридрих Аугуст фон Хајек“. У службеној биографији Холгера Штелцнера, доступној код Франкфуртер алгемајне цајтунга, не можете да нађете да је био члан одбора ове задужбине. Ова чињеница је просто прећутана.

Ко је био Фридрих Аугуст фон Хајек (1899-1992)? Презирао је демократију, а каријеру направио уз помоћ система корупције и уцене. Лист Цицеро о Хајеку пише следеће: „Међу постулатима и догмама Хајека је и став да само богати могу да одлуче коју суму новца ће платити држави. На тај начин можемо да укинемо демократију.“ Може ли један од најутицајнијих немачких новинара да подржи став таквог човека? Да ли тако треба да изгледа независно новинарство? После свега, може ли такав новинар да пише слободно?

Du bist für #TTIP und ärgerst dich über negative Berichterstattung? Sende uns deine Idee und wir unterstützen dich! http://t.co/aJsHlYSIKm

— US-Botschaft Berlin (@usbotschaft) June 13, 2014

Што је још горе: у Немачкој постоје америчке организације које могу да, рецимо, године 2014, затраже новац из Вашингтона, под условом да су у тој мери утицале на Немце, да они заступају америчке интересе – на пример када је реч о трговинским уговорима (TTIP) између Немачке, односно Европске уније, и Сједињених Држава. Вама све то изгледа као нека невероватна теорија завере? Па онда више не можете да верујете ни угледним новинама као што је Вашингтон пост и америчка амбасада у Немачкој. Они, наиме, о томе у текстовима из 2014. године дословну пишу да ако неки Американац успешно врбује немачке утицајне личности из света медија, од америчке амбасаде у Берлину бива награђен сумом између пет и двадесет хиљада долара. Цена зависи од заврбоване немачке особе, односно, колико је она важна у немачким медијима. Америчка амбасада у Берлину чак се и јавно захвалила многобројним америчким грађанима који су учествовали у овом пројекту врбовања немачких грађана. Могу ли сада ти најутицајнији немачки новинари да тврде како, ето, нису знали да постоје овакве проамеричке организације у Немачкој, чији је циљ врбовање наших грађана?  Опште је познато да ти немачки новинари  одржавају блиске односе управо са тим америчким организацијама.

Како стоји ствар с немачким новинарима на платним списковима политичких странака? Зар обичан немачки грађанин заиста верује да немачки новинар који је примио стипендију од фондације „Конрад Аденауер“, или задужбине „Фридрих Еберт“, кад дипломира новинарски факултет може преко ноћи заборавити „доброчинство“ ових фондација и после свега извештавати објективно и неутрално? Задужбина „Конрад Аденауер“ припада Хришћанскодемократској странци,  а „Фридрих Еберт“ Социјалдемократској партији.

На основу свог дугогодишњег искуства тврдим: не, то просто није могуће. Та, и сам сам прошао ову елитну новинарску школу и био њихов стипендиста. Утицајне финансијске институције као ракови  ухватили су у своје канџе утицајне новинаре, али и оне који то треба ускоро да постану. Тако је текла и моја каријера новинара у „независном“ и утицајном дневном листу Франкфуртер алгемајне цајтунг. После неког времена постао сам и члан одбора фондације „Конрад-Аденауер“.

Када се сада осврнем на своју каријеру, слободно могу да кажем да сам био лобиста. Сваки лобиста покушава да утиче на јавност тако што заступа партикуларне интересе одређене финансијске институције или политичке странке. То је био и мој задатак. Радио сам, на пример, и за немачку обавештајну службу, одељење за деловање у страним земљама. Моја редакција Франкфуртер алгемајне цајтунга чак ми је јасно дала до знања да је пожељно да се прихватим и ове врсте активности, а пре свега да продубим сарадњу с обавештајним службама Запада. Један од многих примера који ми је јасно остао у сећању јесте овај: 16. марта 1993. открио сам план „европских фирми да у Либији сагради фабрику за производњу отровног гаса“. Овај мој извештај, као и многи други које сам написао тако да сам поверљиве информације примио од немачке обавештајне службе, изазвао је сензацију и широм света многи су га цитирали. Главни део овог извештаја нисам урадио ја, двојица немачких обавештајаца. Они су га написали у мом присуству и то у просторијама редакције Франкфуртер алгемајне цајтунг. Укратко, стварни аутори овог чланка били су споменути немачки агенти. Њихова специјалност је била да пишу за угледне немачке новине. Дакле, нису радили само за Франкфуртер алгемајне цајтунг. Свега два блока зграда од моје редакције немачка обавештајна служба  отворила је  један тајни, мали биро на првом спрату. Овде је био спреман материјал који ће немачка обавештајна служба прослеђивати утицајним медијима.

Кад је новинар тако уведен у ову врсту посла, онда је следећа, виша степеница „кооперација“: новинар је постао толико поверљива особа, да му је немачка обавештајна служба слала бројне тајне документе, које је дотични могао да употреби, већ према сопственом суду. Тако је моја редакција Франкфуртер алгемајне цајтунга у ту сврху купила гвоздени орман, где су похрањивани тајни документи немачке обавештајне службе. Када сам посетио редакцију једног великог листа у Хамбургу, видео сам да и они поседују сличан орман.

Тада још нисам знао с каквим се презиром људи из обавештајних служби односе према новинарима. „Новинара човек може да купи знатно јефтиније него једну добру проститутку – дакле, месечно за свега неколико стотина долара.“ Управо овим речима члан редакције Вашингтон поста Филип Грем цитирао је једног агента ЦИА, који је приметио с каквом лакоћом новинари прихватају понуде обавештајне службе да за интересе ЦИА пишу пропагандне чланке. Наравно, новинари све то раде са знањем главног уредника и власника дотичног листа. Обојица све то знају и одобравају. Немачка обавештајна служба није друго до испостава америчке службе ЦИА. Морам да признам да ми немачка обавештајна служба није никада понудила новац. Али то ни не морају чинити. Многи немачки новинари осећали су се просто почашћеним и срећним што могу да раде за обавештајну службу.

Тако сам био обавештен о бројним догађајима, али о многим стварима нисам смео да пишем. Вероватно су тиме желели да ме искушају, колико сам као сарадник поуздан. Путовања у иностранству плаћала ми је немачка обавештајна служба. Британска обавештајна служба, међутим, платила ми је конференцију посвећену раду обавештајних служби у Вилтон парку. Ово сеоско имање непосредно после Другог светског рата био је логор за немачке ратне заробљенике. Енглези су се постарали да те Немце преваспитају. Касније је ово имање задржало сличну функцију –индоктринације Немаца, како би их убедили да је сасвим нормално да раде за интересе Велике Британије. Енглези су се нарочито трудили око немачких новинара, као што сам, ето, био и ја. Боравак на овом енглеском имању платила ми је британска обавештајна служба. Интересантно да о свему томе ни једну реч није рекао Едвард Сноуден.

Бернд Бримел: Немачка је вазал САД – и то хоће и да остане (2020)

У лето 2005 године био сам „главни дописник“ универзитетског листа Парк авенју. Био је штампан на најквалитетнијем, скупом новинарском папиру. Том приликом сам из своје канцеларије у Хамбургу, у здању издавачке куће Грунер и Јар, дуже од један час телефонски разговарао с дугогодишњим шефом ЦИА Џејмсом Вулзијем. Његова жена била је запослена у америчкој пропагандној организацији „Немачки маршалов фонд“. Оно што ме у овом разговору зачудило је да наш дуги разговор нико није прекинуо. Џејм Вулзи телефонирао је прво из своје канцеларије у Вирџинији. Потом се наш разговор наставио у ауту, да би на крају нашег разговора летео у хеликоптеру. Разговор се, како рекох, ниједном није прекидао, а квалитет је била такав да сам га чуо као, на пример, да седимо заједно у мојој канцеларији.

Наша тема била је привредна шпијунажа. Џејм Вулзи тражио је да у издавачкој кући Груннер и Јар нађем новине где могу да објавим један текст чији је циљ да разувери немачку јавност како Американци у Немачкој не врше никакву шпијунску делатност против немачких економских интереса. Овај текст, слава Господу, у Немачкој никада није објављен. За мене је било потпуно апсурдно да после нашег разговора бивши шеф ЦИА Џејм Вулзи пошаље секретарици Грунер + Јар букет цвећа. Ово је за тог Американца било сасвим нормално.

Осврнем ли се на своје раније активности, данас видим да сам и сам био заврбован и корумпиран. Дозволио сам да ме обавештајне службе инструментализују за своје циљеве. Био сам лобиста са јасним задатком да преко масовних медија утичем на јавно мњење. У то време просто нисам био спреман да сам себи признам шта заправо радим. Тада, као млади новинар, био сам толико затрпан свакодневним обавезама, да нисам ни имао времена да размишљам о себи. Због тога могу веома добро да разумем своје некадашње колеге, који  су и данас активни чланови проамеричких лобистичких организација. И када их питате за природу њиховог новинарског посла, никад неће да признати да су лобисти за америчке интересе. Па ипак, на самој ствари не мења ништа да ли неко призна или не. Лобиста, најзад, увек ради са одређеним циљем. Његов новинарски текст никад не може бити објективан.

Удо Улфкоте (1960-2017), немачки новинар и публициста. Од 1986. до 2003. био уредник у спољнополитичкој редакцији Франкфуртер алгемајне цајтунга. Његова књига Купљени новинари доживела је више издања. Умро 2017. под неразјашњеним околностима, званично од срчаног удара.

С немачког посрбио: Никола Н. Живковић

Опрема: Стање ствари

Categories: Противу незнања

Tags: Немачка, Николa Н. Живковић, Удо Улфкоте, Франкфуртер алгемајне цајтунг, ЦИА, медији