Опредељујући се за прогрес и двор, а остављајући христопечатни Пећски завет, Срби покривени тамом туђинском определили су се за мортофилију царства земаљског и за излазак из свештене историје српске
Павле Ботић (Извор: Лична архива)
„Ако су свештеници Божји нечисти,
како ће верни бити чисти?ˮ
Свети Николај Охридски и Жички[1]
Огњене речи равноапостостолног Николаја Охридског и Жичког речи су Ума Христовог. Као такве оне пројављују већу Духовдану силу и дејство, и од његових светих моштију. И нема богооткривене, јеванђелске истине коју срце и воља, ум и слово владике Николаја нису примили и исповедили. Према виђењу новојављеног Аве Јустина Ћелијског владика Николај је пети Јеванђелист српскога рода[2].
Као нововековни Свети Сава српски, равноапостолни владика Николај јеванђелским оком гледајући, види Христову светосавску Цркву као националну. За владику Николаја помесне националне Цркве јесу инструменти једне свеопште Вере православне![3]
Св. владика Николај и св. авва Јустин (Извор: ФБ страница Жарко Видовић)
Пре свега и после свега Свети владика Николај био је Христов монах-подвижник. Апостолски је веровао да би без манастира и монаштва православље било тек тело са стакленим ногама[4]. Како је и Богочовек Христос, једини у историји Оваплоћени Бог, рођен у витлејемској пештери, и српски Златоуст ће свецелог себе предати манастирском аскетизму и пустињаштву, јер Благословено царство Тројично није од овога света (Јов. 18, 36)! И свагда ће Свети Николај Жички и Охридски правити разлику између грађанске побожности унутар владичанских дворова и апостолског правоверја опитованог у манастирским пештерама. Надахнут светоотачким духом манастира владика Николај богопослушно благовести: „Код града Пећи и данас постоји манастир, који се назива Манастир Патријаршије. Тај Манастир је кроз векове био седиште или дом српских патријараха. А то значи, да дом српских патријараха није био двор, нити се звао двором, него је био манастир и звао се манастиром… Кад се узме у вид, да су српски патријарси живели монашким животом и то у најбогомиљенијем, духовно најпросвећенијем и морално најсветлијем манастиру, онда се да разумети, како су они постали таква светила у народу српском и зашто су имали тако огроман утицај на народ кроз векове, јер су испунили заповест Христову: Тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 16), а то су они могли испунити зато што нису живели у каквом сардананалском Двору, попут неких прелата, кнежева, него у манастиру. То јест у једној духовно узвишеној и морално чистој средини, која је њима давала јачине, и којој су они давали сјаја.ˮ[5] Свети Николај Охридски и Жички личним примером сведочи да светосавски богоносци треба да долазе или са Свете Горе или из српских (отачаствених) манастира, јер је за Цркву штетно да епископ управља државним, политичким, финансијским или војним пословима![6] Епископу су уста за то да јавља Радосну вест Христову, а руке за то да благосиља и да даје милостиње![7]
Немајући поверења у академско православље школа и факултета, равноапостолни Николај српски као пастир добри благосиља будуће српске првосвештенике исповедањем јеванђелске вере израсле на логосном чокоту смирења, самоукоравања, одсецања сопствене воље, сећања на смрт, Исусове молитве, богопослушања. Поред свеколиког теолошког, филолошког, философског, психолошког или књижевног образовања, монах изван манастирских зидова се ласно преласти, обездухови и узнесе, изазивајући дворску саблазан: „Ми смо обновили звање патријарха, али нисмо још ни обновили Патријаршију. То јест, нисмо од обиталишта српских патријараха још свили једно духовно огњиште. Нити ћемо га икада моћи на други начин створити, него једино по угледу на стару и свету, у истини свету, Српску Патријаршију. Двор или Манастир? Уредимо ли дом патријархов као двор, онда ће цела наша Патријаршија обновљена имати неки административни значај, но њен духовни и морални значај неће постојати. Сама та реч двор у вези са светим патријархом саблажњива је. А зна се, какве се све саблазни лако гнезде, и поред најстрожег надзора у сваком двору, где су место монаха обичне слуге и слушкиње и где нема редовних богослужења, молитава и читања.ˮ[8] Старчество владике Николаја извире из благовестне мудрости Христовог манастира.
†
Равноапостолном Николају Охридском и Жичком изворни српски народ јесте народ заветни. Насупрот српском завету и изворном српском народу, Срби од 1918. године поступно раскидају завет са Тројичним Богом, да би се у првим деценијама двадесет и првог века апостасијски масовно одрекли Косовског завета. Срби с почетка двадесет и првог века нису духовни потомци Косовских мученика, јер не верују у личну бесмртност, сматрајући да је Косовски завет ствар прошлости. Раскидање Косовског завета увек значи савез са злим дусима. Без Косовског Еванђеља нити је свештеник прави свештеник, нити учитељ прави учитељ, нити државник прави државник, нити војсковођа прави војсковођа, нити владика прави владика![9] Коначно, Косовски завет се и није могао бранити демократијом и парламентаризмом, већ само Крстом и Јеванђељем Господњим! И Безгрешни Спаситељ бранећи се од кушања у пустињи, нечастивоме кушачу трикратно одговара Свештеним Писмом (позивајући се на Пету књигу Мојсијеву), Речима Воље Очеве у којима је живот и светлост (Јов. 1, 4). Управо од Речи Божје зависи човеков живот у времену и Тросунчаној Вечности (Мт. 4, 1-10).
Следујући материјализму дворског духа европског, Срби су омаловажили Исуса Христа, Бога Јеванђеља и Цркве, и Свете Просветитеље Његове. Ововремени родитељи и учитељи, ововремене (позиционе и опозиционе) старешине народне, ововремени првосвештеници на српској земљи, удаљили су себе и српски народ од Јеванђеља, од манастира и од свештених благослова владике Николаја, и тако покварили богооткривене, црквене, општеобавезујуће и неизменљиве догмате о Тројичном Богу и спасењу човека од греха и смрти! Одвезујући се од савеза са Христом, ми смо се везивали за све антихришћанско, подржавајући Западну Европу, давно одвезану од савеза љубави Христове, а увучену у савез сатанске мржње човека против човека, и човека и народа против Бога![10]
Најамништво у држави и клерикализам у Цркви[11] свагда доводе до губитка националне државе и до губитка националне Цркве! А страдање Богочовека Христа у времену изображава и наговештава страдање Цркве Његове у времену. Стога тајновидо и тајноводствено пророчанство Владике Николаја о временом страдању Цркве Христове делује отрежњујуће: И Црква ће Његова (Христова, прим. П. Б.) бити на крају поругана и попљувана и бијена и издавана као што је и Он био. Страдаће и биће осамљена у мору светске злобе. Издајници и Јуде њене предаваће је и продавати безбожницима…[12]
Опредељујући се за прогрес и двор, а остављајући христопечатни Пећски завет, Срби покривени тамом туђинском определили су се за мортофилију царства земаљског и за излазак из свештене историје српске.
Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити… (Мт. 5, 6)
[1] Свети Николај Жички и Охридски: Омилије, Сабрана дела, књига друга, СПЦО Линц, 2001, стр. 112.
[2] Преподобни Јустин Ћелијски: „Беседа прва на парастосу Блаженопочившем Епископу Николајуˮ, Празничне беседе, Наследници Оца Јустина, Манастир Ћелије, Ваљево, стр. 440.
[3] Свети Николај Жички и Охридски: „Национална Црква, али не и национална вераˮ, Сабрана дела, књига трећа, СПЦО Линц, 2001, стр. 452.
[4] Свети Николај Жички и Охридски: Војловички стослов, Манастир Успења Пресвете Богородице Подмаине, Будва, 2016, стр. 14.
[5] Свети Николај Жички и Охридски: „Каква треба да буде и шта да значи обновљена Српска Пећка Патријаршијаˮ, Сабрана дела, књига седма, СПЦО Линц, 2001, 677–679.
[6] Ср. Војловички стослоов, стр.19-22.
[7] Нав. дело, стр. 21.
[8] Свети Николај Жички и Охридски: „Каква треба да буде и шта да значи обновљена Српска Пећка Патријаршијаˮ, стр. 679.
[9] Ср. Преподобни Јустин Ћелијски: „Видовданска етика о Небеском Царствуˮ, Сетве и жетве, Наследници Оца Јустина, Манастир Ћелије, Ваљево, Београд, 2007, стр. 270.
[10] Свети Николај Жички и Охридски: Кроз тамнички прозор, Сабрана дела, књига трећа, СПЦО Линц, 2001, стр. 851.
[11] Владика Николај види Светог Саву као символа свеправославне борбе против папизма и клерикализма: „Свети Сава је био главни стуб балканског православља у одбацивању папског клерикално-интернационалног система и остао најизразитији символ отпора томе нездравом и нехришћанском систему од стране националних православних цркава. ˮ (Војловички стослов, стр. 30)
[12] Свети Николај Жички и Охридски: „Пророкˮ, Теодул, Манастир Успења Пресвете Богородице Подмаине, Будва, 2017, стр. 246.
Categories: Српско православно стање
Оставите коментар