Савремено српско богословље је заробило себе у стерилне и јеванђељу стране академске секуларне концепте, не треба му камен српске теологије новијег доба оличеном у св. владики Николају и светом авви Јустину
Св. владика Николај и св. авва Јустин (Извор: ФБ страница Жарко Видовић)
Академска теологија увек има искушење да скрене у апстракцију кабинентске изолованости. Отпорност овом искушењу остварује се уцрковљеношћу. То значи да је црквени живот основни оквир богословског рада. То јест, требало да и богословље буде служба цркве, баш као што је то свештеничка и аколутска – служба црквенслужитеља појаца, чтечева и црквењака. Богословска служба се огледала у просвећивању народа и васпитавању нових свештеника и пастира и бризи да предање буде разумљиво савременицима и без смућења. Супротност тога је академска изолованост у свој свет професионалне самодовољности и то опредељење називам концептуалном теологијом.
Наш верујући народ је интуитивно осетио да нешто није у реду на Православном богословском факултету, али није правилно – или боље рећи довољно прецизно – одредио шта је то. Тако је у средишту пажње било питање да ли је догматика светог авве Јустина замењена Зизјуласовом. Одговор је наравно потврдан, али то није суштина проблема. Наиме, Зизјуласова догматика није спорна (он је споран због тога што је био ангажовани теолог Васељенске, а заправо америчке патријаршије), па самим тим није ни спорно то што професор – којем је Зизјулас био ментор – предаје и испитује управо према његовој догматици. Оно што је спорно јесте што је авва Јустин готово потпуно избачен са факултета. Наиме, није догматика једино његово дело, зашто се осталa ни не спомињу?! Управо као и свети владика Николај! А, шта је логичније него да се савремено српско богословље обликује управо према делима заправо проповедима и благовестима ове двојице новојављених српских светитеља?!
То би било логично да није дошло до изопачене метаморфозе нашег највишег богословског училишта. Сматрам да је суштина проблема на ПБФ-у у томе што је од деведесетих дошло до кобне смене те да је концептуална теологија потпуно потиснула црквено богословље.
Концептуална теологија је затворила себе у академску кулу од слоноваче коју не интересује спољашњи свет нити до ње допире било шта, што није из теолошке лабораторије, чак ни мирис тамјана из капеле ПБФ-а, која и архитектонски представља срце факултета. (Она има утицаја само на стручне литургијске предмете.) „Од хришћанства су направили професију и то назвали теологијом.“ Овај саркастичан коментар једног професора књижевности нажалост јесте правилна дијагноза савременог српског богословља.
„Стање ствари“ поклања књигу Родољуба Лазића „Нов(аторск)о богословље митрополита Зизјуласа“
Илустрација оваквог стања је један међународни симпосион о екологији (још једна од тема увезених из савременог грчког богословља које је света крава концептуалне теологије) на факултету који се налази поред Панчевачког моста –те је такорећи у комшилуку и истоименог града у којем је, и те године као и много пута раније, дошло до еколошке катастрофе које је изазвала фамозна азотара. Да ли је било речи о реалној еколошкој катастрофи на научном, теолошком скупу о екологији, да ли је уопште поменута?! Имате једном право да погађате.
Концептуална теологија је оградила свој свет специфичним језиком и појмовним апаратом неразумљивом широј академској заједници а камоли обичним људима и верницима. У том забрану се пландује на „заслуженим“ друштвеним статусима и звањима и не желе да ишта ремети то блаженство.
Тек као последица таквог настројења долази одбацивање теолога који су били проповедници речи Божје, светосавски мисионари међу новим српским паганима.
Наравно да све што није стерилно академско заслужује презир универзитетских чистунаца. „ФУЈ ЖИВОТ“ – став је према тенденцијама које нису стриктно стручне. Бављење друштвеним темама дозвољено је само ако је либералног модерно – плуралистичког дискурса, јер основна карактеристика концептуалне теологије јесте епигонство, некритичко и нестваралачко подражавање готових и увезених концепата. Израз колонијалне свести која је владајућа духу времена транзиционе Србије.
Празан простор асаниран – најпре од „живог живота“ а потом и свакодневног – попуњава се спајањем теологије са психологијом. Од интересантних, али недовољно богословски оцењених и процењених, предавања и дела проф. Јеротића, створен је главни ток теолошког интересовања. Његови следбеници су од Богословског факултета направили рецидив катедре за психологију. Можда боље рећи популарну психологију.
Владета Јеротић: Како мислити данас о чудима у Међугорју или И православци иду у Острог
Због свега реченог надам се да вам је јасно да концептуални теолозима не треба крајеугаони камен српске теологије новијег доба оличеном пре свих у св. владики Николају и светом авви Јустину али и другим, нашој јавности мање познатим, теолозима као што је дугогодишњи уредник Теолошких погледа владика Данило Крстић или први декан прота Стева Димитријевић. Зидарима који одбацише камен темељац не треба ни целовит владика Атанасије, односно његови радови у којима се бави живим предањем у Цркви, као и темама из културе памћења односно страдања нашег народа, или увидима у стварност коју живимо.
Савремено српско богословље уместо да буде црквена служба и пројава светлости Божје која би преображавала мисао, дух и живот српског народа, заробило је себе у стерилне и јеванђељу стране академске секуларне концепте.
Categories: Разномислије
Богословље је примереније рећи него теологија.
Богословље верује, а теологија резонује, логицира…, а то
нема везе са са вером у Бога – Оца, Сина и Духа Светога.
“Концептаулна теологија“ покушава да буде “наука“,
која не може ништа егзактно, експериментално да
покаже или докаже, а што је услов свих услова за науку,
па би примереније име тој “науци“ требало да буде
ТЕ(ле)ОЛОГИЈА.
Наука захтева теоријски (математички) и лабораторијски
(експериментални) доказ, а то је мислена именица за
“Концептуалну теологију“ као “науку“.
“Концептуална теологија – наука“ не потребује богослове
попут Аве Јустина, Владике Николаја, Владике Данила
Крстића и њима сличнима, јер Они не могу ништа
“научно“да докажу, они само “ненаучно“ верују у
Свету Тројицу – Оца Сина и Духа Светога, и као
такви су сувишни.
Зато, сасвим оправдано, Владики Николају, Ави Јустину,
и није место међу савременим “концептуалним“
ТЕ(ле)ОЛОЗИМА. Они су у Сабору свих Светих Срба –
Небеској Србији, где и припадају, да се моле за Земаљску
Србију и страдални наш СРБски народ, посебно сада на
Светом Косову и Метохији, који заједно са световним
властима издадоше и “КОЦЕПТУАЛНИ ТЕ(ле)ОЛОЗИ“
Јаловост и стерилност србског богословља почиње са јаловошћу и стерилношћу високе црквене јерархије. Теологија, као наука о Богу ( како је данас зове и високо и обично свештенство), „природан“ је след догађаја у истискивању богословља и истинског живота у Христу. Стављање Бога (несазнајнојног и недокучивог) у оквире науке, довело је до истискивања Христа најпре из цркве, а потом и из свеукупног живота. Прилагођавање Бога себи, а не себе Богу, „уподобљавање“ страстима, хировима, лагодном животу, а уз то углављујући Бога у свакдевицу, довело је до фолклорности и обичајности предањског учења Цркве и замене светотајинског живота укалупљеношћу у сурогатне облике истог кроз теологију.
Недостају истински подвижници у виокој јерархији, у нижем свештенству, па и у монаштву. Следствено томе, недостаје подвиг и у мирјанству.
Без жеље да улазим у догматику, све је некако постало једноставно и снисходљиво. Чини ми се да је снисходљивост узела и превише маха, па је отупела истинска оштрица вере и истрајност у подвигу и молитвеним напорима, којима нас уче последњи истински трудбеници свети владика Николај, ава Јустин, владика Данило, владика шумадијски Сава и оно мало правих стараца, који већ одавно настањују Небеску отаџбину, бивајући истиснути из истинског живота Цркве јер то теологија не трпи.
Било како било, данашње стање у Цркви не брани нам молитвене напоре, труд и охристовљење целог бића. Постоје прави узори, па чак и ако мањкају прави пастири, средњи царски пут и даље постоји и Христос, који нам шири руке и чека у загрљај.
Коментар који написа @Жељко је вредан да уђе у (ужи) избор коментара читалаца.
Дух времена, односно злодух свијета, је поплавио православно богословље. Муљ са Запада пријети да заклони Сунце. Риба се почиње распадати од главе. Црквени оци се додворавају непомјанику. Подилазе најнижим поривима у народу, баве фудбалом и кошарком… Петокраку подигли изнад Часног Крста.
А Дух Свети избјелица. Прогнаник. Бескућник. Све док му бар понеко не отвори врата свог дома. Свог срца.
„Наиме, Зизјуласова догматика није спорна (он је споран због тога што је био ангажовани теолог Васељенске, а заправо америчке патријаршије), па самим тим није ни спорно то што професор – којем је Зизјулас био ментор – предаје и испитује управо према његовој догматици.“
Спорна је и Зизјуласова догматика. И те како спорна.
Наравно да је спорна Зизиуласова теологија. Моја маленкост је о томе писала пре двадесетак година, када је Зизиулас већ постао етаблиран у СПЦ, нека врста „савременог Светог Оца“, кога су либерало-екуменисти у СПЦ сматрали највећим теологом, можда равним некадашњим великим Учитељима Цркве. Истине ради треба рећи да, ма колико су тадашњи јеромонаси Амфилохије, Атанасије и Иринеј урадили добрих ствари у Цркви крајем двадесетог века, а јесу, они сносе највећу одговорност за Зизиуласову популаризацију у СПЦ и за његово „инсталирање“ на Богословском факултету осамдесетих и деведесетих година. После их је у томе наследио епископ Игњатије који је био још већи и доследнији „зизиуласовац“ . Сећам се да сам епископу Атанасију Јевтићу, у то време предавачу на факултету, написао опширно писмо у коме сам му изложио шта сам све од студената са ПБФ-а чуо у разговору, и колико тога има неправославног у њиховом размишљању. Али ништа се није променило. Тако је све кренуло. Зизиулас, који је и до данас неприкосновени ауторитет на ПБФ-у је парадигма екуменистичког и либералног става у теологији и црквеном животу, који је Истанбулска патријашија наметала целом Православљу још од двадесетих година 20. века, са све неопапистичким „догматима“ да је Истанбулски патријарх не први по части, него први по власти у Православној Цркви. СПЦ, а нарочито Богословски факултет, од осамдесетих година прошлог века је пала у „фанарско“ ропство и до данас је у њему. ПБФ је постао филијала Фанара, и на њему су као предавачи и професори бирани само „подобни“ људи који су прошли „селекцију“, а избацивани су они који су били на линији предањског богословља, јустиновског и николајевског. Тако се, на пример, на ПБФ-у деценијама предавало, на основу става фанарских каноничара, да Српска Цркве нема пуну него условну аутокефалност, коју Фанар може да повуче у сваком тренутку! И не само Српска, него и све друге Помесне Цркве које су аутокефалност добиле од тадашње Цариградске патријаршије, након периода Васељенских сабора. Апологетика (у којој се учило како одбранити став да је Православна Црква једина истинита) је осамдесетих-деведесетих година укинута као предмет, а уместо ње је предавано упоредно богословље, што ће рећи, упознавали су се студенти са „богатством“ других „традиција“. Фонд часова за црквенословенски језик је смањен, уместо на првој и другој години по 2 часа недељно, смањен је тако да данас износи 1 час недељно, и то само на првој години. Не мали број студената, па и свршених, не зна ни да чита црквенословенски језик. Наравно, паралелно је повећан фонд часова грчког језика. Студенти су, у оквиру предмета Литургика, били приморавани да одлазе на римокатоличке мисе и да учествују у њима. О новинама у оквиру Догматике би се могло писати и писати, ту је свакако највише штете нането. И данас је на ПБФ-у целокупни наставнички кадар, сем ретких изузетака, екуменистичког и либералног профила и усмерења. По мојој процени 90% предавача су екуменисти и либерали. То је разлог да барем три деценије из ПБФ-а излазе генерације нових свештеника који су, често не својом кривицом (јер познајем много њих који су врло побожни и савесни), „индоктринирани“ фанарском екуменистичком и либералном теологијом и ту теологију и црквену праксу шире у својим парохијама. На тај начин се мења „теорија и пракса“ црквеног живота. Доминантан вид духовности и побожности постаје инсистирање на редовном причешћивању, као да се тиме нужно „осигурава“ Царство небеско. (Наравно, „ко не једе Моје тело и крв, нема живота у себи“, то је аксиом, али уз коректив „ко једе и пије недостојно, крив је Телу и Крви Господњој“). Од једног врлог модернисте и професора на факултету сам лично, давно, пре две-три деценије, чуо да Бог наше молитве чује само на литургији! Ван литургије их не чује. Професор на факултету то каже! А од истог сам чуо и да не постоји небеска Црква, као „место“ у коме пребивају душе до Другог Христовог доласка. Душе се налазе у Божјем памћењу (или се не налазе). Оне су живе тако што их помињемо на литургији. Ето, тако да би изгледао један кратак приказ стања у СПЦ, када је теологија у питању.
Било би можда занимљивије да нам свештеник, који је написао коментар овде, из прве руке опише стање на ПБФ-у и у богословљу уопште данас у СПЦ.
Поштовани @Ужи избор, захваљујем Вам се на ставу у вези коментара који сам послао.
Мада, ја искрено сматрам да је то само још једно моје мишљење у низу и да поред заиста вредних коментара, анализа и ставова поткрепљених чињеницама, које овде остављају људи далеко образованији и боље упућени од мене, не завређује баш толику пажњу.
Хвала свакако.
Завређује, брате Жељко, и те како, идеално допуњује текст и казује сушту суштину нашег проблема.
Хвала и Родољубу Лазићу што написа укратко о стању на Богословском Факултету. Ја сам био запрепаштен, пре неку годину, када се је онај сарајевски рабин Елизар Папо хвалио како је он стални гост на Богословском Факултету, а притом, (у истој тој емисији са ЈуТјуба), најдрскије је оклеветао Светог Николаја Велимировића да је антисемита?! И стално се тај Елизар појављује у нашим медијима, и држи предавања по Србији, а он још и прича са ниподаштавањем како су Срби дужни Јеврејима јер су им ови пренели Хришћанство.