Плашим се. / Колико је дубоко, Господе? / Не дај ме, немоћну, Љубав ми треба / да будем стена, / да се одбије

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

I

Ено га дрхти,
лице пред Твојим склања,
да не види да је Нечисти,
прљав и јадан.
Тресе се и бежи,
по мраку се скрива
силан,
најуплашенији
зна да греха има,
да ћеш ти видети.
Дрхти,
говори шапатом, тајно
из црних дубина
говори стално,
да не чује оно што зна, Господе,
крив је,
неће да се покаје.

II

Знам како се умире
и знам шта је смрт,
знам, Господе,
то је он.
Лукави је данас лукаво говорио
и тражио да се воли
само он, једино он,
као да ти не постојиш.

Болело је, Господе,
рањавало зло.
Дозивао је тихо, шапатом,
омамљивао,
преварно ме у смрт спустио,
лако и без отпора.
Добровољно сиђох.

О, Господе, тада ми је постало јасно!
Пуна јада и страха
долина његова је мрачна,
схватих,
смрт је творевина пакла
и у њој, Господе, видела сам га данас
ситан и танак, без крила,
међу мртвима мртав.
Најстрашније на овом свету умрети је.

Не, у њој се не нестаје,
пати се и умире непрестано и
она има бескрај свој и своју вечност.
Њом се не завршава, тада почиње.

Бежи од мене, Сатано,
тога сам се сетила,
затвориће ти Господ отровна уста
чим изговорим име Његово.

Како је страшно када си мртав.
Господе, гледаћу само у светло.

III

Устани, Господе, устани.
Ево, видим га.
Говори, шишти као змија,
ситно, зрно по зрно
црно.
Не дај, Господе, да проклија.
Спали, искидај!
Нека и ране буде,
када искрвари биће чиста.
Обори, Господе, у прах претвори,
не дозволи он да твори.
У побуни, у тежњи за моћи
шапуће вековима тајно,
шишти као змија,
иза чистог лица се скрива
црна.
У гласу, у погледу, у покрету ми
не дај да зло исклија.
Данас сам га чула.
Виче
као да пред Тобом не стоји.
Обори, Господе, сагори!
Не дај глас његов да носим,
дођи.
Ево ме, предајем се.
Чини све што треба.
Заустави ме, реч ми не дај.
Видим га,
језик отрован како сече.
Радости данас немам,
молим се Тебе да не дам.
Помилуј ме.

IV

Јавио се. Оронуо и прљав.
Не могу да га дотакнем
ни да га гледам.
Слопићу очи и ућутаћу.
У тишини он ће да сагори.
Прикрада се, гмиже,
из подземља извире.
Плашим се.
Колико је дубоко, Господе?
Не дај ме, немоћну, Љубав ми треба
да будем стена,
да се одбије.

V

Подигао се, слаб,
за реч снаге нема,
удара данима непрестано
гризе, гребе,
нејак.
Господе, не дај ме
ја се не дам!

Нова Зора, број 79, јесен, 2023.

Categories: Преносимо

Tags: Јелена Ковачевић, поезија