Чекаћемо, или ће неко други доћи, или ће се ови вратити. Једном. Неко. Можда се привикну на неко туђе сунце, друге господаре, друге обичаје. Живот се увијек може почети изнова, не и историја, рођаци…
Александар Тутуш (Фото: Лична архива)
Нечујно скачући преко климавих зидова, провлачећи се вјешто кроз пролазе за јањце журила је лија гипко кроз ниско грмље, спарушено и грбаво преко Гаја и Равни, према Динари. За њом једнако спретно, научени и прије но су угледали свијет грабише, држећи се више заклона и поподневног ‘лада, њени лисичићи према којима би мајка лија с времена на вријеме заставши погледала.
Из другога правца, са козјачке стране пристизали су вуци, било самци или у чопорима, час у трку, час у малим скоковима. Долазили су и преко долине скроз из Промине, препознавајући се и поздрављајући са браћом са Козјака. Онда истим путем преко Боснића горе у Планину.
Између редова постојања грабиле су ситне звјерке, лаког трка само би се учиниле и неко да их гледа не би био сигуран да их је видио у касно љетном осјену. Прасад су климајући њушкама и стално нешто рујући у пролазу пратили остале, њихова младунчад са бијелим круговима на труплима зрцалила су пропланцима попут разиграних одбљесака.
А горе под облацима надљетале су плахе ластавице, ранојутре гугутке и увијек будни јастребови, орлови, врапчићи, косовице и зебе, ескадриле врана и чворака, летивши мало па онда скривени у удаљеним крошњама надгледајући и чекајући сву ту братију што по земљи путује ка заједничком им циљу.
Све невидљиво у шуми и кршу постало је видљиво, непокретно и скривено сад се кретало и објавило, без страха, јер нико никог сад међу звјерским родом дирао није.
Скоро се смркло кад под стољетне букве на Брезовцу са свих страна почеше пристизати звијерови и као да је невидљива рука управљала њима, заузимали су своја мјеста између дебала, испунивши цијелу шуму да се убрзо ушатим главама лисица и јазаваца, вукова и чагљева краја није могло назријети. Зечеви и вјеверице, репати пухови и друга мања шумска чељад стадоше у први ред, и тако по величини вириле су радознале главе осталих, све до породица међеда. Изнад глава на гранама што су се лагано повијале стајао је птичји род, распоређен по врстама и величини.
Повјетарац је подилазио испод крошњи што су се глагољиво одазивале лишћем и пјесмом о животу и пролазности, предосјећајући у висинама љета крај. Животињски жамор бијаде готово нечујан и удешен тако преплитао се са вечерњим лахором.
Потрајало је чекање ноћ или двије, можда три, нико се није мицао осим глагољивог лишћа у првом мраку, још увијек наранџастом по крајевима, а плавом по средини и окићеног првим звијездама чије свјетло је бљескало из прошлости.
Онда, једне вечери кад су се сви већ спремали да загуде лишћа пјесму, свако на свој начин, заћутише крошње прије него су и почеле да се заносно њишу. Небо поплави, па поцрвени као да је обливено крвљу, звијезде се не упалише и на свод се навуче негледљиво црнило. Ништа се није чуло, тек неки кратки туп ударац у дубини шуме.
По деблима су на једном почеле шарати сјенке. Просула се кумова слама свуд по шуми и у тој шашавој свјетлости по облицима и крзненим тијелима прелазила је погледом Она коју видјети не можеш. Сва звијерад су знала да је Она ту. Нису јој чули ни кораке, а сваком створу у шуми је пришла и завукла прсте у крзно, перје, погладила крљушти.
Њена природа била је и њихова, разумјели су се откуцајима, стварањем и повратком праху, љетом и зимом, пупољком и мразом што му главу скида, крвљу оног који је пролива и зубом оног што је пије. Говорили су сви једним језиком, језиком живота.
– Отишли су – попут мрава низ глатку кору букава силазиле су и у земљу забијале се ријечи, безброј одјека понирући избијало је потом кроз испуцало стијење на лицу Планине браздајући је и старећи је још више, наредних љетних јутара и свих година које још нису ни дошле.
– Отишли су, а ко није нема га – праскало је са сваком новом зором заједно за излазећим сунцем, које је сијало ником, од те ноћи кад се то објави самим животом ишчезлим.
Илустрација: Лука Дедић
Сво се жиће чудило, окретало се и у невјерици увлачило главе, вртило реповима и стригло ушима.
– Питајте орлове, или сове, оне што по мраку виде ће вам и сад рећи, има ли упаљеног свјетла на тараци да се види, или пред конобом да се суди пред нову бербу од кријести перу и чисте. А гроздови се обијесили, препукли од слада али нико не зобље па се и чворцима не мили. Чује ли се мекет и мукање из торина? Шуљају ли се дјеца раним крушкама, окреће ли неко младе курузе на жару, сједи ли се и чаврља на бунарима и чатрњама, има ли ко да пјева код оваца, карта ли се, балота ли се – пролазило је шумом и у трену се увлачило у срца свих, постајало памћење или заборав.
– А шта ћемо сад кад њи’ нема? – забрунда медо из дубине све чешући главу о букву.
Многе је то питање једнако мучило па се накостријешише у знак одобравања, али знајући Њу не дижући пуно главу.
Чула се потмула грмљавина као паљба неба, плотуни почасни или одјек смрти.
– Чекаћемо, или ће неко други доћи, или ће се ови вратити. Једном. Неко. Можда се привикну на неко туђе сунце, друге господаре, друге обичаје. Живот се увијек може почети изнова, не и историја, рођаци… Тако ће се можда неком намјернику учинити згодан овај крај за мало проживјети, па ће остати, мислећи да ништа прије њега није било. Ми ћемо чекати, јер ми и не знамо ништа друго, доли чекати од изласка до заласка, или обратно, како се коме намјестило. Ође нико није господар. Газдарица је суша, глад, сјекавац што сатрати га не мо’ш. Онај ко заволи сјекавац и мирис смиља што најбоље подсјећа на жеђ, можда остане довољно дуго, довољно да разумије живот. Онај што се брзо привикао на неке друге мирисе, и не пуни му ноздрве као тамјан, мирис покошене траве или мирис из букаре вина, неће нам доћи – долазио је шапат из далека међу окупљене сабораше као ноћни вјетар. Лишће је опет забрујило своју пјесму о проласку и скором опадању. Нечујно и глатко разиђе се сабор, неко ближем, неко даљем скровишту, мирно и не нападајући се у те дане одласка.
Август 1995.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар