Гледао је у ноћни свод, ћутио тишину и мирисе у пустом селу. – Ђе припадамо, ђе смо пристали – упита сина и звијезде на небу Прије него би и отворио очи, у посјету пробуђеној свијести ушао би неистјериви и неуништиви … Настави са читањем Александар Тутуш: Равница (Приче уз ватру)