У појави разарања свештених топоса СПЦ уочава се извесни континуитет почев од Другог светског рата, преко социјалистичког периода све до ратних сукоба који су означили распад Југославије

Апстракт: Упркос чињеници бројних анализа и интерпретација обимне теме страдања православних Срба током трајања југословенске федерације (Краљевина Југославија, ФНРЈ, СФРЈ) истраживачки циљеви, овога пута, темеље се на настојањима да се систематизују њихови узроци те да се укаже на извесно системско спровођење прогона цркве, који је у XX столећу, према бестијалности и броју жртава, превазишао претходна раздобља историје хришћанства. У том контексту, феномени вере и нације налазе се у тесној повезаности те је и њихово искорењивање, када су православни Срби у питању, у мањој или већој мери заснивано на искључивој нетрпељивости како код представника других нација и вера тако и епигона атеистичке доктрине, оличене у марксистичкој основи друге Југославије. Шири истраживачки контекст укључује и разне облике атаковања на културну баштину православних Срба на југословенској територији, те се тема уметничког наслеђа уводи у смислу указивања на елементе симболизације процеса прогона и насиља. Духовна култура, на тај начин, постаје и особити оквир теме страдања у наведеном као и у смислу понашања жртава током страдања, што се појављује као један херојски аспект у оквирима историјских истраживања али и хагиографских интерпретација, које се, овога пута, актуализују и у смислу кодификовања начина на који је насиље извршавано, односно – на који су појединачне или масовне жртве пострадале.

Кључне речи: страдање, прогони, српска црква, Југославија, Велики рат, Други светски рат, грађански рат.

Увод

Слика 1: Менолог, детаљ зидног сликарства из цркве Светог Георгија у Старом Нагоричану. Преузето из: Мијовић, П. 1992. Тријумфи смрти/Les triomphes et les mort. Подгорица: Црногорска академија наука и умјетности, 45.

Сложена, веома обимна и рекло би се – неисцрпна тема страдања православних Срба разматрана је у савременој историографији у контексту ратова и револуција и упућује на сопствену актуелност у најшире постављеним хронолошким границама. Појединачне студије и бројни извори кроз сведочења савременика, извештаје и друга документа, са друге стране, нуде обиље података о појединачним примерима страдања. Настојање да се наведени феномен даље истражује и на неки нови начин интерпретира, стога, подразумева дефинисани фокус, прецизније хронолошке одреднице те усмереност на појаве, које нису привукле пажњу досадашњих истраживача или су сматране мање битним. Културолошка анализа на темељима етике па чак и естетике, којој се тежи у нашем разматрању, укључује посматрање и тумачење психолошких и социолошких чинилаца али и елемената богословља, са циљем да се на једном дубљем нивоу духовног наслеђа сагледају наведени феномени и њихови узроци. Хронолошке одреднице повезане су са настанком, трајањем и завршетком југословенске федерације кроз протофазу у времену Краљевине СХС (1918-1929) формално преточене у Краљевину Југославију (1929-1941/45) потом – државне творевине републичког устројства са истим именом и различитим одредницама: Демократска Федеративна Југославија, Федеративна Народна Република Југославија и Социјалистичка Федеративна Република Југославија (од 1963) закључно са раздобљем постојања државних јединица, које оличавају распад федерације: Савезна Република Југославија, Република Србија и Црна Гора. Предмет истраживања такође је сложене конструкције те се под појмом Српске православне цркве не подразумева једино јерархија тј. клир већ и λαός– народ Божији, не само на основу тога што представља неизоставан чинилац црквене пуноће и еклисиолошку премису већ и због претпоставке да се страдање православних хришћана-лаика у наведеном контексту догодило на основу њихове вероисповести, што представља сложену и веома замршену тему, којој ће, стога, бити посвећен значајан део излагања. Повезаност српске цркве и народа кроз историју, како је уочено, нераскидива је а то је постало савршено јасно не само унутар ове заједнице већ и свима који су атаковали на једно од ово двоје[1] (Јевтић 1994, 113). Методолошки приступ заснива се на синтези искустава историје и мартиролошког контекста из хагиографске сфере у чему се доспева до сложеног процеса усаглашавања фактографије и симболичког мишљења. Из тог разлога хагиографским изворима потребно је приступати са резервом и свешћу о карактеру списа али не из перспективе искључивости методологије  историографских истраживања[2] (Мијовић 1992: 17). Но, управо читање сведочанстава и описа страдања цркве и народа у наведеном, рекло би се – нама савременом раздобљу, упућује на дискурзивност приступа и етику страдајућих, што не само да сведочи о њиховом карактеру и својствима православне цркве већ, делом, повратно осветљава и узроке страдања. Ови нам извори, са друге стране, омогућавају грађу за савремене хагиографске радове. Истовремено, таква перспектива приближава садржаје древне хагиографије и мартирологије ранохришћанске цркве те у том светлу у менолошким и житејним приказима (слика 1) више нам не делују бајковито и претерано[3] (Мијовић 1992: 18). Естетичарски аспект теме представља оквир истраживања дубљих аспеката мржње према одређеном идентитету, опет на основу симболизације процеса и догађаја, те теми страдања омогућава психолошке претпоставке; једино је још потребно одговорити на питање мере њене укорењености у појединачној или колективној свести прогонитеља.

Страдање јерархије СПЦ непосредно пре оснивања Југославије

Слика 2: Опело сурдуличких мученика. Преузето из: Пилиповић, Р. Матијевић, М. 2018. Свети сурдулички мученици; Прилози за српски мартирологијум (1915-1918), каталог изложбе. Београд/Врање: Архив Српске православне цркве/Српска православна Епархија врањска, 13.

Премда је Краљевина СХС тј. Југославија такорећи створена на „олтару“ српских жртава из балканских и Великог рата, теза већине осталих југословенских ентитета да је била „гробница народа“, односно, неки вид реализације „пројекта велике Србије“, представљала је и основ прогона Срба у раздобљима Другог светског рата, социјалистичке револуције и грађанских оружаних сукоба.  Мартиролошки аспект историје Срба XX столећа предјугословенског периода обележило је велико страдање народа и цркве од стране бугарских власти и војске. Таква појава и околности показаће се пресуднима и у односу на потоња страдања[4] (Пилиповић Матијевић 2018, 8). Осим тога, још у овом раздобљу Српска православна црква схваћена је као кохезиони елемент Српства и окосница друштва, што представља већ тада дефинисани циљ прогона и оформљену идеологију анти-српства, којима ће прибегавати и други балкански народи[5] (Пилиповић Матијевић 2018, 8-9). Коначно, до краја Првог светског рата од бугарских окупатора пострадало је 186 свештених лица српске цркве а када се томе додају и аустро-угарске жртве (46) укупан број страдалих свештенослужитеља је 232 (Пилиповић Матијевић 2018, 22). При томе, неретко се дешавало, да црквена лица страдају од „истоверних“ прогонитеља према нахођењу њихових духовника у чему је нарочито индикативан случај Митрополита скопског Викентија Крџића, умореног по налогу бугарског архијереја Неофита, који је, потом, заузео његову катедру[6] (Јањић Симјановић 2016, 676). Трагичан положај Срба заснивао се на бугарским територијалним претензијама али је управо црквена реорганизација[7] у последњим раздобљу Османлијског царства представљала модус за затирање српског живља. Тиме је успостављена платформа за „коначан обрачун“ са српским идентитетом а први корак представљало је затирање српске цркве: „Не обазирући се на чињеницу да су „истоверни“ са Србима, бугарски окупатори су посебну бруталност исказали према верским и просветно-културним установама, рачунајући да ће на тај начин отупети српску националну свест, односно олакшати однарођавање Срба.“ (Виријевић 2016, 708-709). Овај прогон, стога, одвијао се на више нивоа и готово систематично (слика 2).

Систематичност и сложеност процеса бугарског прогона православних Срба нарочито је уочљиво када је у питању подручје Косова и Метохије: „У појединим местима Бугари су оснивали тајне „Одборе за убијање Срба“, попут оног у Гњилану којим су руководили Никола Бонев из Великог Трнова и извесни Желеско Даскалов.“ (Виријевић 2016, 708). Постоје основане сумње да су у случајеве убистава неких свештеника на Косову и Метохији поред Бугара били уплетени и Арнаути као у случају Дене Недељковића, који је 1912. крстио неке од њих (Задужбине Косова, 765) или су били директни извршитељи злочина попут масакрирања и убиства свештенослужитеља Миљка Симића 1915. У случају тровања Руфима Николића старешине манастира Девича 1917. није утврђено ко га је натерао на силу да попије отров из чаше, како је сам објавио у последњим тренуцима живота. Српски свештеници на КиМ страдали су подједнако од Бугара, Арбанаса, Аустријанаца попут Вићентија Симића из Сочанице, обешеног у Косовској Митровици, као и Турака (Задужбине Косова, 746-749).

Приликом похрањивања земних остатака свештеномученика, пострадалих у атару села Каменице код места Големи камен у Јанкиној падини и код нишке Јелашнице, бугарских жртава 1915, Епископ тимочки и администратор Епархије нишке Иринеј Ћирић (свети исповедник Иринеј Бачки) поред подсећања на мученички лик свештенослужитеља, на известан начин произнео је и прологомену будућих страдања српске цркве и народа: „Божија је воља била да српски свештеник добије добро сведочанство баш од оних који су напољу (1 Тим. 3,7), да баш непријатељ потврди колико је високо ценио тобоже ситни, али у ствари крупни рад ових мученика. Јер када је непријатељ вештом руком замахнуо ножем, он је тражио да погоди срце. И када се нож сјурио у српског свештеника, он је знао да удара онамо одакле извире свест о слободи, где бије врело љубави за рођену груду, те је и нехотице том скромном раденику издао лепу сведоџбу, запечаћену црвеним печатом мученичке крви, сведоџбу са једном оценом само: Српски свештеник је одличан родољуб.“ (Марковић 2020, 241). Свети исповедник Иринеј током целог свог живота био је сведок страдања клира да би, на крају, сам постао жртва комунистичке мржње према српској цркви. Што се тиче страдалника, њихове кости откопаване су након рата (слика 3) и сахрањиване у крипте при црквама.

Слика 3: Ископавање тела четворице свештеномученика-бугарских жртава на Краљевици код Зајечара 1918. Преузето из: Ивковић, И. 2020. „50 свештеника Епархије тимочке пострадалих од Бугара и комуниста у 20. веку“ у: 800 година аутокефалности Српске православне цркве у Епархији тимочкој – зборник радова. Зајечар: Српска православна Епархија тимочка, 302.

Српско свештенство током Првог светског рата страдало је и од окупатора па је забележено да су у Шабачко-ваљевској епархији убијена петорица свештеника а епископ Сергије Георгијевић  заробљен, те је три године провео у бугарском ропству. У извештају, који је након рата сачинио јерођакон Владимир Брадарић наведена су имена 34 свештеника из ове дијецезе који су умрли у интернацији или од последица боравка у аустријским или бугарским казаматима (Пузовић 2015, 222-227).  На основу више извештаја о страдању на подручју епархија Цетињске, Пећке и Никшићке добијени су следећи подаци: „Према овим извештајима, шест свештеника је преживело злостављање, један је умро у затвору и један од последица мучења ускоро по изласку из затвора, тројица су убијена а два стрељана.“ (Пузовић 2015, 211).

Упркос чињеници да су готово у свим крајевима будуће савезне државе одређени интелектуалци, црквени великодостојници и народне вође попут Људевита Гаја, Јосипа Јураја Штросмајера, Фрање Рачког, Ивана Цанкара, Петра II Петровића Његоша, Стојана Новаковића, кнеза Михаила Обреновића, Илије Гарашанина и Светозара Марковића (Растовић Стаменковић 2016, 38) заступали идеје југословенства, отпор према таквим стремљењима такође је постојао на свим странама. Словенци су уједињење схватали прагматично о чему сведоче неки Корошецови текстови, објављени у католичком часопису „Straža“ као одговор на чланак у наставцима „Korošec nas je prodal Srbom…“[8] (Милованчев 2021, Danas.rs.lični-stavovi 25. 5. 2021) Због наводне српске кривице формирања југословенске федерације потискиване националне напетости кулминирале су мржњом у грађанским сукобима, који су изазвали коначан распад ове државне заједнице.

 Мартиролошка историја СПЦ од Другог светског рата до данас

Узрок великог страдања архијереја српске цркве у првој години Другог светског рата садржао се у начелном саборском ставу да, шта год да се догоди, не напуштају своје епархије и верни народ. Осим што се то у духу хришћанске еклисиологије на неки начин подразумевало, на заседању Светог архијерејског сабора, 29. марта 1941, донета је одлука да у случају рата архијереји остану на својим позицијама и да заједно са народом поделе „зло и добро које га буде снашло“ (Мемоари Патријарха српског Гаврила, 286). То је било сасвим у духу историјске улоге цркве, коју је дотада имала у српском народу[9] (Гавриловић 1986, 148).

Готово сви архијереји са бројним свештенством, чија се надлежност простирала на територији коју је обухватала новооснована НДХ, мученички су пострадали. Митрополит дабробосански Петар Зимоњић ухапшен је од стране усташких полицијских агената већ 12. маја 1941. и одведен у затвор „Беледија“. Након три дана пребачен је у Загребачки казамат „Керестинац“ у којем је претрпео тортуру. Постоје две верзије његовог трагичног завршетка а Митрополитово тело никад није пронађено (Благојевић и други 2004, 151-152). Пре тога, 4. маја у Босанској Градишци ухапшен је Епископ бањалучки Платон Јовановић, одмах убијен и бачен у Врбању. Његово тело пронађено је тек 23. маја. Епископ горњокарловачки Сава Трлајић такође је уморен на Велебиту док је Митрополит загребачки Доситеј ухапшен 7. маја 1941. „О његовом страдању свједочи изјава белгијског конзула Арнолда Роберта, који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видјевши тјелесно изнакаженог митрополита Доситеја, рекао: „Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде“. По свједочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, „Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд“. Као тешког болесника Нијемци га пребацују у Београд, гдје је од задобијених физичких и психичких рана преминуо 14. јануара 1945. године.“ (Благојевић и други 2004, 154). Последицама тортуре подлегао је и Епископ захумско-херцеговачки Николај Јокановић те се, прогнат,  упокојио у Сокобањи 1943. Немци су 4. септембра 1942. стрељали Епископа чешко-моравског (тада у оквирима СПЦ) Горазда Павлика (Радић 2002, 51). У логоре су интернирана двојица епископа: Епископ жички Николај Велимировић као и Патријарх Гаврило био је у затворен у манастиру Војловици а потом одведен у Дахау а Епископ далматински Иринеј Ђорђевић у један логор близу Фиренце. Епископ рашко-призренски Серафим Јовановић интерниран је у Тирану где се и упокојио почетком 1945 (Радић 2002, 51) а Викарни епископ сремски Валеријан Прибићевић упокојио се у Сплиту 10. јула 1941. Парохијско свештенство и монаштво такође је тешко пострадало: „У Другом свјетском рату убијено је 515 православних свештеника, монаха и вјероучитеља. На простору НДХ било је 557 православних свештеника. Према подацима института за савремену историју из Београда, од тог броја, усташе су убиле 219“ (Благојевић и други 2004). Према бестијалности прогонитеља и обиму жртава ово страдање православних Срба превазишло је сва дотадашња. Да је уништавање српског православног живља представљало циљ по себи а не евентуално протеривање или промена идентитета указује масовно страдање 6000 цивила у Старом Броду и Милошевићима на Дрини на дан Светих 40 мученика у Севастији – Младенце 1942. Колона босанских Срба кренула је од Хан Пијеска са надом да ће се помоћу скеле у Старом Броду пребацити у Србију. Масакр се догодио управо на овом месту. На каменом споменику, подигнутом на месту страдања уклесано је сећање Риста Боровчанина из Жуља: „Народ се разлете, покушава да скупи стоку па да крене ка Старом Броду, а већ нас стиже усташка коњица. Што оста народа горе у страни и остаде, а што ухватише и оно доље ка Дрини почеше убијати. Прогоне нас, пригоне Дрини. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу дјецу увис и дочекују на бајонете. Био је то један страшан ужас и пакао. Народ помаже и јаука. Људи само скачу у Дрину, цуре посебно… А Дрина мутна, надошла, валовита пуна лешева. Доносило лешеве и до Вишеграда, то је био невероватан и страшан призор.“ (Стари Брод – девојке пред усташама скакале у ледену реку не чекајући каму 2021). Циљ усташа предвођених Јурајем Францетићем, дакле, није био протеривање већ физичко уништење што указује на етички формулисану мржњу у прогонитељској популацији, извесну заслепљеност њоме и одступање од сваког начела човечности. У питању су психолошки деформитети, настали у специфичним историјским околностима, којима су били саблажњени и представници окупаторске војске Трећег Рајха.

О страдању Срба на подручју НДХ југословенска влада у Лондону обавештавала је Ватикан редовно. У једном од дописа, из октобра 1941. министарство иностраних послова послало је и обавештења о злочинима над свештеницима на подручју НДХ и о масакрима и страдању Срба цивила у Бјеловару, Бањалуци, Босанском Голупцу, Бихаћу, Гацком, Босанској Крупи, Власеници, Клини, Двору, Доњем Лапцу, Мостару, Невесињу, Љубињу, Приједору. Министарство је писало Ватикану да ће масакри које спроводи Павелић имати тешке последице у политичкој и верској организацији Балкана  (АSRS, AA.EE.SS., Pio XII, parte I, Jugoslavia, Pos. 166, ff. 50-57).

Слика 4: Будо Симоновић на дну јаме у Равном доцу 8. јуна 1991. Преузето из: Симоновић, Б. 2014. Огњена Марија Ливањска. Цетиње/ Београд: Светигора, 278.

Обимним навођењем сећања очевидаца и сведока страдања православних Срба у ливањском крају, Будо Симоновић омогућио је постепено, најпре шире а потом све дубље залажење у наведену тему. Којом су се брзином променили друштвени односи на самом почетку рата када је успостављена и власт НДХ на територији Босне и Херцеговине уочава се већ код сведочења Милана Радоја, чије је белешке сачувао професор Свето Буловић из Ливна. (Симоновић 2014, 22-34). Тешко је побројати како све пострадале тако и методе мучења и уморства ливањских жртава. Њихова честитост и претходни углед представљају вечиту оптужницу пред небом и људима и доказ у којој мери може посрнути људски ум. За сваког нормалног човека читање ових сведочанстава прати ужасавајуће осећање и сазнање, присуство небивајућег у збивањима, која су, на жалост постала историја. Могло би се рећи да велики број страдале деце укључујући и ону вађену из мајчине утробе, према бестијалности прогона, представља анти-цивилизацијски уникум, да се сличне повести не могу наћи и на другим стратиштима попут Пребиловаца, Јадовна итд. „Пут у Србију“ представљао је усташки еуфемизам за страдање православних Срба. Један такав „пут“ аутобусом по свему је индикативан за нашу тему из више разлога: у истом тренутку страдали су Срби свих животних доба од нерођене деце до стогодишњака; иживљавање над децом изведено је тако да би одрасли морали да виде и што је још важније – уочава се да је мучење и убијање људи за усташку војску представљало извесно задовољство у које је улагана и нека врста первертоване маште: „У једном тренутку, један од њих је зграбио дијете, истргао га избезумљеној мајци из наручја и понио га према предњем дијелу аутобуса, гдје је као на каквој позорници, пред премрлим и обезнањеним „путницима“ извођен ритуал мучења и убијања. Ту је један од кољача зграбио за уста немоћно дијете да га ућутка а други му (да ли баш касапин Смајо Чакар који се вазда фалио да има најоштрији нож) једним покретом ножа откинуо главу и бацио је у крило мајци, полуделој од бола.“ (Симоновић 2014, 304-305) Догађај страдања у аутобусу појавио се у филму Лордана Зафрановића „Окупација у 26 слика“ (с тим што је транспонован на дубровачку регију) на основу чега је и остао упамћен.[10] (Симоновић 2014, 7). Управо наведена сцена, према Зафрановићевом сведочењу, спада у део који је омео овај филм у такмичењу за престижну филмску награду америчке Академије[11] (K1 Info/Tanjug 15/12/2022 12:44).  И када је ово стратиште у питању свештенство је кроз страдање поделило судбину народа: „Свештеника Ристу Ћатића, пароха губинског, усташе убише и бацише у јаму са 12 Сајковчана. Гламочке свештенике убише: старог проту Симу Бањца исјекоше на сред чаршије у Гламочу, а проту Петра Стојисављевића са сином матурантом убише и бацише у јаму на Корићни. Свештеника црнолушког Илију Будимира и Дамјана Штрпца, свештеника граховског, бацише живе у јаму на Велебиту. Страшна судбина задесила је и ливањског пароха проту Косту Станишића… Ноћу између 11. и 12. јула 1941. провалили су усташе у стан проте Станишића и одвели њега, његову жену Даницу и ћерку Смиљу и све их затворили у ливањску основну школу. Ту су их држали око три недеље и 31. јула 1941. одвели са једном групом Срба у село Пролог, удаљено од Ливна око 20 километара, гдје су их све живе, осим проте Косте, бацили у јаму, па кад су њих ликвидирали онда су њега заклали и за њима бацили у јаму.“ (Симоновић 2014, 451-453). Страдање архијереја, свештенства и верног народа Српске православне цркве у НДХ попримило је такве размере да се може говорити о покушају тоталног уништења. Оно што је карактеристично за понашање страдајућих јесте да нису пружали готово никакав отпор те да су, будући без икакве кривице[12] (Симоновић 2014, 56-60) мирно прихватали туробне околности, на верујући, до краја, у исход тријумфа насиља и неправде. Управо та мученичка мирноћа доводи ове жртве на раван хришћанске мартирологије свих раздобља. У специфичности ливањског мартиријума спада и страдање Срба бацањем уморених али и живих људи у веома дубоке природне јаме (слика 4), попут „Бикуше“[13]. Такве околности такође уводе у амбијент менолога и истоветних циклуса у црквеном зидном сликарству на темељима византијске и средњовековне уметности (Јанићијевић 2019, 220-225) као и житија светих док се у књижевности појављују у оквирима потресне поеме „Јама“ Ивана Горана Ковачића[14] (Симоновић 201, 269).

Није могуће заобићи ни улогу римокатоличког свештенства у доктринарном прогону православних у НДХ, чиме се овај погром сврстава у неку врсту верско-грађанских сукоба на темељима Четвртог крсташког рата (хришћана против хришћана). Опште уверење римокатоличког свештенства било је да је њихова црква на челу са папом „једина истинска црква, а да су православни шизматици ти који се морају вратити својој мајци цркви“ (Радић 2002: 97). У прилог томе речито сведочи „благослов“ локалног свештенства за почетак прогона: „Све је то у најпотпунијем облику дошло до изражаја и у Ливну и околини, а као и другдје и овдје су све чинили на миг и уз благослов црквених великодостојника. Тако је јулских дана 1941. године, лиштански жупник Божо Шимлеша објавио вјерницима да су Срби стављени ван закона и запријетио казном страшног суда свакоме ко не крене у „свету борбу противу изрода католичке вјере“. Истовремено је фратар др Срећко Перић са олтара самостана у Ливну, грмио: „Браћо Хрвати! Идите, покољите све Србе, најприје моју сестру која се удала за Србина. Послије дођите к мени, ја ћу све ваше гријехе примити на своју душу…“ (Симоновић 2014, 293). Можда је у ливањском крају ова појава била најизразитија али су њени хоризонти свакако обухватали целокупну територију под управом НДХ на подручју Хрватске и БиХ, о чему се детаљно и дубље извештава у књизи Јоже Хорвата и Зденка Штанбука, објављеној у Загребу 1946.[15] Ту прву ратну годину обележио је страдање више стотина хиљада православних Срба[16] (Радић 2002, 59) а коначан број покрштених православаца никада није утврђен. Такође до краја није познато колико је римокатоличких свештеника учествовало у прогонима и злочинима[17] (Радић 2002: 97). Будући да Света столица није званично признала НДХ то је дало основа папи Пију XII  да се након рата огради од усташких злочина. Премда незванични, односи двају држава Ватикана и НДХ били су слојевити, динамични и двосмислени те је краљ Петар II  у писму упућеном Пију XII из јуна 1941. нагласио: „Никада до данас није један хришћански народ тако понижен и тако прогоњен од власти која се у исто време дичи да је хришћанска.“ (Благојевић и други 2004: 179-184). Значајна хронолошка удаљеност и феноменолошка антиномија између првобитних хришћана и оних који су се на тај начин декларисали у XX столећу уочавају се у одсуству свести о томе да исповедништво, страдање и смрт Христа ради представљају залог вечног живота и Царства небеског (слика 5).

Слика 5: Павелић међу одликованим часним сестрама из Ливна и Јајца 1942. Преузето из: Симоновић, Б. 2014. Огњена Марија Ливањска. Цетиње/Београд: Светигора, 386.

Да су током Другог светског рата и православни Срби на Косову и Метохији били на извесним мукама уочава се на основу сведочења Радета Савељића из Пећи, који наводи отмице преко 100 девојака о стране Арнаута: „Све девојке одведене су на овај начин, без икаквог претходно извршеног обреда цивилне или верске природе, станују у кућама својих отимача, служећи као наложнице њиховој полно похотљивости. Све особе женског пола, које су одведене, хватане су на улици као дивљач; због тога сада све младе жене у Пећи, као и у целом овом крају који сада стоји под влашћу домаћих Арнаута, уопште више не излазе ван куће, већ се скривају по кућама, живећи у сталном страху.“ (Задужбине Косова 1987: 786-787). У свом сведочењу Савељић је описао и масовно убиство Срба, које су починили тзв. „летећи одреди“. Као одговор на притужбе због насиља над Србима, италијанске власти су им саветовале самоодбрану, премда се за разлику од Арнаута, били ненаоружани (Задужбине Косова 1987: 788). Ништа лакше није било ни православном свештенству у бугарској окупационој зони. Само у Тимочкој епархији на свиреп и бестијалан начин побијено је 36 свештеника (Ивковић 2020, 286-303). Управо овај случај указује на континуитет страдања Срба од стране „једноверних“ и „истоплемених“ суседа[18] (Ивковић 2020, 286).

Након ослобођења из логора Дахау и кратког боравка у Лондону Патријарх Гаврило Дожић обрео се у Риму где се срео са угледним предратним југословенским политичарима те је том приликом и бивши потпредседник владе др Миха Крек, патријарху пренео позив на аудијенцију код папе Пија XII, који је нудио помоћ за избеглице и патријархову мисију изван домовине. Љубазно захваливши се патријарх је одбио и додао: „Ви сами знате шта се догодило у нашој држави. Извршен је покољ над недужним људима, женама и децом, који по својој свирепости, чини најсрамнији период кроз 20 векова хришћанске историје, који и пред Богом и пред људима не може бити ничим оправдан, јер је у основи лишен свега онога што је Исус Христос дао људима, за њихово опште добро, срећан живот, и што је главно, за спасење душе добрим делима, опраштањем и љубављу пред људима. И то је све учињено према својим ближњима и једној словенској раси из исте државе. Све ово личи на биолошка истребљења из Старога и Средњега века. Поклани српски народ био је крив само у томе, што је био православне вере и што на тај начин није признао надлежност религиозну Римског папе и Католичке цркве.“ (Мемоари Патријарха српског Гаврила, 378-379). У Патријарховом исказу уочљив је став да је вероисповест представљала не само превасходни већ и једини узрок страдања православних Срба. Осим тога, у даљем излагању архипастир српске цркве, у духу ранохришћанске мартиролошке истрајности у исповедању вере а такође и хришћанског етоса, садржаног у стиховима „Боље ти је синко изгубити главу него своју огрешити душу“, захвалио се на галантној понуди: „Срби нису навикли на уживања, него више на страдања, каква су наши преци у прошлости доживљавали. Осврнимо се на живот и рад, мучеништво, оснивача хришћанске религије Исуса Христа. Он се свега одрицао у животу, да би на тај начин пружио доказа људима, какав треба да буде живот на земљи, да би се добио вечни живот на небу. Он је осуђивао богаташе који немају разумевања нити љубави за сиротињу, јер су у своме срцу изгубили Бога. Тако исто, он је осуђивао живот мекушави и разна богатства, под утицајем којих људи забораве на духовне вредности. Сада српски Патријарх треба да проводи угодан живот, у часу када српски народ живи у великим искушењима, гладан и жедан и, што је главно беспомоћан да ма шта добо створи. Моја је дужност да у свему поделим зло и добро са народом.“ (Мемоари Патријарха српског Гаврила, 381-382). У свом извештају Светом Архијерејском Синоду СПЦ из 1944. Митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац тешким тоновима описао је стање у којем се налазила поверена му дијецеза[19] (Стаматовић 1999, 55) не слутећи да прави прогон и страдање тек предстоје: „У току 1944. и 1945. г. гоњење Цркве и свештенства у Митрополији Црногорско-приморској попримило је размјере гоњења Цркве у првим вјековима Хришћанства и оног од бољшевика у Русији послије Октобарске револуције. Под притиском страховитог терора Митрополит Јоаникије је крајем 1944. г. одступио са великим дијелом бираног свештенства и монаштва и око 12. 000 националиста из Црне Горе. Као и народ, тако су и скоро сви ти свештеници поубијани на Зиданом Мосту, Кочевском Рогу, Техарју, Похорју, Камнику и околини Марибора.“ (Стаматовић 1999, 55). Реч је о 101 свештенослужитељу а броју страдалих црногорских свештених лица током рата треба додати и десеторицу стрељаних од Немаца и Италијана као и шесторицу појединачно страдалих. Православно свештенство страдало је током рата и од партизанских група, које су, по правилу, у вечерњим сатима упадале у парохијске домове и у порти и ближој околини обављале ликвидацију црквених лица. У таквом партизанско-комунистичким „преким судовима“ нпр. у Тимочкој епархији страдало је 14 свештеника међу којима и два јеромонаха. Такође је пострадала и једна искушеница манастира Крепичевац (Ивковић 2020, 303-311). Комунистичка агенда атеизације, која је током рата укључивала немилосрдно убијање свештених лица, изазвала је велику одбојност код народа, те је након процене самих комуниста да је штетна по њих, пред крај рата у неким крајевима јењавала (Перић 1991, 21).

Спретно извођеним манипулацијама југословенске власти су у поратном периоду навлачиле одијум локалног становништва на представнике Српске православне цркве. Напади на светог Исповедника Иринеја бачког (Ћирића) у Новом Саду и Оџацима нису били спонтани већ умешно оркестрирани од представника локалних власти, који су спроводили савезну агенду прогона. За Српску православну цркву крварење током Другог светског рата само се преточило у ново страдање у атеистичком југословенском друштву. Каменовање Иринеја у Оџацима оставило је тешке последице по његово здравље те се упокојио уочи Благовести 1955. „За време ове тешке болести овако се молио: „Дај Господе, да се Теби вратимо, пре него што се у земљу вратимо“. Овако се свети владика молио не само за себе, него и за сав народ српски, за Српску цркву и за све православне, за сваког кога је на овом земаљском путу срео и за све оне који желе да га сретну.“ (Марковић 2020, 249). Епископ хвостански Варнава Настић као да је већ у приступној беседи поводом хиротоније у Саборној цркви у Београду на Преображење (20. маја 1947) најавио сопствено страдање и исповедништво: „Ја се уздам браћо, у вашу љубав према Спаситељу и у вашу веру у Бога. Ја се надам да ову битку нећете изгубити ви, него ваш непријатељ, ђаво. Али не заборавите да ћете ту битку задобити једино оружјем жртве. Жртве велике и мале. Не заборавите да сте ви потомци оног косовског кнеза који је жртвовао земаљско да би задобио небеско, а не заборавите ни то, да сте ви деца једног народа, који не поседује ништа велико што није платио ценом велике жртве.“ (Јовић 2004, 57). Епископ Варнава Настић ухапшен је 25. децембра 1947. под оптужбом за „вербални деликт“ док је, према Сави Б. Јовићу, у позадини догађаја стајало Степинчево хапшење и чињеница да се у Сарајеву водило рачуна о истоветности односа према свим трима религијама. (Јовић 2004, 64). На суђењу владика је показао непоколебљиву веру, истинољубивост и спремност на трпљење онога што се наслућивало – пресуда је гласила на 11 година лишавања слободе с принудним радом (Јовић 2004, 64-81). Његов потоњи живот по комунистичким казаматима и манастирима у којим му је одређиван „кућни притвор“ исцрпели су тело епископа Варнаве али не и његов дух. Остале су многе сумње да иза окончања његовог живота у педесетој години старости стоји организовано тровање храном. Српска православна црква стављена је под потпуну контролу југословенских властодржаца. Светска јавност била је свесна да се у „Титовој“ Југославији одвија тихи прогон Српске православне цркве. У часопису The Chicago Daily News 1950. године објављен је текст Фреда Спаркса под насловом „Tito Hits Religion With Subtle Tricks“ (Тито удара на религију подлим триковима) (слика 6) (Ивковић 2019, 132).

Слика 6: Часопис „Chicago Daily News“ из 1950 год. Преузето из: Ивковић, И. 2019. Летопис Тимочке епархије 1934-2014. Зајечар: Православна Епархија тимочка, 132.

Период након Другог светског рата за Српску православну цркву на други начин је био тежак и карактеришу га: одузимање поседа од стране југословенских власти, терор од стране Арбанаса и перманентно исељавање Срба. О свему томе епископи Владимир и Павле редовно су извештавали Свети архијерејски Синод, који је такође био немоћан да нешто предузме. Терор над монаштвом и мирјанима све је био израженији и учесталији о чему сведочи и писмо Патријарху српском Герману игуманије Девича Параскеве, у којем је описан физички напад Азема Дељевића и његовог сина Османа на њу и сестринство, у којем је задобила тешке повреде (Задужбине Косова 1987: 819-820). Осамдесетих година XX столећа ако напади су постали учесталији а општа ситуација све тежа те Епископ рашко-призренски Павле у извештају Светом архијерејском Синоду из 1981. описује напад на богослове и њихово рањавање ножевима (Задужбине Косова 1987: 829). Југословенске власти су игнорисале и заташкавале терор над Србима на КиМ (слика 7).

Слика 7: Часопис „Књижевна реч“ из 1987. Преузето из: Задужбине Косова; споменици и знамења српског народа. Призрен/Београд: Епархија рашко-призренска, Богословски факултет у Београду, 861.

Страдање Српске православне цркве у социјалистичкој Југославији указује и на чињеницу да њена повезаност са народом не значи нужно и блискост са државом у којој обитава. То се не односи једино на псеудодржавне творевине попут НДХ већ и на међународно признату федерацију. У односу на раније описана страдања живот цркве у СФРЈ био је лишен мучења и убијања свештенства. Држави је било стало да се покаже као цивилизована те се задовољавала разним репресалијама и веома строгом контролом свих нивоа Српске Православне Цркве на шта указује документ, који је потписао Александар Ранковић (слика 8). У овом документу преко којег је утиснут печат „државан тајна“ описан је систем шпијунских мрежа за контролу цркве и верног народа. Занимљиво је, како се из текста уочава, да се Словенци и Хрвати нису сложили са овим моделом те код њих није ни примењиван. Историја цркве XX столећа, у том смислу, индикативна је и поучна особито у односу на будућност и извесност пост-хришћанске цивилизације. У таквим политичким околностима долази до распетости српског народа између хришћанског идеала и грађанских дужности. Тај раскорак своје узроке препознаје у различитости темеља и циљева цркве и државе, на коју разложно указује епископ Атанасије Јевтић: „Под комунистима је цркви било теже, зато је било и више таквих посрнућа, посртања, нисам сигуран да и у једној будућој власти која дође, свеједно која, неће бити тога. Зато би добро требало проучавати ту распетост Цркве између служења свом народу, па ако хоћете и својој држави, те синергије или сарадње, симфоније са државом, и с друге стране њеног есхатолошког усмерења ка Царству небеском, за које је Црква свим бићем опредељена и које усмерење никад не сме напустити. Црква је знак Царства небеског на земљи, она је присуство овде и сада (hic et nunk), она је предокушај, антиципација тога Царства. Тога се црква никада не сме одрећи. Зато рађе иде на мучеништво него на издају своје мисије.“ (Јевтић, 1994, 131). Ове, готово пророчке речи Епископа Атанасија указују на страдање као део хришћанске етике не само у мисионарском смислу већ и исповедном.

Слика 8: Документ о шпијунирању у црквама

Страдање православних Срба на крају XX столећа

Етничко чишћење 1991-1995. добило је облик који потврђује ову формулацију: „Након одласка српског народа, припадници хрватских снага уништили су око 380 српских села, попалили и девастирали око 40 хиљада кућа. Имовину су опљачкали или уништили, све са циљем да се Срби не могу вратити. Старце и старице који су се одважили да не бјеже испред хрватских бојовника, убијали су на кућном прагу. Срби ни овога пута нису утврдили тачан број тих жртава, али се оперише са бројком око двије хиљаде.“ (Благојевић и други 2004: 201). Принцип етничког чишћења спровођен је на истоветан начин у бројним срединама са православним становништвом као на примеру из посавског села Сијерковац: „Сутрадан, 26. марта, јединице хрватско-муслиманске војске из Босанског Брода и регуларне јединице Републике Хрватске опколиле су село Сијековац и извршиле злочин геноцида. На свиреп начин убијено је 19 српских цивила, међу којима је било и дјеце. Све остале Србе из овог села отјерали су у логоре, а њихове куће опљачкали и запалили. Овакве и сличне злочине наредних дана су починили и у другим насељеним мјестима у бродској и дервентској општини.“ (Илишковић и други 2002: 83). У бројним логорима православни Срби умирали су након најстрашнијих мучења.[20] Када се читају сведочанства истражитеља уочава се да је поред „класичних“ метода мучења и убијања примењиван и арсенал сасвим нових поступака у којима су примењивани технички алати попут електричне бушилице којом су бушене лобање жртава, електричних каблова, рингли са кухињских шпорета, полицијских пендрека, жица, електричних палица итд. (Илишковић и други 2002: 101-102). Тиме је мартиролошки контекст пробио границе схватљивости код нормалних људских бића а такође су превазиђе начини мучења из Другог светског рата, колико год то звучало немогуће. Истовремено, управо начини злостављања указују на верску основу примењиваног насиља и жртве афирмишу као мученике за веру. Од присиљавања логораша да у пригодним ситуацијама узвикују „Бајрам мубарек олсун“ или „ селам алејкум“ до учења да се моле и крсте на католички начин, на крилима исламско-католичке културолошке синтезе, одвијао се пакао на земљи у којем су православна вера и њена етика у первертованим умовима прогонитеља постале главна инспирација: „…прављење „логорске свадбе“ присиљавањем одабраног пара логораша на сексуални однос, присиљавање логораша да се попну на дрво и пјевају усташке пјесме, присиљавање логораша да пасу траву, присиљавање логораша да олижу полни орган жене која је групно силована, присиљавање жене да након силовања гола прође кроз село…“ (Илишковић и други 2002: 105). Списак бестијалности, које је забележио Жарко Крстановић из Шамца у својству сарадника Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права које је формирала Влада Савезне Републике Југославије (Илишковић и други 2002: 101-106) бележи велики број начина мучења православних хришћана у последњој деценији XX столећа. Упркос чињеници да се све одвијало „пред очима“ цивилизованог света, ови логори су трајали све до 1995. Фарса са обиласком логора од стране представника међународног Црвеног крста састојала се у томе што су за најављене доласке „ствари пеглане“ а логорашима прећено да не би нешто од свих тих ужаса открили, лакшим случајевима давани аналгетици а тежи су просто сакривани  (Илишковић и други 2002: 106-108).

Прогоне, погроме и убијање православних Срба једино је било могуће спроводити у позадини ратова. Други светски рат је искоришћен у ту сврху, како је познато, у знатној и ужасавајућој мери. Уколико их није било на ширем плану тада је било неопходно њихово фабриковање: „Фрањо Туђман је то отворено признао 24. маја 1992. године када је на Тргу бана Јелачића у Загребу пред масом окупљених истомишљеника рекао: „Рата не би било да га Хрватска није жељела. Али, ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо ми водили политику преговора, а иза тих преговора смо формирали своје оружане јединице. Да то нисмо тако урадили, не бисмо дошли до циља.“ (Илишковић и други 2002: 93). Тако „ослобађање од Југославије“ постало је ново стратиште српске цркве и народа (слика 9).

Слика 9: Тело умореног Србина, које је до Шамца донела река Сава. Преузето из: Илишковић, Р. Благојевић, Л. Павловић, И. Стојановић, М. Боројевић, М. Милаковић, Ј. 2002. Посавски чвор опстанка. Шамац/Бања Лука/Београд: Скупштина општине Шамац/Општинска борачка организација Шамац/Документациони центар Републике Српске за истраживање ратних злочина Бања Лука, 6.

Феномен атака на културно наслеђе

Упркос чињеници различитости субјеката, који су, током трајања југословенске федерације атаковали на српско културно наслеђе, у сумарном прегледу уочава се извесна систематичност, која упућује на истоветност мотива. Осим тога, тема атаковања на културно наслеђе, пре свега на уметничка дела које обухвата, указује на сам карактер насиља: док су у освајачким ратовима уметничка дела плењена и одношена у државе агресора, уништавање уметности било је својствено идеолошким револуцијама и настојањима да се раскине са одређеном традицијом. У томе се налази и корен појаве да се универзализам уметности више не схвата као вредност по себи, појаве која је, на овај или онај начин, препознатљива у одређеним данашњим догађајима, попут поливања музејских артефаката и ремек-дела европске културе течном храном, као протесни чин у оквирима тзв. „зелене агенде“ или прохибиција књижевних, ликовних и музичких дела руских аутора на европском Западу, поводом војних сукоба у Украјини. Све то указује на извесност данашњег схватања уметности, која је, по свему судећи, током претходног столећа изгубила „ауру универзалне вредности“ и сопствену саморазумљивост: „Postalo je samo po sebi razumljivo da ništa što se tiče umjetnosti, ni u njoj samoj ni u njenom odnosu spram cjeline, nije više samo po sebi razumljivo, pa čak ni njeno pravo na egzistenciju.“ (Adorno 1979, 25). Симболички профилисан чин пуцања у чело Христа Пантократора у куполи цркве Светог апостола Андреја Првозваног у оквиру дворског комплекса на Дедињу ипак представља антиестетску појаву, будући да је циљ одређен из „иконографске“ перспективе (слика 10) . Могло би се помислити да је у питању левичарска афектација, међутим, неопходно је истаћи чињеницу да је „атентатор фреске“ и припадник Прве југословенске бригаде Марко Месић претходно био официр 360. усташког пука који је на страни Немаца ратовао под Стаљинградом. „Одликован је и од Немаца, и од Павелића и од Јосипа Броза.“ („Партизани пуцали Христу у чело”, Седмица.ме). Након што се уселио у двор на Дедињу Јосип Броз је користио дворску цркву као спремиште за алат и прибор за чишћење. Слично се дешавало и са другим црквама па је, према сећањима протојереја-ставрофора Драгог Раковића, црква Лазарица у Прибоју на Лиму, коју су непосредно пред Други светски рат, у духу византијско-српске средњовековне уметности осликали Иван Дикиј и Борис Обрасков, једно време након рата служила као магацин соли.

Слика 10: Дворска капела на Дедињу и хицем погођена фреска у куполи. Преузето из: Ивковић, И. 2019. Летопис Тимочке епархије 1934-2014. Зајечар: Православна Епархија тимочка, 117.

У појави разарања свештених топоса Српске православне цркве, на првом месту – храмова, уочава се извесни континуитет почев од Другог светског рата, преко социјалистичког периода све до грађанских ратних сукоба који су означили распад Југославије. То је укључивало како репрезентативне грађевине попут Саборне цркве Свете Тројице у Бањој Луци 1941. или цркве Светих Кирила и Методија на Вису 1963.[21] (Г. Јанићијевић, „Базени, палме или само лале у Коњевић Пољу?”, Стање ствари, 7. 7. 2021) тако и бројне сеоске цркве. Први храм који је на самом почетку рата 1941. уништен налазио се у Бихаћу (Ернаут 2021, 61). Ова складна, масивна грађевина са централном куполом и два торња-звоника над припратом представљала је маркантно обележје града те њено уништавање рефлектује наведену потребу за затирањем трагова одређене културе и уметничког наслеђа и то на један деструктиван, антиестетски начин (слика 11). Парадигму такве деструкције представља ломљење крста са куполе цркве Светог пророка Илије у Подујеву 2004. Уништавање цркава на КиМ имало је дугу историју и разне актере а за време Другог светског рата Арнаути су поред клања српских цивила палили и цркве попут Самодреже и Бањске почетком лета 1942. Страдање Срба се до данас не може раздвојити од процеса уништавања храмова Српске православне цркве[22] (Јевтић, 1994, 148).

Слика 12: Црква у Бихаћу. Преузето из: Ернаут, М. 2021. Епархија бихаћко-петровачка и рмањска; Прошлост исписана вјером. Манастир Рмањ: Епархијски управни одбор Епархије бихаћко-петровачке, 64.

Да се страдање људско и разарање православних храмова такође не може до краја посматрати засебно указује пример цркве Вазнесења Господњег у Београду. „Када не би ништа у Београду постојало већ само овај храм, знајући његову тешку прошлост, могли бисмо на основу тога да реконструишемо целу историју Београда.“ (Гавриловић 1986, 153). Већ 1914. једна аустријска граната пробила је северни зид храма у регији предикаонице и будући да није експлодирала стајала је тако и демонтирана тек 1921. Немачко бомбардовање 6. априла 1941, међутим, на овом месту добило је апокалиптичне размере и будући изведено у недељу када су верници долазили на јутрење и литургију довело до великог страдања. Око цркве су се налазила два склоништа, која су постала гробнице недужног народа: „Једна велика авионска бомба од 1.500 кг., и то са падобраном, бачена је на склониште према Гепратовој улици, експлодирала је и побила скоро све људе који су се ту нашли.“ (Гавриловић 1986, 154). Симболички парадокс огледао се у чињеници да су људи који су бежањем покушали да се спасу углавном пострадали док су они који су остали у цркви преживели (Гавриловић 1986, 154). Након двадесетак дана Немци су довели домаће заробљене Јевреје да откопају лешеве и том приликом нађено је 180 страдалих верника, чија су мртва тела преливена кречом и сахрањена у рову, ископаном на Новом гробљу. „При вађењу лешева, који су погинули или угушени, видела се цела драма тог страшног злочина; ту је било и мајки које су држале своу децу приљубљену уз лице у моменту смрти.“! (Гавриловић 1986, 154-155). И савезничко бомбардовање догодило се на први дан Васкрса након литургије и то на Ускрс 1944. Том приликом опет је оштећен северни зид, но, на истом месту је приликом борби Црвене армије са Немцима октобра 1944. једна граната пробила зид и зарила се у под цркве у регији амвона и ту експлодирала, направивши огроман кратер и у великој мери демолирајући цео храм (Гавриловић 1986, 155). Поједине цркве поднеле су вишеструка разарања као што су и многа градитељска дела одређених аутора, међу којима се издваја Момир Коруновић, уништавана. Поред поменуте цркве на Вису уклоњен је и пирг са параклисом у манастиру Светог Наума, подигнут према његовом пројекту а за време светог владике Николаја Охридског. Нацисти су 1941. срушили цркву Светог Саве у Цељу, такође подигнуту према Коруновићевом пројекту. Највећи број срушених храмова у последњем, грађанском рату на територији СФРЈ представљају део опуса архитекте Предрага Ристића.

Извесно проширење теме овог поглавља али и својеврсни уникум у историји цивилизације представљају бомбардовања Народне библиотеке Србије и Народног музеја у Нишу. Прво је извела авијација Трећег Рајха 6. априла 1941. око 15 и 30, у којем је уништен готово читав национални фонд.[23] На суђењу у Купинецу код Загреба средином маја 1945. Александар Лер је потврдио да је Хитлер издао наређење за потпуно уништење Београда и да је најпре требало уништити Народну библиотеку (Ристић 2016). На питање истражитеља „зашто ?“ Лер је одговорио: „Зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.“ (Ристић 2016). Циљ нацистичког разарања Народне библиотеке више је био усмерен ка српском друштву и култури него ка самој цркви, уколико је то могуће раздвојити. У прилог таквој тези иде не само улога пуковника Фон Рајевица у акцији спасавања моштију светих цара Уроша, кнеза Лазара и Стефана Штиљановића из НДХ (Стојановић 2012, 73-74) већ и аргумент „гоњења цркве“, који су Нацисти користили против државе Пољске, због тамошњег рушења православних храмова (Kupryaniuk 2013, 414). Са друге стране, циљано и брутално уништавање манастира Жиче бомбардовањем у септембру исте године[24] (Кашанин Бошковић Мијовић 1969, 102-103), враћа нас на тезу о нераздвојивости религијских и националних елемената у контексту циљева деструкције српског културног и духовног бића. Народни музеј у Нишу готово у потпуности је уништен у савезничком бомбардовању 2. септембра 1944[25] (Митровић 2003, 172). Највредније и најбогатије збирке овога Музеја репрезентовале су античко наслеђе. Осим што је упадљива чињеница да је бомбардовање изведено директним бацањем три бомбе на репрезентативну зграду Музеја о чему сведочи и писмо Милорада Чавдаревића Његовом Краљевском Височанству Кнезу Намеснику Павлу[26] (Митровић 2003, 173) у извештају о бомбардовању Ниша, који је команданту Делиградског корпуса Брани Петровићу поднео обавештајац, који се потписао као „Милутин с. р.“ (Стевановић 2008, 255-256) уочава се да је операција изведена прецизно и релативно споро те без икаквог отпора, што искључује елементе колатералности.

Уништавање баштине СПЦ у грађанским ратовима на територији бивше СФРЈ тј. република Хрватске и БиХ такође је неслућеног обима: „Непотпуни подаци говоре да је на простору Хрватске и Босне и Херцеговине порушено 212 парохијских и манастирских цркава и капела, а оштећено 376. Порушено је 111 парохијских домова и других објеката. Таквих објеката оштећено је 107. Процењује се да је уништено преко 7.000 икона. Оволики број уништених ликовних дјела представљао би за сваки народ националну и културну катастрофу. Уништени су музеји и библиотеке. Уништена је стара Епископска књижница у Пакрацу, једна од највреднијих српских библиотека.“ (Благојевић и други 2004: 199).

Краћа верзија рада објављеног у зборнику Десете научне конференције са међународним учешћем „Страдање Срба, Јевреја, Рома и осталих на територији бивше Југославије“, књига 1

Библиографија:

• Città del Vaticano, Archivio Storico della Segreteria di Stato – Sezione per i Rapporti con gli Stati (ASRS), Congregazione degli Affari Ecclesiastici Straordinari (AA.EE.SS.), Pio XII, parte I, Jugoslavia, Pos. 166, ff. 50-57.
• Adorno, T. A. 1979. Estetička teorija. Beograd: Nolit.
• Благојевић, Л. Илишковић, Р. Павловић, И. 2004. О србофобији кроз вијекове. Шамац: СПКД „Просвета“.
• Виријевић, В. 2016. „Терор и злочини бугарских окупатора на Косову и Метохији у Првом светском рату (1915-1918)“ у: Велики рат 1914-1918: Узроци, последице, тумачење; Међународни тематски зборник посвећен академику Драгољубу Р. Живојиновићу (1934-1016) књ. I , Ниш: Филозофски факултет,705-717.
• Гавриловић, Ж.1986. На бранику вере и нације; полемике – чланци – предавања. Београд: Жарко Гавриловић.
• Задужбине Косова. 1987. Призрен – Београд: Епархија рашко-призренска, Богословски факултет у Београду, Уређивачки одбор, сарадници, добротвори и приложници.
• Ивковић, И. 2020. „50 свештеника Епархије тимочке пострадалих од Бугара и комуниста у 20. веку“ у: 800 година аутокефалности Српске православне цркве у Епархији тимочкој; зборник радова ур. И. Ивковић. Зајечар: Српска православна Епархија тимочка, 315-349.
• Илишковић, Р. Благојевић, Л. Павловић, И. Стојановић, М. Боројевић, М. Милаковић, Ј. 2002. Посавски чвор опстанка. Шамац/Бања Лука/Београд: Скупштина општине Шамац; Општинска борачка организација – Шамац; Документациони центар Републике Српске за истраживање ратних злочина – Бања Лука.
• Jakir, A. 2018. Dalmacuja u međuratnom razdoblju 1918-1941. Zagreb: LEYKAM INTERNATIONA. D.O.O.
• Јанићијевић, Г. 2019. „Мартиролошки карактер црквене уметности из перспективе осликавања Цркве Свете Великомученице Марине у Ливну“ у: Теолошки погледи LII (1/2019). Београд: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, 207-228.
• Јањић, Д. Ј.  Симјановић, Ј. Д. 2016. „Митрополит Викентије Крџић“ у: Велики рат 1914-1918: узроци, последице, тумачења; Међународни тематски зборник посвећен академику Драгољубу Р. Живојиновићу (1034-1016) књ. I. Niš: Filozofski fakultet, 665-686.
• Јевтић, еп. А. 1994. Знак препоречни; разговори у времена смутна. Београд: Логос.
• Јовић, С. 2004. Свештеномученик епископ Варнава (Настић) (1914-1964). Београд: Информативно-издавачка установа Српске православне цркве.
• Кашанин, М. Бошковић, Ђ. Мијовић, П. 1969. Жича; историја, архитектура, сликарство. Београд: „Књижевне новине“.
• Kupryaniuk, J. 2013. „Пољска православна црква између два светска рата – гоњење православних, ревиндикација и рушење цркава“ у: Српска теологија данас књ. 5. Београд: Институт за теолошка истраживања ПБФ, 404-416.
• Марковић, И. 2020. „Епископ тимочки (1919-1921) и бачки (1921-1955) др Иринеј Ћирић – исповедник православља“ у: 800 година аутокефалности Српске православне цркве у Епархији тимочкој. Зајечар: Српска православна Епархија тимочка, 215-251.
• Mijović, P. 1992. Trijumfi smrti. Pogorica: Crnogorska akademija nauka i umjetnosti.
• Митровић, Г. 2003. „Повод за сећање – писмо Милорада Чавдаревића Кнезу Павлу о делатности нишког Музеја“ у: Зборник 12. Ниш: Народни музеј Ниш, 171-177.
• Перић, Д. 1991. „Прилог историји страдања Српске Цркве под комунистима (1941-1945)“  у: Богословље. Београд: Православни богословски факултет у Београду, 21-35.
• Пилиповић, Р. Матијевић, М, 2018. Свети сурдулички новомученици; Прилози за српски мартирологијум (1915-1918). Београд-Врање: Архив Српске Православне Цркве; Српска православна Епархија врањска.
• Пузовић, П. 2015. „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Цетињске, Пећске и Никшићке епархије“ у: Богословље 2015/2. Београд Православни богословски факултет Универзитета у Београду, 211-221.
• Пузовић, П. 2015. „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Шабачко-Ваљевске епархије“ у: Богословље 2015/2. Београд: Православни богословски факултет Универзитета у Београду, 221- 232.
• Radić, R. 1995. Verom protiv vere, država i verske zajednice u Srbiji 1945-1953. Beograd: INIS.
• Радић, Р. 2002. Држава и верске заједнице 1945-970; први део: 1945-1953. Београд: Институт за новију историју Србије.
• Растовић, А. Стаменковић, С. 2016. „Српски дипломата Љубомир Михаиловић о југословенском питању у Првом светском рату“ у: Велики рат (1914-1918): узроци, последице, тумачења; Међународни тематски зборник посвећен академику Драгољубу Р. Живојиновићу (1934-2016) књ. I. Ниш: Филозофски факултет, 37-49.
• Симоновић, Б. 2014. Огњена Марија ливањска. Цетиње – Београд: Светигора.
• Стаматовић, А. 1999. Кратка историја Митрополије црногорско-приморске са Шематизмом за 1999. год. Цетиње: Светигора – Издавачка установа Митрополије црногорско-приморске.
• Стевановић, З. 2008. „Прилог проучавању савезничког бомбардовања Ниша уб Другом светском рату“ у: Зборник 16-17. Ниш: Народни музеј Ниш, 255-263.
• Стојановић, А. 2012. „Радослав Грујић о преносу моштију српских светитеља априла 1942. године из НДХ у окупирану Србију“ у: Токови историје 1/2012. Београд: Институт за новију историју Србије, 69-86.

Публиковани извори:

• Епископ Николај: Говори српском народу кроз тамнички прозор. 1985. Химелстир: Српска православна епархија за Западну Европу.
• Мемоари Патријарха српског Гаврила. ур. М. Младеновић 1990. Београд: Сфаирос.

Електронски извори:

• Зафрановић, Л. 2022. „Страшно је кад схватиш за какво зло су спремни добри суседи поред нас“, К1Инфо
• Јанићијевић, Г. 2021. „Базени, палме или само лале у Коњевић Пољу?”, Стање ствари
• Јанићијевић, Г. 2021. „Српски национализам и деконструкција појма национализма“, Стање ствари
• Милованчев, Н. „Коме је требала Југославија 1918?“, Данас
• Ристић, Д. 2016. „Хитлер је наредио: прво уништити Народну библиотеку“, Политика
• „Стари Брод – девојке пред усташама скакале у ледену реку не чекајући каму“, Епархија зворничко-тузланска

[1] „Српска Црква је у ствари сам Српски народ на своме путу кроз историју, ка Царству небеском. Тај пут није ни лак ни ружичаст. То је пут посртања и препорађања. Светосавска црква је овом народу оплеменила душу и савест, изградила му духовни и национални идентитет, али то нису завршене или савршене величине него живе животне реалности које подлежу и променама, слободним, колебањима и проверавању. Кад год је Српски народ био у великој кризи и невољи обично је полагао испит савести и проналазио своју душу и образ. Ту је, сматрам, кључни допринос наше Цркве, чији су духовни служитељи и вође опет синови тог истог народа.“

[2] „Све и кад би и било тако, догађаје из легенде ипак није могућно ускладити с историјским подацима. У томе је и највећа тешкоћа на коју су историчари наишли, али у томе је и њихов несумњиви промашај. И то због тога што по сваку цијену хоће да једну легенду која није историјског жанра третирају као историјски документ који је могуће подвргнути критичком успостављању хронолошких чињеница.“

[3] У том контексту П. Мијовић је критиковао Н. Вулићево оспоравање хагиографских извора: „Сва Вулићева настојања да из Passio који није критички историјски спис извуче контрадикције како би доказао да су хагиографска дјела неупотребљива у научној реконструкцији прошлости говоре о томе да му је стран метод критике хагиографске књижевности коме је битно да из легенде издвоји рационално језгро.“

[4] „Сваки истраживач прошлости Српске Православне Цркве под бугарском окупацијом 1915-1918. године пронаћи ће аналогије и паралеле са њеним положајем у Независној држави Хрватској 1941-1945. године. Идеолози усташког покрета, били су сарадници са бугарском националном емиграцијом између два светска рата и савезници Сила Осовине, применили су бугарски рецепт у решавању српског питања, на првом месту у разарању организације СПЦ.“

[5] „Бугарска политика се 1915. године састојала у следећем: физичкој ликвидацији српског свештенства, протеривању, тј. интернацији, уклањању са места службовања у српској средини. Подсетити се треба да је идеолог екстремног хрватског националистичког крила Иво Пилар (са псеудонимом Südland), у свом делу „Јужнословенско питање“ (Südslavische frage, Zagreb [Agram] 1942) подвукао да „Српска црква држи на окупу српску нацију и да се „српској нацији ломи кичма, ако се неутралише Српска Православна Црква“. Директно преузимање бугарског рецепта од стране усташа може да се посведочи и уз помоћ навођења низа других примера.“

[6] „Очигледно, овај злочин је био мотивисан личном мржњом и користољубљем, а политичка позадина тог чина огледа се у томе што се њиме уклања значајна духовничка фигура и један од главних стожера српског идентитета у Македонији. Крајем 1907. године, Српски конзулат у Скопљу дошао је до сазнања да се Викентије још тада налазио на списку за ликвидацију од стране бугарских активиста.“

[7] „Оснивањем Бугарске егзархије, ферманом султана Абдул Азиса 27. фебруара 1870. године у састав Бугарског егзархата ушле су епархије: рушчушка, силистријска, шуменска, трновска, софијска, врчанска, тулчанска, видинска, нишка, шарћојска (пиротска), ћустендилска, самоковска, велешка, филипопољска (пловдивска), сливенски округ (Ислимане) и казалопољска.“

[8] “U rasulu Austrije nije bilo pitanje da li se Srbija nekom sviđa ili ne, morali smo k njoj da se spasemo, šta se može spasiti, mi nismo mogli da postavljamo nikakve uslove. Srbi su bili ti koji su imali reč i moramo kazati da su nas primili kao nesrećnu braću, iako su mogli da nas prime kao izdajnike jugoslovenskog naroda, jer smo se borili sa Austrijom protiv Srbije.” (превод: Н. Милованчев)

[9] „Њено свештенство је предњачило у родољубљу и трпело највећа страдања у свима кризама, од свих околних народа, али се није предавало. Посртало се и падало, али и устајало – главе летеле и на колац набијане, али се није одустајало од борбе за спас родне груде и вере.“

[10] „Добро чувану тајну, притиснут грижом савјести, много касније ће провалити Исмет Дуран, један од возача тих аутобуса смрти, а у потресно филмско свједочанство по насловом „Окупација у 26 слика“ преточиће Лордан Зафрановић.“

[11] „Prema njegovim rečima, postojali su idealni uslovi da se „Okupacija“ takmiči za Oskara, pošto je predsednik američke Akademije, bio naše gore list glumac Karl Malden, a bio je tu i uticajni Den Tana. Bila je preporuka njemu i koscenaristi Mirku Kovaču da se film skrati za najmučnije trenutke. „Mi smo jednoglasno rekli ne. Nećemo da sakatimo svoj film. Mada smo mogli napraviti verziju za akademiju. Nismo hteli čak ni taj mali kompromis napraviti.“

[12] „И даље је свако вјеровао у своју вјеру, да човјек човјека може да мрзи али не и да дигне руку на њега на правди Бога, да на свијету нигдје не постоји власт која ће убијати невине људе само зато што се Богу не моле онако како се моле они у чијим је рукама сила и власт.“

[13] „Бикуша је једна од три јаме „безданке“ у кругу од којих сто-двијеста метара, на висоравни сјеверно од Челебића, удаљена неколико километара. Име је, кажу мјештани, добила по некој жени од Бикића, удатој у Челебић, која је једне зиме, чувајући туда козе, некако упала у јаму. Био је снијег. Козе су пред ноћ одјавиле у село саме, а кад се чобаница није појавила комшије и сељани су кренули да је траже. Тако су пртином стигли до јаме и злосрећну жену затекли живу и готово неповријеђену јер се зауставила на дубини од десетак метара, на једној полици.“

[14] „Извјесно је да је Иван Горан Ковачић боравио у многим ливањским селима и слушао потресна свједочења о звијерствима која су усташе починиле над српским становништвом. „Дивни галеб“ је, прије него што ће ту у Ливну кликнути своју страшну пјесничку оптужницу, свој величанствени поетски и људски протест противу безумља и разбраћивања, чуо и за живу гробницу изнад села Рујана и за слична друга губилишта и безданице – неопојене гробнице око Ливањског поља, у којима никада нико неће кости избројити.“

[15] „Ову громовиту и по католичку цркву, не само у Хрватској и Босни и Херцеговини, поразну оцјену, најупечатљивије потврђује и подупире текст који је италијански фашистички новинар Корадо Золи објавио 18. септембра 1941. године у листу „Il Resto di Carlino“ под насловом „Причице из Грачаца“. У овом необичном путопису, преплитању приче о „грачачким птичицама“, легенде о Светом Фрањи Асишком и разговора са неким њемачким артиљеријским мајором са којим је путовао по Независној држави Хрватској, Корадо Золи је, окарактерисао и клерофашистички терор у новоствореној усташкој државној творевини: „Оно је први фрањевац из Асиса – пише Корадо Золи – братимио птице и сестрио рибе, а ови његови ученици и духовни потомци, по НДХ, набијени мржњом, кољу невине људе, браћу по оцу небескоме, браћу по једном истом језику, браћу по једној крви, и браћу по једном те истом тлу мајке земље, што их напаја соковима истих њедара: кољу, убијају, закапају живе по јамама, мртве стрмоглављују у ријеке, у мора или низ провалије… Постојале су банде убица, које су биле и вјероватно су још вођене и потицане од католичких свећеника и редовника…“. Нема сумње да ријеч “capeggiat“ – закључују Јожа Хорват и Зденко Штанбук, који у својој већ поменутој књизи цитирају овај текст Корада Золиа – значи да су ти свећеници и фратри идеолози, и организатори, и теренски вође масакраторских банди.“

[16] „Наиме, комисија која је образована у Патријаршији са циљем да прикупља податке о усташким злочинима над Србима, наставила је да ради. По њеним налазима, у меморандуму упућеном генералу Шредеру наводе се подаци да је од 10. априла 1941. у НДХ убијено око 100 000 људи. У тренутку када је генерал Недић, крајем августа образовао своју владу, комисија је имала извештаје о 300 000 жртава. Тада је Патријаршија упутила генералу Данкелману други меморандум.“

[17] „Евиденција о броју свештеника, посебно у Босни и Херцеговини, који су били умешани у та клања, постоји у разним изворима. Кардинал Тисеран у разговору са др Рушиновићем, представником НДХ у Риму оптужио је посебно фрањевце за извршене злочине. Британски писац католичке вере Ивлин Во, који је био капетан 37. војне мисије под командом Фицроја Маклина послао је врло неповољан извештај о понашању партизанског покрета према Католичкој цркви, али је исто тако поменуо и зверства која су извршили католички свештеници. Фрањевачка школа на Широком бријегу у Херцеговини, произвела је одређени број водећих усташа као што су Андрија Артуковић, Радослав Главаш и др.“

[18] „Злочини Бугара на окупираној територији Епархије тимочке били су надахнути шовинистичким и великобугарским идејама које сежу још од мегломански повучених граница Бугарске егзархије из 1870. и Санстефанског уговора из 1878. године. Бугари су сматрали одређене делове Србије својим историјским правом, нпр. Ниш, Пирот, Врање, Прокупље, источни део Косова и Вардарску Македонију – Стару Србију. Ова великобугарска политика, коју је Бугарска егзархија пропагирала као националното взраждане“ (народни препород), била је прва јерес етнофилетизма у православном свету и коштала је Бугарску православну цркву раскола са мајком, Цариградском патријаршијом до 1945. године.“

[19] „Комунизам је овамо нанио велика зла народу. Љуте ране на нашем националном организму једнако крваре… Црква је жестоко страдала. Седамнаест браће наше свештеника убијено је. Цркве, молитвени домови похарани, многи манастири порушени и попаљени.“

[20] „У тим логорима је примјењено више од десетину начина убијања, и то: убијање каменом, убијање маљем, пресецање врата бренером, клање ножем, бацање у бунар са каменом везаним око врата жртве, вјешање, убијање непрекидним батинањем, убијање ватреним оружјем, присиљавањем логораша да копају ровове и таншеје на првој борбеној линији у вријеме ратних дејстава гдје су били непромашива мета, убијање спаљивањем, убијање бацањем  реку Саву, убијање убризгавањем бензина у вену…“

[21] „На месту велелепне цркве Светих равноапостолних Кирила и Методија на острву Вису, након њеног рушења 1963. засађене су палме и била је постављена плоча на којој је цитиран Титов слоган: „Туђе нећемо своје – не дамо.“

[22] „Шиптари су боље схватили ко је њихов главни проблем на Косову. Зато су запалили Пећку патријаршију. А после су дошле све остале приче. Питајте сада на ког највише наваљују. На Цркву. Уништена је црква у Винковцима до темеља. И камење је почишћено, однето да му не буде ни трага. Њима сметају манастири Пакра, Ораховица, Гомирје, Крка, Крупа, Лепавина.“

[23] „Разарањем објекта Народне библиотеке Србије уништен је скоро читав национални фонд који је почетком 1941. обухватао око 354.000 наслова монографских публикација у око 500.000 свезака, 1.365 рукописа, 226 раних штампаних књига, око 6.260 бројева часописа и новина, око 3.770 писама и 1.447 јединица картографског материјала, графика и фотографија.“

[24] „Према казивању очевидаца Немци су Жичу бомбардовали топовима 25. септембра 1941. – 26. септембра на манастир су бачене бомбе из седам авиона, а том је приликом добрим делом порушена и северна бочна капела, заједно са својом куполом, као и зид уз који се наслања и свод севернога трема. Тада су уништене и драгоцене фреске које су се на овим порушеним деловима налазиле. – Сутрадан, 27. септембра, Немци су дошли у Жичу, и бензином и запаљивим бомбама потпалили све конаке, а тада су изгорели и сви сагорљиви предмети у цркви.“

[25] „Трагедија се догодила 2. септембра 1944. када је зграда Музеја у савезничком бомбардовању директно погођена са три бомбе и потпуно уништена. Оснивачи Музеја, заљубљеници у истраживање наслеђа, први управник Боривоје Гојковић, секретар Александар Ненадовић и чувар Душан Благојевић спасавали су драгоцене експонате из рушевина. У овом ужасном страдању уништене су музејске збирке и сва документација.”

[26] „Сам музеј смештен је у најстаријој згради Ниша, која је типичан пример старе балканске приватне архитектуре.“

Categories: Преносимо

Tags: Горан М. Јанићијевић, Драгана Ј. Јањић, СПЦ, карусел, страдање СПЦ