Горан М. Јанићијевић: Базени, палме или само лале у Коњевић Пољу?

Црква која се руши изазива једно ужасавајуће осећање за оне који су однеговали веру дубоко у себи

Порушена црква у Коњевић Пољу (Фото: Нихад Ибрахимкадић/Агенција Анадолија)

Ни недељу дана након проласка кроз Коњевић Поље осећај нелагодности није прошао. На месту где је стајала црква, посвећена Усековању главе Светог Јована Крститеља, на преораном земљишту још није изникла трава. А и да јесте, то не би променило чињеницу да празно поље указује на одређено значење. Ипак, лакоћа са којом се мњење у краћем року помирило са чином рушења указује на један, нама савремени – феномен „десимболизације“ свести.

Кроз историју црквене архитектуре веома је уочљив симболички приступ грађевинарству те његова литургијска контекстуализација. На то указује и зидно сликарство у ентеријерима цркава а веома упечатљив пример представљају прикази анђела који подижу храмовне сводове у цркви Светог Димитрија у Марковом манастиру код Скопља. Објашњење за ову сцену Лазар Мирковић пронашао је у рукопису Јеротеја Рачанина из 1699. у којем отприлике стоји да

„када свештеник на Литургији верних каже Благослови Владико анђели погледе упућују према сводовима. У току Херувимске песме сводови су већ подигнути, да би их након што свештеник изговори У миру изиђимо анђели вратили на своје место.“

Индикативно за такво схватање јесте чињеница да је још на касноантичким базиликама кровни покривач схватан релативизујуће, са тежњама ка решењима, подобним да симболички представљају небо (сводови, полукалоте, лаке конструкције итд.). Тако је и Прокопије закључио у вези Јустинијанове цркве Премудрости Божије да „онај ко се моли сада зна да Бог више није тако далеко“ те је управо црквена грађевина постала место сусрета два света. Рушење ове цркве у земљотресу 557. свакако је доживљено као „смак света“ и једини „лек“ за такву пошаст био је поновно подизање куполе на учвршћене зидове.

Живопис Марковог манастира (Фото: Ваљевска посла)

Таква царска и црквена решеност указују на чињеницу да је „људски дух“, устројен по подобију Божијем – од „виталне супстанце“ и да никаква деструкција није у стању да поништи стваралачко начело Господње. Истоветна апокалиптичка осећања нису изостајала ни приликом рушења цркава у XX столећу, особито у СССР-у након револуције: на то указује чињеница да на неким местима верници нису хтели да изађу из храмова, решени да пострадају заједно са њима. На човекову духовну повезаност са сопственим а нарочито „домом Господњим“ указује један од „трагичнијих архетипова“ наше цивилизације – присилно напуштање огњишта. Али није само о томе реч већ и о феномену храма као (уметничког) дела – приноса, које се предочава као истина по себи. (Гадамер). Метафизичност и метафоричност хришћанско-хуманистичке свести представља „сложено ткиво“ у којем су „наслагана“ одређена значења, особито када је у питању феномен слике. Стога је веома упечатљиво истраживање о психагошком дејству слика на човекову свест, савремене естетичарке Иве Драшкић Вићановић, на основу Горгијиног списа „Похвала Хелени“. Из те перспективе постаје разумљив и начин на који хришћани посматрају и доживљавају нпр. скидање крста са цркве, цркву која тоне у надирућу воду или суновраћење црквеног звоника. Метафорична свест доводи једну сакралну грађевину на онтолошки ниво, који се поистовећује са органским постојањем. Црква која се руши, стога, изазива једно ужасавајуће осећање за оне који су однеговали веру дубоко у себи.

Разарање Цркве Христа Спаса у Москви, 5. 12. 1931. (Фото: Викимедија)

Српска православна Црква такође има знатно искуство са рушењем сопствених храмова што у ратовима што на основу различитих анимозитета према њој. Није занемарљиво ни питање шта се након рушења догађало на освештаним топосима након уклањања свих трагова. На месту првобитног Храма Христа Спаситеља у Москви није подигнута Палата Совјета са Лењиновим кипом већ – комплекс базена. Уместо тзв. „Његошеве капеле“ на Ловћену подигнут је „Његошев маузолеј“. На месту велелепне цркве Светих равноапостолних Кирила и Методија на острву Вису, након њеног рушења 1963. засађене су палме и била је постављена плоча на којој је цитиран Титов слоган „Туђе нећемо, своје – не дамо!“ Ова складна грађевина није једино дело архитекте Момира Коруновића, које је „страдало“; пирг Светог Јована Владимира, подигнут за време Светог Николаја Охридског и Жичког у манастиру Светог Наума такође је „збрисан са лица земље“. Како се сазнаје, овај манастир је у претходним месецима претворен у хотел са три звездице. У том контексту са пијететом се треба сетити најплоднијег зиждитеља нашег раздобља Предрага Пеђе Ристића, аутора бројних (14), такође срушених цркава у сукобима на територији бивше Југославије. Срећом, његов опус сaкрaлних грађевина (преко 90)  таквог је обима да још увек бројна здања указују на Пеђине таленте и умеће. Власница комада земље на којој се налазила црква у Коњевић пољу најавила је садњу лала на овом терену.

Предраг Ристић са митрополитом Амфилохијем испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици чији је пројектант (Извор: Митрополија црногорско-приморска)

Бележење рефлексија о последњем рушењу цркве у Коњевић Пољу није имало за циљ ни политичко, ни религијско, нити било какво идеолошко деловање и обраћање. Реч је о једном „имагинарном дијалогу“ са готово свим  „домаћим“ медијима, који су о томе извештавали, утркујући се, притом, да догађај прикажу као ствар закона, легитимитета, урбанизма итд. У свим тим извештајима редовно је изостајала информација о посвети цркве – Усековању главе Светог Јована Крститеља. Биће, ипак на основу свести о „клизавом терену“ симболичке и сфере метафора.



Categories: Српско православно стање

Tags: , , ,

Оставите коментар