Паризер није политичка тема! Он је опсена којом се замагљују чак и директна значења као што је поскупљење цена
Александар Вучић са сендвичем од паризера (Извор: Снимак екрана)
Данима се нација лудо забавља с паризером. Друштвене мреже су постале полигон излива нашег добро познатог хумора, којим се толико поносимо и који очигледно није замр’о. Опозициони политичари и аналитичари броје колутове у сендвичу и залогаје, те као круцијално питање намећу да ли је председник жвакао паризер или није.
Оно што се у овом догађају, боље рећи кампањи, пренебрегава јесте брутална доминација ријалитија над стварношћу. Стварни живот је капитулирао на политичкој сцени.
Вучић је маг политичког маркетинга и његова владавина је једна непрестана политичка кампања – која је, по дефиницији, антипод стварности. Међутим, он је успео не само стварност већ и политику да истисне из политике. Данас живимо у симулакруму јавног живота и аполитичној ријалити дисциплини управљања која се некад називала политиком.
Један од мимова на друштвеном мрежама о паризеру
Политика је, то јест некад је била, јавна ствар, а то значи живот једне заједнице. Када се политика своди на приватну ствар онда она губи јавност, општост, res publicum, и своди се на јавну кућу. Интересовање јавности, то јест народа – а то значи обичних људи, за политику, које се у народу назива бистрење политике, јесте препрека а понекад и брана да политика постане јавна кућа.
Емир Кустурица је у свом, вероватно најбољем, филму „Сјећаш ли се Доли Бел“ дао слику човека, оца, чији карактер је извајало баш то бистрење политике и кужење свијета те – помало карикатурално – формално држи породичне састанке са све записником. Сем записника, те сцене осликавају добро познате кућне атмосфере нас којих смо одрастали у том периоду а које су стварали дедови, очеви и остали углавном мушки чланови породице. Тумачећи карактер овога лика у једном аутопоетичном исказу Кустурица каже да је он пролетерски аристократа. Рекло би се да је аристократа зато што је утемељен у свету идеја, етоса части, поштења и искрености и жеље за бољим – а то значи племенитијим животом не само за себе већ и за ближње и целокупну заједницу. Зато сваки такав аристократа мора бити заинтересован за политику, за живот заједнице која се уређује политиком те је зато мора бистрити. Аристократом га управо чини ова дисциплина бистрења која подразумева излазак из сфере самодовољности, самоугађања и комфора, који се ремети разгртањем прљавих и мутних политичких вода. Такав човек је аристократа чак и кад нема ништа, и кад је пролетер он има своје људско достојанство. То достојанство и његову меру показао је у филму лик којег тумачи Слободан Алигрудић, који практично жртвује свој живот зарад изласка из беде своје породице.
Супротно њему је човек елите, мада је и та реч изгубила своје право значење. Елита – то су они који су просветљени и осветљени. Поставља се питање – којом светлошћу?! Да ли светлошћу Божјом и светлошћу живота, који у својој истински органској димензији у језгру има светлост – логос или су осветљени сјајем сујете и таштине. Наравно да је питање реторско. Однос такве елите и праве аристократије види се у јеванђелској причи о богаташу и Лазару, а њу као да цитира Кустурица у поменутом филму кроз односе ликова које тумаче Алигрудић и Павле Вуисић – „Религијом и идеологијом се бави сиротиња, ја с’ теби чудим“, каже овај други, представник старе сарајевске елите. Да, то је посао за сиротињу богату достојанством.
Достојанство човека су покушали смрвити сви манипулатори и управитељи Система кроз историју, јер је оно камен на којем њихов строј зариба. Међутим, у данашње време манипулатори су променили тактику и одлучили да достојанство учине беспредметним, обесмишљавањем заједнице – а тако и политике – па онда човек може да буде достојанствен у своја четири зида. Ово је светски феномен, а колонијални управитељ Србије га веома успешно примењује. И, „сваким даном све више напредује“.
Да бисмо видели колико се отишло у процесу испражњавања политике од њеног садржаја присетићемо се једне манипулације „господара Вучића“ од пре неколико година – унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Иако манипулација, сама тема је била политичка и глас народа се јасно артикулисао и чуо и рекло би се био један од чинилаца који је зауставио тај процес.
Али, паризер није политичка тема!
Он је опсена којом се замагљују чак и директна значења као што је поскупљење цена. Покушај да се све сведе на симболичку раван, а заправо да се све сведе на симулакрум.
Важно саопштење!!!
Председник Србије!!! pic.twitter.com/CEiGU5Re0L— Гладијатор (@SouTruman) September 18, 2023
Све нас то подсећа на један бизаран детаљ из времена опозиционог залета садашњег вође, када је по свој прилици почело са стварањем овакве ситуације. Наиме, сећате ли се оног плесног течаја на Пинку?! Поставља се питање шта је симболика?! Да ли је то био danse macabre Србије?!
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар