Иницијативу о законској забрани сваке телесне казне могли бисмо разумети као још једну у снопу иницијатива усмерених против породице
Јован Мирић, професор Филозофског факултета у Београду у пензији (Фото: ТВ Храм/Снимак екрана)
Стање ствари разговарало је с психологом Јованом Мирићем, редовним професором Филозофског факултета у Београду у пензији, о телесној казни у васпитању деце
Професоре Мирићу, били сте професор развојне психологије на Филозофском факултету у Београду. Да ли су Ваша тадашња ближа интересовања дотицала проблематику казне уопште, и телесне казне посебно?
На Филозофском факултету нисам предавао само Развојну психологију, него и предмет који се звао Морални развој, а он је посебно важан за проблематику о којој ме питате. Осим тога, и мој магистарски рад и докторска дисертација тематски су били везани за психологију моралности, унутар које спада и питање казне, односно васпитања казном. И још ближе: у магистарском раду бавио сам се истраживањем какве казне и награде родитељи у Србији додељују за разне дечје преступе. Наравно, све то подразумевало је и подробно обавештавање о великом броју иностраних истраживања која обрађују проблеме блиске онима из магистарског рада и докторске дисертације.
Дуго сте се бавили питањима психологије моралности и казне. Кад се данас осврнете на дуги период психолошких истраживања казне, могу ли се запазити неке промене у њима и какве су оне?
Промене постоје. Деценијама се издвојена телесна казна јављала као засебан предмет истраживања само спорадично, отприлике два-три пута у деценији. Пажња истраживача била је усмерена на крупније јединице васпитања, као што су стилови, дисциплинске технике или димензије. Најбољи истраживач овог типа је Дијана Баумринд, која је крајем шездесетих година почела с укрштањем две димензије (родитељска топлина и рестриктивност) и стварањем четири васпитна стила. Тај модел се и данас користи. Тек касније, почетком деведесетих година почело се масовније с истраживањем баш телесне казне, а још касније само благе телесне казне (у виду два-три пута дланом по гузи). Треба рећи да тај импулс да се истражује сама телесна казна није дошао примарно из психологије, него са стране, из либералних кругова, а неки психолози су онда постали мање или више загрижени заступници те политике, односно противници сваке телесне казне у васпитању деце. Другим речима, прво се појавио став да телесну казну треба забранити па се тек потом отпочело са бројним истраживањима.
Да ли су та новија истраживања донела нека сигурна сазнања о негативним последицама коришћења благе телесне казне по дете?
Нису. То треба јасно и одлучно рећи. Покушаћу у најкраћем да образложим.
Основна схема по којим се ова истраживања спроводе изгледа овако. Најпре се добијају подаци о учесталости родитељског телесног кажњавања, затим се мере те негативне последице на страни детета (у виду агресивности, сметњи у когнитивном функционисању, менталном здрављу итд), па се онда статистичким путем утврђује повезаност (корелација) између једног и другог. Циљ је да се покаже да телесна казна јесте узрок разних негативних последица – назовимо их укратко симптомима. Ако се користи хоризонтални нацрт истраживања (када се за сваки узраст бирају друга деца), онда се може рећи једна елементарна ствар – да хоризонтални нацрт није уопште кадар да укаже на узрочну повезаност. Ствар начелно друкчије стоји са лонгитудиналним нацртима (када се иста деца прате на неколико различитих узраста, рецимо с једном, три и пет година) и када се више пута узимају подаци и о учесталости телесног кажњавања и о дечјим симптомима. Ако се уз то користе статистички модели са структурним једначинама, онда је, уз добру контролу, допуштено закључивати о узрочној повезаности између казне као узрока и симптома као последице. Међутим, ова истраживања имају веома озбиљне мане и поменућу само неке од најкрупнијих. Најпре, да бисте показали да је телесна казна узрок, морате је статистички „очистити“ од свега другог што се често јавља уз њу, односно контролисати бројне друге чиниоце као могуће узроке симптома. Ова истраживања су врло ретко узимала у обзир чак и оне најважније могуће узроке. Како каже Рос Парк, израз „телесна казна“ је нека врста појма-свежња који укључује мноштво разноврсних делова, а додао бих да ми ни данас, упркос великом истраживачком раду, не познајемо ни приближно како они делују на симптоме. Неки критичари ових истраживања су показали да, рецимо, повезаност телесне казне са симптомима нестаје кад се контролише емоционални израз родитеља при кажњавању. Други су показали да је релација казна-симптоми посредована врстом образложења које родитељ казује детету. Уосталом, и из свакодневног искуства знамо да није исто казнити дете импулсивно и јаросно и казнити га промишљено и озбиљно, као што није исто ако уз казну иду примерена образложења или ако иду увреде и омаловажавања детета. Прегледајући већи број ових истраживања и вршећи неке додатне контроле, Фергусон закључује да су нађене релације између телесне казне и симптома статистички тривијалне, те препоручује истраживачима нијансиранији приступ. Ларзелер, један од посленика у овом пољу, суочен са несигурним закључцима, каже да бисмо имали далеко бољу слику о релацији казна-симптоми кад бисмо водили рачуна о начину како се казна даје. Идући за тим сугестијама сматрам да би било неопходно да знамо васпитни образац (или дисциплинску секвенцу) у којој је телесна казна само један део. Ево једног једноставног примера који ће боље показати на шта мислим. Мајка нешто послује око ручка док дете седи њој иза леђа на поду и игра се играчкама. У једном тренутку дете почиње да лупа пластичном играчком по пластичној посуди, не правећи штету на стварима него само правећи буку. Мајка се окреће и каже: „Немој, љубави, молим те, да лупаш“. Дете наставља и мајка понавља молбу, затим претвара молбу у захтев, потом подиже глас и када лупање не престаје прилази детету и шљепи га по гузи. Дете престаје да лупа и почиње да плаче. Могло се десити и друкчије – да дете баш у инат поново лупа чим се мајка удаљи, па да добије још више по гузи. Овде имамо један пример наопаке дисциплинске секвенце у којој се казна појављује на крају. Зашто је овај образац погрешан? Обраћајући се детету на почетку лупања мајка награђује то лупање тиме што указује пажњу детету и упућује му топлину тепањем. Поврх тога, упућује му и молбе, чиме себе ставља у позицију детета а не родитеља (тј. ставља дете у положај оног ко контролише а не оног ко је контролисан). На крају секвенце она се поново враћа у позицију моћи. С оваквим обрасцем дисциплиновања (који садржи потпуно противречне поруке за исто понашање) ништа добро не може да се очекује. Постоји мноштво погрешних образаца и код истих родитеља (погрешних јер крше основне принципе познате из психологије учења, или принципе менталног здравља) у којима се телесна казна појављује као један део и ти погрешни обрасци доводе до веће учесталости телесне казне. Тада се чешћа телесна казна показује не као узрок неких симптома, него је и сама симптом који указује да нешто није у реду: или је поремећен васпитни приступ родитеља или и однос са дететом. Могуће је да мајка у овом примеру не удари дете, него снажно лупи варјачом о сто или чак само уз израз беса оштро подвикне. То значи да би и неке друге казне могле да буду повезане са симптомима, а о њима ови истраживачи нису водили рачуна (а то би за утврђивање каузалне релације било неопходно). Осим тога, постоје симптоми и тамо где нема никакве телесне казне. Најзад, поменућу и једно америчко лонгитудинално истраживање које је користило структурне једначине и обухватило преко три хиљаде деце и њихових мајки из двадесет великих градова. То истраживање се код нас у јавности наводи као једно од оних која су доказала да телесна казна узрокује агресију код деце. Ипак, морам да кажем да то истраживање ништа није доказало, јер је је препуно тешких недостатака. Прво, ови истраживачи (Ли, Алтшул и Гершоф) нису мерили агресију код деце, већ нешто друго. Друго, није исто телесна казна и често телесно кажњавање: неоправдано је закључке о честом кажњавању преносити на саму казну. Треће, иако велики, узорак је био клинички, тј. селекционисан (радило се о нестабилним породицама). Четврто, нису уопште узимани подаци о грубим телесним казнама. Донекле свесни ограничења у генерализацији налаза, аутори истичу да релација казна-агресија коју су тобоже утврдили – не важи за америчка рурална подручја. Замислимо да су аутори казали да та релација не важи за америчка рурална подручја али важи за Србију. Били би исмејани у целој научној заједници. Да закључим: иако многобројна, истраживања нису доказала да блага телесна казна узрокује поменуте симптоме. А и да јесу, опет би се код нас у Србији морала вршити истраживања, јер су овде културни темељи друкчији од тамошњих.
Има ли истраживања која показују да је телесна казна добра за дете? Као приговор телесној казни чује се баш то, да истраживања нису показала њену добру страну.
Ако бисмо хтели да утврдимо дугорочна позитивна дејства, тешко би било и замислити како бисмо то истраживали. Било би глупо да очекујемо да са учесталошћу коришћења телесне казне расту и неке позитивне последице. Ипак, психолози знају да телесна казна има то позитивно дејство да зауставља понављање понашања за које је примењена (у овом смислу добро се састоји у спречавању чињења зла, по дете или по другог). Уосталом, то знамо и из свакодневног искуства, да дете кажњено два-три пута по гузи неће даље упорно настојати да гурне ексер у утичницу или да с прозора баца каменчиће на пролазнике. То је сасвим довољно да кажемо како телесна казна има и добре последице по дете. Понекад су те последице такве да детету спашавају живот. Друго је питање да ли се телесна казна у склопу доброг моралног васпитања уграђује у карактер или морални интегритет на повољан начин, али таквих психолошких истраживања нема. Најзад, можемо поставити и овакво питање: да ли су истраживања показала да су неке друге казне – или неке друге мере које нису казне – добре за дете?
Тврди се да телесна казна понижава дете…
То се тврди и то у извесном смислу јесте тачно. Ако човека схватимо као вредност која има пуно достојанство, онда је то достојанство окрњено (или деградирано, да употребим страну реч) сваким негативним поступком према човеку. И то не важи само за телесну, него за сваку казну, чак и за казну у виду родитељског намрштеног лица. Такође важи и за одраслог који се кажњава држањем у затвору: и та казна га понижава, па се ипак кажњава. Зашто? Казна се састоји у наношењу нечега болног или непријатног (кад би била пријатна, не би била казна него награда), односно казна је зло. То, међутим, не значи и да је неисправна, јер казна подразумева преступ, а преступ је такође зло. Па се испоставља да су два зла боље од једног: како вам изгледа казна дата без почињеног преступа? Или преступ остављен без казне? Што се тиче детета, оно нема овај нормативни појам понижења, оно се може осетити постиђеним или кривим. Али у васпитању, казна која доноси понижење може да има за последицу и то да се дете касније осети „пониженим“ кад учини преступ, што и јесте сасвим нормално и сасвим на месту, јер преступ заиста понижава. Ипак, казна може да буде понижавајућа у још једном смислу – као незаслужена. Односно, заслужена казна у овом смислу није понижавајућа, јер је третирање некога онако како заслужује – израз поштовања а не понижавања. Понижавајућа је не само преоштра, него и преблага казна, а потпуно изостављање заслужене казне може представљати и облик презира или одбацивања. То би, између осталог, значило да дете има право на казну, као што га, уосталом, има и одрасли. Право детета на казну је право на васпитање, односно то је право да га третирају као да је особа а не живо створење коме се неки део покварио па га треба водити код мајстора-психолога на поправку или код лекара да над њим изврши неку медицинску интервенцију зато што је комшији разбило прозор. Само се особа, односно дете, васпитава, да од особе настане личност, док се животиње дресирају.
Девојка Илона Маска: Син ме не зове мама, та реч ми је одвратна
Често се чује да је казна насиље, а насиље је недопуштено. Има ли оправдања оваква тврдња?
Ти који тако говоре немају јасне појмове. Тачно јесте да се при телесном кажњавању користи сила, али то ипак није насиље. Можемо да кажемо и овако: ако је телесна казна насиље, а свако насиље је недозвољено, онда је инјекција детету такође насиље и треба је забранити. Ако хоћемо да говоримо о појмовима, онда можемо поступити на два начина. Први је тај да сваку примену силе означимо као насиље, а онда да разликујемо оправдану од неоправдане употребе силе; тада би давање инјекције, неке казне, силом обуздавање детета како би му се одсекли нокти и сл. биле оправдане употребе силе. Бољи је следећи начин: насиље је једна врста моралног преступа (а друге врсте су лагање, крађа, обмана итд), док је казна једна врста санкције. То не значи да се казна не може испоставити као насиље, али то је друга ствар: када родитељ насилник пребија дете што је закаснило два минута из школе, то јесте насиље, и као такво је већ инкриминисано у постојећем закону. Идући овим путем, међутим, могло би се показати да је и преблага казна, односно казна која је испод заслужене – такође насиље.
Ако се на тај начин у везу доведу насиље и казна, какве су импликације у случају законске забране сваке телесне казне?
Импликације су јасне и злокобне. Ако би се законски забранила и најмања телесна казна, то би значило да је таква казна једна врста насиља, родитељ који ту казну употреби био би криминалац и следила би нека казна према њему. Једна од могућности била би одузимање детета, односно лишавање родитељског права. Васпитање детета тада би се пренело на неког другог, на државу или неку вандржавну или наддржавну институцију, или би се просто са дететом чинило ко зна шта. У сваком случају, такав закон уперен је против породице, па бисмо ту иницијативу могли да разумемо као још једну у снопу иницијатива усмерених против породице.
Један од великих психолога-научника, Алберт Бандура, упутио је један прилично озбиљан аргумент против телесног кажњавања детета. Да ли је тај аргумент довољно добар да сасвим искључимо телесну казну из васпитања?
Бандурин аргумент није озбиљан, он је промашен. Бандура је извео многе опите са опонашањем узора па је сматрао да се догађа следеће: када отац лупи дете по гузи зато што је дете било агресивно према некоме другом, отац као узор испољава агресију и тако подстиче дете да је опонаша, што је супротно ономе што је хтео. Кажњавајући агресију батинама отац пружа пример агресије и тако је подстиче. Али Бандура се ту поиграва појмовима, као, уосталом, и својом теоријом. Агресија је биолошки појам, који постоји у целом животињском свету. У овом примеру није оправдано користити појам агресије, јер ње нема ни на једној страни: нити је дете било агресивно (ту је реч о појму насиља), нити је родитељ био агресиван (то је појам казне). Замислимо два примера. Један је следећи: дечак је ударио другог дечака зато што му он не да играчку да се игра. Други је овакав: дечак је ударио другог дечака зато што је тај други дечак почео да бије једну девојчицу. Родитељ је телесно казнио и једног и другог. Хоће ли оба дечака једнако опонашати агресију коју су видели код родитеља? Наравно да неће, јер је принцип који стоји иза двеју телесних казни сасвим различит. А и сам Бандура тврди да се путем опонашања не усвајају само поједини облици понашања, него и принципи, ставови и вредности. Бандура је у овом аргументу недоследан и себи и појмовима.
Противници телесне казне веле да је она знак слабости родитеља, односно да је користи родитељ који није успео другим поступцима да постане ауторитет за дете.
Ако би се тврдило да телесну казну користи само родитељ који је слаб, који није постао ауторитет, имали бисмо пред собом једну претпостављену емпиријску законитост. Треба ли уопште рећи да нема никаквих истраживања која поткрепљују ту законитост? Заправо се овим приговором телесној казни циља на нешто друго: на омаловажавање сваког родитеља који ту казну употребљава. Наравно, родитељ детету може да буде ауторитет и без коришћења телесне казне. И тачно је да неки родитељи користе телесну казну услед тога што нису успели да на други начин постану ауторитет или издејствују промену у понашању детета. Али, да ли законом треба лишити таквог родитеља и те могућности само зато што је он слаб? Зар треба да буде још слабији? Могуће је да законска забрана таквог родитеља натера на казне које су горе од телесне – подмуклије, перфидније и манипулативније. С друге стране, има и других слабости родитеља: неко је слаб да примени телесну казну и каже: ја не бих могао-ла никад да ударим своје дете. Неки се и хвале тиме што то не могу. Откуд је немоћ врлина? Најзад, телесна казна не мора бити знак слабости, односно и родитељ који није слаб и који јесте од стране детета признат као ауторитет може сматрати оправданим да телесно казни дете. У недавном истраживању обављеном код нас показало се да седамдесет један одсто данашњих родитеља сматра да су заслужено кажњени кад су били деца. Зар су сви њихови родитељи били слабићи?
Мана телесне казне коју често наводе њени противници састоји се и у томе што она не нуди алтернативу него само спречава непожељно понашање. Да ли је то заиста мана телесне казне?
Није. Тај приговор не циља само телесну казну, него сваку казну. Није поштено да приговор који иде на све казне упућујемо само телесној. Кад се тако нешто тврди онда се мисли на то да је дете урадило нешто погрешно из одређеног мотива па је потребно указати му на неки други начин да задовољи тај мотив. Међутим, исправно кажњавање се не даје за мотив, него за поступак. Дечак је ударио сестру зато што му није дала своју играчку. У том случају казна се даје зато што је ударио, а не зато што је желео играчку. Можете му показати и неки други начин да дође до играчке, али то не значи да треба оставити преступ без казне (не желим да кажем да у овом случају треба применити баш телесну казну). Понављам, казна у васпитању и служи само томе да спречи оно што је недопуштено и од ње није логично очекивати нешто друго па јој пребацивати што то друго не може да постигне. Узмимо и овај случај као пример. Мајка је са двоипогодишњим дечаком шетала тротоаром уз који су паркирани аутомобили. Дете се двапут отело и кроз аутомобиле истрчало на врло прометан коловоз. Трећи пут је истрчало право под точкове и погинуло. Мајка је могла већ после првог истрчавања да шљепи дете два-три пута и тако спречи да поново истрчи. Тачно јесте да је, уместо тога, било могуће учинити и штошта друго. Међутим, то што постоји и друга могућност – алтернатива – не значи да је самим тим оно прво погрешно.
И психолози и други стручњаци истичу да телесна казна није неопходна, да се све може постићи другим средствима и без телесне казне. Да ли је то тачно?
То зависи од тога како дефинишемо васпитање и које циљеве васпитања постављамо. Ако васпитање схватимо само у смислу модификовања понашања (или, да кажемо, као дресуру), онда би се могло рећи да казна није неопходна. Међутим, друга је ствар ако се ради о моралном васпитању. Поновићу оно што сам малопре рекао: седамдесет један одсто наших родитеља сматра да су у детињству добијали казне заслужено. У америчким истраживањима се уопште не појављује проблем заслужености казне, јер се код њих све схвата у духу утилитаризма, тј. поставља се само питање ефикасности и корисности казне у модификацији понашања. Узмимо да неки родитељ код нас хоће да васпитава дете да буде поштен човек (а не само добар грађанин са уредним списком подобних понашања) и да користи принцип реципроцитета, тј. да користи реципрочне казне које су по природи исте као и преступ. Тај родитељ ће применити телесну казну онда када његово дете удари неког другог, а неће ако дете слаже или ако не каже „хвала“ кад му неко нешто да. Тада је – за њега – телесна казна неопходна и нико није над њим ауторитет да му то забрани – ни психологија, ни држава, ни Уједињене нације.
Финансијска компанија „Морган Стенли“: Свака нова беба негативно утиче на климатске промене
Чује се и аргумент да телесна казна омета комуникацију детета са родитељем и да прекида интеракцију, а интеракција је услов даљег васпитања. Да ли је то последица телесне казне?
Ако под казном (у техничком а не моралном смислу) разумемо сваки негативни поступак који прати неко понашање, онда можемо рећи да груба телесна казна у виду премлаћивања детета, примењена уз јарост родитеља, заиста има те последице. Такав родитељ се поставља као непријатељ и губи своје дете, као што губи и себе као родитеља. Друга је ствар са примереном казном, примењеном не уз бес него озбиљно и уз претходно пажљиво образложење да се дете кажњава због поступка, а не зато што је рђаво. У таквој ситуацији детету чак може бити јасно да није изгубило љубав родитеља, иако нема непосредних израза родитељске топлине. Комуникација и интеракција се настављају као и пре оваквог васпитног поступка. Многи одрасли који су добијали такву, благу казну, током детињства ће вам то лако потврдити.
Неки психолози у теорији афективног везивања налазе аргумент против телесне казне.
Да. Неки психолози сматрају да из те теорије (ТАВ) дедуктивно следи да се не сме користити телесна казна. Ако је родитељ сигурна база (термин из ТАВ), следи да сигурна база не сме да наноси бол, јер тиме угрожава тзв. сигурно везивање. У одговору бисмо могли рећи да теоријски аргументи нису ваљани аргументи, јер из теорије може да се дедукује само хипотеза коју би требало проверити емпиријским истраживањем, па тек ако подаци прикупљени истраживањем подрже хипотезу, онда добијамо аргумент којег треба узети у обзир. Али ни тада то не би био пресудан аргумент сам по себи, односно не би могао да се узме као доказ против сваке телесне казне у свакој ситуацији. Међутим, морам да кажем да ни та дедукција не следи из ТАВ, већ следи нешто друго: ако је родитељ сигурна база, он не сме да угрожава дете, то заиста следи. Блага телесна казна, наравно, помало боли, али од малог бола до осећаја угрожености нема пречице. На најранијим узрастима изненадни бол бива праћен страхом, што заиста говори о осећају угрожености. Поновићу још једном: није проблем у телесној казни, него у начину како се примењује и у ситуацији када се примењује.
Чује се како неки психолози тврде да је блага телесна казна увод у злостављање…
Тиме се хоће рећи да ће сваки родитељ који једном посегне за благом телесном казном пре или после прећи на тешке батине. То напросто није тачно, истраживања то не потврђују. Уосталом, знамо то и без истраживања. Знамо то и за друге ствари: да ли је свако онај ко је једном попио чашицу ракије пре или касније постао алкохоличар?
Џозеф Грабовски: Хор хомосексуалаца поручио „Преобратићемо вам децу“
Побијали сте неколико аргумената који се наводе против телесне казне, па би читалац могао стећи утисак да Ви ту казну препоручујете за широку употребу. Стога Вас на крају питамо: какав је Ваш став о телесној казни?
За широку употребу? Далеко било! Ни као човек ни као психолог не могу да то препоручим за коришћење свима и у свакој прилици. Сећам се својих колега психолога-психотерапеута који су пре тридесетак година умели да конкретном родитељу за конкретно понашање препоруче да истуче дете. Једно истраживање из 1976. године показало је да натполовичан број америчких психолога бије своју децу. Шта хоћу да кажем? Не могу ја као психолог да нешто препоручујем широкој употреби, ни коришћење ни некоришћење телесне казне. Могу да учиним нешто као човек, који се, поред осталог, ослања на своја стручна знања. Тада могу да подржим постојеће законско решење које забрањује злостављање детета. Ван тога могао бих нешто да препоручим само добро познајући конкретног родитеља, конкретно дете, конкретну ситуацију и, наравно, узимајући у обзир његове циљеве васпитања а не своје. С друге стране, ако је казна оправдана само уколико је примерена преступу, онда треба рећи да постоје казне далеко горе од телесне. Вређање детета, омаловажавање, ћутање кад дете нешто скриви, претње одбацивањем и многе друге казне су горе од телесне, па нити их закон забрањује нити се диже глас против таквих казни. А да и не говоримо о корумпирању и подмићивању детета разним понудама како би се навело да нешто учини или да од нечега одустане.
Categories: Противу незнања
Оставите коментар