Кад је међу Србе поново стигао либерализам Јован Б. Душанић је одлучно и без нетрпељивости одбацио Homoeconomicusa. Непоправљиви је Homoreligiosus! Није успео да се ослободи наслеђа назадних предака

Јован Б. Душанић (Фото: Лична архива)

У олуји, у бури, крај недаћа свих,
уз тешке губитке и уз тугу клету
бити насмејан, природан, тих —
највећа је уметност на свету
Сергеј Јесењин

Иза ове непоколебљиве критике економског окружења у које смо бачени видите „првоборца рата против неолиберализма” (напомена Н. Катић); човека који не пристаје да црно види као бело, без обзира колико га терали и колико му нудили. Тешка улога: Јован Б. Душанић који воли да узме и Липљански, од средњовековни манастир Липље у његовом завичају – Прибинић, Теслић, Република Српска.

Увек се може тражити нека логика за људска чињења. Све што човек ради из његовог је искуства и његових стицаних знања.

И оно што је уткано у садржај ове књиге четврт века се дешавало.

„Професор Душанић је маргинализован, али некако се није дао, тражио је расправу и није одустајао када су му, како сам каже, бацали прилоге и студије, у часописима и на научним скуповима, у кош.” (С. Антонић)

Јован Душанић је човек дужности. Мало зато што је он тако хтео, а мало и зато што га је хтело да такав буде. Пре свега прати га обавеза која стаје у појам „свештеничка породица”. У историји српског народа то обавезује више. У новије време кључне личности су биле поп и учитељ. У оно даљно време, докле породично сећање сеже на размеђу XVII и XVIII века, кад чинодејствује поп Горан Душанић, учитеља није ни било; а и на Гавру из Прибинића, Горановог праунука, средином XIX века је пало да тражи, а и добије, два фермана султана Абдула Меџида I да обнавља Липље и Ступље, два манастира из доба краља Драгутина.

Јован Б. Душанић: Прибинић – становници, породична домаћинства и изградња цркве

Како одлазе Отомани наступа просветитељска Европа. Тако је Гаврин син прота Коста Душанић разумевао да се мора прећи на други колосек – биће међу првима у борби за верско-просветну аутономију у Босни и Херцеговини. Требало је наћи неку православну меру за ново доба. Нешто што је било и у оном писму Србима који излазе из ропства, из Москве (1860) Алексеја Хомјакова и његових пријатеља:

„Добити знање није веома тешко, али је виши задатак човеков добити више наравствено откриће. Многи људи, који су услед животних прилика остали без научног знања, али дубоко прожети наравственом светлошћу, ближи су правом просвећењу него људи који много знају, али су без духовне моћи и живота духовног.” И практична страна: „Ви ћете од сад бити много више у додиру с другим народима, и не поводите се за њима, нарочито за Французима и Немцима, пошто они не пазе на чистоту нарави.”

Алексеј Хомјаков: Московске поруке Србима из 1860.

У то ће се и Прибинић, мала варош у Босни, ускоро уверити кад пословну зграду ту подигне Марпуго и Парнета, капиталистичко предузеће, које је, како 1894. пише аустријски OstdeutscheRundschau, „од 1887. до 1891. извукло из босанских шума на основу неограничене експлоатације радне снаге профит од пет милиона круна”. А Orient Rundschau је 1902. јавио „како је банкарска кућа Ротшилд, експлоатисала босанске шуме остварујући баснословне профите”. Босна је у раздобљу од 1880. до 1902. „учествовала са 37% у извозу француске дуге (квалитетна даска) из Аустроугарске”.

Тај прости и препоштени свет који се, помало надао и од хришћана ослобођењу, дат је да као робље буде од користи Босанском акционарском друштву које маја 1896. у царском Бечу оснивају фирма из Касела и Лајпцишка банка. Кад је блештава европска либерална економија улетела у Босну знатижељни људи су могли да виде да се она одмах баца на њихове високе храстове, а онда на букову шуму. Услови привређивања, некако слични данашњим. Узимају твоје дрво на пању бесплатно, а капиталисти се старају о „сукцесивној изградњи потребне транспортне комуникације”. Да би се дало до знања да твоје није твоје, стижу надшумари које предводи Ернст Обринчак и надлугари испред којих је Отмар Калминцер…

Протојереј ставрофор Стеван К. Душанић (1866-1957)

Тако су од твога грађени аустријске пруге и путеви. А теби ће бити стављено до знања да их више занимају твоје букве него ти. Не раде баш исто као Отомани, али резултат је врло сличан. Тада ће син проте Косте Стеван од Душанића кренути на дуго путешествије стицања знања од Бањалуке, преко Београда до Казања у Русији где завршава Духовну академију и „стиче научни степен кандидата богословских наука. У то време он је један од 24 Срба у БиХ са дипломом факултета“. Аустро-Угарима ће та диплома бити потпуно недобродошла.

Стеван је већ могао да сажме ону Хомјаковљеву поруку да се „веома варају они који мисле да се вера састоји само у вероисповедању, или у обредима, или чак у директним односима човека к Богу. Не…  јер и само друштво није ништа друго до видни облик наших унутрашњих одношаја према другим људима и наше везе с њима.” Поживео је прото Стеван да види и долазак и одлазак српског краља, те као човек кога није могао обрадовати долазак безбожничке власти биће „заслужан“ и што ће Душанићи 1945. из Другог светског рата изаћи обележени као четничка породица.

А све до шездесетих ће босанским долинама продорно свирати спори мали возови, одмиља звани „ћиро”, којима ће и бећари певати: Ој, машино, пусти пару јаче, / да не видим како драга плаче. Нешто није било у реду с атеистима, али није се могло заборавити да капитализам није цвеће. Било би глупо.

Јован Б. Душанић: Прибинић – песме, игре и здравице

Кад су младог професора економије на Бањалучком факултету др Јована Душанића при крају 1985. оптужили да делује са позиција деснице и српског национализма Служби државне безбедности није требало да скупља много доказа – професорова биографија је била довољно сумњива.

Непоправљиви Homoreligiosus! Није успео да се ослободи наслеђа назадних предака. Треба ли томе ишта додати?

У комунистичком друштву то је био проблем који превазилази чињенице. Ту унутрашњу драму с којом је био суочен сваки комуниста, Николај Берђајев је сликовито описао у знаном спису Извори и смисао руског комунизма (1938):

„Лењин је био страсни, убеђени атеиста – мрзео је религију. Кажем атеиста иако не верујем у постојање чистих атеиста. Човек је религиозна животиња и он и када се одриче истинског, јединог Бога ствара себи лажне богове, идоле и кумире и клања им се.”

Јован Б. Душанић: Одолети притисцима „колективног запада“ и остати веран своме културном обрасцу

Слика тога је и драма кроз коју је прошао млади перспективни професор економије у Бањалуци. Малтретирање, понижавање, остракизам пред комшијама, познаницима, пријатељима, затварање, претње и прогон…

„Само неко ко је прошао сличан пут може разумети сву драму. Колико сам могао да приметим, муке и трауме тог периода нису на Душанићу оставиле видљивог трага”, говорио је професору блиски колега Небојша Катић. „Ни резигнација, ни цинизам, ни горчина, ни параноични опрез који обично прати таква искуства, нису променили нити обликовали његову личност. При том, своју дисидентску историју он никада није потенцирао, нити је имао потребу да се њоме хвали, или да себе приказује као жртву. И његов поглед на прошлост је одмерен, објективан и није помућен лошим искуствима.”

То може тако да поднесе само неко ко у себи носи ред и равнотежу. Вишу и стаменију од комунистичког реда. Али не само комунистичког. Од сваке приземне политике.

Јован Б. Душанић: На сметлишту (нео)либерализма

Кад је међу Србе поново стигао либерализам (западна идеологија коју су нам донели још Аустроугари) Јован Душанић је одлучно и без нетрпељивости (о мржњи код њега наравно нема ни помена) одбацио Homoeconomicusa. И истакао своје научно и искуствено знање да је „економски човек пролазна појава“ и да је могуће друштво, „сасвим другачија мотивација за рад која у већој мери одговара људском достојанству“.

Зашто би човек кога су комунисти прогонили, устао против Вашингтонског консензуса и исмејавао „бећарску економију” што је нови систем донео? Па, могао је као од шале да капитализује своју прошлост. Уосталом, многи су измишљали биографије „дисидената у комунизму” да би могли да постану део нове фаланге. Али Душанићу се то није могло десити.  Зато што његово основно стање просто није ни антикомунистичко нити либерално-шићарџијско.

Кад сам пре неку годину (2017) с професором Душанићем и нашим пријатељима био на Светој Гори сећам сам како испред нас по оштром камењу и јари подневног сунца истрајно корача Homoreligiosus, православног одређења. Кад га видите на молитви у Св. Пантелејмону у два сата ујутро или у Хиландару док вечерњи сунчеви зраци као ластавица однекуд улете у меки црквени полумрак јасно вам је да ту олака политикантска обећања не могу имати никакву уверљивост.

Na smetlištu (neo)liberalizma

Пошто су комунисти нестали са лица земље, њему је остало да либералима доказује оно – што је, иначе, речено пре више од пола века да „управо капиталистички систем најпре гуши личност и дехуманизује људски живот, он човека претвара у ствар и робу“ и да је баш индустријско-капиталистичка епоха „потчинила човека власти економике и новца и не приличи њеним адептима да уче (чак ни) комунисте јеванђељској истини да човек не живи само до хлеба. За мене је проблем хлеба материјални проблем, али питање хлеба за моје ближње, за све људе је духовно, религијско питање.“(Берђајев) И он то није могао пропустити. Нема ту никаквог рачуна. Човек који верује држи до обавезе. Жртва се ту никад не искључује.

Све економско знање које је професор гомилао – и теоријско и практично, и у нашем комунизму и у руском сусрету с либерализмом (1991–1997) – стаје у то. „Не живи човек од хлеба јединога, но живи и од хлеба, за све треба да буде хлеба.” С тим се круг може затворити.

Аутор је уредник издавачке куће „Информатика“ која је објавила књигу Јована Б. Душанића „На сметлишту (нео)либерализма“. Овај текст део је те књиге

Categories: Не само о економији

Tags: Јован Б. Душанић, Слободан Рељић, економија