Јован Б. Душанић: Одолети притисцима „колективног запада“ и остати веран своме културном обрасцу

Уверен сам да ће српски народ остати веран себи, свом изворном слободарском опредељењу, те да ће наћи начина да одоли претњама и притисцима силника данашњег обездушеног света

Јован Б. Душанић (Фото: Архива аутора)

Ауторизовано излагање са позивног научног скупa одржаног у Андрићевом институту, Вишеград, јун 2022.

У оквиру циклуса предавања „Српски ХХ век“ који је организовао Андрићев институт (Андрићград – Вишеград) одржао сам (2019) предавање „Економски поглед на маргине српског ХХ века“. Тада сам се определио да направим економски осврт на прву и последњу деценију ХХ века када се Србија суочава са јаким политичким притисцима и економским блокадама од стране тадашњих моћних западних сила. Мада је у фокусу мојих разматрања била економска проблематика осврнуо сам се да тадашње светскоисторијске промене и понашање Србије у њима, а које су имале велики утицај на економски, али и укупан развој Србије.[1]

За овај позивни научни скуп „Србија и Република Српска у светскоисторијским променама: крај Новог светског поретка (1989-2022)?“ који организује Андрићев институт припремио сам прилог којим сам желео да покажем да у овим важним историјским временима српски народ није имао само епизодно улогу, те да мора одолети бруталним притисцима „колективног Запада“ и остати веран српском културном обрасцу.[2]

* * *

Како бисмо боље схватили садашњост у којој живимо и боље предвидели шта треба чинити како би будућност била боља неопходно је подсети се на историјско искуство нашег народа. Истина, наши западни „пријатељи“ (и њихови експоненти у отаџбини) нас опомињу да је у нашем народу јако наглашено историјско сећање и да Срби располажу „вишком историје“, те је потребно да се мање бавимо историјом (јер се из ње мало шта може да научи) и уместо тога решавамо проблеме садашњости и окрећемо се будућности. Наши западни „пријатељи“ нас убеђују да то чине из племенитих побуда и за наше добро, знајући истовремено, на основу сопствених освајачких искустава, како је тешко колонизовати народе који имају дуго и богато историјско наслеђе и развијену националну свест (Кина, Русија, Иран…).

Међутим, историја је заиста важна учитељица живота која омогућава да се препознају и прате процеси дугог трајања.[3] Испод брзог ритма дневних догађаја одвијају се спори процеси који имају своје законитости и уколико их препознајемо, моћи ћемо да схватимо дубље узроке онога што нам се дешава али и да предвидимо шта можемо да очекујемо, те шта треба чинити да будућност буде повољнија за нас и наше потомство.

Од почетка ХIХ века и стварања модерне Србије агресивна политика западних сила имала је различит интензитет, разна средства деловања, различите протагонисте, али увек исти општи спољнополитички циљ, при чему је србофобија (као рукавац русофобије, како то сматра академик Милорад Екмечић)[4] константно један од важних елемената у покушајима потчињавања Србије. Истовремено, код српског народа присутна је стална тежња ка слободи и уједињењу и то је константа која такође има различит интензитет, разноврсна средства деловања, различите народне предводнике и доживљава повремене успехе и поразе. Ова два процеса дугог трајања који се одвијају на, мање или више, драматичан начин (што зависи од мноштва околности, али добрим делом и од наше спремности и умешности да се боримо за наше циљеве) директно су супротстављена и имају различите текуће резултате некада смо као народ националном циљу ближе, а некада даље.

* * *

Падом Берлинског зида (1989) наступило је време једнополарног света, када су САД на врхунцу моћи, Русија (после распада СССР-а и у време владавине Бориса Јељцина) „на коленима“, а Кина покушава да се тек подигне „са колена“. Чак и у тако тешким временим, много тежим од оних којима сада присуствујемо, када је „колективни Запад“ на челу са САД „дисциплиновао“ цео свет наш народ је успевао да не „клони духом“ и беспоговорно извршава њихове диктате, те брани своје виталне националне интересе.

Најновија књига аутора из економије: Издавач „Информатика“, Београд, 2021.

И тада је „колективни Запад“ имао изразито непријатељски став према српском народу и убрзо после нове геополитичке ситуације долази до растурања заједничке државе (СФРЈ) и српски народ се нашао подељен у неколико нових држава које су у кратком року постале међународно признате. У Босни и Херцеговини (БиХ) је избио вишегодишњи крвави грађански рат (у коме су на почетку Муслимани и Хрвати ратовали против Срба, а касније и Муслимани против Хрвата, али и Муслимани између себе – присталице Алије Изетбеговића и Фикрета Абдића), а Србија и Црна Гора остају заједно и 27.04.1992. године проглашена је заједничка држава, Савезна република Југославија – СРЈ.

Због грађанског рата у БиХ Савет безбедности Уједињених нација (СБ УН) је (30.05.1992), резолуцијом 757, увео санкције нашој земљи.[5] СРЈ није била проглашена учесником у грађанском рату али је кажњена због „недовољног политичког утицаја на босанске Србе“. Тада ће Џејмс Бејкер, амерички државни секретар, изјавити да „уколико буду исцрпљена сва економска средства за опамећивање Србије, може доћи и до примене војне силе“. Мада су санкције по свеобухватности и оштрини биле најтеже казнене мере које је СБ УН до тада предузео против једне земље, оне нису могле да сломе отпор нашег народа, који је бранио своје виталне националне интересе. Због тога је уследила и директна војна агресија НАТО снага по српским војним и цивилним циљевима у БиХ (1995) и СРЈ (1999). Упркос томе, у тако неповољним геополитичкој ситуацију по наш народ створена је Република Српска борбом српског народа, а касније и потврђена Дејтонско-париским међународним мировним споразумом[6] као један од два ентитета од које је састављена БиХ.

У годинама после потписивања овог мировног споразума уследиће огромни притисци на СРЈ од које се тражи да се добровољно одрекне дела сопствене територије (Косова и Метохије – КиМ). Под претњом бомбардовања од стране НАТО земаља уследиће (фебруар 1999) преговори у Рамбујеу. Пред почетак тих преговора такву претњу је јасно изрекла Мадлен Олбрајт, амерички државни секретар, рекавши: „Ако се постигне споразум биће размештене и снаге за његову примену. Ако преговори пропадну због тога што би Србија рекла не, онда ћемо их бомбардовати, а ако Албанци одбију да се сагласе ми више нећемо моћи да их помажемо и пресећи ћемо им сваку помоћ који добијају споља.“[7] На преговорима у Рамбујеу САД су имале пресудну (боље рећи, беспоговорну арбитрарну) улогу и предложен је такав споразум који наша земља није могла да прихвати и то ће бити увод у бомбардовање које ће убрзо уследити. Непосредан повод за НАТО агресију била су дешавања у Рачку.[8]

Без одобрења СБ УН. 24.03.1999. године, НАТО почиње са бомбардовањем СРЈ. Од земаља чланица НАТО, Грчка је једина одбила да учествује у агресији на нашу земљу, а ваздушне просторе уступиле су овој моћној војној алијанси и многе земље тадашње нечланице НАТО пакта – све земље бивше републике СФРЈ, те Аустрија, Албанија, Мађарска, Румунија и Бугарска. Мета напада биће војни али и инфраструктурни, привредни и цивилни објекти, многа насељена места, па и главни град – Београд.[9] НАТО агресије на нашу земљу је трајала 78 дан (24 март-10. јун). За то време наша земља, после исцрпљујућих економских санкција током 1990-их година, успева да пружи невероватан отпор НАТО агресији[10] – најмоћнијој војној сили, предвођеној САД.

Најновија књига аутора из историографије: Издавач „Филип Вишњић“, Београд, 2022.

На крају ће СБ УН донети (10.06.1999) резолуцију 1244 СБ УН[11] којом је одобрено међународно војно и цивилно присуство и територија КиМ је смештена под привремену управу ОУН (УНМИК), те је реафирмисан територијални интегритет СРЈ (чија је призната земља континуитета Србија). Мада је НАТО агресија завршена усвајањем Резолуције 1244 санкције ће бити укинуте тек после одласка Слободана Милошевића са власти после петооктобарског преврата 2000. године.[12]

Српски народ је 1990-их година бранио своје право на слободу, част и достојанство, као што то чинили и његови преци. За то је платио велику цену, али је изборио Републику Српску (чиме је избегнута судбину Срба у Хрватској – којих сада тамо скоро да и нема, а почетком ХХ века чинили су ¼ тамошњег становништва) и одбио ултиматум да добровољно пристане на НАТО окупацију.[13] Стварање Републике Српске и отпор НАТО агресији ће остати једне од светлијих страница српске историје.

* * *

Поред тога, наш отпор НАТО агресији означиће и тачку прелома у међународним односима – прелазак од једнополарног ка мултиполарном поретку, у коме не постоје само нама ненаклоњене моћне земље Запада, као што је то било 1990-их. Агресијом на нашу земљу САД су желеле да покажу да су једина светска сила која може да чини што хоће на било ком делу земаљске кугле, те да потенцијалним ривалима (пре свега, Русији и Кини) јасно стави до знања где им је место у новом светском поретку, да немају право на свој глас у међународним односима него морају да прихвати правила која одређују САД.

Подсетимо се да је током авионског лета у званичну посету САД, премијера Русије Јевгенија Примакова телефоном обавестио потпредседник САД Ал Гор да почиње бомбардовање СР Југославије. Пошто нису успела убеђивања Примакова да се од тога одустане, руски премијер је над Атлантиком одлучио да се његов авион врати за Москву. У Београду је НАТО пред поноћ 07.05.1999. године бомбардовао Амбасаду НР Кине у којој су погинула три кинеска држављанина и више њих рањено.

Управо је НАТО агресија на нашу земљу отрежњујуће деловала на Русију и Кину, те је њихово војно (пре свега, Русије) и економско (пре свега, Кине) снажење допринело стварању мултиполарног света. То сада често истичу и многи аналитичари из тих земаља.[14] Од тада присуствујемо убрзању тектонских геополитичких промена у свету и све очигледнијем премештању економске, политичке и војне моћи са Запада на Исток. Постало је очигледно брзо сустизање доскора свемоћних САД, пре свега од стране Кине (економски) и Русије (војно), али и појава многих других земаља које бележе убрзан развој (остале земље БРИКС-а, али и неколико других, пре свега Азијских земаља).

Економско трокњижје проф. Јована Б. Душанића

Пошто време не ради за Запад он је предвођен САД одлучио да тај тренд преокрене и уђе у прокси рат са Русијом у Украјини, да би у случају повољног исхода (инсталирањем Западу лојалне власти у Русији којим би дошли у посед огромних ресурса) на ред дошла и Кина (коју би сада Запад окружио и са севера Русијом, савезницом САД).

Треба нагласити да је Русија деценијама показивали безпоговорну кооперативност према САД (за време Горбачова, Јељцина и првих година власти Путина – док није завршио, наслеђени од Јељцина, рат у Чеченији, стабилизовао политичку ситуацију у земљи и ојачао војску) и покушавали да са земљама Запада успоставе истинске партнерске односе, али је Русији стално стављано до знања где јој је место у међународним односима и да мора прихватати правила која одређује Запад, односно САД. Први знак „непослушности“ Русије, истина само вербални, биће говор В. В. Путина на Минхенској конференцији о безбедности 2007. године.[15]

У обрачуну Запада са Русијом Србија је изложена јаком притиску да се одрекне неутралне позиције у том сукобу, прикључи се „колективном Западу“ и уведе санкције Русији. Тако нас они који су кроз историју, по правилу, били против Србије и њених националних интереса позивају да им се придружимо у њиховом сукобу са земљом која је вековима била наш савезник и заштитник. Ако погледамо само историју Балкана и Србије у ХIХ веку видећемо да је Русија (дипломатски, економски и војно) помагала балканске народе (Србе, Грке, Бугаре, Румуне) да се ослободе из турског ропства, док су у исто време моћне државе Запада биле на страни Турске.[16] У ХХ веку у оба светска рата земље Запада су напале на нашу земљу и учиниле огромне злочине, а Русија нам је била савезник.

Када су у Првом светском рату, после Албанске голготе остаци српске војске стигли на морску обалу, где им је због изнемоглости, болести и глади претила смрт, западни савезници из Антанте су одбили да их бродовима пребаце на грчку територију. Тада председник српске владе Никола Пашић моли за помоћ руског цара. Истога дана (18.01.1916) када добија ову молбу, руски цар Николај Други се телеграмом обраћа савезницима (краљу Британије Џорџу Петом и председнику Француске Рејмону Поенкареу). Смисао обраћања био је: уколико српска војска хитно не буде пребачена са албанске обале на грчко острво Крф, Русија излази из Антанте и потписаће сепаратни мир са Немачком. После оштрог ултиматума руског цара, савезници из албанских лучких градова Драча и Валоне евакуишу на грчко острво Крф преживеле – око 160.000 српских војника и избеглог народа.

У Другом светском рату Београд је био брутално бомбардован од „наших“ Англо-Америчких савезника 1944. године на највећи православни празник – Васкрс. То бомбардовање је било исто тако разорно као и оно које је Немачка извршила 6.4.1941. године, такође на велики православни празник. Са друге стране, последњих деценијама нам Русија и Кина помажу да не изгубимо КиМ и да опстане Република Српска, а „колективни Запад“ чини све супротно.

* * *

У јавности се покушава занемарити наше богато историјско искуство, из ближе и даље прошлости, и наметнути наратив да се Србија налази у изузетно тешкој ситуацији, те не може одолети притисцима „колективног Запада“ и мора да прихвати њихов диктат, беспоговорно стане на њихову страну и одрекне се добрих односа са Русијом и Кином. Наводе се краткорочни економски разлози (који се уз то и некоректно интерпретирају) због којих би Србија требала да се одрекне тешње сарадње са Русијом и Кином и дефинитивно окрене „колективном Западу“, пре свега, ЕУ, а за узврат Србији се нуди убрзани пут ка чланству у ЕУ.

То је нова „покретна мета” која се нуди Србији, а за последњих више од две деценије имали смо их безброј које су се смењивале једна за другом (срушите Милошевића, испоручите државно и војно руководство Србије и Републике Српске Хагу, извршите реформу привреде, школства и судства према нашим препорукама, дозволите геј параде и потпомогните рад наших НВО, потпишите разне – Бриселске, Вашингтонске и сличне – споразуме са Приштином, придружите нам се и уведите санкције Русији… и заузврат ћете убрзати пут у ЕУ), а ми смо све даље и даље од тога циља. У исто време, јасно је да чланство Србије у ЕУ није реално (вероватно уопште, а сигурно у наредној деценији), а испитивања јавног мњења у Србији показују да је већи број противника од присталица чланства у ЕУ (чак да не постоје посебан предуслов – одрицање од КиМ). Али оно што је најважније: чланство у ЕУ није ни у националном интересу Србије.[17]

Јован Б. Душанић (Извор: Лична архива)

Са највиших места у држави, а и од многих јавних економских и других „експерата и аналитичара“ свакодневно слушамо да уколико не пристанемо на диктат Запада и не „окренемо леђа“ Русији и Кини да то економски нећемо моћи да издржимо, пошто ће уследити економска блокада, а Србија 60% спољнотрговинске размене остварује са ЕУ. При томе, потпуно се прећуткује наше богато историјско искуство, везано и за економске блокада (које су увек долазиле од моћних држава са Запада) и какав је био српски одговор.

Заборавља се да је Србија „преживела“ много тежу економску блокаду, почетком ХХ века у време „царинског рата“ са тада моћном Аустроугарском монархијом, која је била на границама Србије са три стране. Одлукама Берлинског конгреса Аустроугарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину (у којој је већину чинио српски народ), те да у Новопазарском санџаку постави своје гарнизоне и користи војне и трговачке путеве. Тако је Србија сада са Аустроугарском граничила не само на северу него и на западу (окупиравши Босну и Херцеговину) и на југу, односно југозападу (војно заузевши Новопазарски санџак и убацивши се тако као клин између Србије и Црне Горе).

Подсетимо се да Аустроугарска у јануару 1906. године затвара границу за било какав увоз из Србије која је до тада 86% извоза пласирала на тржиште свога моћног суседа. Повод је био стварање царинског савеза између Србије и Бугарске из 1905, кога се Србија на захтев Аустроугарске није хтела да одрекне. Објавом царинског рата Аустроугарска је мислила да ће у Србији, чија је привреда мање развијена и у великој мери зависна од извоза на њену територију, доћи до економског слома и да ће због тога морати пристати на њен диктат. Међутим, Србија је дан по објави забране извоза у Аустроугарску неочекивано реаговала – забраном увоза аустроугарских производа у Србију, који је чинио око 60% српског увоза.

У тим тешким временима српски политичари су своје оштре међустраначке борбе потиснули у други план и уз масовну подршку народа (али и симпатије великог броја земаља) власт у Србији се одлучно супротставља аустроугарском диктату и на прво место ставља национални интерес – борбу за економску независност од моћног и непријатељски настројеног суседа. Царински рат омогућио је Србији да се ослободи велике привредне зависности од Аустроугарске и избори за економски суверенитет, подигне свој међународни углед, а што је још важније консолидује унутрашње прилике у земљи, учврстио самопоуздање народа и спознају да предстоје „велики историјски послови“ (ослобођење и уједињење српског народа) за које се треба припремити. Током царинског рата Србија проналази нове спољнотрговинске партнере и из године у годину повећава обим спољне трговине и сређује економске прилике у земљи, те на крају са Аустроугарском потписује трговински уговор (1910 који ступио на снагу у јануару 1911. године) који је био праведнији и много повољнији за Србију.

Уместо економског слома Србија ће из Царинског рата изаћи привредно знатно ојачана. Вредност спољнотрговинске размене током царинског рата стално расте и са 164,5 милиона динара колико је износила 1906. године достиже 240,8 милиона динара у 1910. години и свих тих година Србија има позитиван салдо – већи извоз од увоза.[18] Деценијама до Царинског рата Србија је имала дефицит државних финансија, буџетски расходи су били већи од буџетских прихода. Током Царинског рата елиминисан је дефицит државног буџета и уравнотежене јавне финансије. Та равнотежа је постојала током Балканских ратова (1912-1913) и у време ступања у Први светски рат.

Динамичан раст спољнотрговинске размене са своје стране допринела је много живљој и домаћој трговини и све то је захтевало и ширење и изградњу нове инфраструктуре. Док је у 25 година који су претходили царинском рату (1880-1905) изграђено 608 км железничке пруге, у периоду од 1905. до 1912. је изграђено и пуштено у саобраћај додатних 520 км. У периоду 1905-1911, вредност српске индустријске производње повећана је за седам пута, захваљујући и државном систему индустријских повластица којима је подстицана ова грана привреде.[19] Брзи развој индустрије захтевао је и законско регулисање радних односа. Законом о радничком заштитном законодавству (из јула 1910. године) први пут је у Србији донето и радно законодавство. Мада њиме нису била регулисања сва радна питања он је омогућио значајно сређивање у овој области.[20]

Убрзо после Царинског рата ће избити Балкански ратови (1912-1913) у којима ће Србија у целости ослободити српски народ који се још налазио у турском ропству, а потом и Први светски рат (1914-1918) после кога ће доћи до уједињења са српским и осталим јужнословенским народима који су били у саставу Аустроугарске. После Првог светског рата српски народ је доживео ослобођење и уједињење – национални циљ који је био његов вишевековни сан коме је стремио и који је на крају остварио. Истина извршено је ослобођење српског народа али је његово уједињење остварено у новој јужнословенској држави (Југославији).

Јован Б. Душанић: Прибинић – становници, породична домаћинства и изградња цркве

Остваривање вишевековног националног циља ће да доведе и до првих озбиљних дисонанци у српском културном обрасцу. Он бива у извесној мери занемариван пошто се чинило да је ослобађењем и уједињењем српског народа испуњен национални циљ, а после Другог светског рата доласком комуниста на власт српски културни образац није само занемариван него је и негиран. Међутим, он се одржао и у временима ропства и окупације, па је преживео и дисонанце које је у њега унело југословенско и комунистичко искуство. Стварање Републике Српске и отпор српског народа НАТО агресији, у последњој деценији ХХ века, јасно је показао, да је српски културни образац, и поред дисонанци, жилав и да и даље постоји и да је дубоко укорењен у великој већини српског народа. Због тога можда и није случајно да су, после распада заједничке државе крајем ХХ века, ван граница српских држава остале територије на којима је већински живео наш народ (Република Српска Крајина, Дрвар, Гламоч, Босанско Грахово, Босански Петровац) и где су југословенство и комунизам имали дубље корене.

* * *

На основу свега што сам до сада изложио, произилази очигледан закључак да у преломним историјским променама којима присуствујемо не смемо подлећи бруталним притисцима „колективног Запада“ и изневерити сопствени културни образац који је наш народ формирао вековима јер би тиме издали сами себе и поништили морални и сваки други капитал стечен не само у даљој него и у ближој прошлости.

Подлећи бруталним притисцима „колективног Запада“ било би још трагичније због чињенице да последњих година присуствујемо тектонским геополитичким променама у свету и премештању економске, политичке и војне моћи са Запада на Исток. Очигледно је да ће нови светски поредак бити креиран и од нових моћних сила са Истока које ће Србији бити наклоњеније (између осталог и због нашег супротстављања хегемонији Запада када је он био на врхунцу моћи), а не само од Запада који је, по правилу, увек радио против српских националних интереса.

Осим тога, по овим питањима српске власти имају скоро једнодушну подршку грађана Србије. Како показују најновија истраживања јавног мњења (НСПМ, мај 2022), огромна већина грађана Србије сматра да не треба подлећи бруталним притисцима „колективног Запада“.[21] За увођење санкција Русији изјаснило се 6,9%, за улазак Србије у НАТО 5,4%, а за признање Косова у замену за чланство у ЕУ 5,1%.[22] Подсетимо се да у Србији према последњем попису становништва живи 16,7% особа који нису српске националности, из чега произилази да је то није само став српског народа него и осталих грађана Србије.

На крају, после свега до сада казаног, уверен сам (како је то говорио и академик Михаило Ђурић) да ће српски народ остати веран себи, свом изворном слободарском опредељењу, те да ће наћи начина и смоћи снаге да одоли суровим претњама и притисцима моћника и силника данашњег обездушеног и обезличеног света, да ће успети да потврди своје право на опстанак, да стваралачки присвоји своју велику прошлост и обогати и осавремени свој национални дух и карактер. То је, пре свега, и наш дуг према прецима, те обавеза према потомцима.

Михаило Ђурић (1925-2011)

Р. Ѕ.

ПИСМО СРПСКОМ ПРЕДСЕДНИКУ

Испод гордог Дурмитора
Ђе још народ српству кличе
Ја ти ово писмо ноћас
Пишем српски Предсједниче

Људи кажу да око те
Страшне силе мрежу плету
Да се спремаш да душману
Предаш српску земљу свету

Али ако то урадиш
Немој да се вараш пуно
Знадни да си вјечно на се
И на своје име пљун’о

Одлучиш ли земљу српску
Да црноме предаш врагу
Више никад, нећеш моћи
Са образа опрат’ љагу

К’о Вука ће Бранковића
Дов’јек Срби да те криве
Велики је Његош рек’о
Част и брука, вјечно живе

Боље ти је просјак бити
Што на себе нема прњу
Босих ногу, стазом части
По оштроме газит трњу

Трпјет’ сваку немаштину
И стомака бити празна
Него да те због издаје
Са небеса стигне казна

Џаба ће ти вјеруј бити
Злато, виле и аута
Ако данас на кољена
Клекнеш испред Арнаута

И њихових заштитника
Из далеког Вашингтона
Због којих је са Косова
Утихнула јека звона

Ја знам да ти није лако
Да те са свих страна стежу
И да њине моћне службе
Око тебе плету мрежу

А и код нас издајника
Да не хвали на све стране
Што се ситним мрвицама
С’ америчког стола хране

Од Плочника крвавога
Од Косова и Марице
Још род српски није рађо
Такве људске кукавице

Због Западних велесила
Које на нас дижу хајку
Продали би без кајања
Жене, ђецу, оца, мајку

Отаџбину, крст и вјеру
Само да им за то плате
Због њих многи Срби труну
У европске казамате

Због таквих су суду срама
Изручени генерали
Стид ме неки обузима
На ниске смо гране пали

Ја знам да те притискају
И да ти је пуно тешко
Ал’ у теби, мора куцат’
Срце храбро и витешко

Немој себи дозволити
Да на њине паднеш приче
Јер Косово није твоја
Бабовина Предсједниче

Косово је нешто више
Од планина и од њива
Косово је света земља
Што на српској крви плива

Косово је вјечна суза
Што са српског тече лица
Јека звона са Дечана
Газиместан, Грачаница

Косово је звук гусала
Који српско ухо слуша
Косово је ратни поклич
Косово је српска душа

К – осово је Бошков барјак
О – билићев мач крвави
С – рпски пораз и побједа
О – д давнина што се слави
В – ијековна српска мисо
О – којој је пјесме писо

Косово је божја земља
У којој су, рајски врти
Косово је српском роду
Вјечни живот после смрти

Косово је плаво море
По ком’ плови, српска лађа
За Косово Србин гине
С Косовом се Србин рађа

Косово је божур красни
Што с прољећем раним цвјета
Златни олтар и крст часни
Србинова земља света

Сјајна звјезда православља
Што по мрачној ноћи плови
Историја нашег рода
Србинови вјечни снови

На Косову од вазда се
Рађу српски Обилићи
Предаш ли га Предсједниче
Царска ће те клетва стићи

Па када ти тешко дође
Ти прочитај ова слова
Нек ти крила соколова
Дадне моја пјесма ова

Кад ти буду пријетили
И дизали нате хуку
Окрени се ка Лазару
А обрни леђа Вуку

Немој да ти срце стрекне
Од велике силе њине
Буди јунак, реци ”Не дам“
Гини мушки, кад се гине

Сам нијеси, са тобом је
Бог велики са висине
Са тобом су браћа Руси
И велики народ Кине

А одозго из свемира
Ђе звијезде Ловћен тиче
Сјене мртвих витезова
Гледају те Предсједниче

Васојевић и Остојић
Драган Грубић, Тибор Церна
И сва друга српска ђеца
Што свом роду, бјеху вјерна

Величковић, Трифуновић
И Милића оба брата
И сви други, што су живот
У вихору дали рата

Зато немој својим пером
Да прекрижиш њину жртву
И поново да убијеш
Ову српску ђецу мртву

Дигни главу, немој бити
Слуга, тужан и послушан
Са престола небескога
Посматра те Силни Душан

Немој да ти понос сломе
Буди прави српски вођа
Час одсудни кад ти дође
Присјети се Карађорђа

Присјети се Хајдук Вељка
Синђелића и Главаша
Славних српских војсковођа
И хајдучких харамбаша

Епско перо, Предсједниче
Свачије ће судит дјело
Због тога те савјетујем
Пред душманом, држ се смјело

Ти на врху, брда сједиш
И од мене видиш даље
Ал’ кроз ову моју пјесму
Поруку ти народ шаље

Отаџбина да је преча
И од власти и од новца
Поздравља те епски пјесник
Перошевић из Сировца.

Славко Перошевић

Аутор је редовни професор универзитета у пензији


[1] Ово је прерађена и актуелизована верзија наведеног рада из 2019. године.

[2] Културни обрасци народа настају као резултат вековима таложеног искуства бројних генерација предака и представљају урођене обрасце реаговања на све (не)очекиване околности. Они се преносе са поколења на поколења, премошћавајући епохе и идеологије. У процесу стварања културних образаца народа пресудну улогу имају велики догађаји из прошлости. У историји нашег народа то су догађања око средњовековне српске држава која су обликовалиа наш национални идентитет и кога чине, пре свега: светосавско православље, немањићка државничка традиција и слободарски косовски завет.

Успостављени културни обрасци преживљавају ропства и окупације. Кад се појединцу, у тешким временима која дођу, чини да је стање у коме живи неиздржљиво и да је све изгубљено и безисходно, тај притисак се уз помоћ културних образаца може транспоновати у културни и симболички смисао егзистенције и претворити у тачку отпора са уверењем да треба опстати и одржати духовне и културне везе са прецима и тако дочекати (ако не он, а онда његови потомци) боља времена.

[3] У тексту „Мисија наше народне историје“ (Политика, 11–14.4.1931) Станоје Л. Станојевић, историчар и први српски енциклопедиста, редовни професор Београдског универзитета и члан Српске краљевске академије, пише да историја има „дужност да упућује и саветује, да враћа на прави пут, да пружа примере и да даје упутства, да спречава занемаривање народног духа“ који је „резултат природних особина и склоности и њиховог развитка у току векова, за које су време од њега примљени, претопљени и прилагођени разни страни елементи, али увек у народном духу и према његовим склоностима.“

[4] Академик Милорад Екмечић у тексту Ми смо за Америку народ који у себи носи опасан вирус (Печат, јануар 2011) пише: „Ми смо за америчку политику остали народ који у себи носи опасан вирус. На састанку са Изетбеговићем, 30. августа 1994. године, Туђман је требало да испуни америчко упутство које је Изетбеговић, по повратку из Вашингтона, носио. Мора се стварати савез Хрвата и муслимана, јер Америка хоће да ми одрадимо Србе на западном делу Балкана, уколико неки мирни споразум са Русима не буде могућ. Туђман је био обавештен да у америчкој политици полазе од тога да кад би Срби били руски савезници, да би се обновио покрет отпора као у време прошлог Светског рата. За њих је партизански покрет био српски национални отпор, а ако би се обновио, онда не би било довољно сто хиљада америчких војника, него пола милиона.

Србија никада не може до краја испунити америчке и западне захтеве за променама, јер су стратешка полазишта у подлози целог понашања још далеко и зависе од могућег рата са Русијом… Даве нас у малом забрану, где је стратешки главни противник Русија. Растакају нас изнутра, да не будемо у стању да стојимо на својим ногама… Вештачко српско јавно мњење, стварано од невладиних организација, одгаја регионалне елите, које би требало да замене некадашњу јединствену националну елиту.“

[5] Санкције СРЈ су проширене и пооштрене 16.11.1992. године (резолуцијом 787), а нарочито резолуцијом 820 од 17.04.1993. године. После потписивања Дејтонског споразума (1995) и проведених избора у БиХ (1996) санкције СБ УН ће бити (резолуцијом 1074) укинуте 02.10.1996. године. Укидање санкција било је условљено обавезом да СРЈ учини напредак око Косова, да сарађује са Хашким трибуналом и реши питање државног наслеђа са новим државама бившим републикама СФРЈ.

[6] У материјалу Договор команде НАТО са хрватским и муслиманским лидерима у Сплиту око извођења нападне операције на Републику Српску Крајину у Републику Српску контраадмирал Бошко Антић пише да „под утицајем и подршком тзв. међународне заједнице у Сплиту је (22.7.1995) потписана Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона о заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког рјешења у складу са напорима међународне заједнице. У складу са споразумима офанзиве Хрватске војске у БиХ одвијале су се уз садејство Армије Републике БиХ и Хрватског вијећа одбране, као и НАТО снага посебно бомбардовања Српске што је потпуно променило равнотежу снага у рату на простору БиХ доводећи до убрзања мировних преговора који су резултирали Дејтонским мировним споразумом. Све операције здружених снага против Војске Републике Српске Крајине и Републике Српске планиране су, организоване и реализоване у сарадњи Хрватске са администрацијом и оружаним снагама Сједињених Америчких Држава по начелима операције FID (Foreign Internal Defence) – унутрашња одбрана пријатељске земље. САД су одобриле ангажовање приватне фирме MPRI за обучавање Хрватске војске и сходно договору обезбеђења потребних услова за ефикасно ратовање: обезбеђење наоружања, муниције, обавештајних података са беспилотних летилица, опрему за командовање и везу, снажну психолошко-пропагандну подршку… Координисано деловање MPRI и Администрације САД било је најпре на простору Хрватске, затим у Босни и Херцеговини.“ (овде)

[7] Тројка која је била главни промотер и имала кључну оперативну улогу у НАТО агресији после ће у такозваној држави Косово имати уносне послове (Олбрајтова у телекомуникацији, Кларк у рударству и енергетици, а Вокер у путној инфраструктури) и на њима зарадити огроман новац. Таква политика у САД није изузетак, него правило. Тако су потпредседници САД Дик Чејни и Џо Бајден обезбедили уносне послове за своје фирме или чланове породице после смене власти у Ираку (2003) и Украјини (2014).

[8] Једна од тачака у оптужницама на суђењу српском државном, војном и полицијском руководству пред Хашким трибуналом био је такозвани злочин у Рачку (где је писало да су Албанце „снаге СРЈ и Србије откриле, тукли су их, а затим одвели на оближње брдо где су убијени из ватреног оружја. Снаге СРЈ и Србије убиле су укупно око 45 косовских Албанаца у Рачку и његовој околини.“), али је у пресудама та тачка одбачена јер чак ни овај суд није могао да прихвати такву верзију догађаја у Рачку која ће послужити као повод за НАТО агресију.

Слично је било и у случају НАТО бомбардовања положаја војске Републике Српске (29.08-14.09.1995) где је као повод послужило бомбардовање пијаце Маркала (28.08.1995) када је погинуло 37 цивила, а за које су одмах, без било каквих доказа, окривљени Срби. Јасуши Акаши, тадашњи изасланик генералног секретара УН за Балкан, лично је потврдио да је у извештају независне комисије из тог периода наведено да „не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја“, а командант руског миротворачког батаљона у Сарајеву Андреј Демуренко, који је учествовао у истрази, изјавио је да су Срби „неправедно били оптужени само да би НАТО имао повод за напад“.

[9] Од 1941. године биће то треће брутално војно разарање наше престонице од стране Запада.

[10] За тих 2,5 месеци у пролеће 1999. године НАТО је извршио 261.000 авио полетања, испаливши 415.000 пројектила укупне масе од преко 22.000 тона, од којих је шест тона уранијума 235 (поређења ради бомба бачена на Хирошиму имала је 35 кг уранијума 235). Погинуло је преко 2.500 људи, међу којима су већина били цивили. Од НАТО бомби погинуо је 249 војника, 22 полицајца и 3 руска добровољца.

[11] Када је Савет безбедности УН донео резолуцију 1244, српска војска је напустила Косово и Метохију. Тајмс је (16.6.1999) писао о изненађењу НАТО посматрача када су видели повлачење великог српског конвоја (према британским изворима њега је чинило 250 тенкова, 450 оклопних возила и 600 комада артиљеријског наоружања). Испоставиће се да је огромна војна НАТО машинерија са интензивним бојевим дејствима на Косову и Метохији за тих 78 дана уништила само 7 (и словима: седам) тенкова и велики број макета. Агенција Франс прес (2.7.1999) у репортажи са терена описује једну од тих макета: „Издалека то изгледа као тенк који прелази мост у близини Приштине. Али изблиза то је пут прекривен црном пластиком на коме је подигнут лажни картонски мост. Тенк је од дрвета, платна и пластике“.

[12] Џон Норис, један од америчких преговорача приликом закључивања Војно-техничког споразума и Резолуције 1244 објавиће (2005) књигу Путања судара: НАТО, Русија и Косово (Collision Course: NATO, Russia and Kosovo). Предговор за ову књигу написао је Строб Талбот (заменик државног секретара САД у периоду 1994-2001, и главни преговарач САД за време НАТО агресије) код кога је Џон Норис био портпарол за односе са јавношћу. У предговору (НАТО као међународна заједница) Талбот је отворено објаснио праве мотиве НАТО агресије 1999. године на нашу земљу. Он дословно пише како је „југословенско супротстављање радикалнијим политичким и економским реформама, а не тешко стање косовских Албанаца најбоље објашњење за НАТО рат“.

[13] Подсетимо се само на један члан (8 анекса Б) тога споразума: „Особље НАТО-а, са возилима, бродовима, авионима и опремом, имаће право слободног и безусловног кретања по читавој територији СР Југославије, њеним ваздушним простором и територијалним водама, имаће право на постављање кампова и касарни, право на коришћење свих подручја или услуга потребних за подршку, обучавање или операције. Особље НАТО-а ће уживати имунитет од сваког облика хапшења, истраге и притварања коме би приступили органи СР Југославије, а грешком ухапшени или притворени припадници НАТО-а морају одмах бити предати надлежним телима НАТО-а”.

[14] Тако један од највећих савремених светских филозофа, Александар Дугин, истиче: „Срби су једини народ у Европи који је ратовао против Западне империје. Када је западна таласократија као бура надирала према нашим границама, тада је на српском копну подигнут штит и барјак слободе. У Србији су подигнути први бедеми Евроазије. Кошаре су Термопили Евроазије. Срби су на себе примили ударце коју су били намењени нама. Наш дуг према Србима је огроман. Да се Срби нису супротставили Западу, умови унутар Кремља се не би пробудили на време и Путинова Русија би закаснила.“ (овде)

[15] Владимир В. Путин је тада, између осталог, рекао и следеће: „Шта је у ствари једнополарни свет? Ако га не бисмо украшавали он суштински означава само једно: то је један центар власти, један центар снаге, један центар доношења одлука. И то наравно нема ништа заједничко са демократијом. Узгред, Русију, нас – стално уче демократији. Али они који нас уче, из неког разлога неће сами да уче. …Сматрам да је једнополарни модел у савременом свету не само неприхватљив, већ и немогућ. И не само због тога што би у савременом свету – управо у савременом свету – при индивидуалном вођству недостајало и војних и политичких и економских ресурса. Оно што је још важније – сам модел је нефункционалан, пошто у његовој основи нема и не може бити моралних начела савремене цивилизације… Ми смо данас сведоци претеране и незаустављиве примене силе у међународним односима, војне силе – силе која баца свет у амбис непрестаних сукоба… Ми видимо да се све више занемарују основни принципи међународног права. Још више од тога – поједине норме, ако не и цео правни систем једне државе, пре свега, наравно Сједињених Држава прелази своје националне границе у свим сферама. И у економији, и у политици, и у културним и образовним сферама намеће се другим државама. Дакле, коме се то свиђа? Ко је срећан због тога?… Русија је земља са више од хиљаду година историје и практично је увек користила привилегију да спроводи независну спољну политику. Нећемо данас мењати ову традицију. У исто време, веома смо свесни колико се свет променио и реално процењујемо своје могућности. И наравно, желимо да сарађујемо са одговорним и независним партнерима са којима можемо заједно да радимо на стварању демократског светског поретка који би обезбедио сигурност и просперитет не само неколицини одабраних, већ свима.“

[16] У ХIХ веку Србија почиње са постепеним ослобађањем отаџбине (почевши од Шумадије) и одмах по ослобађању из турског ропства Србија има слободне сељаке док, у исто време, широм Европе (са изузетком Француске и још пар земаља) и даље постоји кметство. Минијатурна Србија стешњена између два огромна (Аустријског и Отоманског) царства једина има слободног сељака. Штавише, у Турској ће постојати легално ропство до 1924. године. Сретењски устав (један од тада најмодернијих европских устава) из 1835. године (члан 118) прописује: „Како роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао.“

У Србији Скупштина постоји од 1804. године која већ наредне (1805) године доноси уставни закон о уређењу државе (Вожд и Правитељствујушчи совјет), избори се одржавају од 1825. (са једним од најширих бирачких права у Европи), устав постоји од 1835, а вишестраначки систем од 1869. године. Срби ће у две своје државе (у Србији и у Црној Гори) из својих редова изабрати владаре (у Србији Карађорђевиће и Обреновиће, а у Црној Гори Петровиће), док ће осталим народима, који се на Балкану ослобађају турског ропства за владаре поставити странце из династија Западне Европе (у Румунији из пруске породице Хоенцолерн-Сигмаринген, у Бугарској из немачке династије Сакс-Кобург-Гота, у Грчкој из севернонемачке династије Олденбург, а у Албанији немачког племића Вилхелма од Вида).

У борби са уставобранитељима незадовољни Кнез Милош 1839. године, а потом и Кнез Михаило (1842) су били присиљени да напусте престо и скупштина 01.09.1842. године за кнеза бира Александра Карађорђевића – Карађорђева сина. Незадовољна његовом владавином Светоандрејска скупштина 10.12.1858. године захтева да Кнез Александар Карађорђевић поднесе оставку и већ сутрадан одлучује да на престо врати Кнеза Милоша Обреновића.

[17] Видети детаљније: Србија и ЕУ, у књизи: Јован Б. Душанић, Економско трокњижје, књига друга, Београд, 2020.

[18] Историја српског народа, шеста књига – први том, Београд, 1983.

[19] „У Србији су 1909. била 42 повлашћена индустријска предузећа, а међу тражиоцима повластица налазиле су се крупне новчане установе и акционарска друштва, као и имућни појединци.“ (Историја српског народа, шеста књига – први том, Београд, 1983)

[20] Радно време је скраћено са 14 на 10 часова дневно (а за трговачке помоћнике са 18 на 12), уз могућност додатна 2 прековремена сата у случају потребе. Забрањен је ноћни рад за жене и млађе од 18 година. Закон су недеља и празнични дани прописани као нерадни. Зарада радницима морала је бити исплаћивана у новцу. Радници су добили право на обавезно осигурање и удруживања у циљу заштите својих права. Законом су прописани и хигијенски услови рада.

[21] Опште расположења народа најбоље осећају народни песници и то знају лепо да епски изразе, па тако један од најбољих савремених народних песника, Славко Перошевић, у песми „Писмо српском председнику“ каже и следеће:

Ти на врху, брда сједиш
И од мене видиш даље
Ал’ кроз ову моју пјесму
Поруку ти народ шаље

[22] Презентујући податке Ђорђе Вукадиновић је истакао да је ово истраживање показало да Србије није баш тако подељено друштво као што се покушава представити, пошто неки центри моћи стварају конфузију и труде се да помуте и релативизује ове јасне ставове. Додао је да то потврђују и друга истраживања о сличним темама где су разлике у односу на ово мање од два процента. (овде)

 

 

 

 



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , ,

Оставите коментар