У наредних неколико наставака објављујемо најинтересантније изводе из књиге проф. др Јована Б. Душанића Липљанског: „ПРИБИНИЋ И ОКОЛИНА – етнографски и други записи“
Прибинић је питомо брдско место у Републици Српској, на петнаестом километру пута од Теслића према Бањалуци, које окружују планине Борја (с југа и југозапада) и Јаворова (са севера и северозапада); простире се између 44’33”30 и 44’39 северне географске ширине и 17’37”30 и 17’45 источне географске дужине.
Само место Прибинић припада подручју средње високих брда и обронака граничних планина. Средишњи део места има надморску висину од 280 до 460 метара, а делови места Прибинић на планини Борја имају висове од 1.008 (Тајан), а у Јаворови од 605 (Брестовац и Велики Коњушић – Њивак) и 520 (Липова глава) метара. Обе ове планине – Борја и Јаворова – обрасле су високом шумом, због чега је Прибинић још у време Аустроугарске био позната ваздушна бања коју су и странци радо посећивали.
Између планина Борја и Јаворове налази се брежуљкасто земљиште које се спушта у правцу југоистока и кроз које протиче река Мала Усора с извором у масиву планине Борја (испод Павлова виса, на 988 метара надморске висине). Она представља главну хидрографску артерију овог подручја. Мала Усора је у своме горњем току доста јака, а за време топљења снега и великих киша зна да буде и прилично плаховита. Мала Усора има дужину од 22 км и у Теслићу се спаја с Великом Усором и чине реку Усору, која се у Добоју улива у реку Босну (као њена најдужа – 82 километра дуга – лева притока).
На овом подручју питке воде има у изобиљу. Раније су се куће подизале у близини јаких извора воде – врела (или точкова, како их мештани зову), којих у Прибинићу има много, а једно од њих је и Принципово врело, удаљено 300 метара од центра места. Многобројна прибинићка врела су позната по чистој, хладној, и питкој води. На Малој Усори и њеним притокама још се задржало неколико, од некада многобројних, воденица за млевење жита. У време наших дедова, готово свако домаћинство у Прибинићу је имало своју воденицу.
Прибинић на Гугл мапама
Прибинић се налази у појасу умерене континенталне климе, без великих температурних осцилација. Јесен је топлија од пролећа, што има позитиван утицај на касно воће, које може да дозри. Захваљујући своме рељефу, повољним климатским условима и другим чиниоцима, ово подручје има веома богат и разноврстан биљни и животињски свет. Око две трећине места Прибинић налази се под шумом и то претежно (око 80 %) високом – четинарском (бор, јела, смрека, тиса и др.) и листопадном (јавор, храст, буква, бреза, липа, граб и др.) на планинама Борја и Јаворова. Средишњи део места прошаран је ораницама, шумарцима, воћњацима, пашњацима и ливадама. Поглед на место Прибинић са неког од узвишења нарочито је леп у пролеће, када је све у зеленилу и цвату, и у касну јесен када је разноврсни биљни свет сав у преливима прелепих јесењих боја.
Садашњи становници Прибинића потомци су предака који су се у ово место досељавали у другој половини XVIII века и касније. Познато је да је, због честих ратова, али и великих епидемија подручје Прибинића више пута у потпуности опустело. Последњи пут се то десило за време страшне епидемије куге која је забележена 1782-1784. године. Први досељеници у Прибинић, после тога, били су преци данашњих Душанића.
Окупацијом Босне и Херцеговине аустроугарске власти почињу масовно да експлоатишу, до тада углавном некоришћена, велика природна богатства. За искоришћавања природних богатстава окупационе власти подижу фабрике и граде пруге и путеви како би могли да извозе разне производе. Прибинић и околина је једно од подручја где се много улагало због огромног богатства овога краја шумским благом. У овом месту се оснива шумска управа (предузеће у коме је било запослено око 2.300 радника), а у Теслићу је (1897) подигнута фабрика – Дестилација дрва.
Прибинић на аустроугарској разгледници почетком ХХ века
Изградњом железничке пруге и индустријских објеката и великом експлоатацијом шума, у Прибинић и Теслић се досељава знатан број странаца, пре свега Аустријанаца, Немаца, Италијана, Чеха и Мађара али и велики број Словенаца и Хрвата. О многобројности странаца у Теслићу и Прибинићу говоре презимена њихових становника, од којих многа постоје и данас: Абдефелд, Ајдаров, Амброш, Анђело, Барух, Беглер, Бенто, Бежља, Блажек, Брандолек, Бресл, Броцак, Будас, Вердл, Водник, Волаш, Ворличек, Галон, Гланцер, Гњеч, Грачек, Грос, Гутман, Дијамант, Дулер, Дрило, Цапан, Елингер, Ердељ, Жејак, Журга, Зајц, Зенћук, Јолан, Јуринац, Кароли, Кабил, Кајзер, Калужа, Карајица, Кирхер, Кокањ, Козак, Ковалчек, Кошћук, Крањц, Кунецки, Кућо, Лесмајстер, Марбах, Милак, Млакар, Молнар, Најман, Нахор, Обринчешек, Опачек, Остафински, Отомар, Пивеља, Пицула, Побран, Полошек, Пужун, Ратајц, Ржак, Садовски, Салер, Секели, Сић, Смољо, Срнек, Стопа, Судар, Томц, Туркаљ, Ћоп, Фајћук, Франк, Хартман, Холод, Хоровски, Хромиш, Худолин, Царатан, Цирај, Цевни, Шмитран, Шпец, Штајнер, Штефанац и многа друга. Сем мањег броја Јевреја и унијата, досељеници су, углавном, били католици. За њих аустроугарске власти подижу и католичке цркве у Теслићу и Прибинићу.
У заоставштини проте Стевана К. Душанића налазе се подаци о броју становника Прибинића крајем XIX и почетком XX века. Према попису који је обављен 1. маја 1885. године, од стране нових аустроугарских власти, у Прибинићу је било 729 становника (374 мушких и 355 женских), од којих 663 православних и 66 мухамеданаца. Неожењених је било 391, ожењених 292 и удових 46. Десет година касније (1895) у Прибинићу постоји 136 кућа у којима живи 1.235 становника (789 мушких и 446 женских), од којих је 808 православних, 67 муслимана, 335 римокатолика, 19 Јевреја и 2 евангелиста. Према попису из 1910. године у Прибинићу постоји 130 кућа и у њему живи 1.164 становника (635 мушких и 529 женских), од којих српско становништво броји 1.028, муслиманско 82, римокатоличко 46, гркокатоличко 2 и 6 Јевреја.
Протојереј-ставрофор Стеван К. Душанић (1866-1957)
О становништву Прибинића између два светска рата, њихов свештеник и учитељ, прота Стеван К. Душанић, у Изводу из летописа парохије Прибинићке пише: „Народ је вере православне, сем десетак муслиманских кућа, које се у прошлости истурчише да сачувају животе и имања своја. Они се сви држе српских обичаја, као и главних православних празника, признају да су потурчени Срби, и врло су одани Србима православне вере.“
Након Другог светског рата према списку парохијске канцеларије, како то пише прота Стеван К. Душанић, у Прибинићу живе следеће православне породице: Арсенић, Бабић, Бјелац, Благојевић, Богданић, Божић, Боштрунић, Бубић, Василић, Вуковић, Грабовац, Делић, Димитрић, Душанић, Илинчић, Јосиповић, Јотић, Каламанда, Костић, Крунић, Лазић, Липовчић, Малић, Маринковић, Марковић, Миладић, Миљановић, Митровић, Мишић, Момчиловић, Николић, Новић, Остојић, Петровић, Пешта, Попадић, Поповић, Радоњић, Стевић, Стојановић, Стољак, Сувајац, Филиповић, Цвијетић, Цвијић и Шкиљић. (У књизи су наведени подаци – кратки историјат, крсна слава, гробље у коме се сахрањују – које је прота Стеван оставио за сваку ову породицу.)
У Прибинићу живе и следеће муслиманске породице: Барић, Бешић, Кертић, Машић, Садиковић и Хускић.
Барићи су се доселили у Прибинић из Барића (код Теслића).
Бешићи су потурчени Срби и потичу од Радоњића. Како је забележио прота Стеван К. Душанић, један Радоњић се потурчио ради земље у Нетеци и добио је име Алија Бешић.
Кертићи су, како то пише прота Стеван К. Душанић, такође потурчени Срби, али не наводи од које породице воде порекло.
Машићи су досељеници (вероватно женидбом, како пише прота Стеван).
Садиковићи су потурчени Срби и воде порекло од Вуковића.
Хускићи су такође потурчени Срби и потичу од Богданића.
Учитељ из Прибинића Петар М. Богуновић (1883-1944)
Учитељ из Прибинића Петар М. Богуновић (у књизи Из усорског краја и околине) о суживоту православних и муслимана пише: „Ови су се муслимани толико зближили са браћом православне вере, да се међусобно не само посећују него и куме. Жене муслиманке не крију се од хришћана комшија. У том сеоцету (Марици) имају и своју џамију, која је, по народном предању, године 1835, саградио неки Јашар-бег, који се као бивши слуга у беговској кући, оженио једном беговицом (удовицом Џафер-бега) из породице Капетановића. Та је џамија обновљена прије двадесет година (пред Први светски рат), већином прилозима народа православне вере из Прибинића, на потицај православног свештеника проте Стевана К. Душанића. Заиста, једна ретка појава верске трпељивости и међусобног верског сношаја и братства.“
* * *
У стара времена мештани Прибинића живели су у великим породичним домаћинствима (задругама) које су називали „великим заједницама“ или „кућама“. Историчар Драгиша Васић (Теслић и околина) пише „да су поједине задруге бројале и по 80 чланова (чељади). Обично су у задрузи заједно живели четворица или петорица браће са својом децом и унуцима.“ На челу сваког породичног домаћинства био је кућни старешина (домаћин).
Како пише Вук Стефановић Караџић (у књизи: Живот и обичаји народа српскога): „Кућни старјешина влада и управља кућом и свим имањем; он наређује ђетиће и момчад куда ће који ићи и шта ће који радити; он иде на сеоске саборе и договоре; он продаје (с договором кућана) шта је за продају и купује шта треба купити; он држи кесу од новаца; и брине се како се плаћа порезу и остале дације. Кад се моле Богу он почиње и свршује. Кад има каквијех гостију у кући, старешина се са њима разговара. Старјешина није свагда најстарији годинама у кући; кад отац остари, он преда старјешинство најпаметнијем својему сину (или брату или синовцу), ако ће бити и најмлађи; ако се догоди да који старјешина не управља добро кућом, онда кућани изаберу другога.“
У великим задругама често кућни старешина неке од својих послова (по правилу, везане за послове у самом домаћинству, ретко везане за послове са спољним светом) преноси на млађег брата или најстаријег сина или синовца, који му је десна рука у вођењу домаћинства. За женске послове у кући старешина куће одређује и главну домаћицу – стопаницу. Она је најчешће била старешинина жена или нека друга способна женска особа. У већим кућама поред стопанице била је и њена прва помоћница – пристопаница, која код куће спрема хлеб (кува крув) и јело за посленике на њиви. Мајке са малом децом не одлазе на њиву, него помажу стопаници у кући.
Велика задруга у усорском крају почетком ХХ века
У Прибинићу код православних Срба деца оца називају тата (ређе по имену или стари), а мајку мама или мајка (ређе по имену, а никада стара). Родитељи оца и мајке називају се дед (или ђед) и баба, а њихови родитељи прадед и прабаба. Чукундеда и чукунбаба су родитељи нашег прадеде и прабабе. Мушки сродници од истих родитеља су браћа, а женски сестре. Полубрат или полусестра је сродник једног од родитеља.
Очева браћа су стричеви (обично се ословљавају са чича), а њихове жене стрине. Ујак је мајчин брат, а ујна његова жена. Очеве и мајчине сестре називају се тетке, а тетак је теткин муж. Мушка деца од брата су синовци (стричевима), односно братанци (теткама), а женска деца синовице односно братанице. Деца од сестре су сестрићи или сестричине (нећаци или нећакиње). Браћа и сестре од стрица, ујака и тетке су рођаци. Први рођаци су деца рођене браће и сестара, а затим иду други (деца првих рођака), трећи (деца других рођака) рођаци.
Женидбом и удајом ствара се пријатељство између две (младожењине – мужевљеве и младине – женине) породице и чланови тих породица се међусобно ословљавају као – пријатељи. Младожења постаје зет младиној родбини (сестри је он свак), а млада снаја или снаха (млада док нема деце, снашица када има децу) у младожењиној родбини. Младожењи је женин отац пунац (користи се и назив таст), а мајка пуница (ташта), сестра свастика, а брат шурјак (шура). Свастикин муж је свак, а шурјакова жена је шурњаја (у нашем крају назива се и млада пуница). Млади је мужевљев отац свекар, мајка свекрва, брат девер, а сестра заова. У нашем крају млада је мужевљеву породицу ословљавала као да је њена – свекра и свекрву – мама и тата, девера – бато, заову – сека. Жене од два брата називају се јетрве, а мужеви од две сестре баџе или пашенози. Маћеха је очева жена која није мајка, а очух мајчин муж који није отац. Пасторак или пасторка су мужевљева или женина деца из претходног брака. Усвојено дете је посвојче (син – посинак, а кћерка – поћерка). Смесник, односно посмрче је дете чији је отац умро или погинуо пре његовог рођења, а копиле је ванбрачно дете.
Код нас се и данас, а нарочито код наших предака, крвно сродство схватало много шире него што је то законски (црквено или грађански) прописано – где се сродством сматрају сви потомци заједничког претка у шестом степену.
Постоје сродници по правој (они који су директно повезани – директно произилазе једни од других) и побочној (они који директно не произилазе једни од других, али имају заједничког претка) линији. По правој линији ја сам у првом степену сродства са оцем и сином, у другом степену са дедом и унуком, у трећем степену са прадедом и праунуком итд.
По побочној линији сродство се утврђује тако што се степен сродства рачуна преко заједничког претка са другом особом – усходно од једне особе до заједничког претка, па нисходно од заједничког претка до друге особе. По побочној линији ја сам са својом рођеном браћом у другом степену сродства (ја – отац; отац – брат), а са њиховим синовима у трећем степену сродства (ја – отац; отац – брат; брат – синовац), док су мој син и моји синовци (синови моје рођене браће) у четвртом степену сродства (мој син – ја; ја – отац; отац – брат; брат – синовац), итд.
Поред крвног сродства по степенима (које се израчунава на основу правила римског права садржаног у изреци: Quod sunt generationis, tot sunt gradus – колико има рођења, толико има степена) оно може да се утврђује и по коленима. Колена се израчунавају од потомка ка претку или обратно (нпр. прво колено су отац/мајка и син/кћерка, друго колено су деда/баба и унук/унука). Код побочног сродства се израчунава одстојање само са једне стране. Ако је на једној страни одстојање веће од заједничког претка, онда се узима у обзир само веће растојање. тако су брат и сестра прво колено, а први рођаци друго колено.
Осим крвног, сродство може бити и духовно (кумство на крштењу или венчању), грађанско (са усвојеником) и по тазбини (са сродницима брачног друга). Кумство (на крштењу или венчању) се изузетно цени и поштује и често се каже Бог на небу – кум на земљи. Кум на крштењу и чланови његове породице сматрају се најјачим духовним сродством. Међу њима постоји велико уважавање и поштовање и они се узајамно помажу. Кум се сматра за најрођенији род и између чланова кумовских породица не склапају се бракови. За кума се узима неко из старог кумства или најбољи пријатељ. Између кумова никада не сме да дође до неспоразума или свађе. Због тога се, по правилу, за кума није узимао комшија са којим се имања граниче (да не би долазило до спора око међе), а од кума се никада не тражи ништа на зајам.
Гостопримство мештана Прибинића је стварно и искрено. Сиромашнији су, по правилу, гостопримљивији од имућнијих. Сваки путник или намерник који наврати у кућу бива услужен кафом (кавом) и ракијом и понуђен храном и преноћиштем. Нарочито добри односи су између суседа и они се међусобно пазе као да су најближи род. То долази до пуног изражаја приликом весеља, а посебно код неке несреће. Наши преци су ретко од некога нешто тражили и некога за нешто молили. Изузетак је када се ради о болести или некој другој великој несрећи, али ни тада не моли онај ко је у невољи, већ то брзо уочи сусед, па сам понуди своје услуге како би у несрећи помогао. Дешава се да између суседа дође до несугласица око неких ситница, али се то брзо превазилази, а на Божић све се опрашта и сваки неспоразум нестаје као да га није ни било. У временима наших предака нарочито је било наглашено поштовање које је постојало између старијих и млађих чланова породице, али и између кумова, пријатеља и суседа.
Наши преци су много држали до поздрављања. При сусретима (чак и између непознатих лица) обавезно се људи поздрављају са Помоз Бог. Одговор је Бог ти помогао или Дао ти Бог добро. Тако је било раније, а данас се, поред поздрављања на тај начин, поздравља и отпоздравља са: Добро јутро, Добар дан, Добро вече, или једноставно Здраво.
* * *
Турци су по Босни и Херцеговини током своје вишевековне владавине порушили већину хришћанских богомоља. Такву судбину доживели су и манастири Липље и Ступље, који су према народном предању задужбине Светог Саве, што је наведено на каменом порталу, изнад улазних врата манастирске цркве, при обнови манастира Липље у ХIХ веку. Каснија истраживања су показала да је ове манастире у нашим крајевима подигао краљ Драгутин, који је (по предаји власти у Србији брату Милутину) од своје таште, угарске краљице Јелисавете, добио Београд, Срем, Мачву и крајеве у североисточној Босни (Усора и Соли) којима је владао као краљ Срема од 1284. до 1316. године. Од манастира Липља остали су само темељи, а манастир Ступље је био потпуно разрушен, па је у народу постојало неколико предања где се он тачно налазио.
Камени портал изнад улазних врата цркве у манастиру Липље
У таквим условима, путујући свештеници су служили свету литургију по разним местима, такозваним збориштима или црквиштима. Обично би се за то бирала места за која се зна да су ту некада биле цркве или манастири, али и друга места која су због свога положаја, приступачности и заклоњености била народу омиљена. Најпознатије збориште у нашем крају било је у Липљу, на темељима разрушене манастирске цркве. Путујући свештеници на тим местима би служили свету литургију (или, како су наши преци говорили, држали молитве под чадорима).
Петар Богуновић, учитељ из Прибинића (у књизи: Из Усорског краја и околине), пише „да је чуо од старина, који се сећају таквих зборишта, да су чадори били направљени од дебелог домаћег платна чији крајеви су били обрубљени црвеним крстовима за прављење хлада и за ознаку места где се држи света молитва. Путујући свештеници били су већином сељачког рода, живели сељачки, одевали се у сељачко рухо са камилавком на глави. Мало који да је имао мантију које су носили грчких свештеника. Са штаком (штапом) у руци, те књигом и другим потребним утварима у торби или бисагама, обилазили су своје вернике и свршавали свете обреде: крштења, венчања, молитве, причешћа немоћних, покопе. Често би се састала и тројица заједно, да читају велике молитве код тешких болесника. Већином су ишли пешице, коња су ретко јахали да не свраћају позорност Турака на себе. Били су у врло уским везама са народом и били им тад једини саветници у свему.“
Прота Стеван К. Душанић у својим белешкама је записао: „У то време прибинићка парохија није имала своје цркве, него је припадала цркви у селу Врућици, као најближој (удаљена око 20-ак километара). Црква у Врућици је, сем даљине, имала и те незгоде, што се налазила с десну страну реке Велике Усоре, а прибинићка парохија са својим селима била је на леву страну, па када воде надођу онда се цркви није могло да иде, јер није било мостова, а уз то се морало пролазити кроз турска села што је опет, с обзиром на време и прилике, имало својих непријатности.“
Турске власти нису дуго дозвољавале подизање цркава. До тога долази тек пред крај турске владавине када, због учесталих побуна српског становништва у Босни и Херцеговини и поучена искуством српског становништва у Србији и Црној Гори које се ослобађало од турског јарма, турске власти поново почињу да дају дозволе за обнову манастира и изградњу цркава. У то време су и виђенији мештани села Прибинића и Липља, на челу са Гавром Л. Душанићем, поднели молбу да им турски султан дозволи изградњу цркве на развалинама манастира Липље, те у Прибинићу, где се раније налазио (по предању) манастир Ступље.
Православна црква у Прибинићу
У заоставштини проте Стевана К. Душанића постоји фотокопија фермана турског султана за градњу цркве у Прибинићу, као и превод истог. Прота Стеван пише: „Овај ферман (дозволу) је, на моју молбу и то за јагње, превео мујезин Шеријатске школе у Тешњу 1907. године. На моју жељу да се потпише на преводу он ме је замолио нека то остане у тајни, како то не би дознао Швабо, пошто га могу лишити службе. Али треба да знаш – рече ми мујезин – да је превод тачан, а мој потпис је неважан.“
Тај превод дозволе (фермана) турског султана за изградњу цркве у Прибинићу гласи (видети – Стеван К. Душанић, „Султанова дозвола за градњу прибинићке цркве“, Братство, год XI (1935), бр. 4-5: 72):
Наше царско Величанство
Гази Султан Абдул Меџихан, син Гази Султана Махмуда Другог
Велеможном господину другог степена бањалучком кајмакаму,
Моме заступнику, велеученом и пресвјетломе тешањском кадији и муфтији,
Благодарном господину начелнику среза тешањског
и угледницима града тешањскогНЕКА ЈЕ НА ЗНАЊЕ
У бањалучком округу, а у тешањском срезу становници села Прибињића будући да су моји вјерни поданици, вјере православне, а немају своје богомоље у којој би се Богу молили и служили свету службу, то су преко стамболске православне Патријаршије затражили нашу царску дозволу за градњу цркве, у дужину 25, у ширину 16 и у висину 19 аршима, под именом АЈА ЈОРГИ (Свети Ђорђе). Те пошто ја желим да свим мојим поданицима, без разлике у вјероисповести, буде у сваком погледу право и праведно и то оним поданицима који су мени покорни и признају подаништво и још ако се буде поменута црква правила на земљи ораници или косници, да се учитавају царска права, те да се израчуна десетина која би се могла са тог земљишта примити и то к нама доставити. Даклем, при градњи речене цркве нека не буде никоме никакве штете, пошто налаже моја царска праведност, то ја додељујем дозволу за градњу поменуте цркве и у погледу тога завјетујем моју царску одлуку.
Ви: кајмакаму, кадија, муфтија и сви горе упоменути, пошто вам буде овај мој ферман познат, пазите при градњи поменуте цркве да муслиманима не буде никакве штете, да се са никоје стране не омета и спречава градња 25 у дужину, 16 у ширину и 19 аршима у висину, и треба пазити да не буде већа него што је назначено и дозвољено. Ако се случајно буде правила на земљи ораници или косници од те земље ће се узимати порез те мени јавити.
Чувајте се да не би што противно урадили овоме што је у мојој царској дозволи наведено, то знајте и само се на моју заповест ослањајте.
Писано у средини месеца Реби ул-ахира, године 1274.
У мојој резиденцији, Богом штићеној Костантинији.
Ми, Цар Гази Султан Абдул Меџихан
син Гази Султана Махмуда Другог
Када су стигле дозволе (фермани) од турског султана за градњу цркава у Прибинићу (1857) и Липљу (1858), прво се приступило обнови манастирске цркве у Липљу, где су постојали темељи разрушене манастирске цркве. Обновом манастира Липље руководи Гаврин син, свештеник Коста Г. Душанић, а главни неимар је Јосо Максимовић. Нестабилно стање у време градње манастира доводило је до тога да је он често био изложен нападима одметничких банди а радови на обнови су били прекидани и завршени су тек 1879. године, или како то пише прота Стеван К. Душанић по швапској окупацији Босне и Херцеговине.
После завршетка изградње манастирске цркве у Липљу, почињу припреме за изградњу цркве у Прибинићу, за што је раније (1857) добијена и дозвола – ферман од турског султана. Међутим, нове аустроугарске власти не признају ову дозволу (ферман) за градњу и како прота Стеван пише: „Швабе сада траже да се гради само дрвена црква, а не зидана – од тврдога материјала. Делегација парохијана одлази код Среског поглавника у Тешањ са молбом да дозволи градњу зидане цркве. Када смо могли манастир Липље градити од камена ми смо ради да и цркву у Прибинићу од камена подигнемо. На питање: Ко ће вам за то дати паре? одговорише: Бог и наш свештеник Коста Душанић.“
На крају је ипак 1899. године, после дугогодишњег одбијања, од аустроугарских власти добијена дозвола за градњу цркве у Прибинићу. Власти издају дозволу тек када су одлучиле да у Прибинићу граде католичку цркву за раднике који су се доселили из разних крајева Аустроугарске (Аустрије, Мађарске, Италије, Чешке, Словеније, Хрватске, Галиције…). Тако су у Прибинићу истовремено изграђене православна и католичка црква.
Сложни парохијани предвођени својим свештеником, протом Костом Г. Душанићем, завршили су изградњу цркве, за веома кратко време, и црква Светог цара Константина и Јелене би освећена на Свету Петку, следеће, 1900. године. Миленко С. Филиповић (Прилози етнолошком познавању североисточне Босне) пише: „Црква у Прибинићу посвећена је св. цару Константину и царици Јелени јер је саграђена у време попа Косте Душанића. Црква је, дакле, посвећена светитељу чије име је носила личност којој припада главна заслуга за подизање цркве.“
Портал цркве у Прибинићу
Обавештење о освећење нове цркве је објављено у Источнику (духовном листу за црквено-просветне потребе српско-православног свештенства у Босни и Херцеговини). „Дана 14. октобра тј. на дан св. преподобне матере Параскеве о. г. осветио је високопреосвештени господин Архијепископ и Митрополит Николај уз асистенцију двојице консисторијалних чланова г.г. протојереја: Давидовића и Ђенића, тешањског протојереја Илића, околног свештенства а у присуству многог српског православног народа, нову парохијалну цркву у селу Прибинићу котара тешањског. Нова црква посвећена је св. равноапостолном цару Константину и царици Јелени. Овом приликом је Његово преосвештенство рукоположило свршеног клирика рељевске богословије Петра Лалића за ђакона.“
Прота Коста Г. Душанић ће до краја живота (1909) бити свештеник у цркви коју је са мештанима подигао, а наследиће га син Стеван који се у завичај вратио (1901) после богословских студија у Србији и Русији. Протојереј-ставрофор Стеван К. Душанић ће у школи предавати вјеронауку до Другог светског рата (када је ухапшен и интерниран у логор Цапраг код Сиска). Свештеник цркве у Прибинићу биће до 1957. године, када је уснуо у Господу у десетој деценији овоземаљског живота.
До Другог светског рата храм у Прибинићу су посетили патријарх Српски Варнава, епископ жички Николај (Велимировић), епископ битољски Симеон (Поповић), а епископи бањалучко-бихаћки и зворничко-тузлански по неколико пута, јер су обојица били архијереји, пошто је парохија у Прибинићу касније прешла из Бањалучко-бихаћке у Зворничко-тузланску епархију.
Књиге:
ПРИБИНИЋ – место у Републици Српској (2008)
ПРИБИНИЋ И ОКОЛИНА – етнографски и други записи (2021)
могу се преузети у ПДФ формату на:
https://www.poreklo.rs/2014/01/05/digitalna-biblioteka-portala-poreklo/https://www.zapadnisrbi.com/istorijska-citanka/pdf-citanka
Categories: Аз и буки
Оставите коментар