Може да се закључи да је током владавина Александра Вучића већи број Срба напустио КиМ него за време Велике сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем
Последњи скуп Александра Вучића са представницима политичко-подобних Срба са КиМ односно боље рећи са члановима Српске напредне странке само осликава катастрофалну националну и државну политику председника Србије према јужној српској покрајини.
Целокупан састанак се одвијао по систему из шупљег у празно и председник Србије нити је дао нити је предложио било какве мере да се положај Срба доведе до пристојног нивоа живљења. Онако стидљиво кроз зубе председник Србије је због проблема са српским регистарским таблицама прошапутао да он може да примени реципрочне мере према сепаратистичким регистарским таблицама и њиховим личним документима. Ову меру је Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ председнику Србије предлагао још пре две године али он изузев цвиљења, цмиздрења, запомагања, кукњаве није се усудио да је примени. Неће ни сада јер „много је мачку говеђа глава“. Уосталом, онај ко је прихватио француско-немачки предлог у коме стоји да Србија признаје сва документа самопроглашене републике Косово тешко да има смелости да поступи другачије. И не само то, председник Србије је прихватио и химну Косова због чега ће Срби морати да стоје мирно пред туђом химном управо пред оном химном која над њима врши насиље.
Александар Вучић је сасвим оправдано протестовао због безразложних хапшења Срба али сем вербалне осуде ништа друго не може да уради. И што је трагично, добар део тих хапшења одвија се на административним прелазима које је управо он поставио и где се у непосредној близини налазе и српска и сепаратистичка полиција. Управо, српска полиција мирно посматра како се Срби брутално хапсе а да са њихове стране никакве реакције нема. И уместо да због тога административну линију или боље рећи границу врати на старо он како каже народна песма не ради ништа друго него само цвили као „Дамљанов Зеленко“.
Александар Вучић је најавио да ће он за Ускрс да преложи неку само њему знану платформу о Косову и Метохији која ће значити побољшање живота Срба. Пуних једанаест година вршења власти он то није урадио. Безброј пута до сада Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ тражио је од председника Србије да предложи платформу о Косову и Метохији коју би усвојила Народна скупштина Србије и која би била путоказ за политичко деловање. Председник Србије је био против тога упорно говорећи да га свака платформа спутава у вођењу преговора и ограничава по потању флексибилности односно, како народ каже, издаје. Издаја се најбоље одрађује у мраку као што видимо из једанаестогодишњег деловања Александра Вучића. Он је за то време „Косово“ довео на праг независности стварајући озбиљну претпоставку да се на територији Србије формира Велика Албанија.
За време једанаестогодишње владавине Александар Вучића и његове Српске напредне странке више од 40 хиљада Срба је напустило простор Косова и Метохије, ако се томе дода и оних 200 хиљада Срба из 1999-2000. године када је он такође вршио власт може да се закључи да је током владавина Александра Вучића већи број Срба напустио КиМ него за време Велике сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем. И то је главни разлог због чега га Запад подржава. Јер буквално не постоји политичар у Србији који је спреман да се одрекне Косова и Метохије осим Александра Вучића. Зато му се и толеришу бројне криминалне афере, диктаторски начин владања и пљачка сопственог народа.
На несрећу грађана Србије у вођењу овакве издајничке политике председник Републике Србије има и апсолутну подршку СПЦ и српског патријарха Порфирија. Портпарол светог архијерејског синода Епископ Бачки Иринеј Буловић недвосмислено каже, Александар Вучић има нашу подршку у вођењу националне политике када је Косово и Метохија у питању.
Како радили тако нам Бог помогао.
Косовска Митровица, 9. 4. 2023.
Информативна служба Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“
Categories: Вести над вестима
Нека нам Господ опристи, на овој неслози, на непоштовању једни других, на кукавичлуку и себичности. Тешке речи усред Страсне седмице кад би требали бити окренути Господу и Његовом страдању. Међутим бојом се да су осуде добрим делом истините.
Јединство о ком говоре и Председник и СПЦ није успостављеног између патриотског-родољубивог дела нашег народа већ су ставови Председника и Владе далеко ближи либерално атлантистичком делу грађана што изазива забринутост. Збуњује заиста што се у самом врху СПЦ тај проблем игнорише или макар то тако изгледа.
Опет хвала Богу па човек о својој судбини мало тога одлучује тако да се уздамо у милост, трпљивост и љубав Творца. Као што рекоше у чланку, Како радили тако нам Бог помогао.
Вероватно је обрнуто: издајничку политику пропагира већи део опозиције и, како сад изгледа, сам овај портал „Стање ствари“. Жао ми је због тога. Вероватно је реч о незнању.
Вучић је од почетка своје владавине имао на уму размере националне и државне издаје, коју је обећао западним менторима, који су га и довели на власт. Знао је да је СПЦ тврда брана његовом постепеном-пузајућем признању самопроглашене државе Косова. Због тога је Вучић на време припремио избор „свога“ Патријарха СПЦ, господина Перића. Та чињеница није никаква непознаница, како у црквеним тако и политичким кругобима Србије. Као ретко талентовани манипулатор, он је направио неопходне предрадње, док се Власи још нису могли досетити.
Радовало би ме ако би се избегавале празне етикете kao „издајник“ већ ако би се наводили факти и аргументи једне стране, акти који су лоши и „издајнички“, уз навођење зашто се даје таква оцена и, насупрот, ако би се предлагали акати и аргументи који би били правилни и „патриотски“, а које заступа друга страна.
У Мирковом коментару горе има само један конкретан акт или аргумент (kao „дефиниција издајништва“), фраза „постепеном-пузајућем признању самопроглашене државе Косова“. То је међутим стратегија Запада и Албаније. Србија покушава да се томе одупре, али је очигледно тешко.. Србија је од 1999. на том путу који јој се диктира на разне начине и који може потрајати 100 година – a што би онда указало да та горња дефиниција ипак није адекватна! . Коректно би било ако би Мирко написао шта је алтернатива.
Ти Драгане сигурно знаш шта је УСТАВ једне државе и чему он служи. Ти такође добро знаш, да по Уставу државе Србије, председник Србије није овлаштен да води преговоре у вези Косова и Метохије, него су за то овлаштене Скупштина и Влада Србије. На основу детаљне анализе штетних међународних споразума (Бриселски и Вашинктонски), два еминентна правна стручњака, академик Коста Чавошки и проф. др. Дејан Мировић су написали књиге на ову тему и оба су А. Вучића јавно назвали велеиздајником државе Србије и србског народа. Слажем се тобом да је, по стратегији Запада и Албаније, А. Вучић постепено предавао све елементе државности самопроглашеном Косову, а да ништа за дражаву Србију и србски народ на Косову и Метохији није обезбедио.
Кад је део Србије у стању окупације, после бар 40 година албанских напора да одцепе територију где живе њихове мањине, онда ја то зовем „правно празан простор“. У том простору су могући само напори да се тој окупацији супротстави и сви режими од 1999. су покушавали да јој се супротставе. Обично уз неке уступке је покушавано да се бар нешто правде реституише. Сви су режими били изиграни и постепено повећавана „сувереност“ Косова. Вучићеви „споразуми“ који су изиграни били су Бриселски споразум (тежило се ЗСО) и Вашинктонски споразум (тежило се укидању „границе“ према АП Косову & Метохији). Америка покушава да сталним новим кршењем међународног права оствари одузимање територије од Србије. То дакле не чине наше владе, оне се томе с више или мање успеха супротстављају. При том се грешило: питати Хашки суд да ли је одцепљенје по закону, хвалити Хашки суд на УН ген. Скупштини, признати геноцид (то би била издаја, – Вук Јеремић – ученик Џозефа Наја!), или прихватити правне институције Косова, потом се повући из њих (то је пре превара Америке, – Вучићев режим), све су то грешке. Сад знамо да стратегија „уступак за уступак“ води у преваре, те не треба више правити уступке. Али о издаји бар у овом другом случају нема ни речи.
Књиге које пишу наши експерти на српском, мало вреде. То се чита код нас, али не напољу. Ми знамо да је оно горе неправда, треба „њима“ то предочити. Замолите Чавошког да објављује на енглеском. Ја се трудим да моје све текстове објављујем и на енглеском и француском у нади да ће то некад неко читати.
У доказивању своје рачунице да је у најновијој историји Космет напустило више Срба него у време Арсенија Чарнојевића, НП Отаџбина броју од 40 хиљада оних који су га напустили током 11-годишње владавине А. Вучића додаје „и оних 200 хиљада Срба из 1999-2000. године када је он такође вршио власт“! Ову своју рачуницу НП Отаџбина прилаже као аргумент за искључиву кривицу Александра Вучића, актуелног председника Србије.
По мом мишљењу, овако изречена тврдња је вишеструко натегнута, манипулативна и постоји замена теза.
Најпре, сваком објективном познаваоцу ситуације из 1999-2000 јасни су разлози масовног егзодуса нашег народа из наше јужне покрајине. Доживели смо дивљачку агресију вишеструко надмоћне бруталне силе НАТО, затим окупацију дела државне територије, а под којом су настављени зулуми шиптарских терориста уз прећутну подршку UNMIK-а (Привремене административне мисије Уједињених нација на Косову). Оновремени Вучић у некадашњој власти нема одговорност и није могао да буде одговоран за тадашњи развој догађаја на терену тј. на Космету под страном окупацијом. Уосталом, и у време Арсенија Чарнојевића, Срби су због сличних разлога тј. турских зулума, у збеговима напуштали своја огњишта. Кривицу за ове тужне епизоде наше историје и народне судбине тражити међу Србима, па макар они били политичке и верске вође српског народа, подло је, штетно и надасве неисторијски.
(Овим никако не желим да игноришем и ону страну одговорности која постоји код народних и верских вођа. Та одговорност постоји и тиче се свих оних радњи које су дужни да предузму како би се негативне последице окупације и терористичка претња шиптарских сецесиониста умањили или, пак, избегли. Посебно данас, када је та власт само настављач досовског погубног пута у ЕУ тј. у амбис српске државности.)
Друго, сам НП Отаџбина међу својим функционерима, да их тако назовем, има известан број досовских јуришника који су у своје време обарали и оборили последњег суверенистичког председника Србије који је заједно са народом и војском Космет и Србију бранио у одбрамбеном рату против агресора. Ти исти који су га оборили, касније су ћутали приликом вишегодишњих хапшења наших команданата одбране и током њиховог испоручења у непријатељски Хаг да тамо буду осуђени, а неки од њих и убијени! Ти исти ћутали су и када је маса шиптарских терориста ослобођена из српских затвора и пуштена на слободу да се врате назад својим ранијим антисрпским и антидржавним активностима! Зато из њихових саопштења која имају онакве тврдње неодољиво бије досовски задах даљих подела и дволичности.
Треће, немогуће је пронаћи званичан сајт НП Отаџбина. Постоји само фејсбук страница. Да ли НП Отаџбина, осим повремених саопштења за јавност, чини нешто да на боље промени положај Срба на Космету? Током свих ових година ништа нису порадили на сопственој организацији. Не само у вези са презентацијом на интернету, то је мање важно, него у вези са радом на терену. Колико њих ради на ширењу својих ставова у градовима и селима Покрајине? Колико су својих људи ангажовали да обиђу што више српских кућа и породица? Да агитују, да покушају да увере већину Срба у исправност својих погледа. Али, и који су ти њихови погледи и ставови? Позивају се на два правничка ауторитета. Шта је са осталим правницима? Није довољно увек инсистирати на ономе што није требало или смело да се ради, него и јасно и недвосмислено изнети своје становиште шта је требало да се ради. Шта то треба, сме и мора да се ради? Шта конкретно чинити, а да то буде у складу са стварношћу? Да не изазове још гору ситуацију у увек барутском пуњењу Балкана на ивици експлозије. Дакле, да буде у складу са реалним сопственим могућностима и капацитетима.
Не пароле и патриотске жеље, него родољубива акција која ће показати да има будућност и потенцијал, а што је посебно важно и наклоност и поверење већине.