Црни јахач на црном коњу јуриша и на тамбури свира / свити певача која се у коло окупља да игра. / Није то сабор нарикача, песма је то за испраћај Срба

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Црни јахач на црном коњу јаше
повијеног тела према гриви,
каму држи у опруженој руци, камом кружи око људи.

Црни јахач галопира и земљу тресе.
Људи узимају мотике и лопате,
копају гробове неме, велике и дубоке,
за крваво семе из кога ничу мушкарци, деца и жене.

Црни јахач на црном коњу јуриша и на тамбури свира
свити певача која се у коло окупља да игра.
Није то сабор нарикача, песма је то за испраћај Срба.

Црни јахач на црном коњу галопира и дели пиће распеванима.
Не пије се у помен мртвима, за живе се пије, за испраћај.

Црни јахач по мртвима каска и баца лешеве паса по српском гробу
а коњ црни уз своју ногу вуче огуљено тело човека.

Из збирке „Страдање“

†††

Покољ на Грабовачкој пољани
Грабовац Бански, Петриња, јул 1941. године

Крајем јула 1941. године на Грабовачкој пољани усташе су злостављале и погубиле преко 1200 Срба, од 16 до 60 година старости, из срезова Глина, Петриња и Двор на Уни. Сведочења о овом злочину оставила су њих седморица (Аниша Штековић, Стеван, Петар и Јанко Јекић, Петар Станковић, Буда Поповић, Јован Орлић и Васиљ Невајда) једине преживеле жртве покоља. „Сви људи које су усташе довеле на Грабовац, морали су да седе на земљи окренути према великим гробницама… Између бивака и казнене експедиције и ископаних јама, био је тамбурашки оркестар са женском певачком групом. Пристигли су певајући и у свечаним шокачким ношњама… Један коњаник је у галопу дојахао испред усташких шатора с повијеним телом према коњској гриви, и камом у испруженој руци… Тај је јуришник скренуо са шљунковите цесте, довукао са собом огуљено тело учитеља Матијевића.“

Безбројни су начини злостављања којима су ови људи били изложени пре усмрћивања. Само је један пример, страдање солунског добровољца Ђуре Штековића коме су усташе одсекле обе руке и ноге пред очима малолетног сина Јанка, који је онемео од тог призора. Они који су одређени за копање гробница убијани су из пушака. Остале жртве падале су преко њих под ударцима секира, маљева, ножева. Након тродневних теревенки уз алкохол и музику и убиства последњег човека на Грабовачкој пољани, усташе су гробове страдалника прекрили лешевима паса.

Драган Чубрић, Момчило Крковић, Страдање Срба у православној цркви у Глини и рушење споменика, Београд 2013, 10–12.

Categories: Аз и буки

Tags: Јелена Ковачевић, карусел, поезија