Ако се буде допуњавао списак симптома смака света које је Калајић навео у истоименој књизи, место међу њима би свакако заслужио и његов ученик Бокан

Извор: Победник.рс

У данашњем говору се често употребљава реч бот. Она представља скраћеницу за софтверског робота, апликацију која аутоматски обавља задатке на интернету са циљем имитирања људске активности у виду остављања порука. Тај израз се прво проширио на страначке активисте који су на интернет порталима писали једноставне поруке подршке некој партији, а касније и на све учеснике у јавним дебатама чије се учешће у њима своди на плитку пропаганду.

Вучићеви ботови су обично у свом наступу веома провидни, јер је квалитет људског материјала из ког се регрутују прилично низак. Најчешће им ограничење образовања и интелигенције смета да дају осмишљене исказе, па недостатак артикулације надомешћују самоувереном површношћу, безобразлуком и агресијом. Они интелигентнији и образованији се много не труде, јер нису плаћени онолико колико мисле да вреде па отаљавају посао.

Међу њима најзначајније место заузима Драгослав Бокан. Од прве врсте ботова одскаче својом интелигенцијом и образовањем, а од друге веома великим трудом и енергијом коју улаже у своју активност оправдавања тренутне власти сконцентрисане у личности Александра Вучића.

Мим са Фејсбука

Приликом држања беседа било је уочљиво да се до крајности уживљава у тему о којој говори, што слушаоцима (и гледаоцима) оставља утисак дубоке продуховљености. Међутим, у питању је нешто друго. Ту за говорника није битна сама тема, него утисак који оставља. Као дипломирани редитељ, Бокан веома добро зна које речи треба изговарати, и како тон гласа, фацијалну експресију и покрете руку уклопити са темом о којој се говори, и онда како да све то скупа упари са сензибилитетом публике да би се на њу оставио максималан ефекат. Ефекат је био тај да га она нетремице прати, често са одушевљењем.

Зашто је таква реакција публике важна за Бокана? Као интелигентан, образован и веома талентован говорник, он од почетка свог јавног деловања оставља дубок утисак на њу. Повратна реакција подложности и пажње делује подстицајно на осећање битности, које се налази у унутар-светском нагонско-сујетном егу, и ту долази до неке врсте псеудо-еротске екстазе код говорника. Иако поседује знања која су требала да послуже као брана оваквом искушењу, очигледно да није било довољне чврстине карактера да се то знање примени.

Када неко од присутних постави питање које квари тај псеудо-еротски однос, ту Бокан заузима хистеричну позу увређеног праведника. Тај поступак је иначе карактеристичан за психопате, које немајући никакав садржај осим воље за иживљавањем, покривају унутрашњу празнину са наученим обрасцима понашања (са циљем реализације наведене воље). Они на речи саговорника, које откривају њихов застор, реагују опонашајући човека који је увређен неправдом и клеветама које руже његову неупитну врлину.

Проблем је био у томе што је позорница са које се обраћао предмету свог патолошког иживљавања била премала. Као вођа „Белих орлова“, националиста и традиционалиста, он није могао често наступати на мејнстрим медијима. Био је ограничен на локалне ТВ канале, радио станице, трибине, Фејсбук и Јутјуб. Ту је налазио оне примерке који за њега представљају најпогоднији материјал за наведени однос, национално и традиционално опредељене људе. Уз ограничење наступа, био је принуђен да посматра особе глупље од себе како заузимају готово целокупан медијски простор добијајући сву пажњу, и наравно финансијске и друштвене повластице. То га је дубоко погађало.

За време власти Вучића појавила се прилично бројна и бесрамна група „националиста“, који су наставили да „србују“ али су то уклопили у хваљење антисрпске власти. Значајно је било то да нису трпели никакве јаче осуде јавности и да је њихов фукарлук прошао без икаквих последица. Бокан је у почетку био критичан према Вучићу и његовој камарили, и говорио је о њему као о човеку са психом навијача, који се одушевљава са површним и гласним изливима национализма, али лако побегне са места где је опасно. Морало му је бити веома тешко да гледа како људи који су издали оно у шта су наводно веровали, настављају да причају исте националне приче, уживајући погодности које им је власт пружила, а да их при томe нико не прозива за оно шта су урадили; док он који држи линију и живи у немаштини не добија ни десети део пажње и похвале коју заслужује.

Пошто се та ситуација наставила, није било много тешко прећи на њихову страну. Када се на вагу ставе са једне стране: медијски простор, могућност егоистичке мастурбације коју он пружа, финансијска корист, угодан положај у друштву; а са друге: скрајнутост, сиромаштво и верност идеалима; наравно да је код таквог типа личности превагнула прва. Остао је само проблем квалитета публике која служи као његова циљна група, али он је решен надокнађивањем квалитета квантитетом.

У почетку свог ботовања Бокан се трудио да задржи некакву меру, укус и лично достојанство. Хвалио је потезе власти који су годили патриотски настројеном делу народа (попут дизања споменика Стефану Немањи, пријема Путина, неувођења санкција Русији итд.) и прећуткивао или оправдавао антисрпске потезе (као што су постепено предавање надлежности Србије на Космету, геј параде, пуштање миграната да вршљају по земљи…), али је избегавао самопонижавајуће дивљење лику и делу Вучића које је главна активност његових ботова. Међутим, када се служи њему ствари као што су мера, укус и лично достојанство не улазе у опис посла. Са протоком времена је био принуђен прво да почне да га хвали, па да му се диви, а онда је почео да напада његове критичаре. Врхунац је досегнуо када је изјавио да је Вучић Србија.

Занимљив је метод који користи, у правдању тренутне власти. Бокан је у једној фази свог деловања почео да брани црквену јерархију од њених критичара, са аргументацијом да се црквени великодостојници не смеју критиковати за своје потезе од стране оних који се не разумеју у црквене послове, и да они самим својим положајем стоје ван домета свакодневно подразумеване критике. Уз то је говорио да црква није само једна институција међу другим, јер она даје одговор на питање смисла, те зато захтева другачији приступ. Тај став има смисла, јер је црква аристократска организација, која своју дуговечност базира управо на поверењу које верници имају у црквени врх. Међутим, Бокан тај принцип, у својој зрелој бот фази, примењује на једну антидржавну и антинародну карикатуру каква је Александар Вучић. Сада човек – који предаје север Космета Шиптарима, има Блера за саветника, поставља лезбејку на место премијера, на месечном нивоу понижава свој народ – за њега постаје државник у чије се способности не сме сумњати, док патриотски критичари представљају штеточине које уживају у свом ђаволском послу. Он за Бокана постаје ПРЕДСЕДНИК, који има план за наш спас, чији су детаљи превише компликовани да би их обични смртници схватили, док његови потези са очигледно штетним последицама представљају само маневре на путу до коначног успеха. Идентификује га са државом, а држава (за коју је до пре пар година говорио да не постоји, а у међувремену није рекао када је обновљена) заузима место слично цркви, јер се њој мора безрезервно веровати.

Када Бокан напада људе који се дрзну да кажу оно што је очигледно, користи читав спектар поза, гримаса и расположења: од праведничког беса, моралистичке индигнације, добронамерног објашњавања, искрене туге, и свега онога што у патетичном заносу може да послужи за одбрану неодбрањивог. Као „светосавском националисти“ њему није проблем да устврди како ћемо под вођством ходајуће увреде за српски народ, Брнабе, ослободити Космет, и како одржавање европараде није ништа страшно (ту наравно није проблем ни гола шиптарска задњица пред црквом Светог Марка, ни хомосексуалац маскиран у Исуса Христа заогрнут заставама дугиних боја).

Оно што га прати кроз већи део јавног деловања је агресивна одбрана одређених ауторитета, некад је то била црквена јерархија, Путин, касније Кадиров, а код нас Вучић, Вулин, Брнаба и остатак екипе. Став који заузима приликом тих излива праведничког гнева пред „јадним критизерством ситних душа“ је сличан ставу који заузимају главне сестре по болницама, када спомињу неког хирурга или примаријуса, умишљајући при томе како преузимају део његовог значаја. На тај начин врши компензацију своје неостварене фантазије националног вође кроз замишљено учествовање у величини ауторитарних личности.

Драгослав Бокан: Да ли уопште разумемо сву осетљивост теме екстремно сложених односа СПЦ са Скопљем?

Сада, у данима када је почела последња фаза издаје Косова, Бокан интензивира своју улогу. Сав фокус напада пребацује на људе који покушавају било како да омету Вучића у његовом деловању. Отворено их вређа, називајући их Паја Патковима и чича Глишама, чија је једина мотивација паклена мржња према „српском спасиоцу“ Вучићу. Користи све методе скретања пажње и силовања логике, уз невероватну дозу бесрамног самозадовољства. Тако је постао једна од најкориснијих алатки у тактици диверзије коју власт користи како би замаглила оно што се дешава и лакше спровела своје намере.

Драгослав Бокан: Вучић успева да сачува Косово и Метохију у практично немогућим околностима

Плотин је говорио да се квалитет душе одражава у облику тела, и да се стање у ком се она налази може спознати по спољашњем изгледу. Калајић је једном изјавио како у своје емисије не позива дебеле људе јер они, осим ако није у питању неки здравствени поремећај, нису способни да се одупру ситном пориву преједања, па сходно томе неће имати снаге ни да одоле тежим искушењима. Генон је писао да ће период пред крај овог нашег света обиловати гротескним појавама. Ту је пре свега мислио на особе које се представљају као носиоци духовне културе, а понашају се и изгледају крајње недуховно, док елементе духовности уграђују у анти-духовно деловање.

Гротеска се у пуном обиму манифестовала у форми човека који се представља као чувар традиције чији је интегрални део аскеза религиозног типа, а своју егзистенцијалну празнину попуњава преждеравањем са шампитама. Да би се шампите обезбедиле користи се српска православна традиција у правдању деловања власти која пузајућим признањем Косова ту традицију гура у ишчезнуће. Ако се буде допуњавао списак симптома смака света које је Калајић навео у истоименој књизи, место међу њима би свакако заслужио и његов ученик Бокан.

Прочитајте још

• Мондо: Ко је заправо Драгослав Бокан

Categories: Разномислије

Tags: Александар Вучић, Војислав Поповић, Драгослав Бокан, СНС, ботови, карусел