Да ли је Александар Вучић у историјској равни „ближи“ краљу Милану Обреновићу или генералу Милану Недићу
Александар Вучић (Фото: Оливер Бунић/АФП)
Срби воле историју али је не знају довољно. Више воле да праве аналогије између догађаја него да користе логику у разјашњавању онога о чему причају.
Адолф Хитлер није волео Србе из више разлога. Најважнији је у чињеници да су после Великог рата 1914–1918. две царевине пропале – Аустро-Угарска, у којој је рођен, и Немачки Рајх у чијој је војсци био добровољац. А Краљевина Србија је била на супротној страни – међу победницима!
Адолф Хитлер није одвећ волео Хрвате али их је добро искористио за своје планове о растурању Краљевине Југославије априла 1941. године. Мада је помогао да усташе прогласе Независну Државу Хрватску (НДХ), далеко од тога да је на њу гледао као независну. То се најбоље види у броју немачких формација војске и жандармерије и кроз положаје које су имали представници Вермахта, СС-а и Министарства иностраних послова (генерал Едмунд Глез фон Хорстенау, СС-пуковник Зигфрид Каше и други).
Адолф Хитлер није желео никакву Србију па је после распарчавања Југославије остатак прогласио за окупирану територију под војно-управним командантима.
Адолф Хитлер за рођендан добија спомен-плочу Гаврилу Принципу из окупираног Сарајева, 20. април 1941. (Фото: Bpk – Bildagentur für Kunst, Kultur und Geschichte)
Када је дао сагласност за НДХ није желео да поштује међународно ратно право али је истовремено сегменте тог права применио за Србију. Наиме, Хашке конвенције из 1897. и 1907. године говориле су да је окупација привремена категорија, што је значило да окупатор нема права да мења границе држава, али да може да обнови органе старе власти и слично.
Кад је реч о војно-окупационој територији Србија, обновљен је стари административни апарат (бановине, срезови) и формирана нова управна власт названа Савет комесара под вођством Милана Аћимовића. То тело није имало никакву слободу већ је у сваком погледу зависила од представника окупационе власти. То је правним речником казано био класичан пример колаборације, појма је такође инкорпориран у међународно ратно право.
Последњих дана августа 1941. године, када су Немци видели да комесари нису дорасли обавезама, формирали су такозвану Српску владу („Српска влада народног спаса“) са генералом Миланом Недићем. И Недић је био колаборациониста јер је свесно прихватио улогу. Додуше, било му је предочено да ће у случају одбијања понуде Србију поделити Бугари, Хрвати и Мађари!
Милан Недић је био колаборациониста (Потпис и извор: Између сна и јаве)
Аћимовић је тражио од припадника окупационих команданата заштиту Срба у НДХ али није добио никакав одговор.
Недић је понављао Аћимовићеве молбе и отишао корак даље; тражио је одвајање Источне Босне из НДХ и припајање Србији. Немци који су владали у Београду били су склони компромису али су Немци који су били у Загребу били оштро против промене граница!
На овом месту може се поставити питање шта је аналогно претходним чињеницама!
То би, према заљубљеницима у прошлост, било савремено доба и садашњи „владар“ Србије.
Александар Вучић и његова Српска напредна странка су англоамерички, а не немачки пројекат о чему постоји сијасет чињеница. (Видети на интернету текст Бранислава Матића „Да ли се управо остварује оно на шта нас је Италијанска обавештајна службе упозоравала у новембру 2005. године“). Једна од задатих обавеза тицала се признања Косова и Метохије а то би требало да потпишу представници оних странака које су биле на власти у Србији 1999. године – Социјалисти (СПС) и Радикали (СРС). Тај посао започео је Британац Тони Блер као Вучићев саветник. После десетак година то треба да окончају Американци Габријел Ескобар и Кристофер Хил.
Хил је прави гаулајтер из немачке историје или колонијални управник из британске прошлости у афричким земљама. Узгред, он је давно оставио свој траг у балканској историји, а данас је дошао да стави тачку на Србију.
Вучић је добровољно пристао у реализацији пројекта. Његова политичка улога укључује у себе више квислинштво него колаборацију али има још особина форме коју је тешко дефинисати јер нема аналогије у српској историји.
Краљ Милан Обреновић предао је Србију на милост и немилост Аустроугарима склопивши такозвану „тајну конвенцију“. Његов наследник Александар је наметнуо Србији нероткињу и проститутку за краљицу и више пута помињао да се на њега спрема атентат. А атентат се на крају и догодио – после њега нема династије Обреновића нити Напредне странке!
Краљ Милан Обреновић склопио је са Аустроугарском тајну конвенцију (Потпис и извор: Између сна и јаве)
Александар Вучић је на врх србијанске владе по трећи пут поставио Ану Брнабић, безличну особу, безначајну и просту са знатним делом стране крви и неуобичајених сексуалних склоности (лезбејка).
Тешко је поредити Александра Вучића и Милана Недића. Најпре, када је реч односу према територијама Србије, лако се уочава да је Вучић сушта супротност Недићу. Вучић у оквиру својих обавеза треба да припомогне да се Република Српска утопи у унитарну Босну! Одавно има обавезе према Милу Ђукановићу и његовој братији у Црној Гори! Дужник је и Албанцу Едију Рами јер посао још није окончан.
Вучић је први који је организовао састанке влада Србије и Војводине!
Вељко Ђурић Мишина (Фото: Између сна и јаве)
Вучић је први који је де факто признао владу „Косова“ потписујући с њима разноразне споразуме док је истовремено уклањао органе српске власти…
Опрема: Стање ствари
(Између сна и јаве, 10. 2. 2023)
Categories: Преносимо
Макар из чисте пристојности, краљ Милан и ђенерал Недић ипак не би смели да се помињу у истој реченици са овим… Уз све њихове мане и погрешке, али ипак – не! Немојте.
Вељко, грдан шта ти би?! Лукаво. Треба променити табор на време
Milan Nedić – srpska majka. Ne pristojno je kuditi ga posebno ako si od Srba preko Drine koje nebi imao ko i gde, da spase noža da on tu iznuđenu tvorevinu nije stvorio. Milan Obrenović prvi srpski kralj posle Kosova. Grandiozna ličnost naše istorije. Kralj Aleksandar Obrenović, mučenik, napaćena duša a kraljica Draga ubijena ritualno na satanistički način. Nakon toga su stupili Karađorđevići i Pašić koji su narod odveli na ivicu biološkog opstanka a da su jedine sigurne granice Srbije i danas, nažalost one koje su Obrenović ostavili.
У историји тежња поједностављивању у правилу води на погрешан колосјек. Такође, тешко је правити поређења и вући паралеле између личности које припадају различитим временима.
Сваки владар или важна политичка личност се равнао према околностима које су владале. И Милан Обреновић се равнао према тадашњим околностима као и Милан Недић. Неке одлуке су биле ствар избора, неке су биле изнуђене.
Лично мислим да се и тзв. “тајној конвенцији“ из 1881.године (бесједа Срђана Граовца https://www.youtube.com/watch?v=OGrLOZRRT-w) даје данас превелики значај уз мистификацију прилагођену циљној групи умова обликованих ријалити садржајима.
Србија и српство су током XIX вијека пролазили кроз одисеју повратка и државности и свом бићу. Истина Србија постаје краљевином, али још увијек то бјеше врбова држава коју повјетарац свјетских промјена може одувати. Краљ Милан је вјеровао да ће ослањање на Аустро-угарску помоћи опстанку те тек успостављене краљевине.
Лично ћу увијек бити неблагонаклон на сваки отклон од Русије и окретање западнијим центрима моћи, али овдје је ипак пожељан опрез прије дониошења неког суда и о тим одлукама и о том времену.
И лик и дјело Милана Недића је одредио вртлог катастзрофе у који је упало српство. Недић јесте остао оцрњен, проказан, оклеветан, бјеше слугом окупатора. Али уз осуде ваља поставити питање. Какав је имао избор? У тим временима у монструм творевини ендехазији од 2,2 милиона Срба колико је битисало 1941.године 700.000 је уморено на најстравичније начине. Па шта је требао чинити Недић? Прихватити доктрину Коминтерне и Лондона “што горе то боље” , доктрину којој је служила једна од двије фракције српских устаника у ендехазији и која је слиједила директиве Коминтерне, само би “болдовало” размјере српског истребљења.
Или прихватити улогу слугерање окупатора, дати допринос у пацификацији и помоћи да барем нешто Срба претекне? Ту нека свако да одговор.
И о овом Александру Вучићум чији су најближи рођаци укључујући и дједа, такође пострадали у Јадовном, том нашем мјесту страдања и распећа, ће историја дати суд.
Када је у питању Вељко, аутор овог текста, он јесте учинио изванредне документарце који помажу да култура заборава на наше мученике у времену ендехазије не однесе побједу. И то се мора поштовати. Али јесте већ подуже времена имао иступа који се могу гледати као флертовање са неоусташком перцепцијом. Вељко јесте и декларисани антикомуниста, но и ту имате оне којима је антикомунизам циљ и оне којима је антикомунизам средство до циља. А оног који напише “србијанске” владе нисам сигуран да ли је паметно свртати у прве.
Но добро, можда гријешим.