Током трајања санкција ми смо јако добро знали да нам нису нападнути на западни начин схваћени извори живота. Борили смо се за истину, правду, за памћење, знање, незаборав, што су наши извори живота
Влахо Буковац: Гуслар
Током хладног рата Запад је с обесном помамом за себе казивао да представља слободан свет. Није и неће бити потребна временска дистанца да би се установила тежина те капиталне лажи. Француска буржоаска револуција, као крунски догађај у ослобађању индивидуалне душе на Западу, показала нам је да је то слобода за терор. У механизмима тог противречног духа, зарад одбране слободе, установљене су санкције као начин дефинисања свега што је другачије. И данас се чини да ће ово, ХХ столеће, осим по немачком националсоцијализму, примењеној Буловој алгебри, лету на Месец и Олимпијским играма које то нису, остати упамћено и по санкцијама. И можда смо ми Срби имали ту част да их искусимо, како нас уверавају са свих страна, у најпогубнијем виду. Толико страшном да нам се у једном тренутку било учинило да се та бела мрља од Срба на атласу света неће никад осути. Међутим, недавно је експозитура новцем венчаног западног савеза, под образином Уједињених нација, донела резолуцију којом се Србима укидају санкције. Тај потез права које то није, можда испрва и не бисмо познали да о томе нису писале новине. Али шта је ту је. Сада смо прикључени на артерије слободног света. О томе нам ваља мислити.
Основна претпоставка и убојитост ствари која се зове санкције, усмерена је на то да се ограничи, па и разори, економска и привредна моћ, што по западним начелима духа, садржи сам извор живота. Дакле, из кухиње Карла Маркса и научног социјализма. Ми, Срби, видели смо да је то западно санкционисање живота било срачунато на то да нам се затру благодети савремене цивилизације, као што су централно грејање, аутомобили, пејџери, телефон без жице, медицински апарати, куповина и продаја, сировине за лекове, стицање капитала… А видели смо и знамо да су управо те ствари у темељима Запада и основни покретач оног што се тамо ословљава узвишеном речи слобода. Што ће рећи да су санкције нека врста запта, а кажњеник је схваћен као криминалац.
Од ове ипак социјалне квалификације за нас је далеко занимљивији разлог санкција и по ком диктату оне происходе из механизма западног духа. У овом часу пада ми на памет Гогољева приповетка Портрет. На крајње непосредан и веома поучан начин објашњава и описује дејство оног нагона на чијим крилима Запад је измислио санкције да би кажњавао неподобне и светској заједници неприлагођене чланове.
Гогољ нам казује повест о једном осредњем сликару који је, на своју несрећу, и свестан својих ограничених могућности. Онда му се десило да је дошао до новца и успеха, и тада започиње његов пут страдања. Тражи и налази сликаре, свакако боље од себе, и купује њихове слике и уништава их. С једним јединим циљем: да он буде најбољи и у томе неугрожен.
Ништа од тога овај наш сликар не би могао да постигне да му у томе није помогао сам ђаво. И оно што је у њему покренуло жељу да ступи у савез са ђаволом, није толико сујета, завист, злоба, моћ, богатство, већ тежња да он буде један једини, неприкосновен, аутократски уврх свега. Да се, заправо, издигне изнад своје жалосне и несрећне осредњости.
Такво напуштање сопствене природе у православном свету сматра се актом зла. А када је Запад измислио, па применио санкције, он није учинио ништа друго но што је кренуо да по сопственом лику кроји санкционисани део света. Исто као што и наш сликар не допушташе да буде и других сликара.
И сада знамо: злом човеку цео свет је зао.
Током трајања санкција ми смо јако добро знали да нам нису нападнути на западни начин схваћени извори живота, као нови модел компјутера, нови oпел, нови телефон, нови усисивач, не стандард и материјални лик савремене цивилизације. Болело нас је и борили смо се за истину, правду, правду за све, за памћење, знање, незаборав, што су наши извори живота. И темељ нашег схватања слободе.
Срђан Воларевић (Фото: ЈВП/Печат)
Данас, међутим, пошто санкција више нема, о томе су писале новине, све казује да су санкције на нама оправдале своју сврху, мада потичу од духа који не образлаже себе сврхом. Зна се: зло нема суштину, а тиме ни сврху. Разлог искупљења санкција је врло једноставан: себе данас убеђујемо да ипак нисмо били избачени из света због истине и правде, већ због пејџера и бежичног телефона. Окренућемо се оном што је Езра Паунд, описујући Запад у Кантосима као клоаку лихве и капитала, тако често помињао а што се у банкарским круговима назива: ушур.
Емитовано на Радио Београду 11. октобра 1996; преузето из књиге Извештај из земље Лотофага
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар