Срђан Воларевић: Трајање које се мери трајањем звезда

Реч завичаја се не може купити, као што се не може ни продати, а још мање да се може заменити. Она нема цену. И нема другу меру осим оне која ју је и створила

Срђан Воларевић (Фото: Печат)

Шта год рекли, какву манитоштину, паметну и узвишену реч, грцај душе, или њену пјесму радости, подражавали ревање или ћурликање, натезали се са тишином или ћутњом, увек и безусловно биће то глас завичаја. И ако тај глас није замућен, натруњен туђим речима, сапет гордошћу или страховима, смешан са незнаном мелодијом и кукавичијим подметањем склопова између смисла и бесмисла, биће то најстаменија потврда спадања у један сасвим посебан свет, посебног лика живота. Ни Ђуђина кула, са угаоним каменом из Медвиђе, или Новаковићева капија из Бјелине, ни мост на Зрмањи, код Жегара, ни звоник у манастиру Крупа, неће моћи том силином да нам каже ми јесмо и бићемо – као што жива реч може рећи.

Али реч завичаја. И само и једино реч завичаја.

Реч завичаја се не може купити, као што се не може ни продати, а још мање да се може заменити. Она нема цену. И нема другу меру осим оне која ју је и створила. Куле и градови, војске и људи, машине и алати, путеви и стазе буду, трају и нестају – а реч о њима остаје. И казује њихову тужну, веселу, злехуду, блиставу или узвишену судбину. Дакле, ни бомба, ни радиоактивно зрачење, ни ватра, ни метак, ни нож не могу речи наудити, а камоли јој се примаћи. Она је увек и безусловно изнад свега, као звезде у бистрој ноћи над Буковицом и Равним Котарима. И њено трајање мери се трајањем звезда, мада изложена и свима слободна на располагању.

И управо зато она је ломна, крхка и подложна пропадању. Исто као што се једнако несмотрено може и загубити, или је лако доступна каквом лупежу, па је може кривотворити, или изопачити. А тек какве је чељусти чекају у немару и забораву, да се с њом затре и најчистији дах душе.

Јесте, реч се може изгубити, лакше но новац, но кућа, њива, здравље или пород. Али зато треба знати, и стално у памет туткати, ништа нас тако не може примаћи истини као реч, и ништа нас не може сачувати у правди као реч. А шта има више и височије од истине и правде у нашем динарском соју. Она, дакле, не само да, као ризничар, чува темеље нашег битија, но што нам и казује како да их одбранимо, у каквој год да смо невољи. Сетимо се само нашег Вукашина из Клепаца, нашег светог сународника, који је свог крвника привео истини и правди речима свог завичаја, и како је своју душу спасио.

Влахо Буковац, Гуслар

Да, реч нас увек враћа нама самима, какви смо по лику наших отаца и прадедова, и опомиње да ако је у чему изневеримо, онда ћемо и себе изневерити. Одложићемо и одбацити свој лик исто као што се истрошене панталоне или калци одбацују, и свеза са нашим старима казиваће да нисмо вреднији од главице купуса. А тада и наша реч ништа неће ваљати и ништа неће казивати, да би и вучије завијање према тој нашој речи било питомо јављање још питомијег шумског бића.

Као што продоран мирис смиља, призори облака на високом небу и предели тешке макије у љутом кршу нигде нису тако чисти, срезани и бистри, као у нашој љубимој Далмацији, тако и реч наша, реч наших прадједова нигде није тако животна, тако заносна и опојна као у нашој души. Нема те глумачке школе која ће научити људе без лика да дочарају тај занос, ту мелодију, тај пев склада завичаја у речи, у нашој души. И као што је душин стан у нашим мишицама и удовима, а њен смер у нашој вољи, тако је и реч њена кула – али наша реч, из нашег завичаја изникла.

Зато што се реч не може кривотворити, управо у њој је највернији лик завичаја, не одраз, не подражавање, не сенка, ни копија, ни замена, ни слика, ни прилика. Управо онако као што наша српска православна икона (ненатруњена западним утицајима) исијава светост свете личности и даје нам јемство свезе с њом, тако је и наша реч јемство највернијег лика завичаја, и све док ње има – биће и завичаја, тако, у души. А када останемо без душе, изгубићемо и завичај. И тада ће из нас казивати неко други, неким другим речима, другом вољом и другом душом – и сам он ће знати одакле је и да ли јесте. Али сам он – и нико више, нико. А то се зове несрећа, пропаст.

Истина је да у Београду постоји врло снажна струја одрицања од завичаја, па чак и презир. О сили те струје сведочи много тога, а понајвише разумевање народних послова. И није искључено да се ко од наших сународника, потеклих са обронака Велебита заразио том опаком болешћу која узима душу. За његово исцељење ја му могу само препоручити да се сети како су и где и зашто диванили његови стари. И ништа више. А да не би помислио како је то усамљен и залудан трзај сећања на ионако минуле токове живота, саветујем му да потражи ону књигу из које ће му се обраћати исте речи, истог лика живота и истих призора.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 5. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар