Милош Ковић: Историчари у добу „поништавања културе”

Из академских институција избацују неподобне, док систематски регрутују свој подмладак. На такав начин промењена је „крвна група“ Одељења за историју Филозофског факултета у Београду

Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)

Када се историчару догоди да му, због јавне речи, у његовој земљи суде у осам кривичних и парничних процеса, по тужбама колега историчара који су у исто време (безуспешно) покушали и да га протерају са Универзитета, када му, опет због јавне речи, на граничном прелазу у суседну земљу, у којој су гробови његових предака и на чијем универзитету такође предаје историју, саопште да више не може да у њу уђе, тада би он коначно морао да размисли о значењу толиких удеса, па и о смислу свог позива.

Разум налаже да човек увек и прво преиспита сопствену савест. Судски процеси су, међутим, показали да није јасно због којих исказа му се суди. Тобожње речи, које се наводе у тужбама, као и у усменим исказима тужилаца, не постоје у приложеном доказном материјалу – новинским текстовима и интервјуима. После одлука факултетских и универзитетских органа о испуњености свих научних и педагошких услова за избор у звање редовног професора, остало је нејасно на којим академским аргументима су се заснивали вишегодишњи покушаји протеривања са Универзитета. Било је, међутим, политичких денунцијација које су марљиво упућиване колегама и медијима. Коначно, решење о забрани уласка, у коме пише да историчар „представља претњу безбедности БиХ, јавном поретку, јавном реду и миру у БиХ“, не садржи ни један инкриминисани исказ, нити поступање. Човеку преостаје да се, као Јозеф К, пита у чему је његова кривица, или да, као Давид Штрбац, суочен са огољеном силом, све окреће на шалу.

Невоље су, по правилу, добри подстицаји за суочавање са начелним питања и дубљим кретањима. Историчари страдају од када је света и века. Узор за многе био је и остао Марк Блок, француски историчар који је под немачком окупацијом, као један од вођа покрета отпора, дао живот за своју отаџбину. Борио се за Француску у два светска рата, да би се, после Денкерка, тајно вратио у земљу, не обазирући се на додатни ризик који му је доносило његово јеврејско порекло. Блокова Апологија историје или занат историчара, класично дело светске историографије, остала је недовршена, јер је њен писац у међувремену ухапшен и стрељан. У исто време, у немачком логору за француске ратне заробљенике, Фернан Бродел написао је најзначајније историографско дело 20. века, Медитеран и медитерански свет у доба Филипа II. Булгаковљев Мајстор заступа непрегледне генерације историчара које, због трагања за истином, вековима оптужују и гоне због подривања „јавног реда и мира“.

Милош Ковић: Кратка историја једног прогона

У добу „поништавања културе“ историчари су изложени додатним искушењима. Чак и у „тоталитарним временима“ Блока, Бродела и Булгакова постојали су различити политички системи и то је омогућавало суштинско разногласје. Тако је било и у Хладном рату. Данас, међутим, политички Запад покушава да целом свету наметне једноумље. Колонизатори би да говоре у име колонизованих, који би требало или да ћуте, или да понављају „политички коректне“ мантре. Јавни линч Џулијана Асанжа, без чијег „Викиликса“ будући историчари неће моћи да разумеју наше време, јасна је порука за све оне који би да се, sine ira et studio, упусте у потрагу за истином. Фанатизам и затварање очију пред чињеницама, баш као у време Наполеона и Хитлера, по правилу воде Европу у прогоне јеретика, крсташке походе на Исток и самоуништење.

У међувремену, у таквом свету, послушност се вишеструко исплати. Зашто би, уосталом, српски историчари бринули светске бриге? Од нечега се мора живети. Управо они који су спремни да неуморно понављају мантре с краја прошлог века о безгрешном Западу, јеретичком Истоку и онтолошкој кривици Срба, представљају се као „критички историчари“, којима су струка и наука на првом месту. Сарадња са Империјом и јунаштво испољено у борби против српског национализма и „малигног руског утицаја“, омогућавају им стална путовања по конференцијама живописних наслова, на којима подносе увек исте реферате. По систему кукавичјих јаја, они из академских институција избацују неподобне, док систематски регрутују свој подмладак. На такав начин за неколико година промењена је „крвна група“ централне српске историографске установе, Одељења за историју Филозофског факултета у Београду.

САД издвојиле стотине милиона долара за борбу против руског утицаја на Балкану

Основни циљ историчара и данас, као у време Херодота, остаје – потрага за истином. Постмодернисти, са страшћу револуционара, само понављају старо, пилатовско питање: „Шта је истина?“. Истина, наравно, постоји, али питање је у којој мери је историчар способан да је открије у њеној целини и непорецивости. Мудрије ће бити да скромно ради на томе да јој се, онолико колико је то у његовој моћи, приближи.

Све се, на крају крајева, своди на то – поштено радити свој посао, трагати за истином и о томе сведочити. Тамо где је то кажњиво, поднети жртву и платити цену, у име „љубави према истини“ и „љубави према правди“, како је то написао професор Михаило Ђурић, у завршној речи пред судом који га је, због деликта мишљења, 1972. године осудио на деветомесечни затвор. То је једини избор и једини пут.

Михаило Ђурић (1925-2011)

У основи, овде је реч о одбрани основне слободе мисли и говора. Ускоро ћемо сазнати да ли у својој држави смемо да изговоримо да нећемо хашка тумачења и НАТО интерпретације српске историје. Имају ли Срби право на своју историју, па макар она била и погрешна? Или ће нам је заиста писати судски трибунали и чиновници Империје?

Милош Ковић је редовни професор историје на Филозофском факултету у Београду

Објављено у дневном листу Политика, 27. децембра 2022.

Опрема: Стање ствари

(standard.rs/Покрет за одбрану КиМ, 27. 12. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

5 replies

  1. Питање – када су се Шиптари доселили на Балкан – још увек чека на одговор.

    17
  2. @ Онорије АЕ Илирије
    Важније је питање: када ће се иселити.

    19
  3. ”Ускоро ћемо сазнати да ли у својој држави смемо да изговоримо да нећемо хашка тумачења и НАТО интерпретације српске историје. Имају ли Срби право на своју историју, па макар она била и погрешна?”

    Тачно тако Рајко кокорајко! Али претходно се мора утврдити да су Шиптари историјски уљези па ће им касније бити лакше да потраже своју постојбину негде на Кавказу одакле су истерани. Многи у свету подржавају Шиптаре мислећи да су они староседеоци па често имају симпатије обичног света као и абориџани у Аустралији или Индијанци у Америкама. Интересантно је да чак и они који их сматрају Илирима, па и сами Шиптари, не смеју да тврде да су нпр Константин и Диоклецијан били Шиптари а њихове легије шиптарске (а смеју да тврде то за Немању).

    Ту нелогичност пренебрегавају јер би прво здраворазумско питање могло бити – како су могли бити илирска коњица кад нису имали коње. Чак и да су их имали, онако кратконоги би можда могли да јашу само своје козе а ми знамо да су оне коришћене у другу сврху. Исти аргумент (јачи од генетике, лингвистике) изнесем кад се поведе реч о Александру Македонском – Грци нису имали плодно земљиште, нису се бавили пољопривредом и нису имали коње.

    Недавно сам ‘напољу’ указао на апсурд званичне лингвистике. На дијаграму америчког универзитета је мапа језика где је у средини круг којим су означили пра-језик и назвали га ‘прото-индо-европски’ (датиран 5000 пне), из кога се зракасто развијају гране језика. Једна је нпр индо-европска грана па из ње мање гране – романска, германска, словенска, па мање гране нпр јужнословенска, па даље – босански, хрватски, српски, итд.

    Албански је директно накачен на пра-језик у паралели са индо-европским пошто вероватно нису знали где да га сместе. Значи Шиптари и њихов језик су директно потекли од ‘пра-народа’ и за 7000 језика тај језик је остао засебан и ниједан други од њега није постао. Објавио сам тај дијаграм-спрдачину и то је видело 3000 образованих људи. Зато нам је потребан онај одговор јер његово одсуство има практичне политичке последице. А то је вероватно и разлог за страх да се на њега одговори чак и када дођемо на ивицу рата као ових дана.

    15
    2
  4. Ваше високопреосвештенство,
    Благословите да се умешам.
    Јачи аргумент од „кратких ногу“ (које су пре свих имали најбољи јахачи икад, Монголи) јесте да су Шћиптари једини приморски народ (и то на 2 мора!) на целом свету и у целој историји који нема властиту поморску и рибарску терминологију.
    Орлови лове рибе, врло успешно, али Шћипетари који сами себе називају орловима и нападно машу ручицама да докажу да су прави орлови, из неког разлога нису се тиме бавили у историји. Кад су по први пут почели да бацају мреже у море, мреже су, као прави Илири, назвали старом илирском речју – mrezhe. Занимљиво је да Румуни и Грци, такође приморски народи, користе сличну реч за исто – mreajă односно μέρζα. Да ли су (ново)Грци посудили од Шћиптара или обрнуто, ја заиста не знам, то је тешко питање, за неког од елитних српских академика.

    Него, да Вас ја грешни и смирени мало вратим на Ваш колосек са којег почесто дигредирате у Вашим проповедима.
    Данас (субота) је наша Света Црква помињала, међу светим Севастијаном и његовом мученичком дружином, и Папу Римског Гаја (Gaius, +296.). Папа Гајо је, вели римска биографија, био Далматинац и рођо цара Дукљанина (Диоклецијана). Пошто сте му и Ви земљак а и историјски сте му близика, да ли знате нешто ближе?
    Ако је и он био из Дукље, да није био са Цетиња (као његов данас славнији имењак Гајо, из Дбуксовкњиге)? Питам за кума Цетињанина, јер ако се испостави да јесте имао Цетињску провенијенцију, они би покренули иницијативу да се у једном од наредних мандата за папу опет истакне кандидатура представника Црногорске Православне Цркве.

  5. Врло добро Евс. Сигуран сам да и ови који су сада преселили ауторске текстове на Расија сиводња, понекад читају ове коментаре и баш ћемо да видимо колики је степен њихове издржљивости док се не огласе.

    Иначе, Гајо јесте земљак из Салоне где је рођен и Дукљанин. Имају неко сродство по женској линији. Званична римска историја каже да је пао као његова жртва чак и да му је глава одсечена. Ипак вероватније је, моји стари су причали пошто је то било 200 година пре мене, да је умро природном смрћу јер је Дукљанин дошао на власт годину дана после њега и првих десетак година није прогонио хришћане.

    За време свог службовања сам видео шест римских папова (које сада називају католички) па знам шта треба да им верујем а шта не. Гајо изгледа као прави Далмош, у млађим данима је имао бркове какве и сада имају старији Книњани, слично Миши Ковачу из млађих дана. Добро си ме подсетио за наставак приче о прогону хришћана а њен почетак је везан за период мојих војничких дана које сам између осталог користио и за промоцију ћирилице.

Оставите коментар