Политички прогони професора и студената Филозофског факултета и Универзитета у Београду нису, уосталом, ништа ново и необично
Фото: Стање ствари
У својим јавним иступањима годинама указујем на кључне разлоге мог прогона. Реч је о борби за историју која ће бити предавана нашој деци. Одељење за историју, наиме, више није она угледна кућа у којој сам се запослио пре више од две деценије. Од тада до данас његова „крвна група“ сасвим је промењена. Одељењем за историју сада суверено влада Никола Самарџић, познат по изјавама да су Срби „биолошки отпад“ Европе (Пешчаник, 14. 9. 2007), да је потребна „денацификација Србије“ (сарајевски Дани, 18. 1. 2008), по јавном исповедању уверења да су Срби заслужили Јасеновац (Твитер, 30. 6. 2020. и 15. 7. 2020)
Mоје протеривање с Филозофског факултета и Универзитета у Београду које ових дана привлачи пажњу дела наше јавности, представља заиста школски пример дискриминације и отвореног кршења академских правила и процедура. Живимо, међутим, у одсудним временима, па је потребно да научимо да све што се догађа сагледамо у широј перспективи.
Начин гажења закона и правилника, сама техника прогона, много тога говори. Основна правила универзитетског живота сразмерно су јасна. Само редовни професори имају стални посао. Ванредни професори и доценти запослени су на одређено време. После истека њихових петогодишњих уговора, они пролазе кроз поступак избора у одговарајућа звања. То се може завршити избором у више звање (уколико су испуњени стручни услови), реизбором у исто звање или, уколико услови нису испуњени чак ни за реизбор, или ако се на расписаном конкурсу за њихово радно место појави бољи кандидат, напуштањем факултета. Универзитетска правила потврђују оно што налаже здрав разум – да комисија која испитује испуњеност услова мора да буде непристрасна и компетентна.
О мом избору у звање, међутим, одлучује редовни професор Никола Самарџић, један од четворо колега које су против мене поднели осам судских тужби (свако по две, кривичну и парничну), при чему у процесима који су сада у току од мене траже укупно 4.000.000 динара и судске трошкове. То су, поред њега, редовни професори Дубравка Стојановић, Влада Станковић и Радош Љушић (који је отишао у пензију и више не учествује у раду Факултета). Они су били дужни да се, због сукоба интереса, на основу члана 40 Закона о општем управном поступку и члана 30 Кодекса професионалне етике Универзитета у Београду, изузму из процедуре мог избора у звање.
Прекршен кодекс професионалне етике
Никола Самарџић, вечити шеф Катедре на којој радим, чак је својим гласом пресудио да би требало да будем реизабран у звање ванредног професора, дакле у звање у коме се већ налазим. Он се није осврнуо ни на законе нити на чињеницу да сам својим стручним резултатима испунио све услове који се постављају за звање ванредног професора. На тај начин прекршен је и члан 34 Кодекса професионалне етике, који забрањује дискриминацију у процедури избора у звања. Мојим колегама никада није ускраћена могућност да, уколико испуне услове, буду бирани у више звање.
Сасвим очекивано, Никола Самарџић је у комисију изабрао своју десну руку Хариса Дајча, тек изабраног за ванредног професора, који је и сам у сукобу интереса због својих ранијих јавних и неакадемских исказа о мени и мом раду. Због сукоба с њим ја сам се изузимао из процедуре његовог избора у звање. Али он је сам себе предложио у комисију која ће одлучивати о мом реизбору. Гласањем на нашој трочланој Катедри, њих двојица су „изабрали“ пристрасну и, у стручном смислу, некомпетентну комисију, бирану само зато да би ме прво понизила и потом избацила с посла.
Та комисија је, међутим, потврђена и на Одељењу за историју. Оно, опет, одлучује на начин који је без преседана – имејлом, при чему се рачуна да су они који се нису изјаснили, гласали „за“. Колеге које су у директном сукобу интереса, Дубравка Стојановић и Влада Станковић су тако, ћутањем гласали за „предлог“ Катедре. При томе, Никола Самарџић и Харис Дајч нису се потрудили чак ни да напишу образложење свог „предлога“, што су према закону били обавезни да учине.
Професор Данијел Синани, декан Филозофског факултета, који је дужан да се, поред осталог, стара о законитости његовог рада и о правима запослених, у свему овоме не види било шта што би било спорно. Упркос мојим претходним писаним и усменим упозорењима о томе шта ће се догодити и захтеву неколико професора, међу којима су и троје шефова катедри са Одељења за историју, да не дозволи овакво безакоње, он одбија да поступи по члану 128 Статута Филозофског факултета и да, у недостатку законитог предлога Катедре, предложи непристрасну и квалификовану комисију за избор у звање. Уместо било каквог посредовања, Синани ме је пред сведоцима уверавао да би требало да пристанем на реизбор, да не бих био избачен с посла. На питање зашто се то од мене тражи, када испуњавам услове за редовног професора, није дао одговор. На тај начин Синани је још једном потврдио да је део интересне групе коју води Никола Самарџић.
Све то, наравно, није изненађење. Пре пет година, када сам биран у звање ванредног професора, Никола Самарџић и остали су опструкцијама факултетских органа довели до истицања мог уговора о раду и научног звања. Данијел Синани, тадашњи продекан за финансије и в. д. декана, констатовао је да сам остао без уговора и звања, и понудио да пређем у Археолошки институт. То је спречено само захваљујући отпору јавности и колега.
Милош Ковић (Фото: С. Гарић)
У време Синанијевих бескрајних продеканских мандата и деканске управе Миомира Деспотовића, Никола Самарџић и његова група су са Одељења за историју протерали троје мојих колега – Александра Фотића, Небојшу Шулетића и Мају Николић. Када сам јавно бранио њихова права, ови људи против мене су поднели судске пријаве за „нарушавање части и угледа“. У међувремену, Никола Самарџић и његови пријатељи систематски прогоне чак и студенте чији сам ментор, због чега је неколико врхунских докторанада морало да напусти Универзитет у Београду.
Духовна колонизација српске историографије
У својим јавним иступањима, наиме, годинама указујем на кључне разлоге прогона. Реч је о борби за историју која ће бити предавана нашој деци. Одељење за историју, наиме, више није она угледна кућа у којој сам се запослио пре више од две деценије. Од тада до данас његова „крвна група“ сасвим је промењена. Одељењем за историју сада суверено влада Никола Самарџић, познат по изјавама да су Срби „биолошки отпад“ Европе (Пешчаник, 14. 9. 2007), да је потребна „денацификација Србије“ (сарајевски Дани, 18. 1. 2008), по јавном исповедању уверења да су Срби заслужили Јасеновац (Твитер, 30. 6. 2020. и 15. 7. 2020). Уз њега, основну идеолошку боју Одељењу за историју даје Дубравка Стојановић која, поред осталог, јавно умањује броја жртава Јасеновца (Данас, 14. 9. 2021) и тврди да атентат на Павелића показује да је Благоје Јововић био „убица и насилник“ (Нова С, 26. 7. 2020). Радош Љушић, све до пензије припадник ове интересне групе, прославио се тврдњом да је требало да Срби клекну пред Немачком 1914, 1941. и 1991. године (Новости, 14. 12. 2021. и 13. 12. 2021).
Спутњик: Избацују ли Милоша Ковића са Филозофског факултета?
Јавно супротстављање оваквим ставовима представља дужност не само историчара него свакога ко је сачувао здрав разум. Такви искази јасан су знак поодмаклог процеса духовне колонизације српске историографије и културе, од стране земаља које су разбиле Југославију, да би данас прешле на распарчавање Србије. Оне и данас држе своје окупационе трупе на нашој територији, на Косову и Метохији. Као у временима аустроугарских судских процеса против Срба 1909–1918, задатак да напише нову српску историју дат је Хашком трибуналу. Одељење за историју постало је, нажалост, један од кључних ослонаца овог процеса. Треба се сетити да је Одељење средишња српска историографска институција, да се оно бави писањем планова и програма наставе за основне и средње школе, да његови чланови пишу школске уџбенике, али и бирају научни подмладак за институте и Факултет. Да овде није реч о пукој смени генерација и неумитној победи духа времена него о плодовима рутинског и систематског рада колонизатора, говори и чињеница да су управо Никола Самарџић и Харис Дајч ревносни сарадници Института за јавну политику Владимира Бебе Поповића.
Време Мила Ђукановића, Бебе Поповића и Николе Самарџића, међутим, неумитно пролази. Политички прогони професора и студената Филозофског факултета и Универзитета у Београду нису, уосталом, ништа ново и необично. Историја је одавно рекла своју реч о онима који су 1941, 1945, 1972. или 1975. године протеривали и хапсили професоре. Оне који долазе надахњује име Михаила Ђурића, а не његових прогонитеља. Свака победа захтева жртве. И прошлост и будућност су, ипак, на нашој страни.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Pokušali su da oduzmu Ljubomiru Maksimoviću zvanja profesora emerita i akademika 2016. godine, ali nisu uspeli.