Душан Илић: Репрезентативни фудбалски дрес као одраз националне идентитетске политике

И док Мађари и Пољаци, Холанђани и Италијани чувају своје традиције, а Хрвати и Немци обнављају своје „старе“ симболе, Срби и Руси експериментишу својим идентитетом и газе своју хералдику

Душан Илић (Фото: Лична архива)

Ових дана одржава се 22. светско првенство у фудбалу. По први пут, Мундијал се организује у ово доба године, а први пут домаћин је једна арапска, муслиманска и блискоисточна земља – Катар. Иако би о специфичностима овог првенства могло још доста да се говори, посебно о срамном избацивању репрезентације Русије из баража за одлазак на Мундијал из чисто политичких разлога, у овом тексту нарочито ћемо се осврнути на националне фудбалске дресове које земље учеснице носе у Катару. Зашто је, наизглед споредна прича о фудбалским дресовима, важна за идентитет једне земље. Превасходно из разлога што дрес представља један од најупечатљивијих визуелних израза националне симболике. Због тога је однос према дресу, његовом дизајну и одабраним бојама, само један од одраза стања националног духа једног народа, односно националне културне политике конкретне државе. Зашто је фудбалски дрес вернија слика националне симболике од дресова у другим спортским дисциплинама. Понајвише из разлога што се овај спорт назива најважнијом споредном ствари на планети, али и из једног практичнијег разлога. Наиме, фудбалски дресови, за разлику од других спортова, имају три компоненте: мајицу, шортс и штуцне. Имајући у виду да су највећи број државних застава тробојнице (триколоре), јасно је да се националне боје једне земље могу најверније приказати на фудбалском дресу. У овом тексту се нећемо бавити детаљима, односно шарама, стилизацијом грба, дизајном појединих произвођача и томе слично, него искључиво употребом и распоредом боја на репрезентативном дресу.

Пошто ова тема понајвише погађа друштва са озбиљном идентитетском конфузијом или друштва у којима глобалистичке елите предано раде на затирању идентитета, посебну пажњу ваља посветити европским селекцијама. До пре петнаестак година, односно у време док није започело експериментисање на овом плану, дрес је углавном био копија тробојне заставе. Примера ради, заставе Француске или Југославије (плаво-бело-црвена тробојница) пресликаване су на дресове, на тај начин што би мајица била плаве, шортс беле, а штуцне црвене боје. На тај начин се преко дресова, визуелно одржавала веза са националном симболиком оличеном у застави. Помоћни дрес бивао је упрошћенији, тако што би боје мајице и шортса биле замењене, а боје штуцне пратиле помоћну боју мајице. Тако се добијала помоћна, бело-плаво-бела комбинација, која би ређе била потпуно упрошћена – једнобојна бела. Такав принцип пратиле су и друге репрезентације са тробојном заставом, попут Мађарске, Хрватске, Мексика, Египта, Камеруна, Естоније итд. Но, добар део застава јесу двобојне. Ради се о већини нордијских земаља, затим државама  Пиринејског полуострва, али и бројним новим државама насталим распадом некадашњих социјалистичких федерација, као и неким старим државама, попут Аустрије, Швајцарске, британским земљама итд. Овде је углавном примењиван принцип да се две боје комбинују наизменично. На пример, ако је данска застава црвена са белим крстом, онда је основна комбинација црвено-бело-црвена, док је помоћна обрнута, бело-црвено-бела. Зато нпр. Португал користи црвено-зелено-црвену комбинацију, имајући у виду да на његовој застави доминира црвена у односу на зелену боју. Друга опција је да главни дрес буде комплетно у једној боји, док би помоћни био комплетно у другој боји. Грчка, Украјина и Кипар су најбољи примери таквог комбиновања. Поједине земље имају своје специфичности које на посебан начин одређују и њихов визуелни идентитет у тим случајевима. Најистакнутији примери јесу репрезентације Холандије и Италије. Наиме, Холандија је надалеко чувена по својој наранџастој боји, која је у ствари боја краљевске куће Оранж-Насау, а која је била прва боја на првобитној холандској тробојници из 17. века. Са друге стране, Италијани носе традиционалне азурно-плаве дресове, јер су такви дресови установљени још 1911. године, у част њихове тадашње династије Савоја, која је ову нијансу сматрала својом. Но, многи се питају зашто су немачке фудбалске боје бело-црно-беле, када им застава има потпуно другачији изглед. Водећи се „француском“ логиком, овакав немачки дрес би могао бити помоћни дрес из времена Немачког царства, када је застава била црно-бело-црвена. Међутим, тешко је наћи објашњење зашто је шпански дрес тренутно потпуно црвени, а традиционално црвено-плаво-плави, кад је застава ове земље црвено-жуто-црвена. Једини могући одговор био могао бити да се тиме одржава традиција из предратног доба, када се још увек није толико полагало на изглед фудбалских дресова.

Протеклих година, како смо већ рекли, доста је експериментисано на овом пољу. Разбијане су традиционалне тробојне и двобојне комбинације, те се све чешће прелазило на потпуно једнобојне дресове. Па је једно време Француска носила потпуно плаве, Португал и Шпанија потпуно црвене, а Немачка и Енглеска потпуно беле одевне комбинације. Или се ишло још даље, па су тробојни свођени на двобојне дресове, са чудним распоредом боја, где би мајица и шортс били једне, а штуцне друге боје. Такође, све чешће се догађа да и мајице и штуцне постају двобојне, иако нису изворно биле такве. Са једне стране, велики број држава је направио конфузију са визуелним идентитетом своје репрезентације, убацујући сиву боју или флуоресцентне боје, које потпуно обезличавају националне традиције. Неке су отишле још даље. Тако је на пример Шкотска једно време носила ружичасте мајице, које немају никакве везе са тамошњим традицијама, осим ако репрезентација ове земље није желела да феминизира своје дресове. Са друге стране, поједине селекције у последње време одабиром конкретних боја показују приврженост одређеним традицијама, које могу бити веома спорне. Тако на пример, помоћни дрес репрезентације Хрватске је већ неколико година потпуно црн, иако ове боје нема ни на застави ни на грбу ове државе. Једино утемељење које се може наћи јесте исказивање поштовања према злогласној Црној легији Јуре Францетића или генерално усташкој идеологији, чији је један од заштитних знакова била црна униформа. Такође, све чешће се као помоћни дрес Немачке јавља црно-бело-црна варијанта, која умногоме подсећа на период Рајха, када су овакве боје доминирале тамошњом хералдиком.

Хрватски дресови за Катар (Извор)

Када је реч о репрезентацији Србије, ситуација са дресовима представља можда и највернији одраз националног немара наше државе и друштва према сопственим симболима. Наиме, од обнове државности 2006. године, након 88 година уведен је црвено-плаво-бели дрес, што је одражавало распоред боја на српској тробојници, али и српску народну ношњу у динарским крајевима. У појединим ситуацијама дешавало се да због подударања са противничком селекцијом, основни дрес буде упрошћен, црвено-плаво-црвени. У ретким случајевима главна одевна комбинација наших фудбалера била би црвено-бело-црвена, што није без историјског утемељења, имајући у виду да јужносрпска (македонска) народна ношња чува и дан данас овакав распоред боја. Куриозитет је да једна застава из времена цара Душана има исти распоред, што је поједине хералдичаре навело да је стег Српског царства личио на данашњу заставу Аустрије. Било како било, у периоду од 2006-2014. године, српски национални дресови пратили су нашу националну симболику. Било је појединих експеримената који су се тицали конкретног дизајна. На пример, на Мундијалу 2010. године када су наши репрезентативци на мајицама носили стилизовани скандинавски крст, али то није нарушавало визуелну представу српске тробојнице.

Тадашњи селектор Радомир Антић представља 2010. нови црвено-плаво-бели дрес репрезентације Србије (Извор)

Међутим, у последњих девет година готово се усталила пракса да српски дресови буду потпуно црвени. Нико никада није дао објашњење за овакав потез. Такође, све чешће та „црвена“ боја и не представља црвену боје са наше заставе, већ представља поједине светлије нијансе црвене, које под различитим осветљењем више личе на ружичасту. Последња држава која је на овим просторима имала потпуно црвену боју била је краткотрајна Мађарска Совјетска Република Беле Куна (1919), па је неразумљиво зашто би наши дресови требало да буду комплетно црвени. Са друге стране, ружичаста боја можда јесте примерена одрастању девојчица, али какве она везе има са нашом симболиком, мени није познато. Једино, ако нам, након феминизације војске, није жеља да феминизујемо и визуелни идентитет мушке фудбалске репрезентације. Српским стопама иде и Русија, која се након првих неколико година након распада СССР, када је практиковала руске националне боје – бело-плаво-црвено, брже боље, последњих петнаестак година, вратила својим непреболним совјетским традицијама и црвеним дресовима. Тако да је данашњи руски дрес потпуна копија некадашњег совјетског. Од сличне бољке пате и наши национални савези у кошарци и одбојци, који су српским селекцијама вратили непреболни плави дрес, симбол југословенског спорта.

И док, са једне стране, Мађари и Пољаци, Холанђани и Италијани, чувају своје традиције, а Хрвати и Немци обнављају своје „старе“ симболе, Срби и Руси експериментишу својим идентитетом и газе своју хералдику. Или то ради неко други у њихово име. Стога, и не треба да чуде резултати које споменуте селекције остварују на терену.

Душан Илић,
Институт за европске студије

Погледајте још

Један од предлога како би наш репрезентативни дрес требало да изгледа (Извор)



Categories: Да се ја питам

Tags: , , ,

14 replies

  1. ДИ: “Репрезентативни фудбалски дрес као одраз националне идентитетске политике?
    Зашто је прича о фудбалским дресовима важна за идентитет једне земље. Превасходно из разлога што дрес представља један од најупечатљивијих визуелних израза националне симболике?
    Пошто ова тема понајвише погађа друштва са озбиљном идентитетском конфузијом или друштва у којима глобалистичке елите предано раде на затирању идентитета,…
    … Срби и Руси експериментишу својим идентитетом и газе своју хералдику. Или то ради неко други у њихово име. Стога, и не треба да чуде резултати које споменуте селекције остварују на терену.”

    Шта је сад ово? Потерали смо зеца (латиничне коментаре) а истерали вука (конфузија у идентитету)? Значи стоји оно што сам написао у првом коментару. Идентитет је пресудан и у ‘лоптању’ а да не причамо о много важнијим стварима.

    Мишко, упиши Дукију тамо један велики плус али да истражи и друге домене са истом темом.

    20
    1
  2. Прво наша боја јесте (првенствено) црвена, Пећка патријаршија и Жича су црвене али фудбал није нешто за са чим би требали да имамо пуноћу идентификације националног духа. Све ово са дресовима од 5 октобра 2000 је фарса и циркус као што и ми сами јесмо циркус у скоро сваком смислу. Свако мало нека измена, лутање од нордијских до идентично црвених кад их у истовремено имају Црногорци и Македонци. Али ето макар смо онај Богохулни грб савеза са лоптом на Крсту одбацили. Као потпуни антијугословен ја сам на позицији да је дрес требало да остане плави, јер смо и за наше навијали поклицима „плави, плави“ јер је битан континуитет а и не смета традицији јер у време Карађорђа или средњег века нисмо играли фудбал и неке друге боје. Бела варијанта дреса је само требала да има тробојку која и лево и десно иде од груди ка раменима и то је то. Од литија у ЦГ тробојка је нешто са свим се сви Срби свуда, најемотивније идентификују. Што се грба репрезентације тиче он такође треба да буде штит у боји тробојке са лоптом на фрху и ћириличним натписом и то је то. Двоглави бели орао само за војску и полицију тј. то достојанство само за оне што су позвани да оружјем стварно бране овај наш род а не за људе који су ипак само гурачи лопте по трави а које је овај луди свет поставио на трон звезди.

    26
  3. a ne zvonca i praporci! Jer, na hokeju cete naci ono oko cega toliko kukate – cirilicno СРБИЈА na dresu i tako je oduvek! Sadasnji dres je crvena kontura dvoglavog orla na beloj pozadini ili bela kontura na crvenoj (model su bili beli dresovi Rusije iz Socija 2014.) sa grbom izmedju glava i natpisom СРБИЈА. Pravilo je u hokeju da se na prednjoj strani nosi veliki grb i ime drzave, izuzetak je bio Sovjetski savez sa besmrtnim CCCP i SAD sa USA. Najbolji hladnoratovski dres je bio dres CCCP-a sa Kanada kupa 1991., a danas ruski, cisto crven sa zlatnim orlom na prednjoj strani, dva zuta orla sa belo-plavo-crvenim stitom hokejaske federacije na ramenima, belim РОССИЯ i belim brojevima!

    Za Ruse je ФОРМА i uniforma i dres (niko ne kaze хоккейная майка) i tu dolazimo do vece muke, a onda i najvece! Nase uniforme ne lice ni na sta. Nema nase tradicionalne i pobednicke sajkace, „ruskog“ ovalnog znaka na njoj, srpskih rozeta na naramenicama koje idu jedna pa dve, suprotno od ostatka sveta, trorogog dzepa…Iako imamo drugu-i-drugaciju uniformu, prepoznatljivu, slavnu, nosi se neojugoslovenska sa orlovima koji manje lice na kraljevinine nego na neku juznoamericku huntu. Nase uniforme i lice na uniforme vojske koja „vise nikada nece ratovati“!

    I tako dolazimo do najvece muke – identiteta. Identitet je forma, ali ne cista-od-sadrzaja, vec sadrzaj potpuno presao u formu. Pikaso je slikar, Hegel filozof, Bah kompozitor, i to je to. Nikakav sadrzaj vise tu nije potreban, psihologija, biografija, samo njihova dela! Sto se manje covek oformio o-delio-od-sebe-i-drugih-u-svoje-delo, vise mu treba sadrzaja: akademik profesor general-pukovnik nacelnik VMA :)))) Titule prvaka sveta Francuskoj su donosili Zinedin Zidan – fudbal, Nikola Karabatic – rukomet, Kilijan Mbape – fudbal, Toni Parker – kosarka (evropska titula). Svi su oni Francuzi, bez obzira na identitet kao sadrzaj: belac, crnac, arapin, musliman, svetosavac, vudu…jer su se o-formili u „fudbaler“, „rukometas“, u vrhunske individue, odelili-od-sebe-i-drugih-u-svojim-delima vrhunskim rezultatima, pa dodavanje „francuski“ je vise otimanje, kao mi oko Andrica, vise njihovo dopustenje, nego neka (biologisticka, DNK, sadrzinska) prinudjenost! Zato Lomparevo odredjenje srpskog identiteta preko sadrzinskog: kosovski zavet, svetosavlje i dr. (nekako se zavet Titu izostavlja, a dugo je bio najjaci srpski zavet :)))) debelo masi, jer ne uvidja ovo ne o-formljavanje sadrzaja, vec u-formljavanje koje uvek zavrsava u individui, delu, imenu i prezimenu i reci: Maradona – fudbaler. On je Argentinac, ne zato sto je Maradona, vec zato sto je izuzetna individua (Hegel bi vas tu utesio, donekle, jedina izuzetnost je sloboda, a ona ne zahteva izuzetnost individue, ne zahteva ono „slikar“, „pisac“, „filozof“, vec samo individualnost svake individue. Po tome ste i isti i razliciti sa i od svake (drugom/druge) individue. Umesto toga, forma se gubi u sadrzaju, a identitet u raz-granicavanju unutar iste nacije.

    U SFRJ identitet je imao nacionalnu nadstrukturu jugoslovenstva klasicno utemeljenu u poreklu-jeziku, negaciju u narodima i negaciju negacije u samoupravljacu kao pojedincu koji nije cista forma gradjanina bez sadrzaja, vec sadrzaj raspolaganja sredstvima i proizvodima vlastitog rada u-formljen u samoupravljanje. Nadnacionalno/narodna kulturna nadgranja je u svojoj unutrasnjoj negaciji negirana u proizvodnoj osnovi. Nestankom samoupravljanja, nestala je mogucnost negacije negacije u ekonomskoj bazi, pa se medjusobna negacija nadnacionalnog jugoslovenstva i narodnog pretvorila u prostu suprotnost anacionalnog gradjanizma i narodnosnog identitetizma, bez mogucnosti individualizacije, pa obe strane deluju kao ekskluzivna krda, ponistavajuci svaku individualnost, cak je koristeci kao negativnu rec!

    8
    5
  4. Смањена Русија(без Финске и других територија) постала је СССР.
    Са друге стране Србија се утопила у Југославију.
    Ми смо имали људе 90-тих, а и данас мада нешто мање, који су на државу Србију гледали као нешто страно нешто што није њихово иако су се родили на тој територији. (пример новинара Б92 из 90-тих).
    Претпостављам да је таквих многио у самој Русији из истог разлога.

    По мени то је основних разлог већине одступања од наше траадиције у разним областима па самим тим и у спорту.

    15
  5. @Онорије АЕ Илирије

    Душана Илића сам релативно скоро почео да примећујем у медијима, и за сада делује одлично. Млад историчар (тек је напунио 30), говори сталожено, а изгледа потпуно неоптерећен југо-титоистичким заблудама. Био би добар кандидат за твој/наш пројекат дефиниције српског идентитета.

    12
    1
  6. Не пратим спорт, али ако се позивамо на хералдику, застава Србије, па и дресови репрезентација би требало да буду потпуно бели са великим црвеним светосавским крстом на средини груди. Бела позадина која симболизује Царство небеско и црвени крст као симбол страдања на путу ка поменутом. Добро, можда би нам репрезентације мало личиле на оне лажне хришћане који су похарали Јерусалим и Константинопољ, а прозелитизам наметали огњем и мачем, али немамо ми ништа заједничког с њима. Неки „теоретичари“ (не у пежоративном смислу) „триколори“ повезују са француском буржоаском када се комбинација те три боје први пут појављује, а све државе које их имају на заставама у било ком односу или облику виде као јудеомасонске пројекте(обновљена Србија, Руска Федерација, Холандија, САД, Француска.. ) Застава руске империје има жуту и црну, застава Атоса исто, али и Аустроугарске. Сличност застава поменутих империја можда и није случајна с обзиром колико су последњи Романови имали немачке крви(добро, и после њих су дошли „немци“(и остали до данас) само се мало другачије изговара), али се може рећи и да су то биле последње хришћанске империје, а за претпоставити је и коме су сметале. У вези нестанка поменутих империја, задњу деценију се све чешће питам, нису ли Гаврило Принцип и дружина били изманипулисани „корисни идиоти“, тим пре у ком друштву је касније завршио Мустафа Голубић, а поменуто „друштво“ дошло главе и краљу Александру првом ујединитељу. Браћо Срби и сестре Ср(б)пкиње, нама су главе дошли „младобосанци“, а по свој прилици и опет ће. Извините што сам отишао у off, „понела“ ме тема.(Као клинац сам се увек чудио како је Принципова улица „преживела“ у Брозовој Југославији).

    4
    10
  7. МЕ – Слажем се, запазио сам га пре годину-две. Бира добре теме (недавна о предаји Смакедонцима српског наслеђа) мада је још мало склон аутоцензури (или цензури?). Његова генерација треба да преузме тај пројекат, ја могу да помажем, да доносим воду, одем по бурек. Консултоваћу се са ДнТом а разговараћу и са Мишком када одем да видим стање оног мотора код Ратка, да му одвоји један дан у недељи за тај пројекат. Ако треба, можемо потражити изворе за финансирање тог дана осим ако Мишко не започне тај исти пројекат са САНУ :-). (У горњем коментару је требало лисица уместо зеца)

    **** **** **** ****. Само они најскромнији памећу или најгори србомрзитељи још сматрају да је Принцип крив за 1.св. рат. Аустрија је од Берлинског конгреса покушавала да испровоцира рат са Србијом. Онај генерал Лер, што је касније бомбардовао Београд, је годинама пре 1.св. рата тајно долазио у Србију, цртао мапе око Шапца и Ваљева где је он први пут у историји ратовања користио авионе да бомбардује цивиле. Јуна 12, Фердинанд и Вилхелм су у Конопишту (Праг) договорили напад на Србију у наставку маневара у Сарајеву, више од 2 недеље пре атентата. Шта рећи на тврдњу да су ‘младобосанци’ криви и за убиство Ујединитеља? Ипак и ћорава кока зрно набоде (мада вероватно ни сама није свесна) да је француска буржоаска револуција била француска колико и октобарска – руска.

    12
    3
  8. @ Онорије АЕ Илирије

    Молим Вас, под којим год именом да се јављате, да више не процењујете туђу памет/интелигенцију него аргументе тог Другог. (До сада смо схватили да сте Ви најпаметнији, тако да нема потребе икога више да убеђујете.)

    Хвала на разумевању,
    Александар Лазић

    14
  9. Нека ми буде дозвољено да направим једну малу тангенту. Додирна тачка је Гаврило Принцип.

    Беше то давно, негде 2012. године, кад ми је допрла до свести једна необична ствар. Нисам баш млад, а и доста сам пропутовао, а одједном схватих да никад у животу нисам срео никога ко се презива Принцип. Нити сам чуо за неког савременика под тим презименом да се појави у јавности, у медијима, у умрлицама… Чудно презиме – као Броз, само некако још опскурније. Брозови су се још и појављивали ту и тамо, али Принципа нигде. Бар у мом видокругу.

    Е, па у то време још су постојали телефонски именици – то су оне књижурине у којима су излистана имена, адресе и бројеви фиксних телефона. А било их је и „онлајн“. Е, кад се претражи презиме Принцип, што сам ја урадио, покаже се да их је тада било само 12 у целој Србији. А имена су била Ана-Марија, Анте, Хловерка и сл. А само у Загребу било их је осам пута више него у целој Србији. Не кажем – можда је то само коинциденција, метода ми није била баш без мане, ни строго научна… Али, ипак – запитао сам се – значи ли то ипак нешто? Зашто га ми толико својатамо? Откуд нам то?

    На крају – и да потпуно одбацимо резултате претходног експеримента. Зар није довољно што је, према свим доступним изворима, тај младић сам себе сматрао „југословенским националистом“. Забележено је да је сам то изјавио на суђењу. Југословенски националиста? Мени то звучи довољно не-српски, анти-српски чак. Нигде нисам нашао да је он себе сматрао Србином. Зашто га онда ми сматрамо Србином? Чудно. Званична биографија му је видљиво романсирана, као и што је био случај са другим народним херојима и заслужним синовима наших народа и народности… Може ли се томе веровати? Не знам, али ја сам се определио за уздржаност и скептицизам. Не би то била прва подвала на коју смо насели као народ.

    Јесте била дигресија, али није да нема везе са основном темом. Са симболима се није шалити. Симболи имају своју моћ. Они делују и на свест и подсвест – на мотивацију, на самопоуздање, понос, морал, патриотизам… па тако и на резултате. Увек било. То што нам онај орао на дресу фудбалера више личи на лептирића него на орла у симболичком је складу са постигнутим спортским резултатом. Исто тако, примећујем, међу четвртфиналистима нема ниједног који је био конфузан или колебљив у погледу симбола.

    А ми би требало да се замислимо, не ради се само о фудбалу или о спорту. Што на оној згради у Немањиној пише само „Влада“? Не пише ни који Влада, ни чија Влада. И што је она статуа на врху тог здања толико битна па је имамо у холограму на свакој личној карти? Има ли то неку симболику? Или оно геометријско тело испред зграде САНУ? И много, много тога другог, почећу да грешим у куцању, боле ме прсти…

    Не замерите, верујем да многи овде немају исте заблуде као ја, али било је у најбољој намери.

    13
    1
  10. @Бркоња Мргуд

    „…можда је то само коинциденција, метода ми није била баш без мане, ни строго научна…“

    Методу ништа не фали, напротив; систематско пребројавање је један од основних научних метода. Мерили сте учесталост појављивања, једино што немате статистичке процене грешке, што није битно јер не пишете научни рад. А чињеница да је у Загребу, који је отприлике једна десетина Србије по броју становника, било осам пута више Принципа него у целој србији (значи око 80 пута већа учесталост) је огромна разлика и статистички је занемарљива вероватноћа да је то случајно, мада ми је статистика мало зарђала па не могу да израчунам набрзака.





    4
    1
  11. takodje ima penale! Izvode se tako sto igrac vodi od centra ka golmanu, ne sme da stane, da se vraca, mora stalno da se krece u napred (kako to izgleda, Kucerov no-shot goal, spinorama, kroz noge (ne golmanove), „Panjenka“ sa pakom…moze se videti na youtube: top 10 nhl shootout goals of all time). Poenta je da je hokej igra u kojoj penal zahteva vrhunsko igracko majstorstvo, pa resavanje utakmice penalima ima vise smisla nego u drugim sportovima. Pa, ipak, u plej ofu (i u NHL i u evropskim i u ruskoj ligi) se igra do smrti, odnosno produzeci se igraju dok neko ne da gol, pa se desi da se odigraju tri utakmice u jednoj! Evropski humanizam takvo iscrpljivanje ne dozvoljava, pa se svetska prvenstva i olimpijske igre resavaju penalima posle jednog produzetka. To izludjuje severnoamerikance, jer se smatra da time ne pobedjuje bolji, iako, kao sto rekoh, penali u hokeju imaju najvise smisla, za razliku od fudbala.Razlika izmedju dva kapitalizma!

    Sta je poenta? Identitet, naravno :)))) Kada si u necemu najbolji, makar to bio vaterpol, budi najbolji! Ako na evropsko prvenstvo dodjes sa MVP-jem NBA i MVP-jem Evrolige, pri cemu je jedan plejmeker, a drugi centar „ozloglasen“ po igri 2 na 2, 3 na 3 i asistencijama, budi prvak Evrope, nemoj da te izbace trojkasi sa basketa! Na stranu sto smo vaterpolo sile mi i par okolnih zemalja, ali ne umemo da od vaterpola napravimo neki atraktivniji sport, vec mu preti izbacivanje sa olimpijskih igara iako je to najstariji kolektivni sport na OI! Na stranu sto u Severnoj Americi, ako ne zaradjujes od sporta, klub se gasi ili prodaje i seli u drugi grad, dok su u Evropi i najveci fudbalski klubovi duznici, a ne jos da drzava iz-drzava sport (fudbalske klubove). Sve to na stranu, ali kada se prihvata zapadni (evropski) identitet, pa stucas milijarde dolara na stadione, kao Rusija, na fudbalske penzionere, kao ruski klubovi, a vise ne postojis u onome u cemu si tradicionalno bio supersila, u rukometu, vaterpolu, pa cak i hokeju na ledu (o sahu da ne govorimo), onda si osudjen da budes niko – nisi vise dobar u onome u cemu si bio dobar, a nisi postao dobar u onome u cemu nikada nisi bio dobar. Naravno, tada ti se sve svede na srecu da ucestvujes u Ligi sampiona i gledas velike Zapadne klubove ili da izdrzis 120 minuta, kao Steaua, Crvena Zvezda i Hrvatska i dobro sutiras penale. To je izbor za ostatak sveta – ili uzivaj u Zapadnjacima ili imaj srece na penalima!

    Na stranu sto je sport zaludjivanje, a fudbal nevidjena dosada!





    8
    2
  12. @ Brkunja Mrgud, zao mi je da vas bole prsti, preporuka u lavor stavite soli I tople vode I bice bolje. Nadam se da imate lavor ,onomad I Patrijah dobi na poklon lavor. Sto se tice porekla Gavrila Principal,tj njegova prezimena, poticu iz Crne Gore, prezime je bilo Jovicevic, doselili su se u Knin menjaju prezime u Ceko,zatim u Princip. Otac Petar je ucestvovao u Nevesinjskoj puski. Podataka ima dosta, nacicete. Da se vratim na sport. Od skora je bilo na Stanje Stvari o mladicu koji je dobio zlatnu medalju na matematickoj olimpijadi,. To je za ponos Srba . Takodje mlada devojka iz Srbije u gadjanju kopljem, negde je pobedila I sa 16 godina dobila nacionalnu penziju I nagradu u gotovom novcu. Da li je mladi matematicar dobio financijsku nagradu? Ne mislim da je normalno da toliko novaca se izdvaja za sport. Pogotovo u siromasnoj Srbiji. U Australia, milijarde dollars je dato za fudbal. Traze jos. Pocinjem da mislim da su poreski obaveznici najvece ovce.Odrapi,osisaj ih.





    8
    1
  13. Hokej na ledu, за коментар 8. децембра 2022. • 12:14 – чвакнуо бих ти 100 плусева/дигнутих палчева, да могу 🙂 Највише боли то да 95%, не од укупног броја Срба, него 95% од оних који треба и ваља да су предводници, организатори, прегаоци, елита у здравом меритократском смислу, не само да не појми то шта си навео као срж, него се и противи :-)))

    7
    2
  14. Фудбал – ногомет. Дрес – дреха, дреја. Пенал – казна. Идентитет – немам речи. Традиција – наслеђе. Сумвол (није симбол, тако се не чита грчки) – знамен. Фудбал – ногомет. Фут је реч бут са гласовном променом. Организовати – засновати. Специфичност – јединственост. Ово је досадно… Погрешан закључак би био:
    Фудбал је млаћење празне лопте које служи да неначитани водитељи звани коментатори слушаоцима намећу подсвесну навику да им српски језик служи само да спаја туђице коришћењем педесетак основних речи.

Оставите коментар