Александар Тутуш: Покољ, Прогон и политика

Раздвојити Покољ и Прогон. Њихово намјерно довођење у везу у сам освит рата убрзало је ескалацију. Раздвојити Покољ и Прогон од Политике за – Повратак. За Живот!

Александар Тутуш (Извор: Лична архива)

У топла августовска предвечерја деведесете у Книну и околним селима, слободније него за дана, проговарало се о оном шта се спрема, слично као и ових наших дана, нагађало се шта доноси јесен и зима. Југославија је нестајала, најприје шапатом. Поклаће нас – нестварно је било замишљати страхоте у тим умилним љетним сутонима, док су виђенији домаћини, који су као да су нешто више знали, вјерујући у то што говоре, све остале опомињали и подсјећали да нам се не смије поновити 1941.

Да, ни послије 27 година не могу рећи да то није звучало логично, поготово уз гласине да су према Книну и осталим већински српским градовима тад већ кренули наоружани хрватски оклопњаци. Нису ни топла далматинска предвечерја могла успавати ген који је једном за свагда остао као неком мутацијом усвојен за навијек, искуствени ген преживљеног Покоља.

Свака лаж је заправо Хермесова полуистина, у основи сваке манипулације лежи такође трачак истине и логике. У данашњој таблоидној пропаганди, препоручује се недвојивост Покоља и Прогона, Јасеновца и Олује. Та неодвојивост настаје управо у тим топлим августовским сумрацима; буђење страха, инстинкта за преживљавањем, први кораци побуне уз опомињуће подсјећање. Та ватра се упалила лако.

Онда смо поставили барикаде, у старој школи постављена је радио станица, дође јесен, зима па прољеће, погину Васо и онда је заиста почело…

Да ли српско питање у данашњој Хрватској датира од осипања Душановог царства, те не добија одговор дословно вјековима, бива посебно третирано кроз постојање Војне Крајине (1553-1881) аутономне територијалне јединице у Хабсбуршкој царевини, опет не добија рјешење ни у политичком организовању у Краљевини Југославији кад је вјероватно постојала прилика за то, затим брисање сваког изгледа кроз успостављање авнојевско-дрезденских граница – изазов је за дорасле историчаре, или још боље философе историје.

Евентуални одговор који би расвјетлио то српско питање имао би, нажалост, више теоријски значај, мада је илузорно говорити да би дошло до неког слагања истраживача. Ипак, да ли би у овим нашим данима, добро дошло једно дубље разумјевање српског положаја у Хрватској, иако је оно својим значајем минимализовано? Кажем минимализовано, зато јер Срби ни у политичком ни у било којем другом погледу не представљају фактор који су некад били у Републици Хрватској. Да, такво разумјевање би ипак добро дошло. Оно би чак било и могуће, а да се притом бар покушају заобићи сложене анализе узрока распада заједничке државе, који је пресудно утјецао на судбоносни расплет и Прогон.

Имам прилику ових дана чешће него обично прочитати коментаре о неприличном и готово неморалном вађењу хрватских докумената Срба из Хрватске, односно оних који на то имају право. Док се Срби на Косову које је дио Србије стимулишу да учествују у политичком животу лажних институција окупиране јужне српске покрајине, Србима из Хрватске, којима је да остварују имовинска и остала права често важан предуслов лични документ, остваривање тог права се пребацује, и не само то – док се 27 година послије Прогона медији и институције у Србији не могу сложити колико је Срба заиста прогнано – више од пола милиона путовница непогрешиво свједочи српско присуство у Хрватској. При том, стално настањених Срба у Хрватској има око 80% више него Срба на Косову и Метохији.

Прогон се може у једном додуше релативном смислу квалификовати као историјски догађај са већим посљедицама него Геноцид за вријеме НДХ. Након Геноцида, Срби су и даље опстајали у тадашњој СР Хрватској у значајном удјелу у укупном броју становника од скоро 20%, док је након Прогона удио Срба око 4% укупног становништва. Срби у Хрватској су преживјели Аустроугарску владавину, терор и покрштавање Марије Терезије, Турке и Млетке, НДХ али посљедњи рат оставио је ране које се вјероватно никад неће залијечити.

Александар Тутуш: Не помињи Јасеновац узалуд…

Иако уз строгу напомену избјегавања анализа, данас се у поменутим коментарима суочавамо са једним посебним тоном, карактеристичним за искључивост и неразумјевање из преломних деведесетих, за судбину Срба из Хрватске. Ако изостане критички приступ шта остаје за разумјевање наредних покољења. Да ли је могуће сопствено преиспитивање и дубље схватања догађаја из не тако давне прошлости?

Игнорисати у тумачењу историјских прилика очигледну манипулативну намјеру, бавити се у одређене дане у години стихијски и хистерично Прогоном, а наставити притом игнорисати још једну чињеницу – да у Хрватској још живе и раде Срби, њих око 180 хиљада – површан је и штетан приступ Државе, а и свих оних који су пристали да им ријеч и слово буду употребљиви у таквом приступу.

Преживјети рат, па Прогон и избјеглиштво човјека могу трајно онеспособити за нормалан живот. Међутим, све то заједно, крунисано повратком у мјесто рођења и одрастања, може појединцу помоћи у мукотрпном и мучном сагледавању сложених догађаја и процеса.

Нажалост, велике су шансе да ће појединац који пролази кроз својеврсну катарзу остати усамљен и несхваћен у својим закључцима који из једног прочишћујућег искуства произлазе, али њему ће и поред тога бити ако не лакше, онда бар јасније. Ми, који смо се вратили у Книн, можда сад можемо боље сагледати како је било книнским Хрватима који су у првим ратним данима у страху за своју безбједност одлазили из тог истог града. Они који су неког изгубили на петровачкој цести, можда ће схватити како је родбини отетих и убијених радника из аутобуса према Сјеверину.

Разумјети безразложност тако дубоке људске патње, оног другог, другачијег, једини је начин да добијемо пијетет за властите жртве. Ново хушкање, таблоидне манипулације, емоционалне уцјене су зачарано кружно путовање које не само да не доноси истину, оно обесмишљава само постојање. Ако је садашњи предсједник Републике Србије на ратном подручју Српске Крајине, у Глини, непосредно пред пад Крајине говорио уплашеним и окупљенима да никад неће отићи, знајући и сам шта се спрема, и то исто говори житељима распетог и отетог Косова 28 година касније, не само да с његовим политичким кредибилитетом нешто није у реду, с нама нешто гадно не ваља.

Онда дођу ти дани за обиљежавање као и ове године, и помислимо која је година; 1993. или 2022. Стихијска патетика без трага разумјевања било чега што се догађа задњих 30 година. У низу текстова, есеја, међу тим ауторима уважени професори и интелектуалци, сви тако употребљиви у безукусном колажу патетике и бесмисла.

Све другачије изречено с лакоћом се ставља у припремљени калуп за Другосрбијанце.

Попис у Хрватској: Драматичан пад броја Срба

Колико је такав однос штетан не само за Србе у Хрватској, него и за незапослене из Србије који одлазе на сезонски рад на хрватско приморје да би зарадили за живот у “економском тигру”. Броји ли њих неко? Дакле није ријеч о омраженим Србима који љетују тамо, у тој ужасној држави, него о онима који у ове вреле дане чисте собе, кувају, служе…

Небројена зла су учињена према Србима у Хрватској. То је истина. И данас је на дјелу дискриминација посебног облика, несхватљива и болесна. Што је најчудније, она је била иста у годинама након рата. Не смањује се временом, јер се политичари брину да она задржава свој интензитет. И хрватски, али и српски.

Иако је стање тешко, оно се може промјенити. Они који су доживјели описану катарзу престали су се бојати. Они који покушавају промислити, макар за своју личну употребу, закулисне радње и манипулације тог августа 1990. схватају да ни у српско-хрватским односима није све црно-бијело. И поред разарања библијских размјера о којем можемо читати ових дана, поготово на насловницама режимских медија, сад кад прославе и Помени пролазе, можемо у миру шапнути да је у Хрватској највећи број приватних кућа обновљен. Никако не правдам рушење, чињеница је да одузета силна имовина предузећа из Србије, станарска права која су многима значила немогућност повратка, али и даље ако постоји устрајност и непобитна жеља – повратак је могућ. Бити на своме. Притом то не значи издају неких националних интереса – управо супротно. Развијати нове особине, неодустајање, упорност, памћење.

Разумјети патњу других и притом добити уважавање и пијетет за своје жртве, начин је изласка из матрице у којој се вртимо сви деценијама. Одвајање историјских питања од политичких на том путу је од круцијалног значаја. Недопустива је ревизија Геноцида, потребно је то изучавати више и темељније, али то није питање којим се треба бавити неко нестручан, а најмање политичар промјењивог курса. Политичар који ће то искористити у свакодневне политичке сврхе уноси пометњу којој нема разабирања.

Наша Света и Апостолска Црква придоњела је у једном важном тренутку, кад су жртве Геноцида престале бити идеолошке, она их је опојала и молитвено убројила у Мученике за вјеру, јер су због припадности нашој Православној вјери и пострадали. Црквени клир не смије себи допустити било какву другу врсту приступа осим духовног и молитвеног, јер несумњиво историографија којом се бави неко ко није историчар лако клизи у политиканство и дилетантизам.

Икона Јасеновачких новомученика (Аутор: сестра Марија, манастир Јасеновац)

Враћати питања у окриље институција у које припадају. У овом зачараном кругу леже бројна питања али и одговори. Дакле, раздвојити Покољ и Прогон. Њихово намјерно довођење у везу у сам освит рата убрзало је ескалацију. Раздвојити Покољ и Прогон од Политике за – Повратак. За Живот!

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“



Categories: Разномислије

Tags: , , ,

Оставите коментар