Тело човека је храм Духа Светога, те свако угрожавање људског живота уједно представља противљење Божијој вољи. Прихватање патње и бола саставни је део хришћанског живота и припрема за вечни живот

Црква Светог Марка у Београду (Фото: Анђелко Васиљевић)

Крајем 2021. године многи медији пренели су вест да је Швајцарска законски одобрила примену капсула за асистирано самоубиство. Егзит интернешенел (Exit International), организација која заговара и промовише асистирано самоубиство, представила је три-де штампану гасну комору за самоубиство под називом Сарко (Sarco). Сарко је изразито футуристичке естетике, а састоји се од капсуле, или ковчега (сарко – скраћено од саркофаг), и постоља. Капсула може да се транспортује на различите локације, до места које умирућа особа жели да види пре смрти, а затим биоразградива капсула може да се одвоји од базе и да послужи као ковчег. Приступ Сарко-у омогућује се решавањем онлајн упитника, дизајнираног да процени ментално стање потенцијалних корисника, односно ниво свесности – да ли разумеју шта раде. На основу резултата овог психолошког теста корисник добија приступну шифру, коју уноси преко тастатуре унутар капсуле и која важи 24 сата. Притиском на дугме, Сарко испушта компримовани азот у капсулу, што узрокује брзо смањење кисеоника, док одржава низак ниво угљен-диоксида. Након вртоглавице и губитка свести, наступа смрт у року од 30 секунди.

Сарко је 2017 године. измислио Филип Ничке, активиста за легализацију еутаназије, и оснивач Егзит интернешенела, у сарадњи са холандским индустријским дизајнером Александром Банинком.

Сарко капсула и њен изумитељ Филип Ничке (Извор: Егзит интернешенел)

 Еутаназија у правним системима

Асистирано самоубиство деценијама је легално у Швајцарској, без старосне границе или потребне дијагнозе. Управо због овако прогресивних ставова, Швајцарска је постала водећа земља за „туризам смрти“. Поред Швајцарске, еутаназија, односно медицински асистирано самоубиство, легално је у Холандији, Белгији, Луксембургу, Шпанији, САД, Канади, Аустралији, Новом Зеланду и Колумбији. У Холандији еутаназију може да затражи свако старији од 12 година, али је потребан пристанак родитеља ако је у питању дете млађе од 16 година. У Белгији је већ донета одлука о проширењу закона о еутаназији којим су обухваћена и оболела деца. Шпански парламентарци су у марту 2021. легализовали еутаназију упркос снажном протесту католичке цркве. У аустралијској држави Викторија свака пунолетна особа са способношћу одлучивања, која има неподношљиве патње због болести с очекиваним животним веком краћим од 6 месеци, или 12 месеци патње од неуродегенеративне болести, може се квалификовати за правно одобрење еутаназије. Закон о легализовању еутаназије, који се званично зове Закон о избору краја живота, ступио је на снагу и на Новом Зеланду. Еутаназију ће у овој држави моћи да затражи свака терминално болесна особа којој је остало мање од шест месеци живота. Асистирано самоубиство легално је у америчким савезним државама Орегон, Вашингтон, Мејн, Хаваји, Колорадо, Калифорнија, Њу Џерси и Вермонт. Што се тиче осталих земаља које су на самом прагу легализације: аустријска влада представила је предлог за легализацију потпомогнутог самоубиства 2021. године, као одговор на судску одлуку којом је утврђено да се садашњом забраном еутаназије крше основна права; у Немачкој, Француској и Норвешкој дозвољена је пасивна еутаназија, када лекар има право да одлучи да прекине терапију умирућем пацијенту на његов или на захтев неког члана породице. У католичкој латинској Америци, поред Колумбије која је озваничила еутаназију, Аргентина и Чиле су на корак до тога. Истраживање Уругвајске медицинске уније у мају 2020. показало је да је 82 одсто људи за еутаназију, а 62 одсто за потпомогнуто самоубиство.

Резервни излаз: Реч-две о еутаназији

У Кривичном законику Републике Србије у Глави 13, која се бави кривичним делима против живота и тела, у члану 117. предвиђено је кривично дело „лишење живота из самилости“. Сматра се привилегованим обликом убиства, јер мора бити учињено из самилости према лицу које је лишено живота због тешког здравственог стања, а на његов изричит захтев. Прописана казна је затвор од шест месеци до пет година. Дакле, ово кривично дело је наведено као „лишење живота“, а не „убиство“.

Кодекс професионалне етике лекарске коморе Србије осуђује еутаназију, истичући да је намерно скраћење живота у супротности са медицинском етиком, али са друге стране, говори о обавези лекара да уважи жељу добро информисаног и потпуно свесног болесника који болује од неизлечиве болести да се не примени нека медицинска мера која би спасила или продужила његов живот. Да ли ова контрадикторност наговештава, евентуално, промену става? У тренутку док пишем овај текст, још увек је на снази званични спољнополитички курс Србије ка Европској унији, насупрот вољи већине њених грађана, што подразумева усклађивање закона и других правних норматива са законима ЕУ. Као доказ тога је чињеница да је тренутно у фази преднацрта Грађански законик Републике Србије, и након јавних расправа приступа се изради коначног текста предлога закона, који се затим упућује у процедуру за усвајање.

За и против

Еутаназија је реч грчког порекла и дословце значи добрa или угоднa смрт, а може се превести и као лака смрт. Живот се прекида ради очувања достојанства, које би било угрожено животом недостојним живљења. Подразумева се да пацијент сам захтева еутаназију, или да бар није несагласан, уколико није у стању да је захтева. У случајевима еутаназије, друга особа је та која убија подносиоца захтева за истом, док у случају асистираног самоубиства, пацијент се сам убија уз помоћ алата које је обезбедила друга особа. Постоје три врсте еутаназије: вољна (voluntary), невољна (non-voluntary) и противвољна (involuntary). Такође постоје активна и пасивна еутаназија. Процес еутаназије се изводи тако што лекар потврди менталну способност, а затим приписује течни барбитурат (натријум пентобарбитал) који се узима орално и изазива дубоку кому у року од два до пет минута, након чега следи смрт.

Евангелиос Протопападакис: „Право на смрт“ у светлу Кантове етике

Сам чин самоубиства се кроз историју посматрао са различитих, најчешће супротстављених, моралних и филозофских позиција. Сократ, стоици и епикурејци сматрали су да је човек слободан да располаже својим животом по својој вољи. За Платона човеков живот није у његовим рукама, већ божјим, али у одређеним ситуацијама велике несреће и срамоте које живот чине неподношљивим, он оправдава самоубиство. За Аристотела самоубице су кукавице. Сенека је говорио: „Мудар човек живи онолико дуго колико треба, а не онолико дуго колико може“. У средњем веку, у којем је све било, како се сматра, теологизовано, у католичким земљама самоубиство је било велики грех и законом забрањено. Беживотно тело самоубице се вешало и вукло коњима низ улице, имовина се конфисковала и постојала је забрана сахране по хришћанским обичајима. Чак су и мислиоци који су бранили људску слободу, у епохама ренесансе и просветитељства, имали негативан став када је у питању чин самоубиства, због штетних друштвених последица таквог чина. Кант је рекао да човек није исто што и његови интереси, јер би у том случају имао цену, али не би имао достојанство. Живот је посебна врста вредности, која укључује и друге људе, а не приватна својина којом слободно располажемо. Савремени Запад се одрекао традиционалног друштвеног поретка, а разградњом традиционалног друштва процесима модернизације – секуларизације, урбанизације, индивидуализације, трансформације породице – остала је празнина као битан чинилац у генерисању високе стопе самоубистава. Изразита индивидуализација рађа егоизам, који je такође битан узрок те стопе у модерним друштвима. Као да све ово није довољно, него се врши додатна глорификација самоубиства, што су пример и ове сарко капсуле. Ставови др Филипа Ничкеа, нажалост, највише су прихваћени међу обичним људима. Почев од 2002. број случајева еутаназије утростручен је у Холандији, док је број случајева еутаназирања људи у Швајцарској за десет протеклих година четири пута већи. Постоје истраживања која говоре о постојању „Вертеровог ефекта“, тј. о утицају сугестије масовних медија, али и дела из литературе и филма, на повећање броја самоубистава. Идентификован је 1970-их година од стране америчког социолога, након његовог истраживања таласа самоубистава који је харао Европом крајем 18. века, после објављивања Гетеовог романа Јади младог Вертера, у којем главни јунак изврши самоубиство. Дакле, утврђено је постојање имитативног фактора у проучавању феномена самоубиства.

За православце, људски живот је Божји дар, који се ни у ком случају не сме одбацити по сопственој вољи. Тело човека је храм Духа Светога, те свако угрожавање људског живота уједно представља противљење Божијој вољи. Прихватање патње и бола саставни је део хришћанског живота и припрема за вечни живот. На Светој Литургији се молимо: „…Да крај живота нашег буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на страшном суду Христовом“. Кад се ради о еутаназији, све хришћанске цркве имају негативан став. Унутар породице православних цркава влада слагање око начелног става да је еутаназија неприхватљива. Томе у прилог сведоче важни документи који се баве овим питањима – Основи друштвене концепције Руске православне цркве (2000) и Проблем еутаназије Специјалног одбора Грчке православне цркве (2000). Српска православна црква, осим што је успоставила одбор за биоетичка питања, учествује у раду Међународне комисије за англиканско-православни теолошки дијалог (ICAOTD) која управо завршава документ о еутаназији који ће бити усвојен у Атини под насловом: Наша сигурна и извесна нада: хришћански приступ животу и смрти (2022). (Проф. Др Богдан Лубардић: Црква и питање еутаназије). Професор Лубардић наводи да су могућности злоупотребе еутаназије огромне. Поред главног питања моралног оправдања еутаназије, већ су забележени случајеви злоупотребе законских процедура и протокола. Право на еутаназију се преноси са физички терминалних болесника на психички болесне, сугестибилне особе. Постоји податак у медијима да чак 20 одсто пацијената који су еутаназирани у Швајцарској нису били у терминалној фази болести. У Холандији је ситуација још гора – само 6 одсто пацијената захтевало је еутаназију из разлога несносних болова, а иначе 2017. у Холандији је 4,4 одсто свих смртних случајева дошло преко еутаназије (6.585 преминулих). Ако се еутаназија већ сада спроводи не само над тешко оболелим лицима, то значи да ће бити све више произвољности у одлукама, што неминовно доводи до релативизовања живота као највеће људске вредности.

Представљање књиге оца Драгана Поповића „Биоетика смрти“

Када погледамо ове бројке, не можемо да се не упитамо да ли је на снази нова еугеника?! Подсећања ради, највећи еугенички програми познати историји спровођени су у нацистичкој Немачкој. У Акцији Т4 убијено је око 275.000 људи, а жртве су описане као неизлечиво болесне! Према извештају УН процењује се да ће до 2050, по први пут у историји, број старих бити већи од броја младих, и то у западним земљама које су највећи промотери еутаназије. У друштву у којем се са развојем науке и медицине повећава животни век људи, а палијативно збрињавање је изузетно скупо, намеће се закључак да је еутаназија еугенички одговор на ову ситуацију, оденут у лажни хуманизам.

Даље, као што смо већ рекли, главни аргумент за увођење еутаназије је нарушеност здравља појединца. Чак и уз помоћ најсавременијих дијагностичких метода, то је само предпостављајуће стање, које се никада са сигурношћу не може утврдити. Немали је број оних који су се после много времена пробудили из дубоке коме и наставили свој живот, као што се дешавају и чудотворна излечења тешких болесника.

Кад говоримо о правном аспекту, озбиљан проблем представља то што у случају признавања еутаназије имамо привилеговано убијање. Тако се на мала врата уводи принцип неједнакости у законодавство, што је велики преседан. Поред тога, убиство из било какве побуде, макар она била и милосрђе, увек има проблем са легитимитетом. Оно што је легално, није нужно легитимно, иако би тако требало да буде. Да би закон имао снагу, треба да има подршку већине, у супротном – он је наметнут.

Што се тиче лекара и њихове улоге у еутаназији, тек ту се отварају бројна питања, пре свега етичка. Део Хипократове заклетве гласи: „Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров нити ћу му дати савет који може проузроковати његову смрт“. Друго, шта ако је лекару обећана нека добит, или је у некаквој вези са оболелим, или члановима породице? Ово је главни разлог за увођење асистираног самоубиства, да се лекари изузму из овог процеса, како би сва одговорност пала само на кориснике ове „услуге“. Изумитељ сарко капсуле је ово, свакако, узео у обзир.

Породица има још деликатнију улогу. Колика је присност са оболелим, какво је емотивно стање у тренутку доношења тако важних одлука? Да ли постоје скривени интереси везани за њихову личну добробит или неки други економски интереси? Какви су ставови породице о смрти и да ли се разликују од ставова оболелог?

Међу психолошким аргументима против еутаназије највећу снагу има аргумент који описује експеримент у ком се пацијентима који су желели да их лекари убију остављао отров – плацебо, на сто, али га нити један пацијент није употребио. Ко може да гарантује да је одлука о самоубиству чврста одлука, а не тренутна и афективна? Када људи имају времена да преиспитају своју одлуку о самоубиству, велика већина се предомисли, јер је у људској природи нагон за животом – ерос, јачи од танатоса – нагона за смрћу, што нам омогућава опстанак као врсте.

Владан Јевтић: Прозор Овертона – у пет корака од неприхватљивог до прихватљивог

Да ли је онда коначан циљ одређених структура моћи изменити саму људску природу, за шта је потребно припремити свест људи? Да ли се то чини путем агресивног наметања либералних вредности државама у којима су још увек доминантне хришћанске вредности, које нам дефинишу живот вековима? Да је тако, видимо и из саме изјаве Ничкеа. „Аустралијски доктор смрт“ је априла 2009. године рекао: „Изгледа да захтевамо од људи да живе са понижењем, болом и патњом, док смо љубазнији према нашим љубимцима када њихова патња постане превелика. То једноставно нема смисла. Невоља је у томе што смо имали превише векова верске обмане.“

Човек је слободно биће способно да воли и ствара. По свом слободном избору он може кроз ове вредности обезбеђивати свету потребну енергију за раст и транформацију, што је сврсисходна људска делатност, или потонути у материјализам и деструкцију и тиме довести до ентропије и пропадања читавог система. Цивилизације почивају на позитивним вредностима, од којих је живот највећа светиња.

Categories: Аз и буки

Tags: Јелица Ћирика, еутаназија